Posthladnoratovsko uzdizanje Rusije

Za očekivati je da će Rusija u narednim godinama sve više potiskivati Sjedinjene Američke Države sa pozicije jedine svetske supersile koju su zauzele posle Hladnog rata

Dolazak Nove godine 31. decembra 1999. za Rusiju je predstavljao ulazak u potpuno novu fazu svoje istorije. I dok su se Rusi po svojim domovima pripremali za doček novog milenijuma, elektronski mediji uključili su se u novogodišnje obraćanje predsednika Borisa Jeljcina.

Reči tadašnjeg šefa države bile su sve sem uobičajenih za ovakvu priliku: „Dragi prijatelji, danas vam šaljem svoj poslednji novogodišnji pozdrav”, počeo je Jeljcin svoje obraćanje naciji. „Ovo je i poslednji put da vam se obraćam kao predsednik Rusije. Odlučio sam da se, na poslednji dan odlazećeg veka, povučem sa sadašnje funkcije. Razmišljao sam o svemu dugo i odluka je bolna. Molim vas za oproštenje što nisam ispunio vaše snove, ostvario vaša očekivanja. Rusija u novi milenijum mora da uđe sa novim političarima, novim licima, novim ljudima, inteligentnim, jakim i energičnim. Mi koji smo na vlasti bili dugi niz godina moramo da odstupimo. Moj životni posao je okončan”, zaključio je Boris Jeljcin.[1]

Period Jeljcinovog rukovođenja Rusijom bio je svakako težak i komplikovan, dok je transformacija dotadašnjeg evroazijskog crvenog džina bila po svemu dramatična. Ključni momenat tokom vladavine Borisa Jeljcina svakako je predstavljao raspad velike sovjetske zajednice. Prva zemlja socijalizma, u pokušaju da opstane, iscrpla je sve svoje tadašnje mogućnosti, kako na ekonomskom tako i na političkom i vojnom planu.

Tektonske promene

Za Borisa Jeljcina se može reći da mu je istorija dodelila nimalo laku ulogu da bude lider koji je na sebe preuzeo dva tako teška bremena kao što su podela (praktično – raspad) sopstvene otadžbine, i korenita transformacija iz dotadašnje socijalističke državno regulisane privrede u privredu slobodnog tržišta. SSSR je iz upravo završenog Hladnog rata izašao kao poražen, a dublje potonuće u bedu pretilo je da zemlju gurne u potpuni haos – u oružane sukobe i definitivno samouništenje.

Stvorena je situacija u kojoj se razlaz pokazivao kao jedino moguće rešenje. I to razlaz koji ne bi nikoga u dotadašnjoj zajednici doveo u podređenu situaciju stvarajući tako prostor za neke buduće međusobne sukobe. Podsećanja radi, Sovjetski Savez je sačinjavalo 15 republika, u kojima je na dan raspada, 25. decembra 1991. godine, živelo 293.047.571 stanovnik, dok se osim ruskog, kao zvanični koristilo još 14 jezika. SSSR se raspao, praktično, bez ijednog ispaljenog metka, mirno i uz jednako uvažavanje svih republika, koje su vođene nekim svojim vizijama verovale da bi preuzimanjem odgovornosti za sopstvenu sudbinu barem mogle da ublaže zajedničku propast.

Rukovođenje državom prešlo je u ruke tadašnjeg predsednika vlade Vladimira Putina, čime je nastupilo doba takozvanog putinizma, u kojem je najveća država na svetu povratila mesto na globalnom planu, a period posthladnoratovske dominacije Zapada počeo da se približava kraju.

