Dan kada je nestao Sovjetski Savez

Nestanak Sovjetskog Saveza izmenio je dalji tok istorije. Godina 1991. se, po oceni ruskih istoričara, može porediti samo sa 1917. godinom. Još jednom se desila revolucija

Skidanje crvene zastave crvenog oktobra sa srpom i čekićem sa Kremlja, obavljeno 26. decembra 1991. godine, više je bio formalni čin – sudbina Sovjetskog Saveza zapečaćena je 17 dana ranije, 8. decembra. Tog dana tadašnji lideri Rusije, Belorusije i Ukrajine – Boris Jeljcin, Stanislav Šukevič i Leonid Kravčuk potpisali su sporazum koji je označio da „SSSR kao geopolitička realnost više ne postoji“, dok je u isto vreme doveo do stvaranja Zajednice nezavisnih država. Sporazum je potpisan u mestu Viskuli, na području Bjeloveške šume u Belorusiji, uz granicu sa Poljskom, u lovačkoj rezidenciji bivšeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova.

Ova trojica predsednika su tako zapečitila sudbinu države potpisujući pomenuti sporazum, uprkos volji naroda izrečenoj na referendumu u martu iste godine, na kojem je preko 75 odsto Sovjeta glasalo za očuvanje saveza. Za većinu stanovništva u zemlji potpisivanje sporazuma je prošlo gotovo neprimetno, ali time se završila jedna velika epoha i započeo je jedan novi život.

Ovaj sporazum je dobio naziv „Bjeloveški dogovor“ i kao takav ušao je u istoriju. Bilo je to, kako su kasnije pisali pojedini analitičari, „čerečenje ogromne zemlje bez narkoze“.[1] Raspad SSSR Putin će kasnije nazvati najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka, dodajući da „onaj ko ne žali za Sovjetskim Savezom nema srca, a onaj ko smatra da se taj savez u istom obliku može obnoviti – nema dovoljno pameti.“

Istorijska neminovnost

Taj prelomni period izmenio je dalji tok istorije. Godina 1991. se, po oceni ruskih istoričara, može porediti samo sa 1917. godinom, jer se faktički još jednom desila revolucija. Raspao se Sovjetski Savez, a njegove bivše republike postale su samostalne države. Nuklearna država, koja je kontrolisala gotovo pola sveta, počela je da puca po svim šavovima i da nestaje u metežu čije se posledice osećaju do dana današnjeg. I to ne samo na prostorima bivše zajedničke države.

Tog 25. decembra 1991. godine, predsednik Saveza Socijalističkih Sovjetskih Republika Mihail Sergejevič Gorbačov izjavio je preko državne televizije da „kao rezultat nove situacije, nastale stvaranjem Zajednice Nezavisnih Država“, on obustavlja svoju aktivnost na položaju predsednika SSSR-a. Bile su to njegove poslednje reči u svojstvu lidera najveće države sveta.

„Podnosim ostavku na mesto predsednika SSSR. Zalagao sam se za opstanak Saveza, ali je prevladala ideja razbijanja. Imali smo svega u izobilju – zemlje, nafte i gasa, drugih prirodnih resursa… Međutim, živeli smo gore od drugih. Razlog je očigledan – zemlju su gušili okovi birokratskog komandnog sistema“, poručio je poslednji lider zemlje Mihail Gorbačov tog 25. decembra 1991. Kako je dodao, „stari sistem raspao se pre nego što je novi počeo da funkcioniše“.[2] Uprkos tome što su pad SSSR mnogi dočekali s oduševljenjem, stručnjaci smatraju da je kraj blokovske podele uveo svet u nestabilnije doba.

Poslednji lider Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov tokom potpisavanja ukaza o davanju kontrole nad nuklearnim oružjem Borisu Jeljcinu u Kremlju, Moskva, 25. decembar 1991. (Foto: AP Photo)
Poslednji lider Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov tokom potpisavanja ukaza o davanju kontrole nad nuklearnim oružjem Borisu Jeljcinu u Kremlju, Moskva, 25. decembar 1991. (Foto: AP Photo)

Dok mnogi analitičari smatraju da je raspad Sovjetskog Saveza bio istorijska neminovnost, istoričari su mišljenja da taj raspad nije bio diktiran objektivnim faktorima istorijskog razvoja. Na referendumu 17. marta 1991. ogromna većina građana SSSR izjasnila se za zajednički život u ogromnoj državi. Ali, nacionalne elite, u prvom redu u Ruskoj Federaciji, postale su inicijatori borbe za svoje lokalne suverenitete. Sučeljavanje Jeljcina i Gorbačova dovelo je do stvaranja dva centra vlasti u Moskvi i, u konačnom rezultatu, do poraza saveznog centra, odnosno kraha SSSR.

