N. Jović: Kosovo i Arcah, sličnosti i razlike

U oba slučaja, u ovim borbama, koje su mnogo više slične nego različite, postoji mnogo toga što možemo naučiti jedni od drugih

Događaji u Nagorno-Karabahu i dalje se pažljivo prate u Srbiji, uz poređenje slučaja Kosova i ovog rata. Novinar „Glasa Jermenije“ razgovarao je sa srpskim politikologom Nikolom Jovićem o sličnostima i razlikama između balkanskog i arcaškog rata.

Gospodine Joviću, rusko-jermenska politička nauka se već dotakla slučaja Kosova u kontekstu sukoba između Karabaha i Azerbejdžana. U svojoj knjizi Nagorno-Karabah. Formiranje državnosti i pregovarački proces Andrej Arešev primećuje da se iskustvo Kosova ne može primeniti u Nagorno-Karabahu. Razloga je mnogo, jedan od njih je da se, po stepenu razvijenosti državnih institucija, Karabah uopšte ne može porediti sa Kosovom.
— Za početak treba reći da nam ove godine nije nedostajalo tragičnih događaja. Ova 2020. godina će se pamtiti po mnogo čemu. Naravno, na prvom mestu je pandemija virusa COVID-19 i naknadna zloupotreba ovog medicinskog problema u političke i druge svrhe. Ali, među prvih deset svakako spada i rat Jermena i Azerbejdžanaca u Nagorno-Karabahu, koji je označio početak novih procesa u svetu.

Da li ste pratili vojna dejstva?
— Pratio sam i gledao svakodnevno kako su jedno za drugim sela i gradovi padali u ruke Azerbejdžana, odnosno situacija za jermensku stranu se protokom vremena svakodnevno pogoršavala. Neprijateljstva su prestala (ili je barem potpisano primirje) nakon pada Šušija, grada iz kojeg put vodi do Stepanakerta, a njegov pad je, po svemu sudeći, bio neizbežan, uprkos herojskom otporu jermenskih vojnika i slaboj tehničkoj opremljenosti odbrambene vojske Arcaha.

U pravu ste, jer za Jermene širom sveta su ovo bili bolni dani. Najgore je što je realizovano nekoliko scenarija istovremeno… Ali predaja Šušija stavila je tačku…
— Kada su se pojavili snimci potpisivanja trilateralnog sporazuma, jedan novinar je pitao Putina da li je upoznat sa sadržajem teksta, da li ga je čitao. Predsednik RF je odgovorio da nije: „Zašto bih ga čitao? Ja sam ga napisao“. Simbolično je da se to dogodilo gotovo 100 godina nakon Moskovskog sporazuma iz ​marta 1921. godine, koji je potpisan između boljševika i Turske Republike i koji je odredio budućnost ovog regiona. Još jedan faktor koji je oblikovao region bila je sovjetska politika, koja je Azerbejdžanu dala kontrolu nad regijom Karabah, što je dovelo do sukoba koji su trajali sa različitim ishodima od 1988. godine do danas.

Hajde da se osvrnemo na istorijsku perspektivu. To su svete zemlje srpskog i jermenskog naroda.
— Kosovo u srpskoj i Arcah u jermenskoj perspektivi se često prikazuju na isti način – kao kolevka nacije, njeno najsvetije mesto. Na osnovu etimologije vidimo da je Kosovo ime dobilo po ptici koja se zove „kos“, jer se u narodnom predanju verovalo da je ova zemlja puna ovih ptica. Najpoznatije mesto na Kosovu je Kosovo polje, smešteno u centru pokrajine, gde se 1389. godine odigrala čuvena Kosovska bitka, što je centralni događaj u srpskoj istoriji.

S druge strane, jedno od objašnjenja etimologije imena Arcah kaže da ono znači „vrtovi Aransisakeana“ („Ar“ – Aran i „Tsakh“ – šuma, vrt), što ukazuje na drevnu i srednjovekovnu istoriju Jermenije (reč je o dinastiji koja je vladala ovim prostorom). U srpskom slučaju postoji i Metohija, za koju latinska izreka “Nomen est omen” (Ime je znak) važi više nego igde drugo. Ime je dobila po grčkoj reči metohe (metokhé), koja se odnosi na crkveno zemljište, što podrazumeva lokaciju većine srpskih pravoslavnih manastira tamo, živih i aktivnih i dan-danas. U skladu sa tim, naše svete zemlje su pod okupacijom.

I Jermene i Srbe je u istoriji porobljavao isti neprijatelj – Osmansko carstvo. I na isti način, kada je stiglo oslobođenje kao rezultat delovanja naših nacionalnih pokreta, još uvek nismo imali svoje svete zemlje pod svojom kontrolom. To je služilo tad (služi i danas) kao osnova za zavet, za zakletvu, da povratimo ove zemlje pod svoju kontrolu i ispunimo sveti cilj.

Ali opet se vraćam na komunistički faktor. Kao i u slučaju Kosova, pogrešna politika komunista u SSSR-u dovela je do predaje Arcaha azerbejdžanskoj strani bez ikakvog opravdanog razloga. Srbija je oslobođena od nacista i postala je deo druge Jugoslavije 1944. godine, ali nove vlasti, na čelu sa Titom, zabranile su povratak Srba koje su albanski ekstremisti i fašisti proterali tokom rata, čime su dugoročno obezbedile Albancima etničku većinu u pokrajini. Pored toga, Kosovo je bilo autonomna pokrajina u sastavu Srbije, koja je bila jedna od šest saveznih republika u Jugoslaviji. Slično tome, Jermeni su stekli slobodu od Turaka nakon Prvog svetskog rata, ali su ih gotovo trenutno okupirali boljševici, koji su Nahčivan i Arcah dali Azerbejdžanu.

