Komunističke osnove razaranja porodice (2)

Savremeno razaranje porodice svodi se na ponavljanje mehanizama koji su postavljeni u ranom sovjetskom komunizmu, pre nego što je usledio Staljinov konzervativni obrt

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Sada ćemo ukratko pokazati Engelsove stavove o braku i porodici, a zatim analizirati zanimljiv razvoj porodičnih odnosa u Sovjetskom Savezu u periodu od revolucije do Staljinovog „konzervativnog” obrta.

Engels je Poreklo objavio godinu dana posle Marksove smrti, tvrdeći da je ovaj spis, nastao kao poveći esej na refleksije o Morganovom Drevnom društvu[12], zapravo neka vrsta supstitucije za Marksov neodrađeni posao uključivanja Morgana u sistem materijalističkog izlaganja istorije. U drugom delu spisa Engels se bavi razvojem ideje države iz raznih oblika gensova, dok je prvi deo spisa razmatranje porekla porodice i njene evolucije.

Osnovni političko-teorijski cilj koji on ima na umu, modernim rečnikom bismo mogli da formulišemo kao dekonstrukciju, ili destrukciju ideje o univerzalnosti monogamne porodice.[13] Autor usvaja Morganovu teoriju o evoluciji institucije porodice kroz razne periode istorijskih formacija ljudskog društva (divljaštvo, varvarstvo, civilizacija). Njegova osnovna namera u spisu je da se pokaže najšira paleta raznih oblika muško-ženskih odnosa koji su teorijski mogući i koji prethode monogamnoj porodici. Engels napada „filistre” koji zastupaju tezu o univerzalnosti i perenijalnosti tradicionalne monogamske porodice, i koji znaju još za poligamiju i možda poliandriju.

No, kaže on, proučavanje praistorije pokazuje nam najrazličitije oblike kolektivnih brakova, gde u isto vreme postoje i poligamija i poliandrija. Štaviše, Engels iznosi tezu o prastanju gde su, navodno, vladali neograničeni polni odnosi u okviru jednog plemena, i gde su svi živeli u kolektivnom, odnosno grupnom braku (str. 32). Uz to pridolazi argument koji treba da ospori postojanje dominacije monogamije i u životinjskom svetu.

Da bi dodatno ojačao tezu, Engels se poziva na određena antropološka terenska istraživanja iz tog perioda, na osnovu kojih navodno u nekim plemenima i dalje postoji dozvola polnih odnosa između roditelja i dece. To je dokaz da su u prvobitnom stanju takvi odnosi – kao i seksualni odnosi između braće i sestara – bili sasvim dozvoljeni i legitimni i da je njihovo tabuisanje navodno rezultat kasnijeg civilizacijskog regulisanja. Ovakvi odnosi, tvrdi on, vladali su do poznog srednjeg varvarstva (str. 38).

Dezavuisanje braka

Engels takođe nastoji da dezavuiše monogamni brak na svaki mogući način, posebno napadajući romantičarske i hrišćanske ideje o braku kao svetoj zajednici ispunjenoj ljubavlju, odgovornošću, vernošću, požrtvovanjem, uznošenjem žene na pijedestal itd. On tvrdi da monogamna porodica i njen nastanak nemaju nikakve veze sa individualnom ljubavlju, da je ona interesna zajednica, te da je prava individualna ljubav moguća samo kod proletera jer oni nemaju svojinu.

Izlažući navodne etape u razvoju braka, Engels tvrdi da je kraj matrijarhata i prelazak na sindijazmičku porodicu u kojoj se poreklo vezuje za oca, istorijski poraz ženskog roda (str. 50). Tu se uvode klasične marksističke teze o patrijarhatu kao sistemu podjarmljenosti žene, o monogamnoj porodici u kojoj je žena robinja, vlasništvo, vodeća služavka, koja je u nešto boljem položaju nego robinja itd. Navode se Marksove reči da moderna porodica u klici sadrži i ropstvo i kmetstvo. Supruga se naziva kurtizanom koja se ne kupuje na parče već trajno (str. 61). Njeno vođenje domaćinstva i podizanje dece, što hrišćani smatraju najvrednijim i najčasnijim ulogama i funkcijama, Engels naziva ropstvom jer je navodno isključuje iz društvene proizvodnje.

Štaviše, odnos muža i žene u monogamnoj porodici definiše se kao prvi klasni odnos u kome je muškarac buržuj, a žena podjarmljeni proleter (str. 56, 62.) Stoga je u marksizmu bilo potpuno logično da se klasni rat, koji je podstican unutar pojedinačnih država i nacija, prenese i na prostor porodice, to jest da se navodni porodični proleteri podstaknu na pobunu i klasni rat protiv svojih buržoaskih podjarmljivača: muževa. Posledica, naravno, kao što smo naučili u dvadesetom veku, nije izmirenje ovih antiteza u nekakvoj harmoničnoj idili već upravo raspadanje i države i porodice tamo gde je ova ideologija dosledno primenjivana.

