Seka Sablić protiv sarme

Sa ove vremenske distance možemo trezveno sagledati Sekinu izjavu o sarmama i otadžbini i reakcije koje su usledile. Ova priča je ono geteovsko „malo ogledalo“ u kome se ogleda velika istina

Na naslovnoj stranici nedeljnika NIN od 12. novembra 2020. godine našla se proslavljena srpska glumica Jelisaveta Sablić, a ispod njene fotografija citat iz opširnog intervjua koji je dala: „Otadžbina je tamo gde ti je dobro a ne gde su sarme“. Obzirom da su sarme neizostavno jelo srpskih svadbi, slava i prazničnih trpeza, zlobnici bi mogli da pomisle da Seka „nacionale“ ima nešto protiv ovog nacionalnog specijaliteta. Odmah da ih razuverimo: nema ona ništa protiv sarmi, već protiv onih koji ih spremaju i jedu po Srbiji.

Šalu na stranu, ali ovaj njen intervju nije prošao toliko zapaženo čak ni kod sve tanje i malobrojnije čitalačke publike NIN-a, koliko je dobio na jačini odjeka naknadnim napadom poslanika SNS Marka Atlagića, kada je u Narodnoj skupštini prozvao narečenu Jelisavetu Seku Sablić. Nakon toga su usledili oštri napadi na prof. dr Atlagića od strane nekih umetnika i javnih ličnosti iz „kruga dvojke“, sve u cilju zaštite Sekine ličnosti. Sada su se strasti konačno smirile i vreme je da se ovaj događaj posmatra sa distance, jer on po svom sadržaju čini ono geteovsko „malo ogledalo“ u kome se ogleda velika istina. Zbilja, puno stvari se može videti sakriveno iza scene, u čijoj refleksiji se oslikava naša stvarnost. I to u duhu one narodne: „Ne pada sneg da pokrije breg već da zveri ostave tragove“.

Mrziteljska genetika

U uvodnom delu predmetnog intervjua novinarka Tanja Nikolić Đaković pre postavljanja prvog pitanja sagovorniku Jelisaveti Seki Sablić, izvodi sledeći zaključak: „Mi smo neki mrziteljski narod. Bratoubilački. Partizanski i četnički. Ruski i američki… Rekli bi mnogi – ma niste vi nizašta. Ali ima nekih oaza gde je među nama sukobljenima proglašeno primirje. Te oaze izazivaju osmeh, toplinu i rasterećenost. Onu koja podseća na sreću, dom, Jugoslaviju, Srbiju, Sarajevo ili šta god kome treba… I premda smo mrzitelji po nekom idiotskom kodu…“

Novinarka NIN-a eksplicitno nameće sopstvene radikalne (crno-bele) stavove o osetljivim istorijskim i sociološkim pitanjima, kakva se u ozbiljnim analizama moraju tretirati uravnoteženo i neostrašćeno. Zato je njen uvod, iako je zaogrnut u prividnu formu opštosti, u osnovi dnevno-politički, i kao takav najbolje oslikava suštinski pad kvaliteta ovog nekada čuvenog nedeljnika nakon tabloidne privatizacije, ostvarene u „drugoj žutoj“ eri (vladavina Borisa Tadića). Čak i kada je NIN bio najcrveniji u sopstvenoj istoriji, mora mu se priznati da je gajio čuvenu novinarsku školu koja je visoko podigla lestvicu izbora sagovornika, kvaliteta pisane reči i selekcije tema. Danas je, na našu nacionalnu nesreću, ostalo samo ime.

Novinarka ne pojašnjava o kom „mrziteljskom narodu po nekom idiotskom kodu“ je reč: o Srbima ili o Jugoslovenima?! Ako su Srbi u pitanju (što bi trebalo da se podrazumeva) kakve danas veze sa njima imaju Sarajevo i Jugoslavija: osim da se njihovim pominjanjem u pozitivnom kontekstu istakne urođena srpska patologija kojom se po zlu razlikuju od ostalih eks-jugoslovenskih naroda? Ako je reč o Jugoslovenima (naravno, onima iz perioda titoizma), onda je osnovni profesionalni zadatak da se tako i naglasi, da bi čitaoci pravilno čitali intervju. Potpuno je različit kontekst da li su svi narodi na ovim prostorima koji su učestvovali u ratovima „iz devedesetih“ mrziteljski ili je reč prvenstveno o Srbima.

Nadovezujući se na ovaj uvod bez prigovora (ili bez upita za pojašnjenjem), stiče se utisak da tako Seka Sablić potvrđuje novinarkine blago rečeno neuke konstatacije. Odgovarajući na pitanja ona između ostalog kaže:

„Umetnost je ovde na margini društva. Takvom orijentacijom mladi ljudi su prepušteni jeftinoći, poremećenim vrednostima ili su osuđeni na iseljavanje iz zemlje, na bežaniju odavde. Pa nekada su najbolje proterivali u Sibir. To je takvim režimima prirodno da se sklanjaju svi koji vrede, svi koji imaju integritet, pismeni i misleći. Svaki nezavisni intelektualac ovde smeta i treba ga ukloniti, kao što je Staljin uklanjao svakoga ko je umeo da se potpiše…“

Proslavljena srpska glumica Jelisaveta Seka Sablić (Foto: Snimak ekrana/ Glossy.rs)
Proslavljena glumica Jelisaveta Seka Sablić (Foto: Snimak ekrana/Glossy.rs)