Proces dezintegracije Sovjetskog Saveza imao je svoj početak u baltičkim republikama još 1990. godine, da bi se nastavio početkom 1991. godine. Januara te godine, pred litvanskim parlamentom našao se akt o izdvajanju iz Sovjetskog Saveza i uspostavljanju nezavisne države. Saglasno tom dokumentu, koji je usvojen marta iste godine, Litvanska sovjetska republika preimenovana je u Litvansku republiku. Na njenoj teritoriji obustavljeno je dejstvo Ustava SSSR i ustanovljeno dejstvo Ustava Litvanije iz 1938. godine. Tako je Litvanija prva od baltičkih i uopšte sovjetskih republika proglasila otcepljenje i „načela” proces dezintegracije koji je potom usledio.

Otcepljenje baltičkih republika bio je samo početak raspada velike države, „imperije zla“ kako je SSSR nazivan među pojedinim krugovima na Zapadu. Ovaj raspad nekada velike imperije tekao je uz ogromne potrese na čitavom prostranstvu koje je zauzimala ova država, ali srećom bez većih oružanih sukoba, žrtava i krvi, čime je izbegnut  „jugoslovenski scenario“ kojeg smo bili svedoci na našim balkanskim prostorima. I upravo to izbegavanje „jugoslovenskog scenarija“ može se označiti kao jedina svetla tačka u moru crnih događaja koji su pratili raspad države.[3]

Kao što se i stvarala uz ogromna stradanja, tako je i raspad velike države tekao uz do tada nezabeležene ekonomske, socijalne i mnoge druge muke i nedaće. Rusija je jedno vreme bila na samoj ivici građanskog rata, a oružani sukobi na prostorima bivše zajedničke države, zatim nove „revolucije“ u pojedinim novostvorenim državama, borbe za vlast novih političkih elita, socijalne nedaće, nacionalna i religiozna sučeljavanja i terorističke akcije bile su, a ponegde i ostale, obeležje nove, postsovjetske epohe.

Rusija je preko noći „uskočila“ iz totalitarnog društva u demokratiju koja se prilično razlikuje od klasičnog poimanja te reči. Sprovedena je privatizacija koja se pretvorila u pljačku u kojoj su mnogi zaradili milione i počeli „biznis“, da bi kasnije uvećavali bogatstvo najčešće na ne baš najpošteniji način, pronalazeći rupe u zakonu.[4]

Direktna posledica raspada Sovjetskog Saveza bila je to što je više od 28 miliona Rusa ostalo van granica svoje zemlje. Van svoje istorijske domovine ostalo je i 6,8 miliona Ukrajinaca, 2,1 milion Belorusa, 1,6 miliona Kazahstanaca, 1,5 miliona Jermena — ukupno više od 40 miliona ljudi, skoro 15 odsto stanovništva celog SSSR. Njih nazivaju nevoljnim emigrantima. Nakon što je velika zemlja, nekadašnji „crveni džin“, razbijena, „rođeno“ je novih 15 država.

Posledice raspada

Istoričari, analitičari i celokupna stručna javnost još uvek raspravljaju da li je „smrt SSSR-a“ bila neizbežna, šta je glavni razlog raspada, kakva je bila uloga političkih elita i kakvu je ulogu u tome imao Zapad. I danas se mnogi pitaju kako se raspao SSSR koji je imao najmoćniju vojsku na svetu i najefikasniju obaveštajnu službu.

