R. Dragović: Kako je pobuna iz 1968. uplašila jugoslovensko rukovodstvo

Ono što je krajem marta 1968. počelo na pariskom univerzitetu Nanter, nekoliko meseci kasnije pretvoriće se u pobunu kakvu Evropa nije videla još od Oktobarske revolucije

Junski bunt studenata beogradskog univerziteta potpuno je zbunio jugoslovenske političare. Našavši se u čudu šta ih je snašlo pokušavali su da odgonetnu šta se krije iza otvorenog nezadovoljstva akademskih građana. Mnogi su tražili utehu u objašnjenju da je to zapravo odraz onog što se događalo u Francuskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj.

Ono što je nepretencizono i naivno, krajem marta 1968. počelo na pariskom univerzitetu Nanter, svega nekoliko meseci kasnije pretvoriće se u sinergiju pobune studenata i radnika kakvu Evropa nije videla još od Oktobarske revolucije.

Francuska je krajem šezdesetih godina naoko živela u miru i spokoju. Predsednik De Gol, na pragu devete decenije života, uljuljkan u apsolutnoj vlasti skrojenoj po njegovoj meri, nije krio ponos zbog stabilnosti koju je obećao i dostigao. Francuzi su mahom cenili spoljnu politiku starog generala, ali sveukupna podrška njegovoj vladavini krnjila se.

Osećaj da je era razvoja i napretka završena širila se među mladima, posebno studentima, koji su neumorno razmenjivali ideje o promenama. Njihovi pogledi bili su usmereni ka levici, potpuno suprotnoj sveukupnoj desničarskoj klimi u Francuskoj.

Ništa zadovoljniji nisu bili ni zaposleni u industriji. Vlada je 1967. usvojila paket mera – plate su bile ograničene, a nameti – porezi i doprinosi – povećani. Nezaposlenost je rasla, posebno zbog priliva radne snage iz nekadašnjih kolonija.

Mladi aktivisti na Univerzitetu Nanter formiraće grupu “Besni ljudi”, koji su u ime “društvenih promena” prekidali predavanja, ispisivali parole, skidali brave na vratima soba…

Svega dvadeset petorica “besnih” ustrojiće se u neformalni pokret kome će marta 1968. pristupiti oko hiljadu pristalica. Već sledećeg meseca imali su oko 50.000 sledbenika, da bi u junu za njima koračalo oko pet miliona nezadovoljnih građana koji su potpuno paralisali državu.

Lisice su stavljene na ruke kolovođama Kon-Bendiju i Žaku Sovažou, lideru nacionalnog studentskog sindikata. Njima se pridružio mladi profesor fizike Alen Gizmar, čime je zaokružen liderski trijumvirat francuske studentske pobune. Reakcija režima bila je nervozna i prekomerna. Brutalnost policije, zatvaranje Sorbone i izuzetno veliki broj uhapšenih, pokazali su da De Golova država na zahteve mladih nema pravi odgovor. I ne samo to, već i da se mladih pobunjenika plaši. Iako spontane i bez jasne ideje, demonstracije su opile mlade Francuze. Prevrtani su i paljeni automobili, izvaljivane kocke iz kaldrme, bacane flaše punjene benzinom… Pariz se bližio tački ključanja.

Na barikadama, u metrou, amfiteatrima i aulama okupirane Sorbone i Odeona vodili su se živi i beskrajni razgovori. Gotovo na svakom mestu našao bi se neko ko bi otvorio pitanje budućnosti revolucije, anarhizma i nove levice, kubanskog uticaja na treći svet…

Prelomni momenat, koji će dati sasvim novi tok uličnim nemirima, dogodiće se polovinom maja 1968, kada će u znak podrške studentima, svi uticajni sindikati pozvati svoje članove na generalni štrajk. Francuska se našla u totalnoj blokadi. Protestovalo je deset miliona radnika i milion studenata i omladine.

De Gol stvari više nije mogao da kontroliše. Morao je da popusti. Posle kratkog povlačenja i konsultacija sa Vladom, ponudio je opšte izbore. Radnicima je obećano povećanje plata za 35 odsto i garancija minimalnog iznosa zarada. Posredno, time je priznao da opravdanost zahteva demonstranata. Duh pobune bio je umiren. Nekoliko nedelja kasnije, krajem juna, Univerzitet se vratio normalnom životu.

Bunt iz maja i juna 1968. ostavio je Francuskoj u trajno nasleđe kulturu dijaloga i javne polemike. Sistem školstva ubrzo je reformisan, socijalna sigurnost je unapređena. Na nove osnove postavljeni su odnosi među polovima, što je afirmisalo emancipaciju žena, homoseksualaca, nezaposlenih, političkih i nacionalnih manjina. Kapitalistički sistem dobio je svoje humanije lice.

Čehoslovačka: Tačka revolucionarne promene režima, naoko apsurdno, bila je najbliža u Čehoslovačkoj – na verandi Varšavskog pakta. Verovatno najveći apsurd kada je reč o “godini koja je uzdrmala svet” krije se u činjenici da je najveći revolucionarni domet postignut tokom Praškog proleća, i to mirno, bez sukoba i uz sve poštovanje dubinske politike kontinuiteta sa poretkom koji se menjao.

