Српски нобеловац Иво Андрић за радним столом у свом стану у Београду (Фото: Keystone Features/Getty Images)

A. Gatalica: Jedini čovek koji je poznavao Hitlera, Staljina i Tita

Da bismo shvatili šta se neposredno posle Drugog svetskog rata s Andrićem dešavalo, moramo se vratiti nekoliko godina unatrag

Dešava se ponekad da mračne stranice kulturne istorije Srbije otvori samo jedan čovek – i to u sebi samom. Osoba o kojoj danas govorimo je Ivo Andrić.

Godina je 1945. Hladna zima. Sneg zameo sve do kućnog praga. Evropa još miriše na najveći rat u istoriji čovečanstva, a u Jugoslaviji se uspostavlja nova partizanska vlast. Na čudan način deo ovog aparata od 1945. postaje i – Ivo Andrić.

Ipak, da bismo shvatili šta se neposredno posle Drugog svetskog rata s Andrićem dešavalo, moramo se vratiti nekoliko godina unatrag. Andrić je bio, poznato je to, mladobosanac i Jugosloven po uverenju. Kao takav pozdravlja stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, preteče prve Jugoslavije i već 1920. postaje diplomata te zemlje. Prva diplomatska adresa: Vatikan. Zvanje: vicekonzul.

Kasnih tridesetih godina prošlog stoleća Andrić se uspinje u diplomatskoj službi i ničim se ne uključuje u polemike na “ljevici” i čini se da mu ni na kraj pameti nije da će samo deceniju i po kasnije postati – komunista.

Da bi neko bio komunista – znaju to svi policajci onog vremena – on nešto mora želeti da sruši.

Andrić u to vreme želi da zida. Bori se za zemlju koju diplomatski predstavlja uspešno i okretno kao malo ko u njegovoj generaciji. I u Berlinu 1941., ispostaviće se njegovoj poslednjoj diplomatskoj adresi, uspeva da ostvari mnoge privilegije za Jugoslaviju u osvit najvećeg rata.

Onaj koji će kroz svega četiri godine postati deo jugoslovenskog socijalističkog aparata, nalazi se zato na mnogim fotografijama sa nacističkim prvacima, pa i na onoj, kako bi policajci kazali, najslavnijoj inkriminisanoj fotografiji načinjenoj 25. marta 1941. kada su Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković s nemačkim ministrom Ribentropom potpisali protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Mesto gde je fotografija načinjena: dvorac Belvedere, Beč, Austrija. Andrić – da uveličamo još malo fotografiju – evo ga, stidljivo proviruje iz sredine trećeg reda, vidi mu se desno oko i prepoznatljiv ram od naočara.

Nevoljno je Andrić dakle na fotografiji. To je istina. Kao da sa nje želi da utekne… Da li bi pobegao i kao potpisnik ovih reči: “Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi. Zapazio sam da je Hitler bio možda nešto niži od mene i da je u filmskim žurnalima delovao impresivnije nego kada sam se pred njima našao. Da ste me tada zapitali kakve ima oči, ne bih mogao da vam sa sigurnošću kažem: otkrivao sam u njima neku čudnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje u svoje ideje i predrasude nego u samog sebe…”

U istražnim postupcima istorije višestruko je međutim dokazano da Andrić nije bio za pakt, pa ni za Hitlera, te mu se ni pojavljivanje na raznim, takođe inkriminisanim fotografijama ne može uzeti za zlo. Bio je poslanik, a poslanik obavlja svoju poslaničku dužnost.

Fotografija je, međutim, fotografija. Jednom dostupna, uvek dostupna. Vele da je 1945. priređena velika izložba slika na kojima se vide prestupi narodnih izdajnika. Na jednom od panoa našla se i fotografija potpisivanja pakta – ona od 25. marta 1941, sa sve drugom Andrićem u pozadini. Sreća da je na vreme primećeno da ne bi trebalo da bude tu – ne zbog prvog, nego zbog trećeg plana, te je na brzinu uklonjena.

Da je međutim Andrić načinio još samo korak, teško da bi dobio priliku da samo 55 meseci kasnije postane deo novog poretka Jugoslavije. Ali, Andrić se povukao i za sobom još jednom majstorski zameo tragove. Nešto pre početka Aprilskog rata Nemci su mu ponudili slobodan prolaz u Švajcarsku, no on je to odbio i vratio se u Jugoslaviju.

