Miša Đurković: Stres ispod maske

Posledice svih strahova oko korone jesu masovno širenje anksioznosti, nervoze, netrpeljivosti. U poslednje vreme često i u okviru porodičnih domova

Kad se okrenem unazad, na kraju ove prestupne 2020. sve što mogu da kažem je „Još jedna užasna godina…”. Pre par dana preminuo je advokat i bivši poslanik Đorđe Mamula, divan i vredan čovek. Koliko ih je samo otišlo ove godine… Ne pamtim da su umrlice u Politici zauzimale ovoliko strana. Poznajem puno ljudi koji su ove godine izgubili nekog od dragih i bliskih ljudi, roditelje, prijatelje, saradnike. Već je primećeno da su posledice COVID-19 mnogo užasnije od ionako jezivih brojeva umrlih i bolesnih. Nikada nećemo saznati koliki broj ljudi je stradao ove godine jer su ljudski i ostali resursi zdravstva morali da se preusmere na kovid ambulante i bolnice. Slučajevi sa onkologije, oni koji idu na dijalizu i mnogi drugi gurnuti su u drugi plan silom prilika. No, čini se da kako vreme prolazi, osnovni uzrok stradanja postaje duboko narušena psiha.

Strah je postao osnovni modus našeg života. Danas ljudi mahom žive u strahu da se ne zaraze. Kad se zaraze, strah se pojačava ne samo zbog mogućnosti da se virus već preselio i kod drugih članova porodice ili kolektiva, već što nema pravila kako će se on razvijati kod obolelih. Statistički najugroženiji su hronični bolesnici, stariji, i gojazniji. No, pojedincu statistika ništa ne znači ako zna da postoje slučajevi kada su stradali ili ozbiljno nagrabusili i sasvim zdravi ljudi, pa i sportisti. Očigledno na ishod utiče i genetika možda čak i krvna grupa.

Na ovaj osnovni strah od kretanja i moguće zaraze, pridolazi sve veći strah od neizvesnosti. Mnoge grane privrede, pre svega u sektoru usluga doživele su teški brodolom. Cela turistička grana obogaljena je i ako se ovako nastavi zatvoriće se skoro sve agencije. Restorani, kafići, proizvođači vina, čitava armija onih koji su radili stan na dan ostali su bez posla ili preživljavaju uz trošenje akumulacije, zaduživanje i sve slabiju nadu da će se ova katastrofa uskoro završiti. Strada i prerađivački sektor, saobraćaj i mnogo toga drugog. Pre svega su ugrožene male i srednje porodične firme. Postoje već istraživanja koja ukazuju na to da će upravo srednja klasa i porodične firme najviše stradati u čitavom ovom procesu.

Ovo ne liči ni na šta što smo do sada proživljavali i realno, svemu tome se ne nazire kraj. Kako vreme prolazi, dugovi (pojedinačni, korporativni, državni) sve više rastu a time i realni strah zasnovan na istorijskim iskustvima da bi po pravilu posle dužničkih kriza sledila neka velika „resetovanja” u obliku nemira, revolucija, regionalnih sukoba.

Na strah od zaraze pridolazi strah od vakcinacije. Dok se jedan broj ljudi nada da će vakcine što pre doći i velikim delom obnoviti normalnost života, putovanja i poslovanja, takođe znatan broj počinje da ispoljava vrlo realan strah od mogućnosti da bude nateran da se vakciniše nečim što nije ispitano i čiji se mogući propratni efekti ne mogu ni naslutiti. Po tvrđenju stručnjaka neke od tih vakcina nisu klasični imunološki preparati, već oblici genske terapije. Samo korumpirani i beskrupulozni ljudi mogu ovakve opravdane strahove kod naroda nazivati pogrdnim imenom antivakserstva i sličnim.

Posledice svih ovih strahova jesu masovno širenje anksioznosti, nervoze, netrpeljivosti. U poslednje vreme često i u okviru porodičnih domova. Videćemo kakvi će biti brojevi o stopi razvoda u koronarno vreme. Situacija u kojoj su svi u porodici po čitav dan zatvoreni u stanu, gde jedan ili oba roditelja rade od kuće, a uz to jedno ili više dece istovremeno mora da prati nastavu preko računara, pretvara se u istinsku noćnu moru. Svima nam nedostaju prijatelji, kretanje, trenuci opuštenosti i zabave.

Sve ovo pišem jer već ulazimo u drugu godinu života sa koronom. Više se niko ne nada da će se ovo brzo završiti i vreme je da počnemo da se i psihički prilagođavamo na ovakve uslove života. Čini mi se da bi i državno zdravstvo, i svi drugi subjekti koji su u prilici poput crkava i verskih zajednica, nevladinog sektora, lokalne administracije itd. mogli i morali da organizovano počnu da brinu o mentalnom zdravlju ljudi. Mnogi ljudi kroz sve ovo prolaze sami, uplašeni, ostavljeni i treba im pomoć, podrška, lepa reč, način da prevaziđu strahove. Svako od nas bi takođe mogao da pomogne ljudima u svom okruženju, makar pozitivnom energijom, šalom, nekada i konkretnim akcijama.

Sportske aktivnosti, šetnje, boravak na otvorenom, izleti u prirodu, često i običan kratki izlaz iz kuće mogu da pomognu da se izborimo sa svim ovim stresovima i strahovima i da pronađemo najpre sopstveni mir. Kako je to Andrić učio, tek kad se čovek sam sa sobom izmiri, izmiriće se i sa Bogom i okruženjem i taj mir će onda širiti i oko sebe pomažući i drugima. Moja generacija otkad zna za sebe, pamti samo krize, turbulencije, i nemire. Odavno smo digli ruke od ideje da ćemo jednom konačno u društvu dobiti boljitak, mir i stalno kretanje napred. Stoga smo polako naučili da smirenje i poboljšanje ne očekujemo spolja, već pre svega od sebe i svog okruženja. Uprkos neprestanim krizama koje nailaze.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Toby Melville

 

Izvor Politika, 20. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u