Ljudi čekaju u redu za hranu u Moskvi, oktobar 1917. (Foto: Russian State Documentary Film and Photo Archive via AP Photo)
Ljudi čekaju u redu za hranu u Moskvi, oktobar 1917. (Foto: Russian State Documentary Film and Photo Archive via AP Photo)

Engels ignoriše sve jasne primere harmoničnih odnosa u porodici, i izričito tvrdi da po definiciji uz monogamiju idu i figure prostitucije, ženinog ljubavnika i muža rogonje (str. 58). Onda se delimično ograničava  na katoličke zemlje koje to navodno univerzalno sprovode, dok za germanske zemlje tvrdi da zbog tvrdokornog protestantizma i jakih pojmova o časti koje su Nemci doneli u monogamiju, tamo dominiraju „bračne zajednice dosade, koje nazivaju porodičnom srećom” (str. 60). Dakle i tamo gde mora da prizna kako ljudi pošteno žive u odnosima porodične sreće, on mora da ih izvrće ruglu nazivajući to dosadom.

Sledi zatim iznošenje programa za porodičnu revoluciju, odnosno oslobađanje. On uključuje davanje pune pravne ravnopravnosti ženama, zatim njihovo izbacivanje iz okvira porodičnog doma i porodične ekonomije na tržište rada[14], i uklanjanje porodice kao društvene privredne jedinice. Ovaj program uključuje i zalaganje za slobodnije polne odnose, za ukidanje privatne svojine, izjednačavanje statusa legalne i nelegalno rođene dece, i preuzimanje funkcija negovanja i vaspitavanja dece od porodice ka državi (str. 63). Tu spada i ukidanje bilo kakve prevlasti muževa kao i nerazrešivosti braka.

Engels otvoreno tvrdi da je razvod blagodet za obe strane kao i za društvo (str. 69), a potpuno pogrešno predviđa kako će ovaj razvoj pomoći i muževima da stvarno uđu u monogamiju, pre nego ženama da uđu poliandriju. Ako se pogleda činjenica da su pojmovi časti, čednosti i vernosti izbačeni iz zapadnih porodično-pravnih sistema, da se nevinost devojke pre braka više ne smatra vrlinom i da su promiskuitet, svingerstvo i slične prakse povratka seksualnom pluralizmu postali sasvim legitimizovani preko popularne kulture, onda je jasno koliko je Engels loše predvideo posledice svog programa.

Zanimljivo je i Etinasovo suprotstavljanje horde i porodice koje ovaj autor uvodi. Kao oblik organizacije kolektiva, horda je podsticala razaranje prisnijih veza između supružnika, kako bi se lojalnost gradila prema njoj. Ovo je motiv svih totalitarističkih sistema. No, komunisti su osim podrivanja porodice podrivali i državu, što rade današnji neotrockisti i levi liberali. Dakle kada se danas razaraju odnosi lojalnosti i solidarnosti unutar porodica, oni se ne prenose ni na hordu, ni na državu, ni na naciju. Naravno, ni na svetsku državu ili globalno komunističko društvo, jer to niti je moguće, niti ljudima bilo šta znači. Cilj je da se takvi odnosi neke više moralnosti sasvim ukinu kako bi se čovek sveo na hedonistu i potrošača, lojalnog jedino prema bazičnim potrebama, sopstvenom komforu, uživanju u materijalnim zadovoljstvima i omiljenim korporativnim brendovima.

Tekovine boljševizma

No 33 godine posle izlaska ovog spisa, čiji normativni ideali danas umnogome određuju zapadnu (anti)porodičnu politiku, odigrala se Boljševička revolucija u Rusiji. Lenjin, Trocki i i njihovi saradnici ozbiljno su shvatili Engelsova uputstva i započeli su program radikalnog razaranja nasleđenih porodičnih odnosa, zajedno sa ukidanjem religije i privatne svojine. Već u decembru 1917. Sovjet narodnih komesara izdao je uredbu kojom je olakšano dobijanje razvoda. No to je bio samo početak uvođenja velikog paketa mera, koji je sve do tridesetih godina kreirao potpuni haos u novom sovjetskom društvu. U članku Komunizam i porodica iz 1920. godine Aleksandra Kolontaj pozdravlja masovan izlazak žena na rad u industriju i kaže da je sasvim prirodno da usled toga porodične veze počinju da slabe. Štaviše [ona kaže]: „Okolnosti koje su ranije držale porodicu na okupu više ne postoje. Porodica prestaje da bude neophodna kako svojim članovima, tako i naciji kao celini”.[15]