Novi ruski predsednik Vladimir Putin tokom polaganja predsedničke zakletve na Ustavu Ruske Federacije u Kremlju u prisustvu bivšeg predsednika Borisa Jeljcina, Moskva, 07. maj 2000. (Foto: AFP/Getty Images)
Novi ruski predsednik Vladimir Putin tokom polaganja predsedničke zakletve na Ustavu Ruske Federacije u Kremlju u prisustvu bivšeg predsednika Borisa Jeljcina, Moskva, 07. maj 2000. (Foto: AFP/Getty Images)

Tektonske promene koje su zahvatile prostore Evroazije dovele su do stvaranja vakuuma moći na ovom prostoru. Opadanjem statusa supersile, SSSR je izgubio svoju prednost nad ovim prostorom sveta, što je bila prilika da SAD izvrše produbljivanje sopstvenog uticaja sa ciljem širenja globalizacije i koncepta jednog novog svetskog poretka. Kolaps komunizma na području Istočne Evrope, raspad Varšavskog ugovora i SSSR, kao i ogromna kriza koja je nakon toga zahvatila Rusiju kao njegovu legitimnu naslednicu, u zapadnoj hemisferi su stvarali utisak da je Zapad odneo pobedu u hladnoratovskom periodu, te su se stvorili svi uslovi za nastanak unipolarnog svetskog poretka. Rusija je nakon toga faktički proterana praktično 1.000 kilometara ka istoku, te je tima značajno umanjena i njena teritorija.

Današnja Rusija je nastala praktično raspadom moćnog SSSR-a, čime je njen geostrateški i geopolitički položaj veoma izmenjen usled menjanja granica na ovom prostoru. Struktura ruske države je dosta složena. Ona je sastavljena od 85 federativnih subjekata – republika, pokrajina, oblasti, gradova federalnog značaja, autonomnih oblasti i okruga – koji imaju potpuno različite nivoe autonomije. Najveću autonomiju poseduju 22 autonomne republike koje svoje zahteve pretežno izlažu po pitanjima političke i ekonomske nezavisnosti, čime se ipak ne ugrožavaju teritorijalni integritet i suverenitet Ruske Federacije.

Borba za uticaj

Međunarodni odnosi, a pre svega odnosi Rusije i SAD, u posthladnoratovskom periodu, ali i dan-danas, predstavljaju verovatno najbitniji činilac čitavog bezbednosnog poretka savremenog sveta. Današnja pozicija i spoljna politika Rusije u velikoj meri uzrokovana je uticajem velikih sila na prostorima bivšeg SSSR-a u vreme nakon raspada ove supersile. Ovo se pre svega odnosi na SAD, evropske sile i Kinu.

Ako se posmatra postsovjetski prostor, evidentna je činjenica da je primarna sila koja na njemu ima interese Ruska Federacija. Iako je po raspadu Sovjetskog Saveza ostala bez velikog dela teritorije u evropskom delu SSSR, a pritom i suočena sa nezapamćenom krizom unutar svojih granica, Rusija je oduvek bila u prednosti nad ovim delom sveta, tako što je zauzimala centralni deo nekadašnje velike zajedničke države, te je svojim granicama povezana sa državama koje su bile sastavne članice iste. Takođe, i tada a danas pogotovo, Rusija u tim državama ima ogroman uticaj.[2]

Uticaj Rusije na postsovjetski prostor može se uzimati u obzir prema stanovništvu koje na njemu živi. Rusi su prisutni u svim državama nekadašnjeg SSSR, i to u značajnoj meri. Etnička i kulturna grupacija ruskog naroda na prostorima nekadašnjeg SSSR-a, prevashodno u Ukrajini i Belorusiji, meri se u milionima. Pored ovoga, značajan faktor uticaja Rusije na prostorima velikog SSSR-a ogleda se u religijskom faktoru, jer je ruski narod kao pravoslavni, hrišćanski entitet, sem u Rusiji, prisutan na ovim prostorima u velikom broju.

Primarni uticaj Ruske Federacije na prostorima nekadašnjeg SSSR-a ogleda se u pitanjima ekonomije bivših sovjetskih država, jer je ruski kapital prisutan u velikoj meri u svim državama, koje su nekada imale veoma živu saradnju na planu ekonomije. Nekadašnje države SSSR-a i njihove privrede u velikoj meri zavise od Rusije, kada se posmatra monopol na polju energetike, rudnih dobara, kao i ostalih prirodnih resursa.

