Bajden i pitanje spoljnih intervencija

Intervencija je akcija koja utiče na unutrašnje poslove druge suverene države. Ali velika je razlika između nasilnih i nenasilnih intervencija. Za koje će se opredeliti novoizabrani predsednik Bajden?

Američka politika ima tendenciju da oscilira između unutrašnje i spoljne orijentacije. Predsednik Džordž V. Buš bio je intervencionista, kao i, u manjoj meri, njegov naslednik Barak Obama. A Donald Tramp je uglavnom bio neintervencionista. Šta možemo da očekujemo od Džoa Bajdena?

Džon Kvinsi Adams je 1821. godine dao čuvenu izjavu da Sjedinjene Države „ne idu po svetu tražeći čudovišta koja treba uništiti. One žele slobodu i nezavisnost za sve, ali su zaštitnik i osvetnik samo svoje slobode“. Ali Amerika ima i dugu intervencionističku tradiciju. Čak je i samozvani realista poput Tedija Ruzvelta tvrdio da u ekstremnim slučajevima zloupotrebe ljudskih prava intervencija „može biti opravdan i ispravan potez“. Džon F. Kenedi pozvao je Amerikance da se zapitaju ne samo šta mogu učiniti za svoju zemlju, već i za svet.

Opravdanost intervencije

Od završetka Hladnog rata, Sjedinjene Države bile su uključene u sedam ratova i vojnih intervencija, od kojih se nijedna nije direktno odnosila na rivalstvo velikih sila. Strategija nacionalne bezbednosti Džordža V. Buša iz 2006. godine proglasila je za cilj slobodu oličenu u globalnoj zajednici demokratija.

Štaviše, koncept liberalnih i humanitarnih intervencija nije nov, niti se radi o isključivo američkom iskušenju. Viktorijanska Britanija vodila je rasprave o upotrebi sile za okončanje ropstva, belgijskih zverstava u Kongu i otomanske represije nad balkanskim manjinama mnogo pre nego što je Vudro Vilson ušao u Prvi svetski rat sa ciljem da učini svet bezbednim za demokratiju. Dakle, Bajdenov problem nije bez presedana.

Koje prekogranične akcije bi trebalo da preduzmu Sjedinjene Države? Povelja Ujedinjenih nacija je od 1945. godine ograničila legitimnu upotrebu sile na samoodbranu ili akcije koje je odobrio Savet bezbednosti (gde SAD i četvoro drugih stalnih članica imaju pravo veta). Realisti tvrde da intervencija može biti opravdana ako sprečava narušavanje ravnoteže snaga od koje zavisi opstanak poretka. Liberali i kosmopolite tvrde da intervencija može biti opravdana za suprotstavljanje prethodnoj intervenciji, sprečavanje genocida i zbog humanitarnih razloga.

Sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (Foto: AP Photo/Mary Altaffer)
Sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (Foto: AP Photo/Mary Altaffer)

U praksi se ovi principi često kombinuju na neobične načine.U Vijetnamu su Kenedi i Lindon B. Džonson tvrdili da se američka vojska suprotstavljala severnovijetnamskoj intervenciji u Južnom Vijetnamu. Ali Vijetnamci su sebe doživljavali kao jednu naciju koja je veštački podeljena na osnovu realističkih razmatranja hladnoratovske ravnoteže snaga. Danas SAD imaju dobre odnose sa Vijetnamom.

U prvom Zalivskom ratu, predsednik Džordž Buš stariji upotrebio je silu za proterivanje iračkih snaga iz Kuvajta radi očuvanja regionalne ravnoteže snaga, ali je to učinio služeći se liberalnim mehanizmom rezolucije UN-a o kolektivnoj bezbednosti. Sebe je smatrao realistom i odbijao je da interveniše kako bi zaustavio granatiranje civila u Sarajevu, ali je nakon devastirajućih slika izgladnelih Somalijaca na američkoj televiziji u decembru 1992. godine razmestio trupe za humanitarnu intervenciju u Mogadišu. Politika je spektakularno zakazala smrću 18 američkih vojnika pod Bušovim naslednikom, Bilom Klintonom, u oktobru 1993. godine, što je iskustvo koje je sprečilo američke napore da zaustavi genocid u Ruandi šest meseci kasnije.