U ovom marksističkom klasiku Kolontaj objašnjava ženama da više nemaju pravo na bilo kakvu posebnu osećajnost prema svojoj deci. Proleterska žena mora da nauči da nema razlike između moje i tvoje dece, odnosno da svi moramo podjednako da brinemo za svu našu decu, te da umesto jedne porodice danas treba da brinemo za veliku proletersku porodicu cele Rusije. Ključ ovog programa je da rad u kući prestaje da bude neophodan, jer će država preuzeti kolektivno, industrijsko obavljanje svih tih funkcija, i da čuvanje i vaspitanje dece takođe mora da izađe iz okrilja porodičnog doma budući da će država to bolje da radi.

U odličnoj knjizi Svakodnevni staljinizam, Šila Ficpatrik je posebno poglavlje posvetila porodičnim problemima u sovjetskoj Rusiji u periodu između Revolucije i Drugog svetskog rata.[16] Od velikog značaja za razumevanje ove problematike je i posebno poglavlje u trockističkom klasiku Izdana revolucija[17] koje je Trocki posvetio „termidoru” u porodici, omladini i kulturi. Pokazujući kako Staljin sprovodi vraćanje konzervativnih i tradicionalnih modela u porodici, on jasno oživljava nekadašnje ciljeve boljševičkog delovanja na području porodičnih odnosa.

Lav Trocki na vojnoj paradi na Crvenom trgu u Moskvi 1918. (Foto: General Photographic Agency/Getty Images)
Lav Trocki na vojnoj paradi na Crvenom trgu, Moskva, 1918. godina (Foto: General Photographic Agency/Getty Images)

U ovom spisu Trocki sa radošću i žarom opisuje „herojsko doba” u kome su izvršili „juriš na staru porodicu” (str. 116). On ponavlja tvrdnju o ženi kao prisilnom radniku koga treba osloboditi okova porodične privrede i poslati na tržište rada. Ficpatrikova pokazuje da je desetak miliona žena tridesetih godina odjednom stiglo u državni radni sistem, što je izazvalo neprocenjive društvene posledice i obilje patologije.

Kolontajeva, Karl Radek i drugovi pokrenuli su čitav niz radikalnih mera za ukupnu društvenu promenu atmosfere, koja se u principu svodila na ukidanje pristojnosti, civilizacije, uzdržanosti, čednosti i građanskog i tradicionalnog morala. Bulgakov u svojim dnevnicima iz 1924. opisuje jedan od brojnih marševa koje organizuje pokret pod imenom Dole stid! (Doloй stыd!). Voze se goli tramvajima usred bela dana npr, javno propagirajući slobodnu ljubav i gola tela.

U članku Manaeva i Čalijana mogu se videti brojne ilustracije ove nove atmosfere, uključujući i sliku fino popunjene nudističke plaže otvorene na obalama Moskve odmah pored Crkve Hrista Spasitelja, ili plakate Komsomola na kojima se objašnjava da svaki komsomolac mora da zadovolji svoju seksualnu želju, a svaka komsomolka mora u tome da mu pomogne, inače je malograđanka.[18]

Treba primetiti da su krajem 1918. boljševici dekriminalizovali i homoseksualizam tako da je on postao legalan u Ruskoj i Ukrajinskoj sovjetskoj republici ali, zanimljivo, ne i u drugim sovjetskim republikama od kojih su neke tokom dvadesetih donosile zakone protiv homoseksualaca!? Sve do 1933. homoseksualizam je ostao legalan deo seksualnosti u ove dve republike, da bi u sklopu ukupne restauracije tradicionalne porodice Staljin u martu 1934. izmenom Krivičnog zakonika ponovo kriminalizovao homoseksualno ponašanje za muškarce, uvodeći zatvorsku kaznu rada u trajanju do pet godina. Zanimljivo je da je homoseksualizam pripisivan fašizmu i carističkoj dekadenciji.

Trocki kaže da su hteli da unište porodično ognjište i da staru porodicu – ako ne ukinu – onda zamene novom. Kao deo termidora on vidi vraćanje privatnih kuhinja i privatnih praonica veša koje, razumljivo, osuđuje iako priznaje da su u društvenim perionicama rezultati bili katastrofalni, da se rublje kralo, cepalo i nije dobro pralo i čuvalo. Mi smo, kaže, oduzimali ne samo svinje već i kokoške, kako bi se ljudi naterali da nauče da hranu mogu naći samo u kolektivnim centrima i uslugama (str. 116). To što se ponovo vraćaju tiganji i šerpe u porodicu, Trocki vidi kao veliki poraz revolucije.