Dominantnost ruske države na postsovjetskom prostoru je realna i veoma jaka, mada ona nije recipročno ista u svim eks-državama SSSR-a. Primera radi, Belorusija je pod totalnim uticajem Rusije, a u rangu sa njom su i nekadašnje republike koje su bile u sastavu Gruzije do 2008. godine – Abhazija i Južna Osetija. Takođe, Rusija veliki uticaj uživa u Kazahstanu, Jermeniji, Tadžikistanu, Kirgistanu, Turkmenistanu, Azerbejdžanu, Uzbekistanu, iako ove države imaju partnerske odnose i sa drugim jakim državama međunarodne zajednice.

Predsednik Rusije Vladimir Putin sa ostalim liderima zemalja članica ODKB tokom sastanka Saveta bezbednosti ODKB, Astana, 08. novembar 2018. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Rusije Vladimir Putin sa ostalim liderima zemalja članica ODKB tokom sastanka Saveta bezbednosti ODKB, Astana, 08. novembar 2018. (Foto: kremlin.ru)

Države koje su praktično odbacile ruski uticaj su Ukrajina i Gruzija. Gruzija se na ovo odlučila nakon rata sa Rusijom iz 2008. godine, dok je Ukrajina pod pritiskom strane agenture (pre svega SAD i Velike Britanije) promenila vlast koja je bila proruski orijentisana, te izabrala prozapadnu vladu, koja je nakon kijevskog Majdana 2014. godine ušla u otvoreno neprijateljstvo sa Rusijom, što je za posledicu imalo stvaranje Luganske Narodne Republike proglašene u istočnom delu Ukrajine i postreferendumsko pripajanje Krima Ruskoj Federaciji. Kao posledica ovih sukobljavanja sa Ukrajinom, Rusija je izložena sankcijama od strane SAD i zemalja EU koje su još uvek na snazi.

Države postsovjetskog prostora koje su od raspada SSSR-a bile izuzete od uticaja ruske države su zemlje Baltika – Litvanija, Letonija i Estonija.

Nakon Rusije, najveći uticaj na prostorima nekadašnjeg SSSR-a imaju SAD i Kina, koje su uz Rusiju danas i najveće sile sveta. SAD su svoj uticaj bazirale na prostorima pribaltičkih zemalja, ali i Gruzije nakon njenog rata sa Rusijom. Takođe, SAD su svoj uticaj u znatnoj meri povećale u Ukrajini, i to posle predsedničkih izbora i obojene revolucije. Ipak, SAD su ipak veoma ograničene na ovom prostoru, pre svega zbog geografske udaljenosti i pitanja interesa. Naime, iako je NATO stalno težio da se širi na istok ka Rusiji, današnji trendovi pokazuju da je to više nego kompleksna situacija. Pored ovoga, jačanje Kine, te njena saradnja sa Rusijom, dovela je SAD u veoma nezgodan položaj na prostorima Evroazije, pre svega na teritoriji nekadašnjeg SSSR-a.

Uticaj azijskog džina, Kine, na prostorima nekadašnjeg SSSR-a vezan je za period novog milenijuma. Sfera interesovanja Kine za ovaj prostor se pre svega odnosi na srednjoazijski prostor nekadašnjeg SSSR-a, prevashodno zbog geografskog faktora. Ovde je Kina pronašla svoje interese zahvaljujući Rusiji, koja ju je putem određenih institucija praktično uvela na postsovjetski prostor. Kina je na ove prostore ušla na mala vrata gubitkom velikog dela ruske granice prema njoj, i to one na području srednje Azije. Kako Mongolija predstavlja svojevrsnu tampon zonu između ove dve sile, a ima mali broj čistokrvnih Mongola, jasno je da se Kina i Rusija graniče samo na Dalekom istoku.

Savremeni ruski prioriteti

Bez obzira što je usled događaja iz vremena nakon hladnoratovskog perioda praktično izgubila sopstvenu ulogu globalne supersile zajedno sa SAD, ruska država je, zahvaljujući svojoj veličini, autoritetu, geografskom položaju i svim kapacitetima, ipak uspela da ostane takmac velikima. Ostala je takođe i ključni činilac održavanja stabilnosti i stanja bezbednosti kako na evropskom tako i na globalnom nivou, i sa punim pravom se može reći da je Rusija pravi most koji spaja Evropu i Aziju.

