A. Đokić: Rusija, EU i pitanje integracija

Kao jasan izlaz i za istočni i za zapadni integracioni blok nameće se obostrana nesmetana saradnja, koja bi značila i podelu interesnih sferu između EU i EES

Balkanski politički prostor poslednje dve decenije obeležio je jedan jedini slogan: EU nema alternativu. U stvari, integracije nemaju alternativu, a blokova će biti više, pa samim tim i izbora. Zašto su integracije neizbežne u 21. veku i na čemu se baziraju? Koje je mesto Rusije u tim procesima i da li ona u tom pogledu zaostaje za Zapadom? Ima li izgleda za saradnju evropskog i ruskog bloka i kakvu ulogu u tome mogu da imaju SAD i Kina?

Imperije su „aut“, a integracije su „in“ – ovo je najjednostavniji opis savremenih tendencija u procesima formiranja ekonomski konkurentnih i politički održivih državnih struktura. Možda državno i nije prava reč, naddržavno bi svakako više odgovaralo dobu u kome živimo. Zajedno sa imperijom nestali su i takvi preteći termini kao što su „dominacija“ i „kontrola“, okružuju nas „kooperacija“, „partnerski odnosi“, pa ni od „uzajamne koristi“ nemamo kuda uteći.

Zaista, u političkom smislu, tradicionalne imperije u kojima se perifernim teritorijama vlada iz jednog centra, koji u svojoj nadmoći i nadmenosti ni ne pokušava da sakrije svoju monopolističku poziciju predstavljaju relikte prošlosti. Naravno, ako ne računamo povremene ispade američkih intervencionista koji pretnjama čak i svojim saveznicima pokušavaju da ubede globalno javno mnjenje da su Sjedinjene Države i dalje hegemon №1.

Od imperija do integracija

Otvoreni robovlasnički odnosi su prevaziđeni, ali to ne znači da više ne postoje uticajni centri moći, koji raspolažu značajnim političkim uplivom i ekonomskom silom. Upravo ovi centri postaju čvorišta savremenih naddržavnih blokova, koje možemo shvatati samo kao prešminkane imperije, ali i kao sasvim nove pojave u domenu politike. Borbu oko moći niko nije ukinuo i to je činjenica. Po shvatanju real-politike ova borba uvek predstavlja igru nultog zbira – ako jedan dobija, drugi gubi. Nema zlatne sredine, svega u umerenosti i drugih mudrih principa antičkih filozofa koji su uzaludno tragali za večnom ravnotežom.

Od kada su Francuska i Nemačka, pod patronatom istinske pobedničke sile (po izvučenoj koristi, a ne po uloženom trudu) u Drugom svetskom ratu – Sjedinjenih Američkih Država, započele procese evropskih integracija pravila igre su se promenila. Dotad se svako borio za sebe, u se i u svoje nacionalno kljuse, uz par pouzdanih, a ponekad i nepouzdanih, saveznika. Država je bila bog, u nekim slučajevima čak ni ne metaforički, a državni suverenitet neprobojni oklop, koji je mogao biti ulubljen jedino putem ratnih osvajanja.

Sama ideja integracija radi ekonomske koristi i izbegavanja vojnih sukoba koji donose isključivo raznovidne materijalne troškove promenila je dominantnu matricu razmišljanja, po kojoj iznad nacionalne države ništa nije postojalo. To je od vremena nadvladavanja feudalnih odnosa bila okosnica političke teorije zapadnog sveta. Ujedinjenje na nacionalnoj osnovi – svi Nemci u jednoj državi, svi Italijani u jednoj državi, svi Francuzi u jednoj državi.

Na ruskom Istoku, međutim, ideje demokratskog nacionalizma s kraja 18. veka nikada nisu dobile podršku vladajućih krugova, iako su ih, barem delimično, prihvatili slavjanofili kao deo ruske kulturne elite. Rusija se držala svojih nadograđenih vizantijskih imperijskih načela, a kada je pokušala da ih približi zapadnim idejama konstitucionalne monarhije nije izdržala pritisak Velikog rata i unutrašnje podeljenosti. Tako je ruska imperija prestala da postoji, ali se ni tada nov sistem nije uključio u dominantne zapadne tokove, iako je marksizam predstavljao avangardu tadašnje zapadne političke misli, da bi na kraju bila rođena sovjetska imperija.

Nisu se ni na Zapadu tako lako razvijali tokovi postimperijalne tranzicije – britansko-francuska invazija Sueca 1956. godine je dokaz toga. U isto vreme je sovjetska imperija vojno intervenisala u Mađarskoj kako bi zadržala ovu državu u svojoj imperijalnoj sferi. Sovjetske invazije Čehoslovačke i Avganistana su bile istovetne po prirodi sa intervencijom 1956. godine. Sovjetskoj imperiji je parirala američka – i ona se s vremena na vreme služila neskrivenim vojnim metodama kao što je bio slučaj s Kubom ili Vijetnamom, ali znatno češće zbacivanjem nelojalnih režima putem državnih udara ili jednostavno političkih atentata.