Treba pomenuti da su Kinezi imali sličan jeziv eksperiment u periodu 1958-1961. u okviru Maovog programa Veliki korak napred, koji je izazvao pojave masovne gladi i kanibalizma. Naime, bez privatnog porodičnog planiranja vezanog za tradicionalnu porodicu, pirinač i druge namirnice koje je trebalo da traju godinu dana bile bi pojedene, upotrebljene i razgrabljene u roku od tri meseca a onda bi nastupila teška glad. Kad su videli rezultate svog utopijskog delovanja, kineski lideri su dozvolili da se sistem ishrane, pripreme hrane i planiranja vrati na prirodan porodičan nivo.

Poplava abortusa

Trocki takođe priznaje neuspeh drugog dela svog programa, prenošenja brige za decu na državu. Jaslice su se pokazale kao loše, pa dobrostojeći radnici svoju decu nisu želeli da šalju van kuće preferirajući da ih čuvaju babuške. Trocki uočava da prostitucija cveta, što on vezuje za povratak robno-novčanih odnosa i stabilizaciju rublje. Posebno ga, međutim, pogađa ukidanje prava na abortus koje se desilo upravo te 1936. godine. Ruska sovjetska republika je naime 1920. postala prva zemlja na svetu koja je dozvolila pravo na abortus, što je izazvalo poplavu abortusa u zemlji.

Suzan Gors Solomon je dala dobar pregled recepcije ove mere tokom dvadesetih godina kroz oči lekarske profesije i način na koji se od 1927. vratio u opticaj argument o štetnom uticaju abortusa na demografska kretanja.[19] To je bio jedan od glavnih razloga zbog koga je, nakon kolektivizacije, gulagizacije i velikog stradanja stanovništva u Rusiji i Ukrajini početkom tridesetih, Staljin naložio donošenje novog, daleko restriktivnijeg porodičnog zakonodavstva u SSSR-u.

Josif Visarionovič Džugašvili Staljin tokom govora u Kremlju, 01. januar 1936. (Foto: AP Photo)
Josif Visarionovič Džugašvili Staljin tokom govora u Kremlju, 01. januar 1936. (Foto: AP Photo)

Trocki tvrdi da je ovaj povratak zabrane abortusa zakon koji je uperen protiv žene (str. 120). Revolucija, kaže, mora da odstrani uzroke koji ženu teraju na pobačaj (kao da su oni navodno samo ekonomske prirode – M. Đ.), a ne da poput žandarma brani ženama da to rade. No on vidi ukupan pokret rehabilitacije tradicionalne porodice koji se dešava kad i rehabilitacija rublje. Za porodično pravo u SSSR-u kaže da je preuzelo brojne elemente iz zapadnog buržoaskog prava.

Trocki vidi [kao problematičnu] obnovu porodičnog autoriteta, poštovanja hijerarhije i starijih u porodici, jer se time, zamislite, deca disciplinuju. Mi smo, kaže, nastojali da decu potpuno odvojimo od porodice i od starog morala (str. 122) time što smo ih učili da prokazuju očeve izdajnike ili alkoholičare. Staljinov termidor, kaže, vraća porodicu, uvodi kazne za napuštanje dece, a istovremeno  dopušta i obnovu  autoriteta religije. Otežane su i mere za razvod, uvedene pozamašne takse a pokrenuta je i javna kampanja protiv razvoda, što sve zajedno Lava Bronštajna teško pogađa.

Primetimo nakratko da je rimokatolički sveštenik jezuita Stjepan Tomislav Poglajen 1938. u časopisu Život u Zagrebu objavio odličan članak „Komunizam i obitelj“[20]. On verno prenosi razvoj komunističke antiporodične ideologije zasnovane na Engelsu, Marksu, Bebelovom spisu Žena i socijalizam[21] te Rajhovim psihoanalitičkim fantazijama, ali se i detaljno bavi rezultatima i katastrofalnim društvenim posledicama boljševičke „reforme” porodičnog života i odnosa. Tu saznajemo da je 1934. u Zagrebu izašao prevod romana Kolontajeve Slobodna ljubav. U Beogradu je međutim već 1922. objavljen prevod njene poznate brošure Nova žena,[22] a godinu dana kasnije prevod kratke proze Ljubav tri generacije.

