Slike iz Vašingtona ili o porazu i slobodi

Slike koje dolaze iz SAD, uprkos propagandi bilo koje od dve strane, jesu slike njihovog poraza i postepenog silaska sa trona globalnog gospodara života, smrti i umova

Dok (post)izborna kriza u Sjedinjenim Državama i dalje traje, pojavljuju se brojne pretpostavke da se – kada su u pitanju nemiri krunisani upadom demonstranata u zgradu Senata – zapravo radilo o operaciji lažne zastave (Falseflag), odnosno akciji koja je trebalo da diskredituje poziciju Donalda Trampa i njegovih sledbenika, pa samim tim i njihove tvrdnje o izbornoj prevari. Obezbeđene Senata je bilo preterano slabo, bez obzira na predvidljive bezbednosne rizike, a pojavljuju se i fotografije učesnika demontracija za koje se tvrdi da su aktivno učestvovali i na protestima Antife.

Bilo kako bilo, niko ne može da ospori da je veliki deo demonstranata tu bio iz uverenja, kao i da duboka podeljenost Amerike, razdor američkog društva po sve dubljim – kulturno i civilizacijski motivisanim – šavovima nipošto ne može biti negirana. Kao i energičnost i spremnost ne tako malog broja pojedinaca i grupa da se svim sredstvima suprotstave establišmentu koji više ne osećaju kao svoj, institucijama za koje više ne veruju da ih na bilo koji način reprezentuju, medijima u kojima vide samo sluge otuđenog sistema, pri čemu ti pojedinci i te grupe sebe ne prastaju da sagledavaju kao patriotske.

Razdor između osećanja patriotizma sa jedne i odbacivanja društvenih elita i institucija s druge strane, težak je za svako društvo, pri čemu izlaz za (samoproglašene) patriote može biti ili u temeljnom rušenju institucija i izgradnji novih, ili u vezivanju patriotizma za druge vrednosti, odnosno osnove legitimiteta koje nemaju neposredni izvor u postojećim institucijama. Moraju se, dakle, vezivati za mitološke predstave, na određeno viđenje zajedničke prošlosti i idejno-vrednosnih obrazaca koji uverljivo mogu biti suprotstavljene etabliranom poretku.

Lebdeći mit

Ponekad takve vizije mogu naći izvestan institucionalni oslonac, makar i kratkoročno, i u tome je bila najveća razlika između ovih i prethodnih predsedničkih izbora u SAD. Dugo generisano nezadovoljstvo establišmentom, odnosno određenim čitanjem američke ideologije i identiteta, uoči prethodnih izbora delovalo je potpuno nefokusirano i marginalno, bez obzira na brojnost i motivisanost zagovornika antisistemskih ideja. Sada to već nije bio slučaj, jer se pozicija koja je do sada delovala marginalno jasno profilisala kao jedna od strana u sukobu, i to ne čak kao treća strana koja se mora uzeti u obzir, već kao jedan pol dubinski – bazično transideološki – postavljene dihotomije, koja više ne može i nikada neće moći da bude svedena na dvostranački polaritet. To je svakako najbitniji rezultat Trampove pobede i njegovog burnog mandata, kako god njegovi učinci i dometi u budućnosti budu vrednovani.

Ta pobeda i taj mandat, danas je još očiglednije, nisu bili tako slučajni kako se to predstavlja, i očigledno su proizvod vrlo dobro razrađene strategije ozbiljnih centara moći koji se ne mogu izjednačiti ni sa jednom partijskom nomenklaturom ili državnom institucijom. Tu neuhvatljivost kolektivnih i pojedinačnih nosilaca moći koji su doveli do Trampovog dolaska na vlast koristili su kako njegovi protivnici, ističući ekscesni i privremeni karakter njegove pojave i rešenja koje zastupa, tako i njegove preistalice, formirajući jedan lebdeći mit o Trampovoj istoriskoj ulozi, sastavljen od pozitvivo postavljenog pola koji se sastoji u pozivanju na obnovu izvornih vrednosti pionirske amerikane, i negativno postavljenog pola koji se sastojao u razobličavanju terije zavere o otuđenim elitama sa pretenzijom da kontrolišu čitavu realnost (picagejt, kabala, iluminati) i konstruisanju navodne kontrazavere čiji je centar u tvrdnji o delovanju organizacije, osnosno mreže ili pokreta otpora sa šifrom Q.

