Nijedna srpska televizijska serija nije tako snažno, precizno i beskompromisno progovorila o našoj žalosnoj kolonijalnoj današnjici kao „Kosti“, u produkciji RTS i banjalučke kuće „Bosonoga“, a prema scenariju Nikole Pejakovića i u režiji Saše Hajdukovića. Optužba koju ova serija kao ogledalo stavlja pred našu stvarnost pri tome ne počiva na anacionalnoj ili autošovinističkoj osnovi i pokazala je kod nas redak osećaj za zajednicu, pa i naciju unutar čije kulture je nastala, ali bez češanja ušiju o bilo čijoj čistoti i nepogrešivosti.
Serija je pritom scenaristički, rediteljski i glumački, iako proizvedena sa značajnim osloncem na lokalne banjalučke resurse – koji se u današnjoj beogradocentričnoj srpskoj kulturi percipiraju kao provincijalni – pokazala nivo kojim može da drži lekciju većini domaćih proizvoda ove vrste.
Metafizička pozadina
Ova serija nije epigonska, gde žanrovski i medijski mehanizmi gutaju priču i likove, pa najčešće i svaki smisao; nije namigivački politikantska, već se bavi ozbiljnim egzistencijalnim pitanjima, mehanizmima nasilja i moći i likovima koji nose ukus ovih prostora i ove kulture. Ne beži se od stvarnosti ni od politike, ali ona nije sve što postoji. Postoje pre svega ljudi i njihovi životi i, zamislite, postoji i nešto iza i iznad njih, sa čim imaju ovakvu ili onakvu relaciju.
Upravo je izvesna metafizička pozadina ono što ovu seriju čini izuzetnom, zbog čega nas stilski asocira pre na Rusiju i Dostojevskog nego na bilo šta ovdašnje. Rascepljenost likova između dobra i zla, neba i zemlje, uloga angelskog i demonskog u njihovim životima, očita palost sveta koji „u zlu leži“, ovde su osvešteni i nipošto ne proizilaze iz mazohizma i nihilizma, nego iz bolnog svedočenja ljudske palosti – ljudske palosti uopšte, konkretizovane u našoj egzistencijalnoj i kulturnoj varijanti.
Zlo ovde zaista ima demonsku snagu i projavljuje se kroz konkretnost ljudske pojedinačnosti, kao i dobro. Svi su pod udarom iskušenja, svi su na egzistencijalnoj klackalici i besmisleno je bilo koga osuđivati niti bilo koga stavljati na pijedestal. Pri tome nema relativizma, jer šta je dobro a šta zlo – zna se, doživljava se, vidi, ne kao apstraktna ideja nego konkretno činjenje ili nečinjenje, delo ili nedelo, misao i promisao.
Ipak, poetički, ovde pre svega dramaturški problemi, kako to inače biva, vrlo lako skliznu u smisaone i – recimo to tako – suštinske. Dok se u prvoj polovini ove desetodelne serije događaji razvijaju organski, u spoju izražajne konkretnosti i fokusiranja na unutrašnji život likova, u drugom delu primat preuzima mehaničnost i proizvoljnost, da bi se sve završilo na način koji ozbiljno dovodi u pitanje učinak ovog nesporno i pored svega izuzetnog proizvoda. Problem je kada autor, zbog brzine ili kalkulacije, iz predstavljanja egzistencijalne konkretnosti izroni u konstrukciju i apriornost, upravljajući likovima kao marionetama za postizanje nekih unapred zacrtanih ishoda, ma kakvi oni bili.
Čudesno isceljenje za verujućeg čoveka nije nešto nemoguće niti nešto čemu u principu nema mesta u umetničkom proizvodu, ali ovde to naprosto nije bilo rešenje, kao ni nametanje Kosti Gajiću bremena ubistva, uz potpuno besmisleni pokajnički trijumfalizam likova kojima je pripisano i ono što nisu uradili, i nad kojima je zlo sasvim jasno trijumfovalo. Trebalo je, naprosto, bolje pročitati Raskoljnikova, bolje pročitati naizgled Deus ex machina kraj Balabanovljevog filma „Gruz-200“, koji su tako jasno upisani u poetsku strukturu „Kostiju“.
Produkcioni problem
Jasno je da upliv božanskog u delovanje likova može da ima izgled slučajnosti, iznenadnosti i da utiče na uobičajenu logiku, sled događaja i poredak stvari, ali on mora biti opravdan u poetskoj strukturi ili postaje ideologija, gde se ljudi nesvesno obmanjuju i u onim najvažnijim stvarima, do kojima je, kao ovde na primer, autorima nesporno stalo. Čuda i svete tajne ipak to treba i da ostanu, a ne da se kroz narativ podređuju našoj ljudskoj uzročno-posledičnoj logici, po kojoj pokajanje direktno vodi ka duhovnom trijumfu potpuno nezavisnom od konkretnih životnih okolnosti i unutrašnjeg razvoja likova.
Ovaj dobrodošao upliv proživljene hrišćanske svesti u našu popularnu kulturu i umetnost delimično je zatamnjen verovatno pre nesvesnom nego svesnom ideologizacijom, po kojoj se pravoslavlje posmatra kao ideologija čiji je cilj da, pre svega, utiče na ovdašnji, zemaljski poredak stvari, o čemu svedoči dobar deo današnje ruske produkcije takozvane pravoslavne literature. Ukratko, stiče se utisak da je scenarista Nikola Pejaković krenuo putem Dostojevskog (i Balabanova!), a završio kao Aleksandar Torik, što je velika šteta.
Ovo ne treba gledati samo kao na slabost pojedinca, čije su čitave deonice napisane za serije „Meso“ i „Kosti“ nešto bez ozbiljne konkurencije najbolje u našoj igranoj produkciji, nego na produkcioni problem izbora između autorskog i timskog pristupa u pisanju scenarija, od kojih i jedan i drugi imaju ozbiljne mane. Najkonkretnije, da je Nikoli Pejakoviću dodeljen dobar, pametan dramaturg ili ko-scenarista, ništa od ovoga se ne bi dogodilo i imali bismo nesumnjivo remek-delo. I Jovo Maksić i ostali glumci bi još više i trajnije zasijali nego ovako.
Zaista, nije trebalo mnogo da se poslednje tri epizode poprave tako da deluju kako valja, i da se izbegne kič i laž na samom kraju. A da se pritom ono do čega je autorima stalo ne samo ne izgubi nego još i dobije na uverljivosti i snazi. Valjda će u najavljenom trećem delu trilogije, koji bi trebalo da se zove „Koža“, neko makar razmisliti o tome.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Bosonoga produkcija
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