Ruska država je danas, kada se otrgla jarma MMF-a i Svetske banke po pitanjima finansijskih dugova, uspela da se izdigne neočekivano velikom brzinom, iako su sankcije zapada zbog Ukrajine imale uticaja na usporavanje rasta njene ekonomije. Mnogi se slažu da je za ovo najzaslužniji predsednik Vladimir Putin. Njegova reformatorska vizija i čelični stav po pitanju zaštite nacionalnih interesa Rusije doveo je ovu državu u položaj kakav nije imala još od vremena SSSR-a.

Vlast Vladimira Putina je, nakon teških perioda pod vladavinom Borisa Jeljcina, donela dugo željenu dugoročnu stabilnost, kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu. Ruska spoljna politika s početka novog milenijuma veoma je pragmatična, pošto na nju primarni uticaj pre svega ima ekonomska diplomatija, kao sastavni deo savremenih bilateralnih odnosa.

Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping tokom sastanka na samitu Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC), Peking, 09. novembar 2014. (Foto: How Hwee Young/AFP/Getty Images)
Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping tokom sastanka na samitu Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC), Peking, 09. novembar 2014. (Foto: How Hwee Young/AFP/Getty Images)

Rusija je pod Putinom podigla sopstvenu privredu, a ona je podstaknuta saradnjom sa stranim partnerima. Takođe, prodaja oružja je od strateškog značaja za celu ekonomiju ruske države, a ona nije moguća bez dobre diplomatije. Razlika između ova dva perioda ruske države je u tome što savremena (Putinova) Rusija nije više predmet delovanja zapadnih faktora. Ona je veoma uspešno uspela da se vrati na globalnu scenu, prvenstveno kao veoma jaka regionalna sila, da bi se u novije vreme stavila rame uz rame sa SAD. Ruska spoljna politika je u velikoj meri sredila sopstveno okruženje, uspostavila značajnu saradnju sa EU i Kinom, te zaustavila ekspanziju zapadnih država na prostor Evroazije.

Razlika koja je evidentna u odnosu na rusku državu za vreme vladavine Borisa Jeljcina jeste činjenica da je Rusija u potpunosti prestala da bude marioneta i predmet podsmevanja zapadnih država na čelu sa SAD. Rusija je sa Putinom na čelu postala takmac najvećima, a po mnogima je danas i preuzela primat od SAD na globalnom nivou upravo svojom spoljnom politikom. Ruska država je pre svega težila da se svi procesi u međunarodnoj zajednici rešavaju preko Organizacije ujedinjenih nacija, kao najviše međunarodne instance, uz potpuno poštovanje međunarodnog prava.

Dešavanja koja su dovela do ekspanzije NATO na područje nekadašnjeg SSSR-a, dodatno su produbila netrpeljivost između Rusije i NATO. Ukrajinska kriza, koja je indirektno predstavljala (uz, ne možemo naravno zaboraviti, protivpravno bombardovanje SR Jugoslavije 1999.) poruku Rusiji i stavila joj je do znanja da se morala povući crvena linija. Upravo je Putin postavio stvari na svoje mesto. NATO je ostao zatečen reakcijom Rusije u sukobima u Čečeniji i Gruziji, kada su ruske snage bezbednosti rešile stvari na terenu u veoma kratkom roku uz minimalne žrtve na sopstvenoj strani.