Upadljivo je na prvo čitanje da u ovom pasusu Seka Sablić iznosi jednu apsolutno tačnu konstataciju kada kaže da je umetnost ovde skrajnuta, i da zbog toga trpimo mnoge posledice kao društvo. Nema se šta prigovoriti. Ali u nastavku izlaganja ona kaže da su pogođeni naročito mladi ljudi, koji su zbog toga osuđeni na migracije. Voleo bih iznad svega da je tako, ali nažalost nije. Mladi ljudi sa pravom od života imaju velika očekivanja, ali su u postmoderno doba ta očekivanja skoro samo materijalna i hedonistička – umetnost im svakako nije na vrhu lestvice. Potreba za umetnošću nije generacijska, već – hteli mi to ili ne – elitistička kategorija svih starosnih struktura u jednom društvu. Naravno da ovo nije jedina protivrečnost u predmetnom intervjuu velike srpske glumice, on obiluje elementarnim netačnostima poput one da je „Staljin uklanjao svakoga ko je umeo da se potpiše“.

Slučajno ili ne, ali Jelisaveta Sablić je pomešala Staljina sa Pol Potom, koji jeste kao vođa Crvenih kmera pobio u Kambodži (Kampućiji) skoro svakog ko je završio fakultet. Istorijska nauka nema dileme da je Staljin uklanjao političke neistomišljenike ili stranačke konkurente, od kojih je ogromna većina nevina. Ali nema ni dilemu da je pored sebe uvek imao pismenu akademsku i umetničku elitu poput Leonida Leonova, Mihaila Šolohova ili Maksima Gorkog, koja možda nije „umela da se potpiše“ ali je umela da napiše za svetske kriterijume velika književna dela (Lopov, Tihi Don, Makar Čudra).

Zato bi za samu Seku Sablić bilo poštenije da se ovaj intervju čita isključivo kao politički sadržaj, dakle kao prilika da se iskaže propagandno-politička poruka one opcije kojoj ova vrsna glumica pripada, obzirom da je u skorijoj prošlosti javno stala uz Čedomira Jovanovića i njegov LDP („Čeda je hrabar, podržava istinu i realnost“). Otuda ona i pominje samo i jedino Sibir kao veliki zatvor, a prećutkuje zapadne pogrome, zločine ili koncentracione logore, koji bi bili još snažnija metafora kao potpora njenog stava.

Iz čisto političke dimenzije dolazi i paralela između prognane inteligencije u Sibir iz perioda vladavine Staljina, i onih naših „nezavisnih intelektualaca“ koji u današnje vreme ne podržavaju aktuelni režim. Jer istorijske činjenice govore da su ovi prvi iz perioda SSSR bili utamničeni mučenici i nevini stradalnici poput Isaka Babelja; ovi „naši“ današnji su samo politički protivnici kojima nisu uskraćeni ni pravo na život, ni sloboda, ni mogućnost da stvaraju i objavljuju: najčešće im je uskraćen samo komoditet.

U Mirinoj oazi

U nastavku intervjua Seka Sablić između ostalog kaže:

„Ovde je sve prožela politika… Za moga vremena velika Mira Trailović bila je jedini upravnik koji je bio van KP i, koliko ja znam, mnogo nas je time sačuvala. Tako da nisam ni primetila te strašne pritiske u kulturi, kao što se dešavalo na FDU kada su izbacili velikog reditelja i profesora Sašu Petrovića, a Lazara Stojanovića osudili na tri godine robije… (zatim sledi zaključak u vidu aktuelne političke situacije, prim. aut.) Podele su između onih koji moraju da glasaju za vlast i onih koji ne glasaju: ovo društvo je poremećeno i podeljeno… Možda će se sutra okupiti neki ljudi, neki novi, neki stari, ali za sada od toga nema ništa… Ja verujem da će se probuditi neka energija i ljudi će se pobuniti. I verujem da će to biti radnici, neki zbog egzistencije, drugi zbog svojih prava i nekih sloboda… Ovo je zemlja da umreš od smeha“.

Kako je moguće da Seka Sablić u naponu životne i stvaralačke snage ne primeti „strašne pritiske u kulturi“ od kojih su mnogi finalizovani sudskim procesima, izbacivanjem sa posla, zabranom objavljivanja ili zatvorskim kaznama?! Morala je kao angažovana i tražena glumica da „primeti“ bar slučaj predstave „Kad su cvetale tikve“, koja je, iako nastala na osnovu verovatno najboljeg kratkog romana srpske književnosti, skinuta sa repertoara na ličnu intervenciju Josipa Broza Tita. A morala je da „primeti“ i tragičnu sudbinu autora ovog romana Dragoslava Mihailovića koji je kao mladić poslat na Goli otok, gde je tamnovao 15 meseci. Možda je morala da se upita kakva je bila sudbina njene koleginice Žanke Stokić, ako ne ranije ono bar kada je postala laureat nagrade nazvane po Žankinom imenu i prezimenu?

Ako je oaza koju je stvorila Mira Trailović bila stakleno zvono „osmeha topline i rasterećenosti“ (da se pozovemo na novinarku Tanju Nikolić Đaković iz uvoda predmetnog intervjua!), dakle ako nije bila solidarna sa ostatkom umetničkog sveta i sa njihovim progonima, na osnovu čega danas Seka Sablić za sebe potražuje solidarnost za neuporedivo benignije stvari?! Ako nisu „primećivali“ progon nad Sašom Petrovićem koji je postao tema u međunarodnom umetničkom svetu (ovo je samo jedan od mnogobrojnijih primera i poslužio je zato što ga je Seka Sablić izdvojila), na osnovu čega bi imali moralni kredit da danas javno vrednuju opšte društvene stvari? Ako su zabijali glavu u pesak kada im je išlo dobro, kako da verujemo u njihove moralne poglede danas kada im ide loše?