Poglajen donosi pisanje sovjetskih novina Izvestije i Pravde iz 1934. i 1935. koje daju neverovatne brojke o količini zapuštene i ostavljene dece, o poplavi razvoda i abortusa, o sudovima koji non-stop tragaju za očevima pobeglim u drugi grad da osnuju novu porodicu itd. Kad je zakon protiv abortusa donet, Izvestija je, da bi ubedila javnost u neophodnost te mere, donela brojke koje pokazuju kako je u Moskvi broj pobačaja bio tri puta veći od broja rođene dece, za čim slede takva veličanja materinstva i kritike prekida trudnoće da autor primećuje kako to liči na ton papske enciklike Casti connubii Pija XI iz 1930. Za Staljinov konzervativni obrt Poglajen kaže da je u pitanju normalna i logična pobeda života nad neprirodnim eksperimentima.

Staljinova obnova

Da bismo shvatili zašto je Staljin pribegao sasvim logičnoj obnovi tradicionalne porodice kao jedinom načinu da se zaustavi populaciono propadanje i da se vaspostavi red u državi, moramo uz pomoć Ficpatrikove razumeti šta su stvarno izazvale radikalne antiporodične mere koje su Trockom bile toliko drage.[23]

O stavovima prema porodici i posledicama koje su komunističke reforme izazvale u Rusiji Ficpatrikova kaže: „Tokom dvadesetih komunistički stavovi prema porodici su često bili neprijateljski. ’Buržoaska’ i ’patrijarhalna’ bile su dva atributa koja su se najčešće spajale sa pojmom ’porodica’. Konvencije koje je poštovalo pristojno društvo pre revolucije odbacivane su kao ’sitnoburžoasko filistinstvo’, a posebno su mlade generacije insistirale na seksualnom oslobađanju i nepoštovanju institucije braka. ’Slobodan’ (neregistrovan) brak je bio uobičajen, kao i brz razvod; abortus je bio ozakonjen. Komunističke žene i muškarci su podjednako verovali u jednakost polova i žensku emancipaciju (mada su žene bile i ostale samo slaba manjina među članovima partije). Za ženu je bilo sramota da je samo domaćica. Neki entuzijasti su išli tako daleko da tvrde kako bi se deca bolje podizala u dečjim državnim domovima nego u kući sa roditeljima.”(str. 142)

U nastavku ona, doduše, pokušava da relativizuje ovu tendenciju tvrdeći da nikad nije dostigla nivo ekstremizma poznat iz izraelskih kibuca. Čak i partijski funkcioneri videli su da porodica i dalje mora da obavlja određene funkcije pošto država nema sredstava za sprovođenje svih radikalnih mera. Međutim, njena tvrdnja da abortus nije podstican te da je krajem dvadesetih vođena kampanja protiv abortusa, lakog razvoda i promiskuiteta promašuje poentu. Iz stavova Kolontajeve i Trockog smo jasno videli da je sa najviših mesta proklamovan kraj buržoaske porodice čim se partija utvrdila na vlasti. Što se tiče kraja dvadesetih, to je početak velikog obrta jer je tada Staljin već utvrdio vlast i počeo da vraća klatno revolucije unazad bar u nekim segmentima, uključujući i porodičnu politiku.

Ruska revolucionarka i feministkinja Aleksandra Kolontaj (Foto: RIA Novosti)
Ruska revolucionarka i feministkinja Aleksandra Kolontaj (Foto: RIA Novosti)

Ficpatrikova detaljno opisuje anarhične posledice koje su lenjinističke mere izazvale dvadesetih i početkom tridesetih godina. Pomama za kežualnim, privremenim, neobaveznim odnosima, za privremenim brakovima, faktičkom poligamijom, neregistrovanjem porodica i drugim novotarijama izazvala je (posebno kod muškaraca u gradskim sredinama) novi nomadizam i gubitak odgovornosti prema porodici i deci. Na kraju se tipična porodična zajednica pretvorila u majku sa par dece i obaveznom babuškom koja je decu čuvala i obavljala veći deo posla u kući dok je majka morala na posao. Muškarci su često napuštali porodice, odlazili u druge gradove da počnu nove neobavezne seksualne avanture itd.

Preko progona, gulaga, podsticanja dece da prijavljuju roditelje i drugih mera, država je dodatno razarala unutarporodične odnose. Međutim, kako su i ova autorka a i Karlson i drugi analitičari porodičnih odnosa u komunizmu primetili, u mnogim porodicama je ovo izazvalo otpor i jačanje unutrašnje kohezije u odbrani od nasilja protiv porodice i njenih članova. Najveći deo naroda se nesumnjivo protivio ovakvoj politici i sa odobravanjem je dočekao Staljinovu restauraciju porodice (str. 143).