NATO, na čelu sa SAD, teži i nastoji i dalje da „obgrli“ granice Rusije. On svojim delovanjem, putem izazivanja obojenih revolucija, državnih udara i drugih subverzivnih aktivnosti, teži da na vlast u zemljama oko Rusije dovede svoje političare – poltrone, koji će ispunjavati sve ono što oni narede. Ovde se pre svega misli na instaliranje antiraketnog štita za odbranu od nuklearnog potencijala Ruske Federacije, za koji smatraju da je najveća pretnja po bezbednost država članica NATO pakta.[3]

Činjenica da je Rusija opredeljena za miroljubivo i međunarodnim pravom opravdano delovanje, te poštovanje uloge OUN, pojašnjava nam i njeno angažovanje na primeru dešavanja u Siriji. Naime, teroristički kolektivitet ISIL (Islamska država – Islamic State of Iraq and the Levant) je u svojim namerama za uspostavljanjem islamskog kalifata odredio i teritoriju Sirije. Ipak, ovo je najavljeno sada već davne 2007. godine od strane predsednika Putina na govoru u Minhenu, kada je rekao da će Rusija sve više i odlučnije delovati na međunarodnoj sceni, te da će i otvoreno ući u konfrontaciju ako situacija bude to zahtevala, i to sa bilo kojom državom sveta.

Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, 10. februar 2007. (Foto: Dmitry Astakhov/ITAR-TASS)
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, 10. februar 2007. (Foto: Dmitry Astakhov/ITAR-TASS)

Pozivom Rusiji da pomogne u ovoj situaciji, sirijski predsednik Asad omogućio je da se ceo svet uveri u spremnost i opremljenost ruske vojske, a da opet legitimno i u skladu sa međunarodnim pravom izvodi operacije, suprotno onima koje su izvodile SAD u intervencijama u Iraku, Libiji, SR Jugoslaviji. Upravo je ovakav splet okolnosti podigao Putinov renome najdominantnije svetske ličnosti godinama unazad. NATO zvaničnici su morali, mada nevoljno, da priznaju da nisu očekivali ovako organizovanu i dobro izvedenu akciju.

Takođe, vraćanje Krima u istorijsku kolevku smatrano je akcijom bez presedana od strane svetskih medija. Strategija i doktrina ruske armije se videla na delu, suprotno očekivanjima zapadnih država, tako da se može zaključiti da je predsednički angažman Vladimira Putina na čelu Rusije doneo veoma dobre promene posrnulom gigantu. Reforme, modernizacija i politika koju vodi Putinov režim ostvarili su rezultate koji su zapadne države ostavile i ostavljaju bez teksta. Sve ovo dovelo je do toga da Rusija ponovo bude ključni igrač na međunarodnoj sceni, sa tendencijom stalnog napretka na svim poljima.[4]

Potiskivanje SAD

Što se tiče Čečenije i Gruzije, Putin je odigrao na kartu iznenađenja i rešio stvari u veoma brzom vremenskom roku. Ukrajinska kriza, koja je započela opredeljenjem da ova država prekine tradicionalne veze sa ruskom, eskalirala je prethodnih godina kada je došlo do građanskog rata u kojem su proruske i ekstremističke snage Ukrajinaca vodile krvave borbe. U svemu ovome mogao se videti „rukopis“ zapadne agenture na delu.

Izloženost Rusije zapadnom omalovažavanju danas je stvar prošlosti, pošto je nova geopolitička strategija ruske države usmerena na pravovremeni odgovor svim državama koje žele da ugroze njene vitalne interese. Ovde se čak misli i na upotrebu taktičkog nuklearnog naoružanja, ali i operacija kao što je bila ona u Siriji. Savremena geopolitička ruska škola teži da sprovodi poteze koji će značajno obezbediti položaj i ugled ruske države u svetu. Ponovno nacionalizovanje ruskih naftnih resursa, koji su do tada bili u velikoj meri u rukama oligarha, dovelo je do jačanja ruske ekonomije. Zdravom ekonomijom Putin je težio da ostvari sve zacrtane planove o reorganizaciji celokupne ruske države, a jaka ekonomija znači i jaku ulogu Rusije na globalnom geopolitičkom planu.[5]

Kada je u pitanju orijentacija ruske države i njeno delovanje prema području evropskog kontinenta, prisutno je jačanje bilateralne saradnje sa jakim državama (Nemačkom, Francuskom, Italijom), što je dovelo je do zabrinjavajuće ocene administracije SAD da se Rusija ponovo, više i brže nego što su oni i očekivali, vratila na velika vrata geopolitičke mape sveta. Ovde se poseban akcenat može staviti na saradnju Rusije i Nemačke, koja je vodeća država Evrope, a isto tako i u dobroj meri i saveznik i partner SAD i Velikoj Britaniji. Ovome se može dodati i zabrinjavajuća tvrdnja američkih stručnjaka, koji smatraju da će se u bliskoj budućnosti Nemačka u potpunosti udaljiti od SAD, te sve više okrenuti evroazijskim i azijskim divovima – Rusiji, Kini i Indiji –što će za posledicu imati to da će se u velikoj meri blokirati i smanjiti američki geopolitički uticaj.