Dok je trajalo ovo nadmetanje poslednjih dveju svetskih imperija, ideje integracija su se nenametljivo razvijale u oslabljenoj zapadnoj Evropi. Na početku iz straha od nasilnog širenja komunističkog sistema, ali i od izbijanja novog međuevropskog rata koji bi stavio tačku na kontinent, a kasnije i kao sve jača i jača unija podstaknuta zajedničkim liberalnim vrednostima i željom za ekonomskim blagostanjem. Temelji integracije su, dakle, u zajedničkim vrednostima i prepoznavanju ekonomske koristi koje objedinjavanje donosi. Ovo su zakoni svake integracije.

Kada je sovjetska elita odlučila da dekonstruiše SSSR i njegov politekonomski sistem, usledio je period ponovne feudalizacije na postsovjetskom prostoru. Svaki generalni sekretar neke sovjetske republike postao je novopečeni oblasni knez, suvereni vladar sopstvene degradirane prćije. Dojučerašnji komsomolci i lenjino-zaklinjaši pretvorili su se u turbo-nacionaliste, a poneki i u giga-muslimane, što je već zavisilo od toga da li je feudalni gospodar stolovao u Kijevu ili Ašhabadu.

Ni u Rusiji stvari nisu stajale bolje, iza ideološke kakofonije, iza naknadne pameti o carevima i gensecima, hazarima i masonima, iza elite koja je s mukom učila da sklopi tri prsta kako bi za kamere načinila krsno znamenje, skrivala se pljačka gigantskih razmera. Ovo predivno ludilo, ova istinska „dolče vita“, baš onako razvratna, dekadentna, kičasta i nadasve isprazna kakvom ju je video Felini, morala je jedanput da se završi. Taj psihološki Titanik skorojevićka ruska elita je doživela 1998. godine, kada je država bankrotirala, a špekulanti, među kojima je vodeći bio Džordž Soroš, zgrnuli milione.

Iz tog pepela iznikla je ideja postsovjetskih integracionih procesa, a njen stub je postala stabilizovana postjeljcinovska Rusija. Ona je oličena trima organizacijama, koje delimično prate razvojni put ranih faza Evropske unije, to su: Zona slobodne trgovine Zajednice nezavisnih država kao prva etapa, Carinska unija kao drugi korak i Evroazijski ekonomski savez (EES) kao aktuelna stepenica na putu integracija. U sastav EES ulaze sledeće države: Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan i Kirgistan. Status posmatrača imaju: Moldavija, Uzbekistan i Kuba. Sporazume o slobodnoj trgovini sa EES imaju: Srbija, Iran, Vijetnam i Singapur, dok se pregovori u tom pravcu vode sa: Kinom, Indijom, Egiptom, Izraelom, Tajlandom i Mongolijom.

Prvi stub integracija – vrednosti

Možemo reći da se Rusija na kraju svih krajeva doista priključila tokovima zapadne misli, ali na svoju korist i na sebi sopstven način. Umesto evropskih liberalnih vrednosti, koje se baziraju na konceptu individualizma, ruske integracione vrednosti su tradicionalne, u čijoj srži se ne nalazi individua, već zajednica, kolektiv. Liberalne vrednosti predstavljaju određen oblik „tabula raze“, prazne table u kojoj čovek sam ocrtava svoj identitet. Kulturna avangarda, kroz filmove i muziku, kao i obrazovne i političke nadnacionalne institucije svejedno pružaju opšti okvir u kome su smešteni prihvatljivi identiteti – homofilija je dobra, homofobija je loša; migrantofilija je dobra, migrantofobija je loša, jedino je rusofilija loša, a rusofobija dobra, ali je to izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Liberalne vrednosti su, dakle, preslikano slobodno tržište u kome možete birati koje god patike želite sve dok su to modeli koji se nude u prodaji. Tradicionalne vrednosti se baziraju na zadatim identitetima, uronjenim u kolektivnu prošlost. Čovek tu nema šta da bira, rađa se kao deo svoje zajednice i ima dužnost da je brani, održava i produžava. Pojedinac je poslednja karika u lancu, sa njim ništa ne započinje i ništa se ne završava, pozadi su mitovi, napred je beskonačnost. Liberalne vrednosti su uređeni haos, koji svako malo preti da preraste u totalnu duhovnu anarhiju, a tradicionalne vrednosti su apsolutni poredak, u kome sve i svako ima svoje mesto i gde promene prate ritam formiranja sedimentnih stena, postepeno i kroz vekove, ako ne i milenijume.