Demonstranti na stepeništu unutar zgrade Kongresa SAD (Foto: Win McNamee/Getty Images)

Uticaj popularne kulture na oblikovanje protrampovskog lebdećeg mita bio je vidljiv i na samim protestima, gde se nismo mogli oteti utisku da smo sve to već gledali u nekom filmu, u brojnim filmovima i serijama zapravo. Ako je za promenu i suprotstavljenje otuđenom sistemu potreban mit, u današnjem medijatizovanom svetu bilo je očekivano da on bude izražen obrazcima i znakovima popularne kulture, koja je uostalom uvek počivala na određenim arehetipskim, odnosno mitskim obrascima. Zbog čega je, između ostalog, uspevala prilično uspešno da izrazi neke od većih strahova istorijski sasvim specifično formiranog američkog društva.

Popularna kultura je uvek izaržavala strah kolektivnog Amerikanca od anarhije ili feudalizacije zemlje sa jedne i uspostavljanja centralističkog autoritarizma s druge strane, koji su najdublje ugrožavali osnovne ideje na kojima su počivali američka država i društvo, da bi uopšte mogli da se nazivaju amaričkim. Gotovo mitske slike koje dolaze iz Vašingtona kao da podstiču sve te strahove istvremeno, a za sada ne deluje da nude uverljivu katarzu. Ko nakon Bajdenove pobede još uvek veruje u slobodu izbora i istinsku nezavisnost lokalnih zajednica od federalnih vlasti, ili u sposobnost te federalne vlasti da spreči dezintegraciju zemlje? Ko još veruje da će pionirski individualizam ostati ukorenjen u vrednostima crpenim iz zajednice koja taj individualizam doktrinarno i organski podržava? Tiranija, anarhija, lokalni šerifi koji postaju sve i svja – birajte, kao da nam kažu te slike koje gledamo.

Poraz i sloboda

Dvostranački establišment će značaj ovih događaja pokušavati da minimalizuje – demokrate će pokušati da obnove viziju povratka Amerike sebi posle defetističke trampovske epizode, republikaci će pokušavati da se vrate korenima, ali tako da ne izgube podršku trampovske baze koja je sklona da u njima vidi ništa manje zlo od demokrata, a bez koje nikada ponovo neće povratiti vlast. Oni koji budu nastavli tamo gde je Tramp stao, sa ili bez njega, imaće kapital, ali i problem njegove uspešne operacionalizacije. Popkulturni infantilizam, koliko god zavodljiv, i baza sastavljena od neupitnih podržavalaca kulta pod šifrom Q, koliko god motivisana, ipak, plašimo se, neće biti dovoljni.

Slike koje dolaze iz Amerike će, bar do nekog novog momenta, i uprkos propagandi bilo koje strane, biti slika njenog poraza, njenog postepenog silaska sa trona globalnog gospodara života i smrti, i gospodara umova najzad. Biće slika poraza jedne kulture sa pretenzijom na univerzalnost, slika lakrdije u kojoj završava svaka ljudska pretenzija da izigrava Boga.

Ali biće i slika ljudske želje za slobodom i to slobodom ukorenjenom u određenoj predstavi  o vrednostima, pa i nasleđenim vrednostima i veri da sa se za te vrednosti vredi boriti, i da ta borba daje smisao našim životima. Zbog toga američke pobede i porazi ne bi trebalo da budu i naše pobede i porazi; vreme je da konačno krenemo svojim putem, i tu „Zelenu zemlju“ prepustimo samoj sebi. Isto tako, ne možemo a da se ne zaradujemo snazi ljudske volje za slobodom i životom u ljudskom dostojanstvu, a u tome svaki primer može biti dragocen i okrepljujući, pa makar i američki, pa makar i sasvim zaludan.

Demonstrant u vojnoj uniformi ispred zgrade Kongresa SAD (Foto: Samuel Corum/Getty Images)

„Našli smo se na krovu Amerike“, napisao je Džek Keruak u svom najvećem romanu, „i sve što smo mogli bilo je da vičemo“. Koliko zaludnosti i slobode ima u tim rečima. Koliko, uopšte, zaludnosti i slobode u našim životima. Zbog toga ne bi trebalo ni da likujemo ni da tugujemo. Nego da gledamo što čistijim pogledima, da učimo i mislimo – i da delujemo.

 

Naslovna fotografija: Andrew Harnik/AP

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u