Ovo je karta na koju će Rusija igrati u bliskoj budućnosti, prirodno sopstvenoj težnji da „izbaci“ SAD sa evropskog kontinenta. Uzimajući ovde kao odrednicu Makinderovu teoriju središta (srca) sveta[6], jasno je da je Rusija danas jedini pravi protivnik SAD na putu ka ostvarenju njenih hegemonističkih ambicija. Naime, Makinderova teorija se odnosi na to da je država koja vlada prostorom Istočne Evrope hegemon i prostora Evroazije (koji on naziva Svetskim ostrvom). A posle toga, ko ima evroazijski deo u svojim rukama, taj vlada svetom.[7]

Ruski predsednik Vladimir Putin i nemačka kancelarka Angela Merkel tokom zajedničke konferencije za medije u Kremlju, Moskva, 11. januar 2020. (Foto: kremlin.ru)
Ruski predsednik Vladimir Putin i nemačka kancelarka Angela Merkel tokom zajedničke konferencije za medije u Kremlju, Moskva, 11. januar 2020. (Foto: kremlin.ru)

SAD i danas teže da kroje istoriju sveta, te da za sebe prisvoje ulogu globalnog policajca, „zaštitnika“ demokratije, država koja misli da je moguće da radi šta joj se prohte. Ipak, realnost je sada totalno drugačija. Ruska država je u svojim procenama za neki period bliske budućnosti, jasno stavila kao jedan od primarnih interesa saradnju sa Kinom. Naime, prema njihovom viđenju geopolitičke mape sveta, usled dugoročne strategije spoljne politike, u periodu od naredne dve decenije, Kina će postati nuklearna supersila. Time će se SAD skoro u potpunosti isključiti iz dosadašnjeg odlučivanja o tome ko će i kako postati deo globalne nuklearne zajednice. Ovde se jasno vidi da će Kina i Rusija pre svega biti oni koji „biraju“ svoje partnere.

Takođe, Kina i Rusija su potpisale niz sporazuma o saradnji, prevashodno po pitanjima energetike (ruski gasovodi ka Kini), licencirane prodaje naoružanja, kao i zajedničkog delovanja po pitanju geopolitičke podele sveta. Rusija danas, prema svim procenama, iako je sprovela redukovanje naoružanja koje je zastarelo, ima više nego dovoljno naoružanja za odbranu od bilo koje pretnje. Ruski vojni kompleksi su više nego sposobni da pravovremeno otkriju i unište svaku pretnju po vitalne interese ruske države, i to sa svojim polovičnim kapacitetom.

Savremena ruska vojna doktrina 148 u sebi sadrži potpuno novo viđenje i načela koja su u potpunosti bazirana na postojećem zakonodavstvu i ustavnom uređenju Ruske Federacije. U njoj je sadržan jedan potpuni pogled na sva vojno-politička, vojno-strateška i vojno-ekonomska pitanja, mogućnost i odlike modernih ratova, te načine da se oni uspešno okončaju. Ova vojna doktrina Rusije jasno eksponira realnost modernog sveta kao i razvojne perspektive odnosa i situacije u okvirima međunarodne zajednice.

Širenje sfere interesa

Takođe, razlika između nekadašnje (Jeljcinove) i sadašnje (Putinove) Rusije je u tome što je Vladimir Putin, kao predsednik Ruske Federacije, jasno stavio do znanja da NATO nema šta da traži u predvorju Rusije, odnosno u državama bivšeg SSSR-a koje se graniče sa njom. Ovo je totalna suprotnost onome što je njegov prethodnik na ovom položaju, Boris Jeljcin, dozvolio. Naime, podsetimo se samo da je Jeljcin dao zeleno svetlo za širenje NATO na istok, i to u zvaničnim razgovorima sa državnim vrhom Poljske 1993. godine.