Dok je zapadnoj Evropi bliži koncept liberalnih vrednosti, istočnoj je bliži skup tradicionalnih vrednosti, to pokazuju zaista nebrojeni rezultati istraživanja javnog mnjenja po kojima mladi istočnoevropljani posmatraju brak kao tradicionalni odnos muškarca i žene, odbacuju gendernu revoluciju i umnožavanje polova, često na prvo mesto u svojoj hijerarhiji identiteta stavljaju nacionalnu pripadnost itd. Ovakvo stanje potvrđuju i lamenti raznoraznih ispostava zapadnih NVO u istočnoj Evropi koje dugi niz godina upozoravaju na „retradicionalizaciju“, od Balkana do Rusije. Uloga zapadnih NVO u procesu integracija je jasna – vrednosno pripremiti istočnu Evropu za priključenje (zapadno)Evropskoj uniji. U poslednje vreme u ovu igru promene svesti se uključio i Istok.

Rusija već otvoreno podržava desničarske antisistemske partije širom zapadnog sveta, a to čini i njena medijska mreža usmerena na zapadnu publiku. Jedina razlika je u tome da je Evropska unija, uprkos svim problemima u kojima se nalazi, uspela da odmakne dalje u integracionim procesima nego bilo koje drugo objedinjenje država na kugli zemaljskoj, te ona vrši uticaj u cilju integracije, dok ruski integracioni procesi u ovoj etapi nemaju kapaciteta da integrišu države van bivšeg SSSR-a, pa se može reći da je primarni cilj Rusije destabilizacija evropskih integracionih procesa.

Ukoliko govorimo o legitimnosti integracija na osnovu vrednosti, legitimnost se za EU završava kod Beča – sve istočnije predstavlja prinudne integracije, jer istočnoevropska društva ne dele isti sistem vrednosti sa zapadnoevropskim, uprkos višedecenijskom zalaganju zapadnih NVO.

Drugi stub integracija – materijalno blagostanje

Pored vrednosti, ipak, postoji i očekivana materijalna korist od procesa integracija, inače bi u suprotnom savremena nadnacionalna objedinjenja predstavljala neku vrstu moralnih liga, što svakako nisu. Iako se bez zajedničkog vrednosnog fundamenta u okviru nekog bloka ne može postići dogovor ni o budžetskoj, ni o demografskoj, pa ni o bezbednosnoj politici, obećani ekonomski boljitak je najprimamljiviji adut svakog procesa integracija. Evropska unija je, makar do velike ekonomske krize 2008. godine, zasigurno uspela u stvaranju svojevrsnog „evropskog sna“, to jest uspela je u tome da ubedi istočnoevropska društva da ih stupanjem u EU očekuje instant materijalno blagostanje.

U neku ruku ovo nije bio sasvim lažan koncept i odista je postojao period, naročito ’90-ih godina, kada su osiromašene istočnoevropske države mogle da ostvare značajan ekonomski napredak kroz saradnju i pristupanje EU. Češka, Poljska i Slovenija su dobri primeri iz opisanog perioda. Mnogostruke krize sa kojima se EU kasnije suočila anulirale su aktuelnost „evropskog sna“, pa je poslednja decenija evrointegracija protekla pre u znaku štapa, nego šargarepe. Ranije su vodeći centri EU privlačili svoje klijente sa rečima: „Dođi i obogati se“, a sada zlokobno prete: „Ako ne uđeš, slede sankcije i sporo odumiranje“.

Evroazijski ekonomski savez nikada nije bio privlačan kao EU, ali se radi o novom integracionom bloku koji tek treba da prođe muke rasta koje je EU prevazišla 80-ih godina prošlog veka. Dok je Evropska unija bila stešnjena između Sjedinjenih Država i SSSR-a, a kasnije Rusije, Evroazijski ekonomski savez je pod pritiskom SAD-a i EU, s jedne strane, i Kine, s druge. Ne treba odbacivati konkurenciju u vidu Kine, kao što ni u slučaju Evropske unije ne smemo umanjivati negativan uticaj Sjedinjenih Američkih Država.

Konkretni podaci iz 2019. godine govore da u okviru oba bloka – evropskom i evroazijskom, postoje gubitnici i dobitnici. Tako su po trgovinskom bilansu što se razmene robom tiče u EU u minusu čak 19 članica EU od ukupno 27 koliko ih ima. Od istočnoevropskih država u plusu su: Češka, Poljska, Slovenija i Mađarska, dok su balkanske i baltičke države jasno svrstane u redove gubitnika. Naravno, treba imati u vidu i vlasničku strukturu proizvodnih kapaciteta u svakoj državi, to jest u mnogima od njih nemačke kompanije poseduju proizvodne kapacitete, naročito u zemljama istočne Evrope, koji se u statistici kasnije upisuju kao češki ili poljski izvoz u Nemačku, a zaista su prebacivanje nemačke robe iz nemačkih fabrika u Češkoj i Poljskoj u Nemačku.