I ovo je postalo razlog za dugogodišnje sučeljavanje sa svim posledicama…
— I na Kosovu i u Karabahu neprijatelj je danas gotovo isti – radikalni islamizam. Iako se ovo može maskirati u neki oblik nacionalizma, to je u osnovi radikalna verzija tumačenja Kur’ana, koja je bila glavna pokretačka snaga i Albanaca i Azerbejdžanaca. Naročito njihovo ponašanje prema ratnim zarobljenicima (odsecanje glava itd.), uništavanje crkava, groblja i nadgrobnih spomenika i sve druge kulturne baštine ih je učinilo veoma sličnim sa ISIS-om. Na oba fronta bilo je veliko prisustvo džihadista i terorista iz celog (muslimanskog) sveta.

Sledeći korak u ratu protiv kulturne baštine i istorije je njihovo prisvajanje, proglašavanjem za „albansko“ (ili azerbejdžansko) vlasništvo. Arcah, kao i Kosovo, ostaje platforma za posredničke (proksi) ratove velikih sila. Obe regije su bile uvučene u burne igre nadmetanja između nekoliko regionalnih i velikih sila, koje su želele da povećaju svoju snagu povećavanjem svog uticaja i na Balkanu i u Zakavkazju.

Na Kosovu je veliko prisustvo SAD-a, Nemačke, Velike Britanije, Turske itd. Oni ne deluju uvek kao partneri, naprotiv. U Karabahu je snažno prisutno Turske, Rusije i Irana, dok su zapadne sile uglavnom na strani Jermenije, a većina muslimanskog sveta na strani Azerbejdžana.

Sukobi su slični i po tome što su nedavni ratovi na Kosovu i u Karabahu drastično promenili opštu situaciju. Na srpskoj strani, rat je izgubljen posle herojskog otpora koji je trajao 78 dana protiv neprijateljske snage koja je bila 70 puta veća i 50 puta bogatija i snažnija u vojnom smislu. Srbi su faktički izgubili kontrolu nad zemljom, koja im je godinama i decenijama pre toga klizila iz ruku. S druge strane, Jermeni su izgubili rat nakon više od 40 dana snažnog otpora mnogo jačem neprijatelju. Mirovne snage su raspoređene na Kosovu i u Karabahu, što govori da je spor daleko od rešenog.

Međutim, sve ovo vreme smo razgovarali o sličnostima dva rata. Sada da se dotaknemo i razlika. A prva od njih leži na polju međunarodnog prava. Zapravo, sve razlike između naših regiona povezane su sa njihovim trenutnim statusom.
— U srpskom slučaju, prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, Kosovo i Metohija su sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije koji je pod privremenim mandatom UN. Ovo je naš najveći međunarodni adut u borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije.

S druge strane, međunarodno pravo priznaje Arcah kao deo Azerbejdžana u nizu rezolucija, poput rezolucije 884, 874, 853, 822 Saveta bezbednosti UN. Stoga je međunarodno pravo po ovom pitanju više na strani Azerbejdžana, ali u celini ne utiče u velikoj meri na trenutnu situaciju na terenu ni u jednom slučaju.

Zatim, više od 100 zemalja sveta priznalo je Kosovo kao nezavisnu državu. Ono je član mnogih međunarodnih organizacija i ima diplomatske odnose sa nizom država. S druge strane, Republiku Arcah niko ne priznaje, čak ni Jermenija, što znači da ima mnogo gori međunarodni položaj od Kosova.

Što se tiče demografije, u regionu Kosova i Metohije postoji srpska manjina koja čini manje od 10 odsto od ukupnog broja stanovništva. S druge strane, Jermeni imaju apsolutnu većinu u regionu Nagorno-Karabaha, što im znatno olakšava situaciju, jer je na kraju faktička kontrola važnija od onoga što piše „na papiru“, jer je, na žalost, zakon sile često, ako ne i uvek, jači od zakona.

Iz svega navedenog proizilazi to da su oba regiona imala tragičnu i turbulentnu prošlost bogatu događajima. Želja da se bude deo jedinstvene nacionalne države u njenim prirodnim i istorijskim granicama je velika pokretačka snaga i za Srbe i za Jermene. Sada, dok se usijani topovi hlade, rat se sa bojnog polja prebacuje na ono diplomatsko i borba za priznanje Arcaha se nastavlja.

Sa druge strane, Srbija je odlučna u  očuvanju Kosova i Metohije u njenim okvirima. U oba slučaja, u ovim borbama, koje su mnogo više slične nego različite, postoji mnogo toga što možemo naučiti jedni od drugih, i nažalost, učiti na greškama jedni od drugih, ali i slediti dobre primere, kako bismo uspeli u zacrtanim ciljevima i konačno bili slobodni i nezavisni.

 

Preveo Nikola Jović

 

Autor Tigran Mirzojan

 

Naslovna fotografija: Handout/AFP

 

Izvor golosarmenii.am, 27. decembar 2020.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u