„Ikona iz Luganska“ – pozadina i stvarne namere

Iza formule „ikone iz Luganska“ provejava provokacija protiv Dodika, koji pokušava da BiH oslobodi od spoljne okupacije oličene u visokom predstavniku

Radovan Kovačević, savetnik srpske strane i predsedavajućeg Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorada Dodika, razjasnio je 24. decembra situaciju oko „skandala sa ikonom“. Posebno je istakao da je reč o ikoni koja je u privatnom vlasništvu porodice iz Banjaluke i da se ona više od 15 godina nalazi u vlasništvu te porodice koja je izrazila želju da ikonu pokloni ministru spoljnih poslova Rusije Sergeju Lavrovu. Ikona ima duhovnu vrednost, a ne materijalnu (cena sličnih predmeta na internetu se kreće od 100 do 200 evra).

Najzanimljivija činjenica ostaje da je, prema izjavama ukrajinske strane, međunarodna zajednica saznala sa Dodikove konferencije za štampu o vlasništvu „trista godina stare ukrajinske ikone iz Luganska“. Odmah posle Kijeva Glas Amerike (medijski strani agent u Rusiji) utvrdio je da se radi o ikoni sa „teritorije Donbasa pod kontrolom Ukrajine“. Paralele su prilično jednostavne: ikonu donetu iz Luganska u Bosnu tamo su mogli da isporuče samo „srpski militanti koji su se borili na strani proruskih snaga“. Ako je ikona potom predata Miloradu Dodiku u svojstvu poklona i „trofeja“, to znači da je rukovodstvo bosanskih Srba imalo bliske veze sa „teroristima iz Donbasa“ i verovatno, olakšalo njihov organizovani odlazak u Donbas, kako bi se pomoglo „braći Rusima“. Očigledan je napad na Srbe i Republiku Srpsku kao takvu.

Posebno su impresivna obrazloženja američke i ukrajinske strane o međunarodnom pravu. Dakle, o međunarodnom pravu govore oni koji su izvršili privatnu vojnu agresiju na Jugoslaviju 1999. godine (Savet bezbednosti UN nije odobrio upotrebu sile, a poslednju, treću fazu, odnosno najbrutalnije masovno bombardovanje, nije odobrio ni Savet NATO-a), oni koji su stvorili i podržali terorističku Oslobodilačku vojsku Kosova i na svaki mogući način ojačali „nezavisnost Republike Kosovo“; oni koji su spalili žive ljude u Odesi, oni koji su pozdravili „pse rata“ – hrvatske neonaciste, koji su se organski pridružili odredima banderovaca, i nastavljaju kaznene akcije protiv dela sopstvenih građana na nacionalnoj osnovi.

Vlasništvo SSSR

Naravno, pored patetične drame sa „ukradenom ikonom“, od strane onih koji tako revnosno brane međunarodne pravne norme, bilo bi prirodno očekivati da se sa tim normama upoznaju bar na elementarnom nivou. Stvar je u tome da pre svega vlasnik ukradene imovine mora dokazati da je to zaista njegovo vlasništvo, posebno kada je reč o objektu od kulturnog i verskog značaja.

Sa ukrajinske strane, među prvim informacijama o „darivanju ukradene ikone“, imali smo pravo da sačekamo informacije o tome u kakvom se statusu nalazi ovaj kulturni objekat, odlazne podatke dokumenta o odluci da se predmetu dodeli određeni status, ukazivanje na organizaciju koja je donela odluku, u kojem se muzeju, skladištu ili drugoj organizaciji nalazio, inventarski broj predmeta, naznaka razloga za njegovo nestajanje sa mesta čuvanja itd.

Glavne informacije nisu predočene. Umesto toga, naglasak je stavljen na prisustvo na poleđini ikone voštanog pečata sa natpisom „URSR. Narodni odbor za obrazovanje. Ukrnauka. Odeska regionalna komisija“. Zamenik ministra kulture i informisanja Ukrajine Svetlana Fomenko izjavila je da je „ovo pečat Odeske regionalne komisije za zaštitu spomenika materijalne kulture i prirode koja je stvorena 1926. godine u Odeskom istorijsko-arheološkom muzeju. Tokom perioda rada od 1926. do 1930. godine, ova komisija je u granicama svoje odgovornosti pronašla, sastavila spiskove spomenika kulture u svim okruzima, uzela ih u evidenciju i pod zaštitu države“.