Svakako je jedan od glavnih uzroka za stvaranje atmosfere za raspad SSSR-a bila sve gora ekonomska situacija. Ekonomija je predstavljala rak-ranu te države, pošto je veoma glomazan sovjetski sistem bio potpuno neefikasan u novonastalim uslovima. Jedna od popularnih teorija koja objašnjava raspad zemlje jeste izdaja elita. Često se može čuti da je reč o „krivici Gorbačova“ ili „krivici Jeljcina“. Neki govore i o „ideološkim i sistemskim greškama“, drugi o „umešanosti Amerikanaca“. Nestanak SSSR sa globalne mape je uzrokovan, po mišljenju mnogih, unutrašnjim razlozima, koji su se ogledali u povećanju protivurečnosti i pogrešnih ličnih odluka tadašnjih lidera SSSR.

Boris Jeljcin i Mihail Gorbačov gledaju jedan ka drugom (Foto: Leonid Palladin/Sputnik)
Boris Jeljcin i Mihail Gorbačov (Foto: Leonid Palladin/Sputnik)

Da li je SSSR mogao da bude spasen i da opstane da su vlasti sprovele reforme? Za ovo pitanje možemo uzeti primer Kine u kojoj je 1989. godine došlo do sličnih dešavanja, kada su izbili  protesti na Tjenanmenu, ali je nakon njih kinesko rukovodstvo počelo sa radikalnim reformama ekonomskog modela i javnog sektora, te odobrilo veće ekonomske slobode za preduzetnike. To nije bilo potpuno uništavanje prethodnog modela, kao u Rusiji tokom devedesetih, nego dosledna i postepena transformacija sistema.

Mnogi analitičari i istoričari se u svojim viđenjima razloga raspada nekada velike i moćne države slažu da je SSSR ubijen spolja – Hladni rat se završio, ali SAD i ceo zapadni svet su i dalje na SSSR gledali kao na pretnju.

Raspadom SSSR svet je postao jednopolaran, što je negativno uticalo na međunarodnu bezbednost. Imajući ravnopravnog protivnika, SAD su do tada vodile odmereniju spoljnu politiku i nisu zanemarivale diplomatske metode, što je garantovalo međunarodnu stabilnost. Danas se ratuje širom sveta, i to je jasan pokazatelj ’stabilnosti‘ jednopolarnog sveta. Vašington je iskoristio tešku situaciju za vođenje ratova u celom svetu, boreći se za svoje interese, pre svega energetske. Dovoljno je samo pomenuti primere intervencija u Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji.

Većina Evropljana, po anketama koje je radio Sputnjik, smatra da se SAD nisu uspešno nosile sa ulogom svetskog lidera posle raspada SSSR. Tako misli 69 odsto Nemaca, 55 odsto Francuza i 51 odsto Italijana. Samo 24 odsto Nemaca, 35 odsto Francuza i 42 odsto Italijana smatra da su se SAD uspešno snašle u toj ulozi, dok je 10 odsto Francuza i po sedam odsto Nemaca i Italijana bilo neodlučno.[5] Raspad SSSR, uzroci i posledice tog događaja pratili su razni politički kongresi i referendumi, koji, nažalost, nisu doneli željeni rezultat. Stoga, krajem 1991. godine gotovo niko nije verovao u budućnost najveće zemlje na svetu.

Najpoznatije posledice raspada Sovjetskog Saveza su: trenutna transformacija Ruske Federacije, gde je Jeljcin odmah sproveo nekoliko ekonomskih i političkih reformi; mnogi međuetnički ratovi, uglavnom na kavkaskim teritorijama; podela Crnomorske flote; dezintegracija oružanih snaga države i podela teritorija, koje su se dogodile između donedavno prijateljskih nacija.

Ne treba se varati – loši ekonomski pokazatelji i porast nacionalizma svakako su bili od velikog značaja, ali glavni faktor koji je zaista izazvao krah „crvene imperije“ bili su potezi njenog rukovodstva počevši od sredine 1980-ih i Gorbačovljeve „perestrojke“. Ona je bila pokušaj da se reformiše sovjetski sistem koji je tada već pokazivao znake degradacije. Prve Gorbačovljeve reforme (takozvano „ubrzavanje“ ekonomije) imale su zadatak da oslobode potencijal „modernizovanog socijalizma“. I pored dobrih namera sovjetskog lidera, ekonomija nije mogla da se „ubrza“.