Savremena ruska geopolitika je takođe usmerena na vojno prisustvo u delovima sveta koje Rusija smatra za svoje sfere interesa. Ovim ruska država teži da, pomoću međunarodno-pravno regulisanih odnosa, razmešta sopstvene kontingente oružanih snaga. Rusija time stvara sebi mogućnost da u slučajevima kriznih situacija veoma brzo i efikasno odgovori na sve rizike i pretnje, i to u njihovoj inicijalnoj fazi.[8]

Jasna je konstatacija da je Rusija po pitanju spoljne politike, početkom novog milenijuma, počela da deluje na jedan veoma intenzivan način. Uloga Ruske Federacije na prostoru Evroazije je danas primarna, te se bez njenog učešća u svim pitanjima ne mogu doneti bilo kakvi zaključci. Opredeljenost Rusije da ide napred ka savremenom svetu danas je nemoguće zaustaviti. Putinova vladavina uspostavila je stabilnost ruske države.

Sopstvena uloga Vladimira Putina u tome je što niti jednog trenutka nije odstupao od stavova kojima se brane nacionalni interesi Rusije. Ovo se vidi i na primeru Krima i Sirije, koji su danas sveprisutni u medijima širom sveta. Geopolitička situacija na području Sirije dovodi do zaključka da Rusija svoju ulogu igra veoma dobro, pošto danas nema nikoga ko bi mogao reći da se, kao što je to slučaj sa SAD i NATO operacijama, ne poštuje međunarodno pravo i Statut Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Legitimnost akcija koje ruska armija sprovodi u operacijama pomoći sirijskom režimu protiv terorista ISIL-a dovela je do situacije da se mnoge zapadne zemlje stave na stranu Rusije.

Pripadnici ruske vojne policije stoje u blizini oklopnog transportera u sirijskoj provinciji Hasaka, 24. oktobar 2019. (Foto: Delil Souleiman/AFP via Getty Images)
Pripadnici ruske vojne policije stoje u blizini oklopnog transportera u blizini grada Amuda u sirijskoj provinciji Hasaka, 24. oktobar 2019. (Foto: Delil Souleiman/AFP via Getty Images)

Sankcije koje je zapadni svet uveo Rusiji kao posledicu pripajanja Krima 2015. godine sada se pokazuju kao kontraproduktivne. Danas sve više zemalja želi saradnju sa Rusijom koja jača, teži održavanju međunarodnog mira i stabilnosti, poštuje principe međunarodnog prava, i pokazuje poštovanje prema suverenim državama i njihovom integritetu. Za očekivati je da će uloga Rusije u narednim godinama sve više potiskivati SAD sa pozicije koju su do sada zauzimale potpuno nepravedno.

 

Ostoja Vojinović je istoričar i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] http://www.politika.rs/scc/clanak/445033/Dve-decenije-od-odlaska-Jeljcina

[2] Dragan Petrović, Geopolitika postsovjetskog prostora, Prometej, Novi Sad, 2008.

[3] Slađan Milosavljević, Širenje NATO na Istok kao determinišući faktor ruske strategije bezbednosti u posthladnoratovskom međunarodnom poretku, Međunarodna politika, LXIII, br. 1146, 2012.

[4] Dragan Petrović, Rusija i Evropa, IMPP, Beograd, 2010.

[5] Aleksandar Gajić, Nova velika igra, NSPM, Beograd, 2009.

[6] Halford Makinder, Geografska osa istorije, Tajna Balkana, Monografija o geopolitici, SKC, Beograd, 1995.

[7] Vječeslav Avijucki, Kontinentalne geopolitike, KLIO, Beograd, 2009.

[8] Vinko Đurić, Vladimir Putin i Vaskrs Rusije, Čigoja, Beograd, 2001.

 

Naslovna fotografija: kremlin.ru

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u