Krah SAD i nemački desant na Balkan

Upad u Kongres bio je direktan prenos okončanja „Pax Americana”, a ulogu redara na Balkanu od Amerikanaca će pokušati da preuzmu Nemci. U toku je njihov desant na Balkan

Vašington se valja u demokratskom blatu u koje je godinama gurao druge – od Beograda, Bagdada, Moskve, Kaira pa sve donedavnog treninga s Lukašenkom u Minsku. Vika Džoa Bajdena o demokratiji ne deluje uverljivo ni njemu samom, ako on uopšte prati sebe.

Oni demonstrante nazivaju ubicama, teroristima, banditima, siledžijama – govori portparolka Ministarstva inostranih poslova Narodne Republike Kine s onim (kurtoaznim?) smeškom koji Kinezi nose na licu kad se obraćaju drugima, a potpuno su drugačije govorili za demonstrante u Hongkongu.

Upad u Kongres bio je direktan prenos okončanja velikog Pax Americana. Sve se sabralo u sliku – neki ljudi ulaze u parlament a parlamentarci se evakuišu kao u slučaju okupacije. Doviđenja, demokratijo, doviđenja. Ili, zbogom?

Video je ceo svet, a teško je reći ko se u dnu duše nije obradovao. Licemeri su to osudili, ali ako pogledate Emanuela Makrona – smešak mu je nalik onom kineske službenice. Samo prozaičniji. Angela Merkel se nije mogla osmehnuti, jer joj to ne uspeva četvrt veka.

Odavno prevlađuje trulež u međunarodnom poretku koji su kontrolisali Amerikanci, ali posle ovoga trulež i raspadanje su dijagnoza. Lek se zna, ali bolesnici nemaju tu vitalnost da ga prihvate. „Ko je opijen vinom, pre ili kasnije se otrezni; koga opije vlastoljublje, ne trezni se nikad“, veli indijska narodna mudrost.

Počinje haotično traženje novog poretka u svetu.

Povratak Nemačke

Vraćamo se na svoj Balkan. Šta nas čeka? Ko se iz zapadne „međunarodne zajednice“ nada da će preuzeti ulogu redara od Amerikanaca? Pre svih Nemci! Njihov napor je vidljiv odavno. Uostalom, građanski ratovi i secesije u eks-Jugoslaviji su Nemačku podigli iz stanja poništavanja posle Drugog svetskog rata u aktivnu ulogu. Uz pad Berlinskog zida, razbijanje Jugoslavije bilo je najvažnije za vraćanje Nemaca na političku scenu kao aktivnog igrača.

Helmut Kol je uveo Nemačku u institucionalni okvir gde se odlučivalo šta da se radi s jednom zemljom pobednicom. Obrt koji menja prethodni raspored igrača, a što je za Nemačku ključna činjenica. Ta stvar se posle razvijala tako ubrzano, da smo stigli do stanja da Rusi izgleda nisu ni bili pobednici u Drugom svetskom ratu. Engleska kraljica je Angelu Merkel stavila na klupu za pobednike. Od toga je samo veći skandal kad je Emanuel Makron našao mesto za Hašima Tačija odmah pored sebe među pobednicima u Prvom svetskom ratu.

Američki predsednik Donald Tramp, nemačka kancelarka Angela Merkel, ruski predsednik Vladimir Putin i ostali lideri tokom obeležavanja stogodišnjice Dana primirja u Prvom svetskom ratu, Pariz, 11. novembar 2018. (Foto: kremlin.ru)
Američki predsednik Donald Tramp, nemačka kancelarka Angela Merkel, ruski predsednik Vladimir Putin i ostali lideri tokom obeležavanja stogodišnjice Dana primirja u Prvom svetskom ratu, Pariz, 11. novembar 2018. (Foto: kremlin.ru)

Kako god, ali Nemci su znali da Jugoslaviju treba razoriti. Naravno, ne iz istih motiva koje su imali narodi koji su živeli u toj zemlji. Visoki francuski zvaničnici su posle u memoarima i intervjuima svedočili kako su Nemci bili spremni da plate „koliko košta da košta“ samo da razaranje ne bi bilo dovedeno u pitanje.