Naprotiv, Gorbačovljeva neefikasna politika dovela je do ubrzanog pada ekonomije, tako da je i sama država postala slabija. Sovjetski sistem je pre Gorbačova loše funkcionisao i imao dosta oscilacija, a posle reformi je prestao i da funkcioniše. U očajničkoj potrazi za putevima modernizacije eknomije, Gorbačov je pokrenuo radikalan proces demokratizacije u kome je propast sovjetskog sistema i sovjetske imperije bila neizbežna. Zato su se pojavili novi akteri, a među njima i Boris Jeljcin koji je želeo da stvori „nezavisnu Rusiju“.

Jeljcinova biografija

I pored svih mana koje je imao, i o kojima se mnogo zna, prvi ruski predsednik, Boris Jeljcin, ima i određene zasluge za ono što je učinio. Tako bar tvrde pojedini analitičari. Njegovom zaslugom, kažu oni, srušen je totalitarni sistem i uvedena kakva- takva demokratija. Čak i sama ta jedna jedina nesporna činjenica predstavlja za Rusiju veliki istorijski korak. On je prvi čovek u novijoj ruskoj istoriji koji je otišao sa vlasti dobrovoljno i bez krvi. Bio je sklon alkoholu, bio je takođe zlopamtilo i osvetoljubiv, ali svoje političke protivnike nije fizički uništavao kao sovjetski prethodnici. Dok ga jedni blate i proklinju, drugi govore da će tek istorija pokazati njegovo pravo lice i ulogu i odrediti mu dostojno mesto u istoriji Rusije. Ne treba zaboraviti da je Vladimir Putin izražavao poštovanje prema Borisu Nikolajeviču i da protiv njega lično nije iznosio negativne ocene.

Boris Jeljcin je čovek čije će ime uvek biti neraskidivo povezano sa modernom istorijom Rusije. Neko će ga se setiti kao prvog predsednika, neko će u njemu uvek videti pre svega talentovanog reformatora i demokratu, i neko će se setiti vaučerske privatizacije, vojne kampanje u Čečeniji, propasti i nazvati ga „izdajnikom“. Jeljcin je bio čovek iz „glubinke“ (provincije) sa svim manama i vrlinama običnog ruskog čoveka.

Boris Jeljcin pozdravlja svoje pristalice ispred biračkog mesta tokom glasanja na prvim predsedničkim izborima u Rusiji, 12. jun 1991. Foto: (Reuters/Grigory Dukor)
Boris Jeljcin pozdravlja svoje pristalice ispred biračkog mesta tokom glasanja na prvim predsedničkim izborima u Rusiji, 12. jun 1991. Foto: (Reuters/Grigory Dukor)

Njegova službena biografija kaže da je rođen u selu Butka (Sverdlovska oblast, Talitski okrug). U blizini je živela porodica Borisa Nikolajeviča – u selu Basmanovo. Zato se u različitim izvorima kao mesto rođenja budućeg predsednika može susresti i taj i još jedan toponim.

Njegov otac, Nikolaj Ignatijevič, radio je u građevinarstvu, ali je ‘30-ih godina bio potisnut kao kulački element i izdržavao je kaznu na Volgi-Donu. Posle amnestije, vratio se u rodno selo, gde je počeo sve od nule kao običan građevinski radnik, a onda je napredovao do direktora građevinskog kombinata. Majka, Klaudija Vasilievna (rođena Starigin), većinu života radila je kao krojačica.

Roditelji Borisa Jeljcina bili su jednostavni sovjetski radnici, a kada Boris nije imao ni deset godina, porodica se preselila u grad Berezniki, nedaleko od Perma. Kao što je Jeljcinov nastavnik primetio, on je uvek bio borac i pomalo nervozan. Možda su upravo te osobine dovele Borisa Nikolajeviča do prvog ozbiljnog problema u njegovom životu. Tokom dečačkih igara, pokupio je neeksplodiranu nemačku granatu u travi i pokušao da je rastavi. Posledica igre bila je gubitak dva prsta na levoj ruci.

Nije služio vojsku već je odmah posle škole ušao u Uralski politehnički institut, gde je usavršio specijalnost „inženjer-graditelj“. Po završetku srednje škole 1955. godine, Boris Jeljcin otišao je da radi za Sverdlovski građevinski fond. Kao glavni inženjer, a zatim i direktor Sverdlovske kuće za izgradnju kuća, Jeljcin je bio na kongresima partije. Na stranačkom mestu, Boris Nikolajevič prvenstveno se bavio nadgledanjem pitanja stambene izgradnje, ali vrlo brzo je Jeljcinova politička karijera počela brzo da dobija zamah.