Rat provodi povučeno, međutim sve češće se čuje da je tokom tog perioda, učestalim odlascima u Soko Banju sakrivao svoje kontakte sa Ravnogorskim pokretom. Slobodan Kljakić, koautor knjige Angažovani Andrić, međutim, kaže da je Andrić imao izoštren osećaj za javnu i tajnu diplomatiju i da nema materijalnih dokaza da je, osim kontakata, sa pokretom Draže Mihajlovića imao bilo šta više.

Tako dolazimo do godine 1944. Devetnaesti je oktobar 1944. i tada – kako veli novinar u uvodniku prvog broja posleratne Politike – nebo postaje crveno od prelepe vatre prijateljskih kaćuša…

Njihove lansirne šine nisu se još ni ohladile kada se Andrić budi iz stvarne ili prividne ratne letargije. Ne samo da nepunu godinu nakon oslobođenja štampa sva tri kapitalna dela koja je pisao tokom rata, nego postaje borac na prvoj liniji fronta.

Godine 1945. Ivo Andrić postaje član uprave Udruženja književnika u Beogradu, predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije sa SSSR-om, predsednik Društva za kulturnu saradnju Bosne i Hercegovine sa SSSR-om, većnik Zavnobiha, a naredne godine i prvi predsednik Udruženja književnika Jugoslavije.

Te berićetne 1945. godine štampa – sve u jednoj godini – svoj kapitalni opus pisan u izolaciji tokom rata, knjige: Travnička hronika, Na Drini ćuprija i Gospođica.

Profesor Aleksandar Jerkov, međutim veli da je Andrić kao stari diplomata, javno bio jedno, a na stranicama svoje književnosti nešto drugo.

Naš pisac majstorski je, prema profesoru Jerkovu posejao tragove neslaganja sa novim režimom, napisavši jednu knjigu koja govori o revoluciji (Travnička hronika) i drugu koja govori o smenjivosti vlasti (Na Drini ćuprija).

U to doba, Andrić nakon Hitlera i Tita, upoznaje i Staljina. Na obeležavanju 28. godišnjice Oktobarske revolucije, 7. novembra 1945. Društva za kulturnu saradnju Bosne i Hercegovine sa SSSR-om, čiji je bio predsednik takođe, Andrić je rekao:

“U maju mesecu ove godine, na dan proslave evropske pobede, generalisimus Staljin obeležio je novu epohu svoje zemlje, kad je rekao: ‘Završen je period rata u Evropi. Otpočeo je period mirnog razvitka.‘”

Andrić je osmislio svoju novu ličnost i njome upravlja kao svojim junacima – iz pozicije sveznajućeg pripovedača. Kao da zna da ga gleda istorija, on prihvata nove izraze “narodni realizam” i “kritički realizam”, pa kasnije i “socijalistički realizam”.

U to vreme, prema rečima Slobodana Kljakića, nastavlja da pokazuje akte lične hrabrosti i profetski – i to u glasilu Jugoslovenske armije – štampa kratku priču o čudnom izolovanom ostrvu na koje se šalju svi koje se ne slažu sa realnošću…

U viđenijim glasilima štampa, međutim, tri svoje pripovetke koje se daleko više uklapaju u socijalistički realizam. Sjeme iz Kalifornije, Dedin dnevnik, i Elektrobih jedine su tri pripovetke od ove vrste. Samo tad i nikad više.

Okončanjem burnog vremena saradnje sa Sovjetskim Savezom, te 1948. godine, došlo je izgleda vreme da se i duhovi u samom Andriću smire. Period nakon objavljivanja knjige Nove priče nesumnjivo je doba ubiranja letine nakon sejanja “zmajskih zuba” tokom 1945., 1946. i 1947. godine.

Trinaestog decembra 1954. godine Andrić postaje punopravni član Komunističke partije Jugoslavije, ali on je, setimo se, de facto bio komunista još od početka 1945. godine. Partijska knjižica sada znači da postaje drug Andrić sa svim pravima. Neće dugo čekati da nakon decenije i duže prestane da bude podstanar kod porodice Pavlović i useli se u novi stan.

Umiren, izmiren sa samim sobom, na mestu koje mu više niko ne može dovesti u pitanje, Andrić može da postane starac, koji će se još samo jednom, 1961. godine kada dobije Nobelovu nagradu za književnost, preobratiti u “superstarca”.

Vreme kada je u Andriću živeo jedan drugi Andrić može da bude zaboravljeno. Jedna mračna stanica kulturne istorije Srbije ispisana je do dna.

 

(Opširnije u emisiji Mračne stranice kulturne istorije Srbije, sreda 23. decembar, Drugi program RTS, 17,55 časova.)

 

Autor Aleksandar Gatalica

 

Naslovna fotografija: Keystone Features/Getty Images

 

Izvor RTS, 21. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u