Kad je 1999. došlo na red NATO bombardovanje Srba kancelar Gerhard Šreder nije mogao da kontroliše oduševljenje. Ostalo je zapisano da je, kad se biralo između blažeg i jačeg udara, uvek bio za najsuroviji. Uostalom, nemačka vojska je prvi put posle Drugog svetskog rata „pucala u meso“ na Balkanu. Na Srbe, na Kosovu, 1999. Sasvim po logici dugog sukoba. Teško je i na internetu videti bestidniju sliku brutalnog ubijanja nemoćnih ljudi. Akcija je neuporedivo sumornija i od onih poznatih likvidacija iračkih civila. Tamo si mogao pomisliti da bi ti ljudi, u onom muvanju u uskim uličicama, mogli uraditi nešto zbog čega bi trebalo pucati u njih. Ovde je sve bilo čisto. Hladnokrvno streljanje, po komandi.

Dakle, u Prizrenu, gde su se iskrcale jedinice Bundesvera da uvedu mir i zaštite civile, dva smrtno preplašena čoveka u žutoj „ladi“ beže od Albanaca. Nemačka armada u stanju pune borbene gotovosti. Ispaljuje se pucanj upozorenja. Stara žuta „lada“ staje, krene neki metar u rikverc… Nemački potporučnik David Ferk izdaje naredbu: Feier frei! Nemci pucaju, pucaju, pucaju…

„U centru Prizrena, 13. juna 1999, drugi dan od ulaska KFOR-a na Kosovo i Metohiju, nemački vojnici su sa ravno 220 metaka ubili civile Žarka Andrijevića i Slavka Veselinovića.“ „Radnik međunarodne organizacije World Vision, koji je pomagao smrtno ranjenom Andrijeviću, kazao je da su zadnje Žarkove reči bile: ’Ja sam Srbin, ja moram da umrem.’“ Drugi ubijeni Slavko Veselinović bio je izbeglica iz Bosne.

Nemački sud je pokrenuo postupak. Pravna je to država. Ali ne mora da je zanima pravda. Optužnica je, naravno, odbačena jer su sudije videle da su hrabri nemački vojnici „pucali u samoodbrani“. Šrederov ministar odbrane Rudolf Šarping je ovo „slavno vojevanje“ Davida Ferka zakitio zlatnim ordenom Krsta časti Bundesvera. Zlatnim, da ne bude zabune! Za „besprekorno ispunjenje vojničke dužnosti“! Potporučnik Ferk, nemački junak novog doba, saopštio je: „Nisam ubio zato što sam hteo, već zato što sam morao – i pogodio sam pravo u metu.“

Nemački pripadnici KFOR-a prilikom izvlačenja ubijenih Srba iz automobila, Prizren, 13. jun 1999. (Foto: Jacques Langevin/Sygma/Sygma via Getty Images)
Nemački pripadnici KFOR-a prilikom izvlačenja ubijenih Srba iz automobila, Prizren, 13. jun 1999. (Foto: Jacques Langevin/Sygma/Sygma via Getty Images)

Danas, kao devojka koja svoje stanje pokušava da predstavi kao nevino a jurila bi na sve četiri strane, Nemačka se javno raduje Džozefu Bajdenu i „vraćanju demokratskih pravila“ u Ameriku. U polumraku realnosti Berlinu je slabiji Vašington više vazduha, više moći, više „pravih nemačkih inicijativa“. Više Nemačke.