Zamenik ministra kulture i informisanja Ukrajine Svetlana Fomenko (Foto: Wikimedia/mkip.gov.ua/MKMS)
Zamenik ministra kulture i informisanja Ukrajine Svetlana Fomenko (Foto: Wikimedia/mkip.gov.ua/MKMS)

Važno je napomenuti da su na zvaničnoj veb stranici Odeskog istorijsko-lokalnog muzeja drugačije naznačeni naziv, hronologija i priroda aktivnosti organizacije: Odeska komisija za lokalnu istoriju pri Sveukrajinskoj akademiji nauka, osnovana je 26. avgusta 1923. godine, a 1930. godina je zaista poslednja godina njenog postojanja… Biro Odeske komisije za regionalne studije koordinisao je svoje aktivnosti sa Sveukrajinskom akademijom nauka. Od Akademije nauka dobijali su literaturu o lokalnoj istoriji i publikacije Akademije, koje su prenete u biblioteku Odeskog istorijskog i arheološkog muzeja. Preko VUAN-a, komisija je održavala kontakt sa Centralnim biroom za regionalne studije i sa Biroom kongresa za proučavanje proizvodnih snaga zemlje pod Državnim komitetom za planiranje SSSR-a. Državna komisija, koju je stvorio arheološki muzej – pa to nadmašuje svaku maštu, čak i onu koja se odnosi na nezavisnu Ukrajinu.

Međutim, prisustvo pečata ne označava ni mesto pisanja ni mesto čuvanja ikone. Ona ukazuje isključivo na prenos predmeta u državno vlasništvo i pod državnu zaštitu, koju preuzima na sebe Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika, koja je tada bila deo Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. Odnosno, prisustvo ovog pečata samo potvrđuje da je ikona bila u vlasništvu države koja se zove SSSR, a ne države koja se zove USSR. Ako ostavimo po strani pitanje imovinsko-pravnog nasledstva u odnosu na predmete od verskog i kulturnog značaja i poverujemo izjavama ukrajinske strane, onda formula uzimanja „pod zaštitu države“ znači upravo ono što smo ranije rekli: vlasnik ikone je država, koja, naravno, mora imati sve neophodne dokumentovane potvrde o vlasništvu nad objektom. Međutim, ne bi bilo suvišno utvrditi i da li je pečat autentičan – ili se i tu radi o falsifikatu.

Međunarodna provokacija

Skandal sa ikonom podseća na operaciju „lažna zastava“. U ovom slučaju, „lažna zastava“ je pominjanje Luganska, iz koga se izdvaja nekoliko efekata: teza o „srpskim plaćenicima koji deluju na teritoriji istočne Ukrajine i pljačkaju lokalno stanovništvo“ (varijanta: „Srbi-plaćenici dobili su na poklon ono što je ukrala milicija Luganska“ ); „Srpska povezanost (uključujući čak i samog predsednika RS Milorada Dodika)“ sa kriminalnim elementima „ukrajinskog sukoba“; uvlačenje ruskog ministra i same Ruske Federacije u kriminalnu aferu.

Pritom je apsolutno nemoguće razumeti infantilno blebetanje ukrajinske strane u vezi sa „ikonom iz Luganska“ (izjava ukrajinskog Ministarstva spoljnih poslova neposredno nakon incidenta). Budući da i sama zamenica ministra spoljnih poslova Ukrajine kategorički tvrdi da se upravo radi o „zaštiti države“, onda elementarna logika zahteva nastavak fraze, objašnjenje šta znači misteriozna definicija „ikone iz Luganska“ – u kom statusu, kada, pod kojim brojem i u kakvu organizaciju Luganska je ona dospela na čuvanje. Ili ukrajinska država nema pojma o tome kuda se kreću njene kulturne vrednosti, koje su pod zaštitom države i „odoka“ utvrđuje šta pripada njenim fondovima? Pritom se, kao po naređenju, osvrće u pravcu Republike Srpske – nije li njen predsednik ukrao ikonu, i ne bi li trebalo da čitava Ukrajina broji konje i srebrne kašike?

Ikona Svetog Nikole Čudotvorca koju je Milorad Dodik darivao Sergeju Lavrovu (Foto: SRNA)
Ikona Svetog Nikole Čudotvorca koju je Milorad Dodik darivao Sergeju Lavrovu (Foto: SRNA)

Što se tiče same ikone, treba napomenuti preliminarne zaključke stručnjaka: radi se o ikoni Svetog Nikole Čudotvorca, koja pripada kraju 18. veka, način slikanja podseća na staroobredce. Ikona je nekoliko puta restaurirana, pozlaćeni okvir je verovatno napravljen nakon nastanka same ikone – već u 19. veku. Ikone ovog tipa zvale su se pjadnica (od reči pedalj), bile su namenjene za ličnu upotrebu u ćelijama ili prostorijama, često su nošene sa sobom prilikom putovanja. Nije moguće identifikovati mesto na kome je ikona naslikana, mogla je da bude oslikana u bilo kojoj ikonopisnoj radionici Ruskog carstva. Ali čak i da je njeno istorijsko poreklo zaista sa „teritorije Ukrajine“, to ponovo ukazuje upravo na državnost Ruske imperije, u čiji sastav je vraćena Malorusija posle podele Poljske.