Zbog svega narečenog, i pored nekih istorijskih rukavaca, ovaj intervju je prvenstveno političko-propagandno štivo. Otuda je i ispričan za NIN koji je, postavljajući ga na naslovnu stanu, samo potvrdio sopstvenu uređivačku koncepciju koja se na silaznoj putanji kvaliteta radikalno svrstava na jednu političku stanu. Na ovaj politički intervju koji je svojim sadržajem opravdano ostao nezapažen, usledio je politički odgovor poslanika iz redova svevladajuće SNS, koji ga je usled tradicionalnoe naprednjačke isključivosti nenadano postavio u žižu javnosti. Narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić je u Narodnoj skupštini izgovorio:

Narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić (Foto: Snimak ekrana/Akademik Muamer Zukorlić)
Narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić (Foto: Snimak ekrana/Akademik Muamer Zukorlić)

„U napade na Aleksandra Vučića, Jorgovanku Tabaković, Sinišu Malog, uključila se glumica Jelisaveta Seka Sablić…  A zašto napada Aleksandra Vučića? Jer je najbolji predsednik države u zadnjih 50 godina!… Sablić kritikuje i državu. Nju ne interesuju Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti i druge kulturne ustanove. Znate [li] šta je odgovorila [na pitanje] ko je najbolji ministar kulture? Rekla je Lečić, jer je uveo nacionalne penzije… Ovoj gospođi zaista nedostaje patriotizma!“

Pošto je Atlagić sve prethodno izgovorio u Narodnoj skupštini (dakle, nije se izrazio u pisanoj formi kao profesor), jasno je da je kao političar, a ne kao naučnik, odgovorio na intervju koji je pročitao kao političko štivo. Ukoliko se kroz Sekin intervju ne prostire aktuelna politika kao dominantna, već kao usputna, onda je narodni poslanik Atlagić promašio temu i iskoristio javnu govornicu na neprimeren način. Ali ako je Sekin intervju prevashodno politička kritika aktuelnog režima kome profesor Marko Atlagić pripada, njegovo je legitimno i logično pravo da odgovori. Odgovor koji je uputio Seki Sablić nije nizak, niti preterano zlonameran prema njoj lično.

On je svakako sporan u onom delu gde samo na osnovu ovog vrlo protivrečnog intervjua, prerano i neoprezno zaključuje da Jelisaveti Sablić nedostaje patriotizma. Činjenica je da ona već dve decenije u javnosti iznosi „drugosrbijanske“ stavove koje sigurno ne deli većinska Srbija, ali je činjenica i da je pored tih stavova (koje, ruku na srce, malo ko uzima za ozbiljno!) srpskom pozorištu i kinematografiji podarila vredna ostvarenja, što je za njenu istorijsku ulogu znatno bitnije od izjava koje je davala ili konkretnog političkog angažmana!

Seka Sablić je u okviru svog posla i esnafa ostavila neizbrisiv trag zbog koga je nagrađena praktično svim najvećim nagradama: „Dobričin prsten“, „Žanka Stokić“, „Pavle Vujisić“, „Zlatni ćuran“, „Sterijina nagrada“. I, što je važnije od samih nagrada, ima sopstveno mesto u srcima široke srpske publike. I zato su javni delatnici dužni da na nečiji patriotizam gledaju širokougaono, pre nego što iskažu sopstveni sud.

Glavoseča i glavočuvar

„Urbana republika kruga dvojke“ je žučno reagovala na Atlagićev istup, pripisujući mu necivilizacijski nivo, iako je jasno da ovaj narodni poslanik u skupštinskom govoru nije prešao norme legitimnog i građanskog ponašanja u politici. Međutim, u Atlagićevom istupu uočljive su druge komponente kojima se ostrašćena javnost, na našu opštu žalost, nikako ne bavi. Iako je formalno mnogo obrazovaniji od mnogih stranačkih glasnogovornika, i iako je za razliku od njih čovek od pisane reči i publikovanih dela, ovaj Atlagićev javni istup se nimalo nije razlikovao od uobičajene naprednjačke retorike. Jedva da je izgovorio nekoliko rečenica, ali je pod obavezno morao da kritikuje rad prethodne vlasti. Jasno je da je ta „druga žuta vlast“ (epoha Borisa Tadića) bila po mnogo čemu najgora u našoj novoj demokratskoj istoriji, ali je jasno i da naprednjaci već skoro čitavu deceniju imaju svevlast, tako da je krajnje vreme da se ovakve paralele više ne spominju kao jedan od glavnih političkih argumenata.

Atlagić je upadljivo pohvalo predsednika Srbije, ponavljajući mantru sa bukvalno svih naprednjačkih nastupa, na način koji neodoljivo podseća na postojanje nevidljivih političkih komesara iz nekadašnjih vremena, koji iza scene broje i beleže količinu obaveznih poruka u nastupima svih njihovih ljudi. Neshvatljivo je kako ne razumeju da takvom papagajskom retorikom postižu autogolove, iritirajući sve veći broj neutralnih glasača, koji stiču utisak da se nepotrebno stvara novi kult ličnosti. Atlagić, kao član SNS, razumljivo kaže da je Aleksandar Vučić najbolji predsednik u poslednjih pola veka. Ali ostaje nerazumljivo zašto baš u poslednjih 50 godina? Jer odavde proizilazi da je pre 55 godina neko bio bolji predsednik države od aktuelnog predsednika. Ili pre 60 godina. A to nas navodi na zaključak da je reč o Josipu Brozu, koji je u periodu pre pola veka uveliko obavljao, pored ogromnog broja funkcija, i funkciju predsednika države (čini se da jedino nije bio patrijarh i sportista godine!).

