Bajden i realistička spoljna politika

Amerika je vodeća svetska demokratija i stoga se mora vratiti promociji liberalnog modela društva i ljudskih prava. Ali mora imati na umu i svoja ograničenja

Američka spoljna politika zahteva tri stvari: profesionalizaciju, upravljanje krizama i održivu viziju.

Tokom protekle četiri godine, previše pozicija na svim nivoima birokratije ostala su ili nepopunjena ili popunjena zvaničnicima sa nedovoljnim iskustvom ili ovlašćenjima. Rezultat toga je da se smanjio američki uticaj u bezbrojnim krizama širom sveta.

Jednostavnim i brzim popunjavanjem birokratskih pozicija visokokvalifikovanim kadrovima novi predsednik može popraviti veliki deo štete načinjen u prethodne četiri godine. U proteklom periodu često se dešavalo da nedostaje kompetentnosti, i da čak i oni koji su kompetentni budu demoralisani. Stoga ne treba potcenjivati efekte postavljanja kompetentnih kadrova u Stejt departmentu i među državnim službenicima u Pentagonu.

Upravljanje pandemijom virusa COVID-19 predsednika Donalda Trampa najbolji je primer kako ne treba upravljati krizom. Kriza nije samo usmeravanje pažnje, već usmeravanje moći ka cilju ostvarenja željenog ishoda. Izabrani predsednik Džo Bajden mora odabrati tim za nacionalnu bezbednost koji će se bez iluzija i u međusobnoj harmoniji suočavati sa krizama.

Najveće upravljanje krizom nakon ere Nikson-Ford demonstrirao je tim za nacionalnu bezbednost predsednika Džordža Buša starijeg. Njihove reakcije na masakr na Tjenanmen trgu, pad Berlinskog zida i iračku invaziju na Kuvajt bile su istovremeno briljantne i kontraintuitivne. To je zlatni standard kojem Bajden mora težiti. A možete biti sigurni da će izbiti mnogo kriza širom ovog našeg poluanarhičnog sveta, pogođenog virusom COVID-19 i ekonomskim posledicama pandemije.

Predsednik Džordž Buš stariji tokom sastanka sa svojim vojnim savetnicima u Pentagonu povodom krize u Zalivu, 15. avgust 1990. (Foto: Reuters/Gary Cameron)
Predsednik Džordž Buš stariji tokom sastanka sa svojim vojnim savetnicima u Pentagonu povodom krize u Zalivu, 15. avgust 1990. (Foto: Reuters/Gary Cameron)

Održiva vizija znači aktivno angažovanje u svetu uz istovremeno nastojanje da se izbegnu bilo kakva velika razmeštanja vojnih snaga. Izolacionizam i strategija balansiranja (off-shore balansing je izraz u realpolitičkoj strategiji koji označava održavanje balansa moći u određenom regionu naizmeničnim podržavanjem velikih sila od strane spoljnog aktera, u ovom slučaju SAD; prim. prev) nisu primereni u svetu koji je klaustrofobičniji i povezaniji nego ikada ranije u istoriji. Svako mesto je sada važno. Incident u Africi može uticati na američko-kineske odnose. Cilj mora biti da se diplomatski angažujemo svuda, a da nigde ne zaglibimo.

Doba konkurencije velikih sila ne bi trebalo da znači egzistencijalni ideološki sukob, gde cilj postaje promena sistema vladavine u Kini i Rusiji. Trebalo bi da budemo otvoreni za dogovore o detantu sa ovim režimima: zato što održivost u politici znači samoograničavanje u ciljevima. Američki narod nije potpisao saglasnost sa politikom smenjivanja režima u bilo kom delu sveta.

Naravno, Amerika je vodeća svetska demokratija, i stoga mora težiti promociji liberalnog modela društva i ljudskih prava. Ali to moramo činiti uzimajući u obzir sopstvena ograničenja. Demokratija ne podrazumeva samo održavanje izbora, već počiva na izgradnji institucija. Stoga moramo biti strpljivi. Ako konstantno budemo davali pravi primer, možda će i drugi početi da ga slede. Primer koji daje američki predsednik i dalje je nesumnjivo najveća varijabla u sistemu međunarodnih odnosa.

Demokratski predsednički kandidat Džo Bajden tokom govora na predizbornom mitingu u Miramaru (Florida), 13. oktobar 2020. (Foto: Chip Somodevilla/Getty Images)
Demokratski predsednički kandidat i budući predsednik SAD Džo Bajden tokom govora na predizbornom mitingu u Miramaru (Florida), 13. oktobar 2020. (Foto: Chip Somodevilla/Getty Images)

Oporavak od prethodnog četvorogodišnjeg perioda je izvodljiv ukoliko se budemo vratili profesionalnoj birokratiji i ako ne skliznemo u neoizolacionističku politiku. Sada nam je potreban realistički internacionalizam. U tom smislu kao primer bi trebalo da nam služi politika predsednika Buša starijeg.

 

Robert Kaplan je predsedavajući Robert Štraus-Hjup katedre za geopolitiku pri Institutu za spoljnu politiku. Autor je 19 knjiga o međunarodnim odnosima i istoriji, od kojih je poslednja „Dobri Amerikanac: epski život Boba Gersonija, najvećeg humanitarca američke vlade“.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Chip Somodevilla/Getty Images

 

Izvor The National Interest

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u