Ako pogledamo robni trgovinski bilans u Evroazijskom ekonomskom savezu, u plusu je jedino Rusija, kao stožer ovih integracija, a razlog za to je asimetričnost obima i snage ruske ekonomije u poređenju sa ostalim članicama EES. Ipak, ovaj disbalans se nadomešta raspodelom od carinskih opštih prihoda EES, koji je na korist manje razvijenih članica, a na štetu Rusije. Primera radi, na Rusiju otpada oko 92 odsto svih carinskih prihoda EES, ali joj nakon raspodele ostaje 85 odsto od ukupnih prikupljenih carinskih prihoda.

Osvrnimo se na tokove investicionog kapitala (FDIinward) unutar ova dva bloka, to jest koliko investicionog kapitala privatne kompanije iz jedne članice bloka ulažu u kupovinu kompanija ili njihove imovine iz druge članice bloka. Po statistici pre perioda epidemije virusa korone, 19 članica EU od ukupno 27 koliko ih ima je bilo u minusu. U najvećem plusu je Kipar, jer ta podeljena ostrvska država predstavlja poresko utočište za vlasnike krupnog kapitala iz EU i šire. Ova statistika nam govori da je unutrašnji tok investicija među članicama EU slab, naročito nakon masovnih privatizacija u istočnoj Evropi, stoga i ne čudi zašto EU toleriše i prisustvo kineskih investicija, uprkos protivljenju SAD-a.

U Evroazijskom ekonomskom savezu sve članice su u plusu osim Kirgistana, koji je najnepoželjnija lokacija za investicije u ovom bloku. Iako je u apsolutnim ciframa Rusija najveći dobitnik, ako se u račun uvede učešće investicija u BPD-u, Belorusija je na prvom mestu.

Pogled u budućnost – evropski i ruski blok

Možemo zaključiti da je EU u ekonomskom smislu zašla u period zastoja i neaktivnosti, dok EES ima gde da se razvija, ali su mu neophodne nove uticajnije članice kako bi se brže razvijao. Iz ovog ugla postaju jasni razlozi za državni udar u Ukrajini 2014. godine koji su podržali SAD i EU. Ukrajina, pre ekonomske devastacije poslednjih šest godina, bi bila idealno poboljšanje ruskoj EES. Nažalost, Rusija nije bila u stanju da integriše Ukrajinu na vreme.

Kao jasan izlaz i za istočni i za zapadni integracioni blok nameće se obostrana nesmetana saradnja, koja bi značila i podelu interesnih sferu između EU i EES. Činjenica je da EU nema ekonomske snage ni političke volje da se širi dalje na istok, dok je Rusiji neophodno da proširi svoj blok. Ukoliko bi se okrenuli modelu saradnje svet bi dobio dva kompatibilna evropska bloka, što bi svakako bilo u interesu evropske civilizacije kao celine. Glavna prepreka na ovom putu je destruktivna politika SAD, od koje EU u potpunosti zavisi kada se u obzir uzmu vojno-bezbednosni faktori. Kako bi EU napredovala mora da uspostavi partnerski odnos sa ruskim blokom, ali da bi to učinila mora prethodno da uloži ogromna sredstva u stvaranje evropske bezbednosne strukture, što bi izazvalo opšte sniženje životnog standarda u EU i paralizovalo njenu ekonomsku aktivnost.

Zato poslednjih godina možemo primetiti kompromisnu varijantu u kojoj EU delimično vodi antirusku politiku, ali u drugim segmentima, kao što je trgovina energentima, i te kako sa njom sarađuje. Ovo se nije dopadalo Donaldu Trampu, a neće se dopasti ni Bajdenovoj administraciji, međutim SAD su nemoćne da spreče ovakvu polovičnu saradnju EU sa Rusijom, jer imaju na raspolaganju samo pretnju totalnog raskidanja veza i povlačenja bezbednosne podrške EU, što bi i same Sjedinjene Države povuklo na dno zajedno sa Evropskom unijom. Ovu naizgled pat poziciju polako menja Kina, samom činjenicom da se radi o prvoj ekonomiji sveta koja je spremna da sarađuje sa svima.

Treba obratiti pažnju i na ogromnu unutrašnju nestabilnost SAD-a, koja šalje jasan signal svima ostalima da je američka spoljna politika nepostojana i neodrživa na duže staze jer se ne zna kako će ta država izgledati kroz pet godina. Umiruća imperija može pretiti, ali se sa njom ne može graditi zajednička budućnost.

 

Autor Aleksandar Đokić

 

Naslovna fotografija: kremlin.ru

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u