Kada malo bolje pogledamo političku karijeru Marka Atlagića, uočićemo da je do 1990. godine on bio „drug“, a da je tek posle toga postao „gospodin“. To znači da je formalno sa ostalim drugovima bio solidaran sa bar dva izrazito antisrpska procesa: delio je avnojevske vrednosti i Ustav iz 1974. godine. Poput mnogih članova SKJ verovatno će reći da se ništa nije pitao, da je bio samo običan šraf u složenom mehanizmu. Ali je mogao da se vremenom upita zašto su se pobunili protiv takvog Ustava i kasnije stradali profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Đurić, kao i asistenti Koštunica i Čavoški. Mogao je da se upita da li je njegova uloga u ovoj razgradnji Srbije bar za nijansu veća od uloge Seke Sablić, za koju nema podataka da je ikada bila član SKJ.

Narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić (Foto: Snimak ekrana/Novo jutro)
Narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić (Foto: Snimak ekrana/Novo jutro)

Bilo kako bilo, još se mikrofon nakon Atlagićevog nastupa nije pošteno ohladio, a u „krugu dvojke“ se digla „kuka i motika“ da brani Seku (možda bi umesto kovanice „kuka i motika“ uputnije bilo koristiti urbanije termine „tablet i laptop“). Prvo je u „Utisku nedelje“ advokat Božo Prelević postavio pitanje „zašto ćute glumci?“, a nešto kasnije je političar Dragan Đilas zaključio da „glumci treba da kažu: sram vas bilo“. U nastupima obojice uočljivo je direktno pozivanje glumačkog esnafa da kolektivno ustanu u odbranu Jelisavete Sablić. Ali nisu objasnili zašto. Nema u Atlagićevom istupu napada na glumačku profesiju, nema omalovažavanja ovog esnafa, nema čak ni sumnji u umetnički karakter ove veštine. Ništa od toga, niti bilo čega sličnog. Ima samo političkog napada na Sekin politički stav. Zašto bi onda glumci kao esnaf branili Seku?

Po kom to pravilu neko ko je javni delatnik ne sme da napadne glumca? Po čemu bi oni bili zaštićena vrsta dok su svi drugi na vetrometini? Ni Prelević ni Đilas nisu odgovorili u svojim nastupima na ova pitanja, a još manje su pojasnili šta treba da se dogodi sa glumcima koji ne dele političke stavove Seke Sablić. Kako oni da brane Seku – kada nije lično napadnuta – a ne podržavaju njene „drugosrbijanske“ stavove?! Da li to znači – po istoj esnafskoj logici – da bi svaki lekar morao da brani aktuelnog ministra zdravlja Zlatibora Lončara kada ga politički napadnu iz opozicije, bez obzira što takav lekar uopšte ne deli stavove vladajuće stranke?! Esnafska solidarnost sa Sekom Sablić bila bi razumljiva i poželjna kada bi, recimo, vlast pokušala da je skloni sa scene ili da joj opstruira neke nove uloge. Dakle, u onim konkretnim slučajevima koji nemaju veze sa politikom, ali u pozadini koriste mehanizme obračuna sa političkim neistomišljenicima.

Branislav Lečić, najbolji ministar kulture koga smo imali u novijoj istoriji po mišljenju Jelisavete Sablić, a danas opozicioni lider jedne od dve zaraćene polovine Demokratske stranke, kao glumac po obrazovanju staje na njenu stranu: „Seka Sablić je naše nacionalno blago, a aktuelna vlast je tumor u metastazi“. Kao političar, on šalje političku poruku, koristeći „slučaj Seka Sablić“ kao dobru priliku. Kao kolega on se odužuje Seki Sablić u stilu one narodne „ja tebi vojvodo, a ti meni serdare“.

Uvek kada se govori o njegovom ministrovanju, kao i kada ga slušamo kako u današnje vreme govori o demokratiji ili ljudskim pravima, moramo se prisetiti njegove blago rečeno sporne uloge koju je kao ministar kulture imao u vreme operacije „Sablja“. Dovoljno je da se setimo kako sedmicama zajedno sa Bebom Popovićem najavljuje pred novinarima hapšenje mnogih neistomišljenika (u nečemu što je, ako ćemo verovati zvaničnoj cifri od 12.000 privedenih, bila jedna od najvećih zavera u svetskoj istoriji), kako bi se prikrili tragovi pravih inicijatora ubistava tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića. Zato će uz ime Branislava Lečića ostati, pored nespornih glumačkih rola, i velika uloga glavoseče u „Sablji“, a ponajmanje epizoda glavočuvara Sablićeve.