To je tako, ako želimo da govorimo ozbiljno, a ne u stilu ukrajinskog doktora istorije umetnosti, filozofije i teologije Dmitrija Stepovika, koji je izjavio da je „krađa ikona uobičajena stvar za Moskvu“. „Vladimirska ikona Bogorodice, koja je ranije pripadala Kijevu, smatra se najvećom svetinjom u Rusiji. Zovemo je Višgorodskaja. Ukrajinsko svetilište, koje je, kao što se veruje, Vladimiru Monomahu poklonio sam vizantijski car, ukrao je iz Višgoroda Andrej Bogoljubski i odneo ga u severne zemlje, gde su Višgorodsku ikonu preimenovali u Vladimirsku“ – učinio je „istorijsko otkriće“ Stepovik.

Fantazije ukrajinske strane su beskrajne i krajnje fascinantne, međutim iza formule „ikone iz Luganska“ jasno provejava međunarodna provokacija usmerena protiv Milorada Dodika, koji je priznao povratak Krima u sastav Rusije i koji ulaže sistemske napore da oslobodi Bosnu i Hercegovinu od stvarne spoljne okupacije, oličene u ličnosti Visokog predstavnika. Odnosno, Dodik se ponaša kao branilac nezavisnosti i suvereniteta BiH. Ukrajinske fantazije mogle su ostati fantazije da sam Milorad Dodik 14. decembra na konferenciji za štampu sa Sergejem Lavrovim nije rekao da je ikona iz Luganska. Ovde već tužna formula „ikona iz Luganska“ ima sasvim drugačiju konotaciju.

Iz obrazloženja savetnika Dodika Radovana Kovačevića (koje je suviše kasnilo, 10 dana nakon incidenta) proizilazi da je reč o porodici iz Luganska i porodičnoj imovini. Čini se da bi nekoliko reči (ne da se radio o „ikoni iz Luganska“, već da je „porodica darodavac iz Luganska“), da ih je predsednik na vreme dodao, potpuno zaustavilo sva pitanja. Dalje, poklon je trebalo bar ispitati – pečat državne organizacije sada već treće zemlje trebalo je da sugeriše da se radi o neprikladnom poklonu ruskom ministru u opštem kontekstu rusko-ukrajinskih odnosa (ne mislimo na uklanjanje pečata, već na odbijanje poklona sa sličnim pečatom).

Čini se da bi Milorad Dodik trebalo da sprovede najtemeljniju, najstrožu i najkraću istragu u svojim redovima kako bi razumeo ko od njegovog osoblja i u koju svrhu pravi tako neverovatne političke akrobacije, koje iz ničega mogu da izazovu međunarodni skandal.

Predsedavajući Predsjedništva BiH Milorad Dodik tokom rukovanja sa ministrom spoljnih poslova Rusije Sergejem Lavrovim, Sarajevo, 15. decembar 2020. (Foto: predsjednistvobih.ba)
Predsedavajući Predsjedništva BiH Milorad Dodik tokom rukovanja sa ministrom spoljnih poslova Rusije Sergejem Lavrovim, Sarajevo, 15. decembar 2020. (Foto: predsjednistvobih.ba)

Suština je sledeća: u pravnom smislu, u ovom konkretnom slučaju, Milorad Dodik nije dužan da ništa dokazuje. Celokupna odgovornost za dokazivanje leži na ukrajinskoj strani, koja mora da pruži dokumentovane dokaze o svom vlasništvu u odnosu na ovaj predmet baštine: status (datum, referentni broj, organ koji je doneo odluku), organizaciju u kojoj je objekat čuvan, inventarski broj. U suprotnom, ukrajinska strana i svi oni koji je podržavaju, aludirajući na kriminalni trag ikone bez dokaza, kreću na opasan put klevetanja predsednika Republike Srpske i u odnosu na njih moraju uslediti odgovarajuće pravne mere.

 

Prevod: Milana Babić/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: predsjednistvobih.ba

 

Izvor regnum.ru

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u