Koliki prevratnički resurs se krio u politici koju je pre tačno pola veka predstavljao Aleksandar Dupček, najbolje govori epilog: revolucionarni pokušaj ugušen je pod gusenicama 7.000 tenkova kojima je 21. avgusta izvršena sovjetska invazija.

Bez obzira na sumrak koji se spustio leta 1968, dramatični događaji iz Praga izvršili su izuzetno veliki uticaj sa obe strane “gvozdene zavese”. Zapadni svet je dobio potvrdu da propast komunizma neminovno zri, kao i da je Varšavski ugovor klimav i ranjiv. Komunistički lager spoznao je da su promene moguće i bez menjanja ideološkog okvira i načela spoljne politike.

Po preuzimanju dužnosti prvog sekretara Prezidijuma Partije Aleksandar Dupček je počeo tihu revoluciju. Nenametljivo je, uz neprekidno isticanje odanosti Moskvi i prijateljstvu sa SSSR-om, proklamovao princip “komunističke demokratije”. Drastično je smanjio državnu cenzuru, oslobodio disidente i otvorio široke društvene rasprave. Glavnu reč vodili su mladi, studenti i politički aktivisti. Prag je posle mnogo godina i u politici počeo da diše punim plućima.

Dupček se opasno približavao crvenoj liniji čiji se prelazak po kanonima Moskve surovo kažnjavao. On je, međutim, vodio srećnu komunističku zemlju punu nade. Čehoslovačka je živela svoje proleće, svoj dugo iščekivani san.

Da se stvari neće dobro završiti, naslućivalo se već u aprilu 1968, kada je objavio akcioni plan Komunističke partije Čehoslovačke u kome se na najvišem nivou govorilo o novom modelu socijalističke demokratije. Rukovodstvo u Pragu bilo je svesno tanke linije po kojoj hoda, kao i dubine ambisa koji preti u slučaju bilo kakvog pogrešnog koraka.

Kremlj je doneo odluku. Očekivalo se da će vojna intervencija u prvi plan izbaciti proruske snage koje će prigrliti Crvenu armiju. U utorak, 20. avgusta uveče, 10 sovjetskih i po jedna bugarska, poljska, istočnonemačka i mađarska divizija prešle su nebranjenu čehoslovačku granicu.

Čehoslovačka vojska, inače dobro obučena i opremljena, dobila je naređenje da ne pruža otpor. Jedini koji su se suprotstavili sovjetskim tenkovima bili su mladi, studenti i politički aktivisti. Branili su se nenasilno, ali i Molotovljevim koktelima, kamenicama… U centru Praga, nedaleko od zgrade još uvek slobodnog Radija, otvorena je vatra na demonstrante. Pale su žrtve.

Snimci ruske intervencije otišli su u svet. Moskva je saopštila da je čehoslovački narod raširenih ruku dočekao sovjetsku vojsku. Kadrovi na kojima su se videli upaljeni tenkovi, hiljade protestanata, kao i tela poginulih govorili su o sasvim drugoj emociji Čehoslovaka. Dupček se, uprkos vojnoj intervenciji, održao na vlasti, iako je odmah po osvajanju Praga sproveden u Moskvu.

Nezadovoljstvo u čehoslovačkim gradovima bilo je veliko. Svakodnevno su održavani protesti, koje je policija razbijala. Veliki broj intelektualaca napustio je zemlju i okrenuo se državama zapadne Evrope, koje su garantovale prihvat. Vlast u Pragu je bila zbunjena i suočena sa izborom – da sarađuje i pogazi sve dotadašnje principe ili da odbije zahteve Moskve i time državu unazadi, čak i više od toga. Praški intelektualci razmileli su se po svetu šireći istinu o situaciji u svojoj zemlji. Bili su rado viđeni sagovornici najpoznatijih globalnih novina i TV stanica. Uprkos vojnom porazu, napredne snage sticale su meku pobedu nad snagom sovjetskog diktata i oružja.

Jan Palah, dvadesetjednogodišnji student istorije na Karlovom univerzitetu u Pragu, 16. januara 1969. godine, na Vaclavskom trgu sam je sebe zapalio. Njegov gest je kao bomba odjeknuo svetom.

Amerika: Nezadovoljstvo ratom u Vijetnamu bio je najsnažniji impuls koji je 1968. godine izazvao nemire širom sveta. Talas nezadovoljstva zbog uzaludnog trošenja života mladih regruta najpre se javio u SAD, odakle se poput poplave proširio ka Evropi, Južnoj Americi, pa čak i Aziji i Japanu. Erupcija nezadovoljstva američke omladine izazvana je i nerešenim rasnim pitanjem, koje je uticalo na naglo omasovljavanje crnačkih i organizacija za poštovanje građanskih prava.