Ona je počela 1963. godine, da bi Jeljcin 1975. godine bio izabran za sekretara Sverdlovskog regionalnog odbora KP, a godinu dana kasnije postao je prvi sekretar, odnosno glavni čovek Sverdlovske regije. Njegov prethodnik opisao je mladog Jeljcina kao čoveka gladnog moći i ambicioznosti, ali je dodao da će izvršiti bilo koji zadatak. Jeljcin je radio na ovoj funkciji devet godina. Godine 1976. Jeljcin je postao prvi sekretar Sverdlovske regije, a tokom njegovog rukovodstva u Sverdlovskoj regiji, mnoga pitanja vezana za egzistenciju uspešno su rešena. Ukinuti su kuponi za mleko i neke druge robe, otvorene su nove peradarske farme. Jeljcin je pokrenuo izgradnju metroa u Sverdlovsku, kao i nekoliko kulturnih i sportskih kompleksa.

Na sastanku Vrhovnog saveta SSSR-a (1986.), 21. oktobra 1987. godine, on je oštro kritikovao komunistički sistem na Plenumu Centralnog komiteta, kritikovao je spor tempo restrukturiranja, najavio formiranje kulta ličnosti Mihaila Gorbačova, traživši da ga ne uključi u Politbiro.

Predsednik Rusije Boris Jeljcin tokom govora sa krova tenka ispred ruskog parlamenta, Moskva, 19. avgust 1991. (Foto: AP Photo)
Predsednik Rusije Boris Jeljcin tokom govora sa krova tenka ispred ruskog parlamenta, Moskva, 19. avgust 1991. (Foto: AP Photo)

Dana 26. marta 1989. Jeljcin je postao narodni poslanik u Moskvi dobivši 91 odsto glasova. Na  kongresu KP 1990. godine, Jeljcin je najavio svoju ostavku. Ovaj kongres bio je poslednji i Jeljcin napušta KPSS 12. juna 1990. godine, da bi već 1991. godine, kao nestranačka ličnost, sa 57 odsto glasova, i uz podršku stranke Demokratska Rusija, bio izabran za predsednika RSFSR.

Kolaps SSSR-a izazvao je mnoge probleme sa kojima se Boris Jeljcin morao boriti. Prve godine nezavisnosti Rusije obeležile su višestruke problematične pojave u ekonomiji, oštro osiromašenje stanovništva, kao i početak nekoliko krvavih vojnih sukoba u Ruskoj Federaciji i inostranstvu. Boris Jeljcin umro je sedam i po godina nakon penzionisanja – 23. aprila 2007. godine.[6]

Izmenjen svet

Dvadeset devet godina bez Sovjetskog Saveza – to je i za ostale (bivše) sovjetske republike datum za sećanje. Po dobru ili po zlu? Zavisno od toga kako ko tumači, doživljava i poredi period do i posle razbijanja zajedničke države. Ankete koje se bave ovim pitanjem pokazaće da i u Rusiji i u bivšim sovjetskim republikama ima dosta onih koji bi rado da se vrate u sovjetska vremena. Različit je procenat ispitanika koji daju prednost životu u Putinovoj Rusiji (oko 40 odsto), dok bi čak 31 odsto radije živelo u Brežnjevljevom Sovjetskom Savezu.

U baltičkim republikama malo ko mašta o povratku u stara vremena. Drugačija je situacija u srednjoazijskim i kavkaskim republikama, zatim u Ukrajini i Belorusiji. Doduše, ni tamo većina ne želi povratak na staro, sovjetsko, ali se neretko žali za onim što je u sovjetska vremena bilo dobro. A bilo je dosta toga dobrog – počevši od obezbeđenog posla, preko dobre i besplatne zdravstvene zaštite i besplatnog školovanja, do bezbednosti na ulicama i manje korupcije.