Ne treba zaboraviti da je Nemačka okupirana zemlja – i u političkoj, i u ekonomskoj (malo manje), i u kulturnoj, i medijskoj, a da se ne govori u sferi bezbednosti – od NATO do tajni službi. Setićete se da Amerikanci prisluškuju Angelu Merkel 24 sata. U Obamino vreme je to bila javna činjenica. Danas to nije senzacija. Zato nije lako biti danas Nemac koji nastoji da uvede nekakav red i u pogledu i za akciju na Zapadnom Balkanu.

Lov na Z. Balkanu

Neki rani glasnogovornici kojima se kaže šta treba da znaju javljaju da je „prošlo vreme menjanja granica na Balkanu“. Bljak! Naravno, to se pre svega odnosi na Kosovo. Ali je to princip koji bi se mogao modifikovati u BiH. Dok smo „mi“, Nemci, kao glavni pomoćnici brutalnih Holbrukovih „jahača demokratije“, razbijali Jugoslaviju i pravili poredak po meri svojih okupacionih namera, to je bilo vreme menjanja granica, valjda bi hteo da kaže neki lik koji se odaziva na Bodo Veber, analitičar je koji dolazi iz Saveta za politiku i demokratizaciju iz Berlina.

NVO nemoral je iznad svake satanske prevare. Đavoli će svoje buduće kadrove slati u NVO sektor na super obuku.

Pošto je institucionalno zaokružio svoj kontrolni paket na Balkanu (ubacivanje Slovenije, pa Hrvatske u EU), Berlin se baca u lov na Zapadnom Balkanu. Hoće da bude sila. Veruju Nemci da dolazi njihov trenutak i da imaju „istorijsko pravo“ na ovaj „lebensraum“; oni su to, kad su bili ovde najjači (1940-1944), zvali Jugoistok (Komada Jugoistoka), po onom prvom delu Njegoševe misli „vuk na ovcu svoje pravo ima ka’ tirjanin na slaba čovjeka“.

Međutim, ima tu istorijskih emocija, negativnih naravno, jer Nemci Njegoševim potomcima nikad nisu oprostili što su se oni, u dva svetska rata, radije držali ona sledeća tri stiha: /Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,/ dovesti ga k poznaniju prava,/ to je ljudska dužnost najsvetija!/

Srpska vojska u manevru tokom Cerske bitke 1914. u Prvom svetskom ratu (Foto: Wikimedia/M. Đorđević u Popović, Andra (1926) „Naša mobilizacija u 1914.“ u Ratni album 1914-1918)
Srpska vojska u manevru tokom Cerske bitke 1914. u Prvom svetskom ratu (Foto: Wikimedia/M. Đorđević u Popović, Andra (1926) „Naša mobilizacija u 1914.“ u Ratni album 1914-1918)

Nemačko-srpski odnosi su za sva vremena opterećeni tom činjenicom. Neoprostivo je da niste srećni da budete nemački rob. I u ovom delu Jugoistoka postoje samo nemačko-srpski odnosi, sve ostalo je subordinacija u kojoj se Nemci i ne trude da razumeju šta ovi drugi hoće. Bolje Nemci znaju šta je za njih dobro nego oni sami.

Nemci su s ljubavlju i strašću učestvovali u razaranju Jugoslavije, oba puta – jer su je doživljavali kao anglosaksonsku tvrđavu koja za posledicu ima i jačanje srpskog fronta na Balkanu. I činili su to uz temeljno zavađanje ovdašnjih naroda. U svim sferama – od vojnih do verskih.

Cepanje srpskog narodnog korpusa na što više država, na entitete sve do javnog oglašavanja potrebe „menjanja nacionalne svesti“ omiljeni su napori svih delova nemačkog sistema. Zverstva koja su Nemci ovde poticali i štitili (od onog znanog „sto za jednog“) uporediva su samo s brutalnošću i antihumanizmom viđenim u uništavanju ruskog/slovenskog stanovništva na Istočnom frontu.