“Amerika je bolesna!”, dijagnoza je koju su često postavljali mirovni aktivisti i borci za ljudska prava u SAD. Isticali su da naoko snažnu državu razjedaju rasni nemiri, neopravdani imperijalizam, dehumanizacija, i hladnoratovska depresija. Crnci su zahtevali promene, posebno kroz pokret “Crna moć”, a delovanje “Crnih pantera” donelo je i nasilje kao metod aktivizma i borbe za građanska prava. Martin Luter King, sveštenik i tribun obespravljenih Afroamerikanaca, želeo je sistemsku borbu u institucijama.

Uprkos naporima predsednika Lindona Džonsona da demokratizuje američko društvo, rasno pitanje 1968. dostiglo je vrhunac višegodišnje krize. Crni aktivisti sve više su odbijali pozive za mobilizaciju. Među njima bio je i bokser Muhamed Ali.

Protesti su buknuli. Studenti, hipici, gimnazijalci, levičari, pacifisti, Afroamerikanci, čak i osnovci gotovo svakodnevno su organizovali mirne proteste širom države. Na univerzitetima je prekidana nastava, a fakultetski kampusi su držani u blokadi. Uzvikivane su parole “Nećemo rat”, “Vojnici, vratite se kući”, “Hoćemo ljubav, a ne groblja”, “Vijetnam je smrt sveta”…

Okidač za talas protesta bio je atentat na Martina Lutera Kinga u Memfisu. Smrt propovednika iz Atlante izazvao je erupciju nasilja u crnačkim četvrtima širom Amerike. Nacionalna garda izašla je na ulice. Ubistvom predsedničkog kandidata Roberta F. Kenedija situacija je samo pogoršana.

Besni studenti iskoristili su radove na proširenju kampusa Kolumbije da bi mobilisali masu za ekstremnije demonstracije. Fakultet se godinama širio ka Harlemu, što je uticalo na nevoljno raseljavanje crnačkog stanovništva. Posle šetnje njujorškim ulicama studenti su upali u fakultetske zgrade, sukobivši se sa policijom koja je obezbeđivala Univerzitet. Štrajkovalo je oko 1.000 studenata, od oko 4.000 visokoškolaca. Njima su se pridružili žitelji Harlema i veliki broj srednjoškolaca i hipika. Pokret je svakim danom sve više jačao, da bi jedne aprilske subote čak 90.000 nezadovoljnika ispunilo Central park.

Poslednjeg dana aprila policija je rešila da se obračuna sa studentima. Stotine policajaca počele su da se okupljaju oko sedišta Univerziteta Kolumbija, ispunjenog demonstrantima. Znak za napad dat je u gluvo doba noći, kada su snage reda naoružan kacigama, pendrecima, bokserima i vatrenim oružjem nahrupile na opsednuti fakultet. Policija je tukla redom i ne štedeći nikoga. Uhapšeno je više od 700 studenata.

Meksiko: U godini kada je bio domaćin Letnjih olimpijskih igara Meksiko se najsurovije obračunao sa studentima i ušao u istoriju kao zemlja gde je revolucionarna 1968. uzela svoj najveći danak u krvi. Na trgu Tlatelolko meksička vojska i vojna policija, po naređenju državne vrhuške predvođene predsednikom Dijazom Ordazom, surovo su se obračunale sa studentima koji su, po ugledu na svoje kolege iz Francuske, Čehoslovačke i Amerike, nedeljama demonstrirali, zahtevajući više slobode, demokratije i ravnopravnosti. Snovi šezdesetosmaša u Meksiku brutalno su prekinuti rafalima automatskih pušaka i mitraljeza. Broj žrtava represije ni danas nije tačno utvrđen, a kreće se od nekoliko stotina do više od hiljadu poginulih studenata.

Početkom 1968, glas omladine postaje sve snažniji. Režim je počeo da se plaši širenja nemira. Predsednik Dijaz Ordaz nemire je pripisao kubanskim i francuskim radikalima, koji su želeli da potpale državu u jeku priprema za Olimpijske igre. Bio je to najveći protest koji je meksička vlada ikada videla. Bunt je narastao, a u avgustu je Meksikom u protestnim marševima defilovalo više od 100.000 ljudi. Više od 1.000 učesnika mitinga završilo je u zatvorima širom zemlje.

U napetoj i eksplozivnoj atmosferi, 2. oktobra bilo je zakazano veliko studentsko okupljanje na trgu Tlatelolko u centru Meksiko Sitija. Iznenada, s neba su se spustili helikopteri upaljenih zelenih svetala. Istovremeno, pojavile su se grupe policajaca naoružanih automatskim puškama. I na zemlji i u vazduhu odjekivali su rafali. Nastali su metež i panika. Vatra je otvorena i sa okolnih zgrada. Gomile beživotnih tela bile su sve veće, a masa je panično tražila izlaz iz grotla smrti. Paljba je trajala gotovo dva sata.

Vladini mediji zataškali su zločin. Ali trg Tlatelolko postao je simbol stradanja mladih generacija. U borbi za lepšu budućnost.

 

Autor Rade Dragović

 

Naslovna fotografija: Gamma-Keystone, via Getty Images

 

Izvor Večernje novosti, 18. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u