Zec u haškom grmu

U političkoj interpretaciji ovog slučaja odlaze za korak dalje dva značajna srpska glumca: Radoslav Milenković i Dragan Bjelogrlić. Radoslav Rale Milenković doslovce izjavljuje: „Ja nemam problem sa tom stokom u Skupštini… Svaki čovek koji misli, koji je vaspitan i koji ima neki demokratski svetonazor, svaki čovek je pozvan da je brani (Seku Sablić), a to nije samo esnafska stvar“. Dakle, branitelj lepog vaspitanja i čuvar demokratskog svetonazora – glumac Radoslav Rale Milenković – dijametralno suprotno vrednosnim stavovima koje zastupa, naziva narodne poslanike najnižim imenom (ili jednog narodnog poslanika ako je mislio samo na Marka Atlagića, pošto imenica „stoka“ nema jedninu u srpskom jeziku), koristeći pritom rečnik nedostojan odbrane bilo kojih argumenata u javnosti.

Pored ove očigledne kontradikcije, uočljiv je, u samo par rečenica koje je narečeni glumac u sopstvenoj kreaciji izgovorio, i oblik „kulturološke diskriminacije“. Zašto bi neko „ko je vaspitan i koji ima neki demokratski svetonazor“ ustao da brani argumente Seke Sablić, ako se sa njima ne slaže?! Da li to znači da su stavovi koje je u javnosti iznela Seka aksiom u koji nema sumnje? Da je iznela istinu koja je jedna i koja se ne proverava? Da li je svako ko se sa njenim stavovima ne slaže automatski nevaspitan ili je osoba bez demokratskog pogleda na svet? Zato njegovo javno izlaganje neodoljivo podseća upravo na vreme titoističke dogme u kulturi, kada je ideološka istina bila iznad svakog razuma.

Dragan Bjelogrlić u javnom istupu direktno apostrofira prof. dr Marka Atlagića kada između ostalog kaže: „Druge države, u koje nažalost spada i naša, upravo uz pomoć mediokriteta i moralnih i ljudskih ništavila pokušavaju da kreiraju društvo u kojem će poslušnici, kukavice i nezainteresovani nadjačati ljude sa integritetom… Siguran sam da je velika, velika većina naše nacije ponosna što imamo Jelisavetu Seku Sablić, i da se stidi ljudi poput Atlagića“.

Srpski glumac i režiser Dragan Bjelogrlić (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Srpski glumac i režiser Dragan Bjelogrlić (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Pošto je Dragan Bjelogrlić i kao glumac i kao režiser, ali i prvenstveno kao producent, učinio za srpsku kinematografiju mnogo više od njegovih kolega glumaca, i pošto je jedan od retkih koji spontano nosi beogradski boemski i ulični „šmek“, ostaće zbilja nejasno kako je mogao da izjavi prethodne rečenice o Marku Atlagiću. Upravo je ova raznovrsnost u karijeri Dragana Bjelogrlića morala kod njega poroditi sa jedne strane istančani smisao za nijansu, a sa druge strane sposobnost sagledavanja nečijeg kompletnog biografskog mozaika, a ne samo procenu na osnovu jednog kamenčića u njemu.

Ovde bi bilo važno da napomenemo da Marko Atlagić nije doktorirao na „samoupravnom socijalizmu“ već na respektabilnoj oblasti „Heraldike u srednjovekovnoj Hrvatskoj“, da je napisao osam stručnih knjiga, da je publikovao preko 130 naučnih radova u domaćim i međunarodnim stručnim časopisima, da je univerzitetski profesor pomoćnih istorijskih nauka. Dakle, reč je o ozbiljnom i plodonosnom čoveku u ozbiljnoj struci, nikako o „mediokritetu“ kojeg bi trebalo da se stidi većinska Srbija.

Marko Atlagić je u srpskoj nauci u najmanju ruku jednako ime kakvo su u srpskoj glumi Seka Sablić, Branislav Lečić ili Radoslav Milenković. Tu nema nikakvih dilema. Kako je onda moguće da su ga skoro svi kritičari u javnosti napali na ličnoj osnovi, negirajući mu zbog političkih neslaganja čitavu karijeru? Sa druge strane on nije dovodio u pitanje ničiju – pa ni Sekinu – umetničku karijeru niti njen značaj za široku publiku. Ponavljamo, samo je posumnjao u njen patriotizam, o čemu je već bilo reči u ovom tekstu. A možda istina leži, poput zeca, u nekom drugom grmu…

Marko Atlagić je rođen u srpskoj sredini u nekadašnjoj Republici Hrvatskoj u vreme postojanja SFRJ. Kada se zaratilo nije prešao u Beograd, već je ostao tamo i bio je funkcioner, poslanik i ministar u Republici Srpskoj Krajini. To se nikada nije dopadalo „drogosrbijancima“, tradicionalno sklonim titoističkoj verziji Jugoslavije, i tradicionalno ispunjenim kroatocentričnim emocijama. Ako su sve prethodno nekako možda i mogli da mu oproste, onda sigurno nisu mogli činjenicu da je 2006. godine svedočio u Hagu u korist bivšeg predsednika Slobodana Miloševića! Jer njihov „demokratski svetonazor i lepo vaspitanje“ priznaju samo svedočenje pokojnog novinara Dejana Anastasijevića koji je u istom sudu na istom procesu svedočio 2002. godine protiv Slobodana Miloševića!