Ficpatrikova obrađuje nekoliko vrsta društvene patologije koje su antiporodični zakoni napravili. Najpre, to su ovi lutajući i neodgovorni očevi koji su smatrali da će država da se bavi decom i da oni mogu da lutaju dalje i uživaju u životu bez obaveza. Ovo je posledica partijskog odnosa prema braku kao neobaveznoj, kratkotrajnoj zajednici koja ne mora da se registruje i koja se lako raskida i razvodi kad je formalizovana. Slobodnu ljubav su mnogi ozbiljno shvatili.

Drugo polje su zapuštena i ostavljena deca. Pre svega očevi, ali i majke u mnogim slučajevima, nisu hteli da se bave decom. I pored legalizovanog i lako dostupnog abortusa, žene su rađale decu o kojoj nisu htele da se brinu. Celokupna atmosfera suzbijala je roditeljski instinkt, pa su deca predavana u domove, ostavljana itd. Uz to, bilo je mnogo siročadi poginulih u građanskom ratu, dece belogardejaca, zatim dece čiji su roditelji odlazili u zatvore, progon, umirali od gladi i mučenja. Tako se stvorila vojska dece koja je rasla bez adekvatne nege, što je u nekim gradovima stvorilo prave bande tinejdžera koje su pljačkale, otimale, ubijale i terorisale čitava naselja (takozvani besprizorniki).[24]

Poznati su slučajevi gde bi na kraju vojska i Čeka oružjem rešavali takve probleme. Ficpatrikova primećuje da su vrlo liberalni zakoni koji su vladali do 1935. doprineli tome da se huliganizam, džeparenje i slične vrste maloletničke društvene patologije šire. Na to je reagovao čak i Klim Vorošilov, ministar odbrane i član Politbiroa, koji je tražio da se pod hitno reaguje kako država sutra ne bi dobila ozbiljan organizovani kriminal. Staljin je ovo uvažio i naložio da se 1935. donese poseban Zakon o merama borbe protiv maloletničkog kriminala, gde je predviđeno da se deca starija od 12 godina koja počine nasilna krivična dela tretiraju kao odrasle osobe. Uz to je išao i drugi Zakon o likvidaciji dečjeg beskućništva i nedostatka starateljstva. Ovim zakonima je suzbijana patologija koju su boljševici svojim novim zakonima i politikama proizveli u prethodnih petnaest godina.

Suočen sa padom populacije koji je ugrožavao bezbednost države, Staljin je takođe naložio 1936. donošenje novog Zakona o porodičnim pitanjima i abortusu. Bile su uključene četiri mere: ponovna zabrana abortusa, sem u posebnim slučajevima, otežavanje razvoda kroz povećanje taksi, ali i opštu državnu politiku koja reafirmiše registrovanu porodičnu zajednicu, zatim podizanje dečijeg dodatka, kao i uvođenje nagrada i beneficija za majke u višedetnim porodicama (str. 152). Slobodan brak je suzbijan državnom propagandom, da bi tokom četrdesetih bio i zakonski ukinut. Ove mere su dale direktne i brze rezultate jer se od 25 na 1.000 u svega pet godina broj rođenih podigao na 31 na 1.000. Kažnjavani su i doktori i žene koji su pribegavali ilegalnim abortusima.

Ficpatrikova na kraju prikazuje kako se javio i fenomen organizacija žena čiji su muževi pripadali novoj eliti, a koje su se organizovale na strukovnim osnovama, što je čak i država pomagala. To je takođe bila restauracija dobrotvornih organizacija koje su vodile žene iz elite u carsko vreme. One su obavljale niz društvenih funkcija, od humanitarnog rada, pomaganja deci, do uređivanja prostora itd. Tim politikama boljševička partija napravila je pun krug: od antiporodičnog ludila s početka dvadesetih do obnove velikog broja apsolutno logičnih, normalnih i potrebnih mera koje su vratile porodicu u centar društvenog života. Najveći broj ljudi je to pozdravio kao vraćanje u normalu posle godina neke vrste društvenog pijanstva, anarhije i posledične patologije. Uz navedene mere, država je stigmatizovala, javno osuđivala neodgovorne očeve i roditelje uopšte koji su napuštali porodice, ali je i sama radila na obnovi roditeljskog autoriteta kod dece kroz škole i Komsomol. Videli smo koliko je to bola izazvalo kod Trockog.