Budući da spoljna politika obično ima niži prioritet od domaćih pitanja, američka javnost teži osnovama realizma. Mišljenje elita je često više intervencionističko od mišljenja masa, što navodi neke kritičare da tvrde da je elita liberalnija od javnosti.

Bez obzira na to, ankete takođe pokazuju javnu podršku međunarodnim organizacijama, multilateralnoj akciji, ljudskim pravima i humanitarnoj pomoći. Kao što prikazujem u svojoj knjizi Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa, nijedna mentalna mapa ne odgovara svim okolnostima. Malo je razloga za očekivanje da će javnost imati jedinstven i dosledan stav.

Pripadnici američke vojske tokom razmeštanja u saudijskoj pustinji prilikom priprema za Zalivski rat, 04. novembar 1990. (Foto: AP Photo/Greg English)
Pripadnici američke vojske tokom razmeštanja u saudijskoj pustinji prilikom priprema za Zalivski rat, 04. novembar 1990. (Foto: AP Photo/Greg English)

Na primer, u drugom zalivskom ratu, američki motivi za intervenciju bili su pomešani. Specijalisti za međunarodne odnose raspravljali su o tome da li je invazija na Irak 2003. godine bila realistička ili liberalna intervencija. Neke ključne figure u administraciji Džordža Buša mlađeg, kao što su Ričard Čenej i Donald Ramsfeld, bili su realisti zabrinuti zbog toga što Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje i zbog lokalne ravnoteže snaga; ali „neokonzervativci“ u administraciji (koji su često bili bivši liberali) naglašavali su promociju demokratije i potrebu za održanjem američke hegemonije.

Izvan administracije, neki liberali podržavali su rat zbog istorije Sadamovog gnusnog kršenja ljudskih prava, ali su se usprotivili Bušu zbog toga što nije uspeo da zadobije institucionalnu podršku UN-a, koju je njegov otac imao u prvom Zalivskom ratu.

Riskantan instrument

Široko definisana, intervencija se odnosi na akcije koje utiču na unutrašnje poslove druge suverene države, a one se mogu kretati od emisija, ekonomske pomoći i podrške opozicionim strankama do blokada, sajber napada, udara dronova i vojne invazije. Sa moralne tačke gledišta, stepen prisile je važan u smislu ograničavanja lokalnog izbora i prava.

Štaviše, sa praktične tačke gledišta, vojna intervencija je riskantan instrument. Izgleda jednostavno za upotrebu, ali je retko jednostavna. Može imati mnoge neželjene posledice, zbog čega je neophodno da rukovodstvo nastupi promišljeno.

Obama je primenio silu u Libiji, ali ne i u Siriji. I Tramp i Hilari Klinton su 2016. godine rekli da su SAD imale odgovornost da spreče masovne žrtve u Siriji, ali niko od njih se nije zalagao za vojnu intervenciju. I bilo je izuzetno malo rasprave o spoljnoj politici na izborima 2020.

Neki liberali su tvrdili da je promocija demokratije američka dužnost, ali ogromna je razlika između promocije demokratije nasilnim i nenasilnim sredstvima. Emisije Glasa Amerike i Nacionalna zadužbina za demokratiju deluju u svetu na sasvim drugačiji način nego što to čini 82. vazduhoplovna divizija.

Sedište Glasa Amerike u Vašingtonu (Foto: AP Photo/Andrew Harnik)
Sedište Glasa Amerike u Vašingtonu (Foto: AP Photo/Andrew Harnik)

U pogledu posledica, sredstva su često jednako važna kao i njihovi ciljevi. Kakav će stav zauzeti Bajden po pitanju intervencija namenjenih promociji bezbednosti, demokratije i ljudskih prava? Istorija njegovih dosadašnjih procena, kao i njegova kontekstualna inteligencija, ohrabrujući su znaci. Ali moramo imati na umu da se ponekad dešavaju iznenađenja koja pokreću spiralu događaja koju je nemoguće kontrolisati.

 

Džozef Naj je profesor na Univerzitetu Harvard i autor knjiga Da li je američki vek završen? i Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Brendan Smialowski/AFP via Getty Images

 

Izvor Project Syndicate

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u