Veliko finale

Za sam kraj medijske podrške našoj istaknutoj glumici ostavljeno je tumačenje režisera Srđana Dragojevića, koje bi po svom sadržaju činilo reprezentativni koncentrat svih oblika javnih istupanja u prilog argumenata Jelisavete Seke Sablić. Dragojević, između ostalog, kaže: „Ubeđen sam da ovaj življenja vredan slučaj predstavlja paradigmu naše stvarnosti…“. Kao inteligentan čovek, Dragojević pravilno uočava da se u javnom ogledalu ove male afere ogledava naša zgusnuta društvena i politička stvarnost – i dalje kaže: „Mi nismo društvo koje visoko vrednuje solidarnost, poštenje, slobodu i integritet. Bili smo takvi i kada je reditelj otišao u zatvor tokom razbijanja ‘crnog talasa’, ponašali smo se istovetno i kada je smenjen Sreten Ugričić sa mesta upravnika Narodne biblioteke“.

Dakle, stigli smo do velikog finala čitave javne podrške, koja je najednom od podrške Seki Sablić skrenula u bunt protiv smene Sretena Ugričića! Prvo da vidimo zašto je smenjen sa mesta upravnika Narodne biblioteke narečeni pisac, pa da utvrdimo kakva je veza ovog čina sa činom podrške istaknutoj glumici.

Sreten Ugričić je smenjen sa mesta upravnika Narodne biblioteke 2012. godine na telefonskoj sednici Vlade Srbije zbog podrške proglasu Foruma pisaca u kome se traži „obustava medijske hajke na crnogorskog pisca i novinara Andreja Nikolaidisa“. Nikolaidis je pre toga napisao da bi bilo dobro da je aktivirana eksplozivna naprava na skupu u Banjaluci na kome su, pored ostalih, prisustvovali patrijarh SPC Irinej, predsednik Srbije Boris Tadić i predsednik Republike Srpske (RS) Milorad Dodik; kao i da „RS nema budućnost jer je nastala kao genocidna tvorevina“.

Treba podsetiti da je u tom momentu Andrej Nikolaidis savetnik predsednika Skupštine Crne Gore, dakle savetnik je u izrazito antisrpskoj vlasti, koja već tada uveliko progoni srpsku istoriju, crkvu i jezik. Iako je tadašnji ministar kulture Predrag Marković (izdavač, a ne istoričar!) oklevao sa smenom i pokušavao da odloži stvar, Vlada Srbije je donela jedinu moguću odluku u datoj situaciji. Bila je to „kap koja je prelila čašu“. Pravi razlozi za smenu pisca i konceptualnog umetnika Ugričića sežu u raniji period njegovog upravnikovanja.

Bivši upravnik Narodne biblioteke Sreten Ugričić (Foto: Wikimedia/Julian Nyča)
Bivši upravnik Narodne biblioteke Sreten Ugričić (Foto: Wikimedia/Julian Nyča)

Kao pedantan „soroševac“ koji je na kursevima u Budimpešti dugo pripreman za ovu funkciju, a koju mu je odmah nakon 5. oktobra darivala nova vlast, posvećeno je krenuo da u Narodnoj biblioteci razdvaja srpsku književnu baštinu na srbijansku, crnogorsku, bosansku, hrvatsku i sve ostale. Osnovna namera ove dalekosežne i podmukle namere je opisana u knjizi Duh samoporicanja profesora Lompara i mogla bi se ukratko sažeti na sledeći način: „Treba razgraditi u kulturi sve što je srpsko na usko srbijansko i na sve ostalo, da onda jednog dana sve što je ostalo više ne bude srpsko“. Tako u nekom zloduhu budućnosti Njegoš, Kočić, Andrić, Dučić, Desnica, Selimović, Šantić… više ne bili srpski pisci. Ili, šire posmatrano, Lubarda, Bjelić, Milunović… ne bi više bili srpski slikari.

Na našu nesreću, ovu strategiju na širem istorijskom planu utvrdili su u Drezdenu još 1928. godine Srbi komunisti na Četvrtom kongresu KPJ, kada su konstatovali da su srpska buržoazija i vojska monarhije okupirali Slovence, Hrvate, Crnogorce, kao i znatna albanska, bugarska i mađarska područja. U dokumentu Kongresa pod nazivom „Rezolucija o privrednom i političkom položaju“ navodi se da će se KPJ boriti za uspostavu nezavisne Hrvatske, nezavisne Crne Gore, nezavisne Makedonije i nezavisne Slovenije, dok će mađarskoj manjini u Vojvodini biti ponuđeno pravo na otcepljenje.

Što se tiče albanskog pitanja, zaključeno je da je jedna trećina celokupnog albanskog stanovništva pala pod vladavinu ugnjetačkog režima velikosrpske buržoazije, pa je stoga oslobođenje tog naroda od srpske okupacije moguće samo kroz sveopšti ustanak. Zato su srpski komunisti pozvali na stvaranje „ujedinjene” Albanije oružanim putem (jasno je da je reč o identičnom projektu sa nacionalnom doktrinom „Velike Albanije“).