Ruski revolucionar Lav Trocki tokom pisanja svoje knjige „Istorija ruske revolucije“ u svojoj kancelariji na ostrvu Prinsipe u Gvinejskom zalivu (Foto: Hulton Archive/Getty Images)
Ruski revolucionar Lav Trocki tokom pisanja knjige „Istorija ruske revolucije“ u svojoj kancelariji na ostrvu Prinsipe u Gvinejskom zalivu (Foto: Hulton Archive/Getty Images)

Zaključimo ovaj deo navođenjem Maritenovih mudrih reči iz knjige Čovek i država: „Odgoj ponajprije ovisi o obitelji. Svrha naime obitelji nije samo puko rađanje novih živih bića, za što bi dovoljan bio promiskuitet, već rađanje ljudskih potomaka i njihov duhovni i tjelesni odgoj. Bez obzira na različne oblike i posebne običaje, ljudi su svugdje i svagda bili svjesni toga zahtjeva naravnog zakona. Uloga škole i uloga države na odgojnome području samo su pomoćne uloge s obzirom na obiteljsku grupu…”[25]

No, unutar zapadne civilizacije u isto vreme se uveliko pripremala teorijska osnova za buduća razaranja porodice, otpočeta šezdesetih godina, a koja će krajem dvadesetog veka daleko prevazići modele i zahteve koje su Trocki i Kolontajeva propagirali. No suštinska osnova ovih pokreta i tendencija je ista, kao što su im isti i izvori i ciljevi, tako da nije preterano reći da je savremeno zapadno razaranje porodice ponavljanje mehanizama koji su postavljeni u ranom sovjetskom komunizmu.

 

(KRAJ)

Tekst je preuzet iz knjige „Desna misao u 20 veku” i deo je naučnog rada pod nazivom „Komunističke osnove savremenog razaranja porodice“ (videti ovde)

Miša Đurković je naučni savetnik Instituta za evropske studije i autor dvadesetak knjiga, među kojima su Tamni koridori moći, Desna misao u 20. veku i Politička misao Džona Stjuarta Mila

 

________________________________________________________________________________

Uputnice:

[12] Morgan, (1981).

[13] Engels, (1978). U zaključku spisa isti postupak se sprovodi na ideju države. Država nije uvek postojala, rođena je u određeno vreme za određene potrebe i opet će nestati, kada se bude po Marksovom proročanstvu ukinula. Vidi str. 136.

[14] Ovo je još jedan dokaz kako su radikalne levičarske ideologije najčešće bile u tesnoj sprezi sa interesima velike industrije. Kao što se danas vodeći levičari zalažu za uvoz što većeg broja radnika iz trećih zemalja, tako su tadašnji radikali otvorili prostor za uvođenje nove armije radne snage na tržište rada, čime su se direktno oborile nadnice radnicima. A klasični liberali poput Mila imali su velike nedoumice i rezerve povodom ideja da žene masovno izađu na tržište rada, dok su upravo konzervativci poput Dizraelija donosili zakone kojima ograničavaju rad dece i žena.

[15] Kollontaй, (1920). Ova pitoreskna osoba poznata je po svom vrlo raskalašnom seksualnom životu – Pitim Sorokin je naziva nimfomankom koja je od svoje bolesti i poroka nastojala da napravi ideologiju i da je univerzalizuje kao model života. Kolontajevu, autorku manifesta o novoj ženi u komunizmu, danas naširoko slave u zapadnim feminističkim krugovima.

[16] Fitzpatrick, (1999), str. 139–163.

[17] Trocki, (1973), tom 1, str. 115–124.

[18] Postoje danas u teoriji ozbiljni sporovi oko toga ko je sve i u kolikoj meri unutar sovjetske boljševičke elite podržavao ove nove seksualne tendencije. Neki podsećaju na stavove Krupske koja je upravo svaku seksualnu nemoralnost osuđivala kao buržoasku dekadenciju, zatim na činjenicu da je sam Lenjin u praksi bio veoma suzdržan, pa činjenice o ranim osudama raskalašnosti koje su dolazile od narkoma zdravlja Semaška itd. Dobar pregled literature i različitih stavova o ovom pitanju daje Karlton u svojoj knjizi Seksualna revolucija u boljševičkoj Rusiji. Posebno je uvodno poglavlje posvećeno različitim pogledima na taj fenomen uz na- vođenje aktera polemike i njihovih radova. Vidi Carlton, (2004), str. 1-18. Radikalno osporavanje teze da su boljševici rušili porodicu iznela je grupa autora na konferenciji održanoj u Sankt Peterburgu povodom obeležavanja veka revolucije. Vidi Tačmamedova i dr, (2017).

[19] Solomon, (1992).

[20] Poglajen, (1938).

[21] Vredi navesti fusnotu 3 iz ovog spisa u kojoj autor precizno navodi kako su se marksistički pisci Engels i Bebel trudili da „’znanstvenom metodom’ utvrde kako je u prvotnim društvima na ekonomskom polju vladala otsutnost privatnog vlasništva, a na obiteljskom području promiskuitet! U tom bi se smjeru imalo da razvije i idealno društvo budućnosti. Međutim je suvremena etnologija, koja je za Marks-Engelsovih i Bebelovih vremena bila još u povoju, dala marksističkim teorijama opasan i neumoljiv demant!”, Isto, str. 99.