„Demokratsko nasilje“

Ako pogledate suštinu današnjih odnosa lepo ćete videti da se tu ništa (‘ajde da budemo malo politički korektni – ništa bitno) nije promenilo. Nemci su, i dalje, najdosledniji u miniranju Srbije. Svuda, uvek i bez nijansi. Možda nisu najbučniji, ali su najusmereniji. Malo diplomatskog garda, dve tri analitičarske besmislice u kojima ima logike koliko u onim „Minimaksovim vicevima bez veze“ i ‘ajmo u operaciju informatičke okupacije Zapadnog Balkana dok ne postane Jugoistok.

Tako državni činovnik Mihael Rot žali što Evropska unija ne uspeva da se Balkancima predstavi kao dobra vila, i upozorava da to može imati posledice. Kako sad postaje jasno da je laž da je „Zapadni Balkan na putu za EU“ samo uporno podgrejavana laž, ali uvek laž – taj državni sekretar u Ministarstvu inostranih poslova Nemačke javlja kako se to može pretvoriti u „pucanje u svoje koleno“. Nemačko, evrounijatsko koleno.

Zato, „EU mora više da bude prisutna u emotivnom poimanju ljudi. Ne zato da bismo sebe tapšali po ramenima. Naposletku, radi se o proboju Evrope u sistemskoj konkurenciji sa autoritarnim silama koje će se inače usidriti usred Evrope“, grmi Rot.

Državni sekretar nemačkog Ministarstva spoljnih poslova Mihael Rot tokom konferencije za medije u ambasadi Nemačke u Beogradu, 20. septembar 2015. (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Državni sekretar nemačkog Ministarstva spoljnih poslova Mihael Rot tokom konferencije za medije u ambasadi Nemačke u Beogradu, 20. septembar 2015. (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Dobro, znači ne trudi se Rot ni da ovo predstavi kao brigu o dobru ovih naroda ovde. On jasno i glasno kaže da brine o nemačkim vekovnim ciljevima kontrole Balkana. Dakle, nije i nikad neće ni biti problem što Nemačka okupira, pljačka i krvavo kontroliše Balkan. Kakav problem! Pa, to je najbolje što Rot može zamisliti za ove narode ovde. On je naučen na obukama u Ministarstvu da njih doživljava kao stado kojem treba čobanin. Evo, Nemci će naći najboljeg.

Zato jeste problem, a to je Nemcima jedino i važno dok nas zavaravaju udicama kao što su „više vladavine prava, demokratije i prekogranične saradnje“, što se „sile poput Rusije, Kine i Turske interesuju za region“! Nemci su ozbiljni! Oni govore, recimo, o demokratiji. Naravno, ne do volje naroda. Ako bi se, kad komunicirate s tim ozbiljnim Nemcima, moglo govoriti o demokratiji onda bi bilo logično raspitati se – pa koga hoće ti narodi/demosi: Nemce ili ove druge? Ili nikoga? Hoće svoj Balkan?

Ali ne veruju Nemci da je demokratija za Balkance. Oni vole demokratiju kao dobar mamac za blesave i nedorasle Balkance, ali „ako EU ostavi vakuum na Zapadnom Balkanu, onda će druge sile, koje ne dele demokratske vrednosti EU, iz geostrateških razloga uleteti u taj vakuum“. Svoje nasilje onu razumeju kao „demokratsko nasilje“. I to bez trunke sumnje.

Nemačka „dobra namera“

U tom kontekstu stižu nam i nemačka „dobra namera“, na drugoj sada operativnoj tački udara na Zapadni Balkan – na Republiku Srpsku u BiH. Konkretno, da se iz Bosne i Hercegovine povuče bezubi Valentin Incko sa mesta visokog predstavnika a da se na to mesto ugura jedan Nemac, Bavarac po meri nemačkih potreba – Kristijan Šmit.

