Nikola Vrzić: Bubice u uhu

Teško je izbeći zaključak da odgovornost za ovu situaciju, makar očiglednu moralnu odgovornost zato što u svom resoru nije držao stvari pod kontrolom, snosi Nebojša Stefanović

Navikli smo, zahvaljujući dosadašnjoj praksi a ona nije mala, da se ovakvi slučajevi, to im je naime u prirodi, ne okončavaju ni relativno brzim a još manje transparentnim raspletom kakav bi zadovoljio znatiželju javnosti i njenu realnu potrebu da sazna šta joj se to, takoreći, iza leđa radi o glavi. Što će reći da nikakvog iznenađenja neće biti ako se i najnoviji slučaj prisluškivanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića okonča u maniru prethodnih. Već će iznenađujuće, premda ne i nemoguće, biti ako bude obelodanjeno šta se to zaista dogodilo.

A opet, ovakva perspektiva – da na kraju više nećemo znati nego što ćemo saznati – ne umanjuje potrebu za pokušajem da shvatimo šta se to dešava. Štaviše, ima razloga zbog kojih bi ta potreba u ovom trenutku mogla da bude još i veća nego što je bivala u ranijim sličnim situacijama…

Predsednik i prvi potpredsednik

Među takvim situacijama iz (nedavne) prošlosti ističe se ona iz 2012. kada je otkriveno da je srpska policija, metodom zloupotrebe službenih ovlašćenja, prisluškivala tadašnjeg predsednika države Tomislava Nikolića i prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića nakon što su te godine oni preuzeli vlast u Srbiji.

Ali nije otkriveno – to jest široj javnosti, a kamoli u sudskom postupku kojim bi ta afera dobila svoj zakonski epilog – ko je sve u to bio umešan i s kojim ciljem. Što nam govori da su računi bili namireni negde iza scene. Možda i u procesu produženog trajanja; dve godine kasnije, naime, jednim rezom bili su promenjeni svi načelnici policijskih uprava, od kriminalističke do saobraćajne.

I pretprošle godine bilo je dosta govora o prisluškivanju Aleksandra Vučića, tada je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović otkrio da je aktuelni predsednik Srbije bio prisluškivan od 1995. do 2000, pa ponovo do 2003, pa od 2007. do 2012. godine „kroz obuhvat više lica koja su ostvarivala komunikaciju s njim“ i bila označena kao „ekstremisti“. Među ekstremistima i gradski funkcioner Goran Vesić i funkcioner vladajućeg SNS-a Vladimir Đukanović. I opet ništa, razume se, u smislu utvrđivanja zakonske odgovornosti.

Odgovornost ministra

Ali velika je razlika između spomenutih situacija i sadašnje. Počev od toga, ili najviše zbog toga, što su Vučića onomad prisluškivali policijski kadrovi koje nije postavila njegova nego bivša vlast.

Ali ta je vlast bivša već više od osam godina, uskoro će i devet. A ovom prilikom je reč o prisluškivanju koje, rečima samog Vučića u novogodišnjem intervjuu Kuriru, tako je čitava stvar i dospela do javnosti, „traje (…) godinu i po dana“. Da bi „Pinku“ precizirao i da zna da su prisluškivanje „radili domaći“.

Tako da je teško izbeći zaključak da odgovornost za ovu situaciju, makar očiglednu moralnu odgovornost zato što u svom resoru nije držao stvari pod kontrolom, a još gore ako jeste, snosi doskorašnji ministar policije Nebojša Stefanović.

Te je utoliko interesantnije što se ovih dana, krajnje neprirodno, on ne oglašava. Možda ga, doduše, niko nije pozvao da ovim povodom nešto izjavi, ali ni Aleksandar Vučić, u svojim izjavama povodom afere koju je sam obelodanio, barem za sada ne nalazi za shodno da Stefanovića uzme u zaštitu. Makar da bi predupredio razmatranja kakva su u ovakvoj situaciji jednostavno neminovna zato što su prirodna.

Sve je pak još intrigantnije ako se osvrnemo na rokadu u novoj Vladi Srbije, u kojoj je Nebojša Stefanović zamenio Aleksandra Vulina na mestu ministra odbrane, i obrnuto. Pa je Vulin, uz obračun sa škaljarskim i kavačkim kriminalnim klanom koji izgleda daje rezultate, ako je verovati izveštajima medija, pokrenuo i proces zamene Stefanovićevih kadrova u MUP-u dosta širokog zahvata. Da bi onda ova afera o prisluškivanju predsednika države isplivala na videlo.

Znači li to da zapravo nije Vulinu u novoj vladi oduzeto Ministarstvo odbrane nego je preciznije objašnjenje da mu je, spomenutom rokadom, dodeljeno Ministarstvo unutrašnjih poslova? Kako bi, kao čovek od vrhunskog poverenja, sproveo ovaj poverljivi zadatak za koji je dobio zaduženje.

