F. Rodić: Kišjuhasov rat protiv smisla

Intelektualna lenjost ili zlonamernost – šta stoji iza rata sa smislom koji uporno vodi Aleksej Kišjuhas?

Verovatno ste čuli da eskimski narodi imaju više od pedeset reči za sneg. Potreba za tolikim brojem reči proizašla je, sasvim je logično, iz činjenice da žive praktično u “večitom snegu i ledu” i potrebe da se pronađe pojam kojim bi se jasno i jednostavno iz praktičnih razloga opisala svaka karakteristika belog pokrivača. Prema norveškom lingvisti Oleu Henriku Magi, narod Sami, koji živi na severnim obodima Skandinavije i Rusije, za sneg i led ima čak 180 reči. Nije to ništa. Po tvrdnjama istog naučnika, Samiji za irvase, koji im život znače, imaju čak hiljadu reči. Da li činjenica da u srpskom, arapskom, svahiliju i ostalim jezicima ne postoji toliko reči da bi se opisale različite varijante snega znači da one, u stvari, i ne postoje, da su samo plod bujne eskimske mašte? Naravno da ne. Postoje, a veliki broj reči kojim se opisuju različiti oblici snega samo svedoči o okruženju u kojem Eskimi žive.

Niko pri zdravoj svesti ne bi Eskimima uskratio pravo na upotrebu toliko pojmova za sneg samo zato što ih u drugim jezicima nema i proglasio ih za izmišljotinu. Ne verujem da bi to uradio ni sociolog i kolumnista, kako sebe definiše Aleksej Kišjuhas. U okviru svog večitog rata sa logikom, istinom i činjenicama, Kišjuhas, međutim, tvrdi da je pojam “autošovinizam”, pored toga što je “mutan”, “zloćudan”, “otrovan”, “zao” i “naopak” (pitam se kako jedan pojam može biti zao, ili dobar kao da je pojam ne odraz svesti, nego svest sama po sebi), ali i da “bukvalno i ne postoji”, jer ga nema “u drugim jezicima i njihovim vokabularima, baš kao ni u društvenim naukama”. I pita se da li je to “možda zato što je nepotreban, koliko i besmislen”. I zbog toga naslov teksta “Dođavola sa autošovinizmom!” Pošto je autor ovog pojma Zoran Ćirjaković sveobuhvatnom hajkom već “oteran dođavola” i poništen, na red je došlo poništavanje njegove ostavštine u javnom prostoru.

Neću Kišjuhasove tvrdnje iznete u ovom, za njega karakteristično podugačkom i besmislenom tekstu kritikovati iz onog najočiglednijeg ugla što ga je francuski pesnik Bodler tako lepo objasnio u svojim Litijama satani, napisavši kako je “najveća lukavost đavola u tome što je ljude ubedio da ne postoji”. Neću se baviti ni logičkim manjkavostima kojim podupire svoje teze, niti njegovim upornim zaobilaženjem istine, da se izrazim na najblaži mogući način. Pozabaviću se ozbiljnim propustom koji je načinio tvrdnjom da pojmovi poput “autošovinizma” ne postoje u drugim jezicima i nisu predmet izučavanja društvenih nauka, što je plod ili izrazite intelektualne lenjosti, ili svesnog i namernog obmanjivanja javnosti. Šta god da je od ta dva, nedopustivo je za jednog sociologa, docenta, kolumnistu.

Postoji, na primer, pojam “jevrejska samomržnja” (eng. Jewish self-hatred, nem. Jdischer Selbsthass) ili “jevrejsko samogađenje” (eng. Jewish self-loathing). Pojavu ovog fenomena, iako postoji vekovima, prvi je proučio i ovim pojmom definisao nemački filozof jevrejskog porekla Teodor Lesing u knjizi sa naslovom upravo Jevrejska samomržnja iz 1930. godine, u vreme kada su s usponom nacizma i neki Jevreji potpali pod hitlerovsku propagandu. Po Hitlerovom dolasku na vlast, 30. januara 1933, Lesing je utočište potražio u Čehoslovačkoj, ali nije pobegao dovoljno daleko i nacistički agenti su ga 30. avgusta 1933. “poslali dođavola”, što bi rekao Kišjuhas, za kojeg nismo sigurni je li zadovoljan specijalnim tretmanom kojem je podvrgnut domaći Lesing, Zoran Ćirjaković.

Ovu sumnju izražavam zbog toga što se prisećam da se u jednom ranijem tekstu Kišjuhas naslađivao maštanjem kako ispija špricer iz lobanja svojih “klasnih neprijatelja”. Kod modernih Jevreja postoji jedan pojam po svojoj strukturi još bliži našem “autošovinizmu”. Radi se o “autoantisemitizmu”. Nisam siguran da li se nalazi u nekom “vokabularu”, kako bi to Kišjuhas rekao, ali se nalazi u brojnim tekstovima objavljenim u, na primer, jednom od najuglednijih izraelskih dnevnih listova, Harecu.

Mora se primetiti da je Ćirjakovićev izraz “autošovinizam” mnogo precizniji i sveobuhvatniji od ovih koji se koriste za Jevreje, pre svega od “autoantisemitizma”, jer pored toga što su Semiti i Arapi koji okružuju Jevreje na Bliskom istoku, pa pod to spada i njihova mržnja prema Jevrejima koja ne podrazumeva onaj ključni momenat mržnje prema sopstvenom narodu, on je “inkluzivan”, kako to borci za ljudska prava vole da kažu, jer se može odnositi na bilo koji narod na svetu, a ne isključivo na jednu etničku i religijsku grupu, što su Jevreji. Iako je ovaj fenomen doskora bio rezervisan samo za narod koji se opisuje kao “remetilački faktor”, u poslednje vreme dobija na intenzitetu i na Zapadu, gde se rasplamsava samomržnja među svim pripadnicima bele rase. Zbog toga sam sklon da verujem da će se ovaj pojam veoma brzo raširiti i među drugim jezicima i Kišjuhas treba samo da pokaže malo strpljenja. Izvesno je da će pojam “autošovinizam” nadživeti i njega i neko njegovo eventualno pojmovno čedo. Mogao bi ostati upamćen samo ako se u novinama izvaljena glupost u budućnosti nazove “kišjuhizam”.

“Kišjuhizam” bi mogao, na primer, biti pominjanje “Nikolasa Šovena” (ni u srpskom, niti u francuskom jeziku takvo ime ne postoji i iako se na francuskom ime Nikola piše sa “s” na kraju, to slovo se ne izgovara). Kišjuhas, naime Nikolu Šovena, iz čijeg je imena nastao pojam “šovinizam”, tretira kao stvarnu, istorijsku ličnost, dok se zapravo radi o istorijskom mitu i fikciji, što je u svom doktoratu iz 1993. godine dokazao Žerar de Pimež.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Večernje novosti, 03. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u