Da i ne govorimo o zastrašujućim događajima na gotovo čitavom postsovjetskom prostranstvu u poslednje dve decenije: ratovima (Pridnjestrovlje, Nagorno-Karabah, rusko-gruzijski rat, osetinsko-inguški oružni sukob, nesporazumi oko Abhazije i Južne Osetije. Setimo se nedavnih krvavih događaja u Kirgiziji, pa „narandžaste“ i drugih „revolucija“ i talasanja u pojedinim republikama. Prisetimo se strašnih terorističkih akcija u Moskvi i drugim ruskim gradovima, i na čitavom Severnom Kavkazu.

I tako bez Sovjetskog Saveza živimo već (ili tek) evo skoro trideset godina. To više nije isti svet, kao što ni Rusija nije ni ona pre Oktobarske revolucije, ni ona za vreme socijalizma. Politička karta Evrope, pa i sveta, drastično je promenjena. Neke države su nestale, a rođene su nove. Kina je prerasla u novu ekonomsku, pa samim tim i vojnu i političku silu. Brazil i Indija takođe. Jedina velesila koja je promovisana posle raspada Sovjetskog Saveza više nije jedina i mora, ili bi bar trebalo, da razmišlja o novim realnostima.

Ruska država ni tokom istorije, a sada ponajmanje, nije imala granice koje su bile prirodne i potpuno sigurne. Ranjivost ruske države primarno je usmerena na njenu veličinu teritorije, tj. granični pojas koji se proteže i na Zapadu i na Istoku, a ovo je posebno aktuelno danas kada je vidno jačanje islamskog fundamentalizma. Danas je praktično primarni interes ruske države da potpuno zaštiti sopstvene južne granice. Danas je više nego jasna konstatacija da se hladnoratovski period morao završiti potpunim preobražajem SSSR, mada se dalji razvoj država koje su proizišle iz njega ne može opisati kao brz.

Građani Moskve sa ogromnom ruskom zastavom slave neuspeh puča komunističkih tvrdolinijaša na Crvenom trgu u Mosvki, 22. avgust 1991. (Foto: Anatoly Sapronyenko/AFP Photo)
Građani Moskve sa ogromnom ruskom zastavom slave neuspeh puča komunističkih tvrdolinijaša na Crvenom trgu u Mosvki, 22. avgust 1991. (Foto: Anatoly Sapronyenko/AFP Photo)

Napetosti koje traju između Rusije i zapadnog bloka, u suštini, nisu prestajale ni nakon pada Berlinskog zida, ni raspadom SSSR. One su samo nastavljene u promenjenim društvenim i međunarodnim okolnostima. Svakako, posle raspada SSSR Ruska Federacija bila je voljna da postigne neku vrstu dogovora sa zapadnim blokom, naročito u periodu od 1991. do 1996. godine, ali se to pokazalo nemogućim jer, pre svega, Zapad na čelu sa SAD, nije poštovao dogovore i svesno je zanemarivao i zapostavljao interese Rusije.

Zbog toga je Rusija, počevši od 1996. a naročito od 1999. godine, počela da sprovodi drugačiju politiku u kojoj je prvenstveno vodila računa o svojim interesima. To se, naravno, nije svidelo zapadnom bloku koji je na razne načine pokušavao (a i danas to čini) da oslabi Rusku Federaciju i prodre na prostor bivšeg SSSR. Rusija, pak, naročito od 2007. godine, nastoji da svoj interes i uticaj raširi i van prostora bivšeg SSSR i da zauzme položaj koji je u velikoj meri izgubila raspadom Sovjetskog Saveza. Kako će se stvari u ovom spoljnopolitičkom sučeljavanju dalje razvijati ostaje da se vidi u vremenu koje dolazi.

 

Ostoja Vojinović je istoričar i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Đukić Srećko, Kraj SSSR-a i Rusija – novo rusko okruženje, Službeni glasnik, Beograd, 2011.

[2] Đukić Srećko, Tajne beloveške pušće – Viskuli – poslednji dan SSSR, Albatros plus, Beograd, 2010.

[3] http://www.nspm.rs/savremeni-svet/dve-decenije-bez-sovjetskog-saveza.html

[4] https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=96239&Gde-je-zapecacena-sudbina-SSSR-a

[5] https://rs.sputniknews.com/analize/201612151109246929-sssr-raspad-anlaiza-2/

[6] https://sr.topinfoweb.com/17211437-biografiya-boris-elcinl-156

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Sergei Kharpukhin

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u