U nastavku dokumenta, srpski komunisti pozivaju revolucionarne organizacije u Hrvatskoj, Sloveniji, Dalmaciji, Vojvodini, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu na „progon srpskih okupatora, srpskih trupa, činovnika i žandarma, kao i srpskih četnika“ sa ovih teritorija. Ova doktrina dobija po prvi put svoje ovaploćenje u praksi u ratno doba na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, ovoga puta u izvedbi Srba partizana. Tri decenije nakon toga sledi konačni obračun sa srpskim nacionalnim interesima kada tačku na Drezdenski kongres stavljaju Srbi titoisti kroz Ustav iz 1974. U odličnoj analizi iz 2012. godine koja se bavi ovom tematikom, Ratko Dmitrović zaključuje: „Nije vam potrebno više od pet minuta da na sto ispred sebe stavite zaključke Četvrtog kongresa KPJ (Drezdenski kongres), ono što danas imamo na prostoru bivše Jugoslavije, i uporedite. Sve je ostvareno.“

Zbog svega narečenog, opravdano se postavlja pitanje za čim žali Srđan Dragojević? Nemoguće je da se ovaj daroviti režiser poistovetio sa zločinačkim stavovima iz Nikolaidisovog teksta u kojima on žali što nije bilo krvoprolića u banjalučkoj dvorani „Borik“. Takođe je nemoguće da kao obrazovan čovek nije upoznat sa svim prethodno napisanim o razgradnji srpske nacionalne i kulturne ideje od strane komunista. Zato je pravi odgovor da je Dragojević u upravnikovanju Sretena Ugričića video kontinuitet titoističke (komunističke) politike u srpskoj kulturi, i da je nakon Ugričićeve smene shvatio da je došla epoha diskontinuiteta, kada se više u kulturi ne sme razgrađivati srpsko da bi se snabdela srpskim sadržajem praznina u svemu ostalom u susedstvu.

Doduše to naknadno prosvetljenje postaje malo neobično u svetlu činjenice da je Dragojević kao član SPS-a na republičkim izborima 2012. (održanim nekoliko meseci nakon što je Ugričića u januaru iste godine smenila vlada u kojoj je učestvovao i SPS) pristao da bude 55. nosilac koalicije SPS-PUPS-JS.

U svakom slučaju teško je pravilno locirati razloge ovakvog autošovinističkog shvatanja – nedovoljno bi bilo prosto ih pripisati činjenici da je ovaj režiser potomak visokog posleratnog komunističkog funkcionera i titoiste, naročito ako se uzme u obzir neoboriva činjenica da je Srđan Dragojević našu nacionalnu kinematografiju obogatio sa bar dva značajna ostvarenja.

Suvišni ljudi

Na samom kraju, bio bi red da se pozabavimo osnovnim porukama iz predmetnog intervjua Jelisavete Seke Sablić. Već smo napomenuli da je tačna njena konstatacija da je „umetnost ovde na margini društva“. Ali sa jednim veoma važnim dodatkom: prava, kreativna umetnost „belog papira“ jeste na apsolutnoj margini društva. Prikazivačka, reproduktivna umetnost kojoj pripada Seka Sablić nije na margini društva (ovde treba napomenuti da mnogi umetnici glumu ne smatraju umetnošću u pravom smislu te reči, već više veštinom; drugi, pak, smatraju da je reč o pomoćnoj umetnosti koja ima zadatak da vernije dočara efekte glavnih umetnosti).

Gluma i glumci su danas podignuti svuda u svetu na pijedestal društvenog značaja: ovaj proces proizilazi iz svetske dominacije zapadne popularne kulture, u kome je „holivudizacija“ jedan od najbitnijih ekonomskih, psiholoških i okupacionih temelja ove faustovske civilizacije. Nekada su glumci u tom istom svetu smatrani nižim čak i od robova, jer je antički čovek više cenio identitetski pečat čak i kod ovih bića neslobode, nego kod naizgled slobodnih glumaca bez sopstvenih ličnosti (Seneka). Stolećima nisu imali mogućnost čak ni da budu sahranjeni kao ljudi na gradskim grobljima.

Publika u Narodnom pozorištu u Beogradu (Foto: Tanjug/Nikola Anđić)
Publika u Narodnom pozorištu u Beogradu (Foto: Tanjug/Nikola Anđić)

Danas svi plaćamo cenu ove viševekovne nepravde. Glumci u Holivudu, iako daleko najneobrazovaniji od svih umetnika, iako vrlo često slabog karaktera sklonog opijatima, pedofiliji ili satanizmu, danas u celom svetu imaju status božanstva. Pitaju se za sve: i ko će biti predsednik, i ko je „in“ a ko je „out“, i kakva je uloga crkve u savremeno doba, i da li treba bombardovati neku državu, i da li je porodica prevaziđena u ovo vreme, i koji napitak da pijemo uz ručak, i koji brend da nosimo na sebi, i da li je neophodna legalizacija homoseksualnih brakova… Data im je božanska privilegija da svima nameću vrednosne kriterijume, a da skoro niko od njih nije uspeo da uredi sopstveni život.

Slični odnosi vladaju i kod nas, naravno uz napomenu da onoliko koliko je naša kinematografija manja od holivudske, za toliko je na ovim prostorima umanjena farsa. Neka zato Seka Sablić za početak proba da sagleda koliko u našoj javnosti glumci dobijaju više prostora od pisaca. Neka samo proba da uporedi ovu neoliberalnu epohu sa epohom njene mladosti, pa će se setiti nekadašnjeg značaja pisaca iz toga perioda koji je danas potpuno presušio. Neka se raspita kako danas žive u Srbiji umetnici „belog papira“: pisci, kompozitori, slikari (iz ličnog iskustva više sam pozvan da govorim o piscima). Oni su danas nepotrebni u ovakvom postmodernom ishodištu zapadne civilizacije: vrednuju ih samo ako se zbog gole egzistencije prilagode da postanu službenici u agencijama što pišu scenarije za TV sapunice, ili kao šrafove u „kopirajterskim“ timovima za stvaranje idiotskih reklamnih kampanja.