Dve mogućnosti

Dopunski problem u tumačenju afere u koju smo nenadano ugazili na samom isteku minule godine – koji nije mali već i zbog same činjenice da se govori o prisluškivanju predsednika države, a da i ne podsećamo da je reč o predsedniku koji ima moć kakvom Vučić raspolaže, pa je stvar zbog toga i proporcionalno ozbiljnija – dopunski se dakle problem u tumačenju i razumevanju ovog slučaja nalazi u tome što je ovdašnja javnost, daleko više nego sam narod, preduboko podeljena. Iz čega onda slede i sasvim suprotstavljene interpretacije slučaja; tako da se, kad se malo bolje razmisli i podvuče crta, dolazi do zaključka da niko osim onih koji su u čitavu stvar umešani zapravo i ne može da zna koje su od (oprečnih) informacija tačne a koje nisu, već se prema njima opredeljujemo u odnosu na lične simpatije (i antipatije), pa jednima želimo da verujemo a drugima ne. Što ne znači nužno i da je istina negde na sredini već da nije lako odrediti na kojoj je strani.

Iz čega proizlazi i zapažanje da, u suštini, postoji samo jedno ključno pitanje: Da li je zaista Vučić prisluškivan, ili nije?

Jer, ako nije, jasno je da je reč o njegovoj specijalnoj operaciji čiji se cilj ne može postići zakonitim metodama. Zato što bi one već bile upotrebljene, imajući u vidu da se sve poluge vlasti nalaze u istim, njegovim rukama, i zašto onda pribegavati svemu ovome ako može i po zakonu.

Ali neozbiljno je (u najmanju ruku) bez ikakvih dokaza optužiti predsednika države, i pride ministra unutrašnjih poslova koji njegove reči potvrđuje, da ne govore istinu kada kažu da je policija prisluškivala predsednika.

Drugim rečima, ako se u ozbiljno razmatranje – kao što to čini jedan deo javnosti – uzima opcija po kojoj se sve ovo preduzima kako bi se vlast abolirala od odgovornosti za „Jovanjicu“ – time što će za prisluškivanje Vučića biti okrivljeni oni policajci koji su otkrili ovu aferu – mora se u obzir uzeti i suprotna mogućnost. Da vlast govori istinu, i da „Jovanjica“ pokušava da joj se napakuje iz razloga koji nemaju veze sa iskrenom željom za obračunom s organizovanim kriminalom. Pri čemu je prisluškivanje Aleksandra Vučića sastavni deo ove igre u kojoj dolazi do izliva parapolitičkog podzemlja na svetlo dana, igre kakva inače nikada i nigde nije nagovestila ništa dobro. Već je, po pravilu, ukazala na umešanost inostranog obaveštajnog faktora, a s njime i tuđih interesa.

Makedonski scenario

Imajući to u vidu, pažnju privlači i Vučićeva opaska da su ga prisluškivale domaće službe, a da je „na nadležnim organima da utvrde (…) da li su povezane sa stranim službama“. Uz potonje pojašnjenje da veruje „da im strani interesi neće biti ispred interesa Srbije… Naša država postoji, za razliku od drugih koje postoje samo na papiru i kojima rukovode strane službe. Srbija je jedna od retkih nezavisnih država i time može da se ponosi.“

I pre nego što se ove opaske odbace kao (ne)vešti pokušaj sakrivanja iza dežurnog krivca, treba ukazati da je ovakav scenario – po kome se krajnji korisnici prisluškivanih Vučićevih razgovora nalaze u nekim inostranim tajnim službama – zapravo i više nego realan. Zato što se već dogodio. I to u našem najbližem komšiluku, u bivšoj Makedoniji, koja je nakon završetka operacije postala Severna i onda završila u NATO-u.

A sve je i tamo započelo nezakonitim prisluškivanjem tadašnjeg premijera Nikole Gruevskog. Pri čemu je aktuelni premijer Zoran Zaev, koji je te snimke puštao u javnost, u (skrivenu) kameru priznao da su ih načinile strane, to jest zapadne obaveštajne službe.

Potencijalna sličnost s makedonskim scenarijem utoliko je upadljivija što slične identitetske udare, kakve je doživela Makedonija da bi bila uvedena u NATO, i mi u narednom periodu možemo da očekujemo povodom Kosova i Metohije i Republike Srpske.

Protekla godina i po dana prisluškivanja Vučića, otuda, mogla bi da se pokaže i kao priprema za sprovođenje makedonskog scenarija u Srbiji. Dok bi njegovo obelodanjivanje ovog slučaja moglo da predstavlja pokušaj da taj pokušaj bude osujećen.

A na nama je da nastavimo da pažljivo osmatramo ovo što nam se događa, u pokušaju da shvatimo šta nam se to događa. I da pri tome u vidu imamo sudbinu Nikole Gruevskog, od koje nije postradao on, njemu uostalom ništa naročito ne fali, nego čitava Makedonija…

 

Autor Nikola Vrzić

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić

 

Izvor Pečat, 08. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u