Ako mislite da ćete u biografiji člana CSU naći neki detalj koji će vas iznenaditi, gubite vreme. Dakle, ovaj član Odbora za spoljnu politiku Bundestaga, nekadašnji ministar poljoprivrede, pre svega je zainteresovan da se stvara dominantan položaj Hrvata u našem regionu. Replika Kristijana Švarc-Šilinga, koji je već ordinirao kao visoki predstavnik (2006-2007) u Sarajevu.

Poslanik Bundestaga iz redova CDU Kristijan Šmit tokom govora u Bundestagu, Berlin, 31. januar 2019. (Foto: Snimak ekrana/BundestagTV CDU)
Poslanik Bundestaga iz redova CSU Kristijan Šmit tokom govora u Bundestagu, Berlin, 31. januar 2019. (Foto: Snimak ekrana/BundestagTV CDU)

Kad je 2016. trebalo poraditi da Republika Srpska za svoju poljoprivredu učini nešto u korist sopstvene štete, a da bi opstala „na putu za EU“, Šmit je dojurio iz Berlina i argumentima sile objasnio rukovodstvu Republike Srpske da čine što se činiti mora. Tad su se Čović i Izetbegović obradovali kao mala deca. Ali, kad su 2019. imigranti postali kost u grlu nemoćnom i siromašnom bošnjačkom društvu i nejakoj Federaciji, u novembru je, kao kaznena ekspedicija, opet stigao Kristijan Šmit: ni centa više nećete dobiti ako vrdate oko imigranata.

Agonija Šmitovog rešenja je sastavni deo svih vesti iz BiH svaki dan. Nema rešenja, kampovi se raspadaju, ljudi tumaraju kroz mećavu i kao premija će se uzimati spavanje pod šatorima. Ali, što bi to brinulo Šmita. To što Bošnjaci u zapadnoj Bosni sve više žive kao i imigranti sa Istoka – nije njegov problem. On brine da imigranti ne opterećuju Nemačku. To će, naravno, u dobro sročenoj biografiji biti pretvoreno u „veliko iskustvo u regionu“.

Rusi i vakuum

E, ali Rusi! Rusi su, izgleda, već „iskoristili vakuum“. Iako je sve treperavo i nejasno, iz Berlina šalju signale da razumeju da se sa Rusima ubuduće mora računati i, naravno, dogovarati. Time bi nam kockica mozaika o nedavnom boravku Sergeja Lavrova na Balkanu postala jasnija. To je, doduše sa vidnim zakašnjenjem, shvatio čak i bošnjački Hrvat Željko Komšić. A čini se i Milo Đukanović ovih dana.

U istorijskim procesima dugog trajanja mnoga događanja izgledaju nepovezana i samobitna. Posle iz dubine izbiju niti i sve dođe na svoje mesto. Tu ne pomaže optimizam analitičara i odlučne reči državnih činovnika, niti polulagarije državnih lidera. Izvesno je grubo poređenje sa „rekom bez povratka“ – drama, žrtve, napori, neizvesno trajanje, ali ima kraj avanture i početak novog života. Ali povratka neće biti.

Američki led se topi i puca. Ko je čekao Bajdenovo proleće posle 6. januara osetio je hladnoću u kostima. Doduše, biće ovde činovnika koji će po inerciji da maltretiraju ukalupljene ropske umove, ali to su samo – putujuće dahije. Dahije mogu načiniti mnogu štetu još uvek porobljenom narodu, ali ne mogu okrenuti tok reke uzbrdo. I ne mogu zaustaviti pobunu protiv status quo.

Demonstranti ispred Kapitola tokom protesta zbog rezultata američkih predsedničkih izbora, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Tasos Katopodis/Getty Images)
Demonstranti ispred Kapitola tokom protesta zbog rezultata američkih predsedničkih izbora, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Tasos Katopodis/Getty Images)

To je stanje stvari na početku 2021. na Zapadnom Balkanu.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Thomas Peter

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u