Nekada je velika ruska književnost porodila temu „suvišnog čoveka“ u svetskoj literaturi (Oblomov – Gončarov, Paviljon broj 6 – Čehov), a danas su ironijom sudbine pisci postali „suvišni ljudi“. Status pisaca u Srbiji je još gori nego prosečno u svetu, naročito kada je reč o golom preživljavanju. Svaki glumac u Srbiji za neku filmsku ulogu za koju mu je potrebno samo par dana snimanja dobija honorar koji ne može biti manji od 1.000 evra, a može biti i do nekoliko desetina hiljada evra. Sa druge stane ako neki pisac od knjige koju je pisao godinama zaradi tih najnižih hiljadu evra, smatra se veoma uspešnim. Neka se samo Seka, recimo, ponekad zapita zašto se svaki glumac u Srbiji nekritički sahranjuje u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, dok su veliki pisci poput Živorada Žike Lazića, čija su dela prevedena na sedam jezika, ili Radomira Smiljanića, koji je dobio najznačajnije nemačke književne nagrade, sahranjeni bez javnog pomena i na prigradskim grobljima, kao da ih se stidimo.

Kada glumci poput Seke Sablić kritikuju sa pravom nepravde ili korupciju u Srbiji, neka se malo osvrnu i na sopstveno dvorište. Pa neka javno odgovore koliko su para za sve ove decenije bespovratno dobili kao privatni producenti iz državnog budžeta, i da li je barem jedan od njih vratio jedan jedini dinar u taj isti budžet kada bi mu film postao isplativ! A onda neka neko stručan izračuna šta bi danas bila u svetu srpska književnost kada bi se samo stoti deo tog iznosa koji je poklonjen filmadžijama uložio u prevođenje naših pisaca na druge jezike i promociju njihovih knjiga po tim državama! Kada glumci kritikuju protekciju ili nepotizam neka sa samo malo osvrnu unazad i saberu u poslednjih nekoliko decenija koliko je njihove dece ušlo na klase na FDU, nauštrb druge neprivilegovane dece koja su ostala „ispod crte“!

A kada generacije glumaca stasavale u titoizmu (poput Seke Sablić) govore o ljudskim pravima ili o slobodi, neka se upitaju zašto se skoro niko od njih nije oglasio kada su Srbima u Crnoj Gori uskraćivana prava na istoriju, zastavu, jezik i crkvu. Zašto skoro niko od tih glumaca iz titoizma nije podigao glas kada je režim Mila Đukanovića pokušao da otme imovinu i svetinje SPC u Crnoj Gori? Tek su novije generacije glumaca, nestasalih u vreme kada je živeo „najveći sin naših naroda i narodnosti“, pokazale hrabrost i karakter i podržale narodne litije u CG: Miloš Biković, Andrija Milošević, Vuk Kostić, Viktor Savić… I zašto su svi koji su ćutali kada je trebalo podržati prava srpskog naroda u CG da sačuva svoja osnovna ljudska prava, gromoglasno podržali homoseksualnu „Paradu ponosa“: Ana Sofrenović, Srđan Dragojević, Nikola Kojo, Katarina Rebrača, Dragan Bjelogrlić, Ana Rodić, Biljana Ristić, Gorčin Stojanović, Hristina Popović, Ivan Tasovac, Biljana Srbljanović, Milutin Popović, Mirjana Karanović, Nikola Đuričko, Svetlana Ceca Bojković, Svetozar Cvetković, Sonja Vukićević, Čedomir Jovanović, Brankica Stanković, Žarko Korać, Ana Brnabić, i naravno Seka Sablić: deca titoizma.

Centralna poruka glumice Jelisavete Sablić koju je uredništvo NIN-a stavilo na naslovnicu („Otadžbina je tamo gde ti je dobro a ne gde su sarme“), uprkos što neodoljivo asocira na hedonistički duh neoliberalne prakse, nije ništa novo u istoriji čovečanstva. Dilema da li ostati ili otići postoji još od prvih pisanih tragova; latinska poslovica „ubi bene, ibi patria“ u prevodu znači: „gde je dobro tamo je domovina“. Dakle, ovakve dileme postoje oduvek. Džojs je otišao iz Irske u koju se telesno nikada nije vratio, ali koju duhovno nikada nije napustio. Crnjanski je morao da beži, a vratio se prvom prilikom kada je to bilo moguće. Pisao je i govorio u prilog tezi da treba ostati u svojoj zemlji. Šantić je pevao da treba živeti na sopstvenoj rodnoj grudi, među svojima. Njihovi motivi bili su umetničke prirode, a nastup Seke Sablić je bio prvenstveno motivisan političkim razlozima.

Srpska glumica Jelisaveta Seka Sablić (Foto: Snimak ekrana/TV Subotica)
Jelisaveta Seka Sablić (Foto: Snimak ekrana/TV Subotica)

Međutim, pored svakodnevne suve politike nazire se još jedna, više malograđanska nego građanska, nit u njenoj poruci. To je ona skorojevićka težnja „drugosrbijanaca“ za višom kulturom koja je tamo negde na Zapadu. Takvu „drugosrbijansku“ elitu profesor Antonić naziva „suši“ elitom, kada je, dodajući im ovu kulinarsku imenicu kao pridev, nastojao da podvuče njihov materijalni karakter u kulturi.

Zato bi možda jedna od sledećih naslovnica u NIN-u trebala da ponese primereniju gastronomsku poruku: „Otadžbina je tamo gde je suši a ne gde su sarme“.

 

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija“ (Catena mundi, 2020). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: presscentar.uns.org.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u