[22] Kolontaj, 1922, 1923, 1934.

[23] Uzgred, ovaj period Staljinovog konzervativnog zakonodavstva (1936-1955) bio je aberacija u jezivoj eugeničkoj istoriji Rusije koja traje do današnjih dana. Dve godine nakon Staljinove smrti vraćena je liberalizacija abortusa koja je proizvela najviše stope abortusa na svetu i do dan-danas. Procene su da je tokom šezdesetih u SSSR-u obavljano šest do sedam miliona abortusa godišnje. Situacija je postala još dramatičnija u doba Jeljcina, da bi tek 2011. godine bio donet zakon koji je uveo delimično restriktivnije uslove za abortus. Rusija i dalje ima najveću stopu abortusa po glavi stanovnika u svetu i nedavni pokušaji zabrane nisu urodili plodom, uprkos podršci Ruske pravoslavne crkve.

[24] Vojtkevič navodi podatak iz 1922. o čak sedam miliona dece bez staranja, kao i brojne mere koje je država tokom te decenije preduzimala da bi se izborila sa ovim problemom. Vidi Voйtkevič, (2012).

[25] Maritain, (1992), str. 120.

________________________________________________________________________________

Literatura:

1. Voйtkevič I. N, (2012), „Istoriя besprizornosti v Rossii v 20-d godы XX veka“, Sovremennыe problemы nauki i obrazovaniя, № 2., URL: http://www.science- education.ru/ru/article/view?id=6002 (pristupljeno 05.2018).

2. Desan, S, (2004), The Family on Trial in Revolutionary France, University of California Press,

3. Đurković, M, (2013), Tamni koridori moći, Ukronija, Beograd

4. Đurković, M, (2015), Iluzija Evropske unije, Katena mundi, Beograd

5. Đurković, M, (2016), „Udar na porodicu i ljudsko dostojanstvo – problemi u nacrtu porodičnog dela Građanskog zakonika“, Kultura polisa, br. 30, str. 327-338.

6. Engels, F. (1978), „Poreklo porodice, privatne svojine i države“, u Marx/Engels, Dela, tom 32, str. 21-140,

7. Kollontaй, S, (1920), „Semья i kommunizm», Kommunistka, №7 (dekabrь), s. 16-17. Engleski prevod dostupan na https://www.marxists.org/archive/kollonta/1920/communism-famihtm

8. Manaev, Chalian, (2018), „How Sexual revolution exploded and imploded across 1920s Russia“, Russia beyond the headlines, 14. 05. https://www.rbcom/history/328265- russian-sexual-revolution

9. Maritain, J, (1992), Čovjek i država, Globus, Školska knjiga,

10. Morgan, L, H, (1981), Drevno društvo, Prosveta,

11. Panov, S, Janjić- Komar, M, Škulić, M, (pr.), (2014), Nasilje u porodici, Pravni fakultet, Beograd.

12. Poglajen, T, (1938), „Komunizam i obitelj“, Život, Zagreb

13. Solomon, S, G, (1992), „The Demographic Argument in Soviet Debates over the Legali- zation of Abortion in the 1920’s“, Cahiers du Monde russe et sovietique, Paris, vol 33, no 1 (Jan- Mar), p. 59-81.

14. Tačmamedova, Ž, Kapustin, P, Sobolev, K, Milus, G, Gudkov, T, Sevastьяnov, S, (2017), „Bыli li bolьševiki razrušitelяmi semьi?», Krasnaя vesna, https://rossaprimavera.ru/article/byli-li-bolsheviki-razrushitelyami- semi?gazeta=/gazeta/233

15. Tofler, A, (1975), Šok budućnosti, Otokar Keršovani,

16. Trocki, L, (1973), Izdana revolucija, tom I, Otokar Keršovani, Rijeka

17. The Syllabus of Errors, (1864), http://www.papalencyclicals.net/pius09/p9syll.htm

18. Fitzpatrick, S, (1999), Everyday Stalinism: Ordinary Life in Extraordinary Times, Soviet Russia in the 1930s, Oxford University Press, USA

19. Hegel, G, W, F, H, (1989), Osnovne crte filozofije prava, Veselin Masleša, Svjetlost, Sarajevo, 2.

20. Carlson, A, (2005), Fractured Generations: Crafting a Family Policy for Twenty-First Century America, Transaction Pubishers

21. Carlton, G, (2004), Sexual Revolution in Bolshevik Russia, University of Pittsburgh Press

 

Naslovna fotografija: Keystone/Getty Images

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u