Zlato Karađorđevića ili državno zlato?

Američke vlasti i porodica Karađorđević trebalo bi da izađu u javnost i kažu da li postoji zlato kao lična imovina dinastije Karađorđević, ili je ipak reč o državnom blagu

U decembru 2020. godine u pojedinim domaćim pisanim medijima, pre svega u beogradskom magazinu Nedeljnik koji je obavio istraživanja, pojavili su se razni tekstovi o zlatu Kraljevine Jugoslavije, odnosno zlatu koje „pripada” dinastiji Karađorđević.

Navodi se da je prestolonaslednik Aleksandar krajem 2018. godine angažovao lobističku i konsultantsku kuću Park stratedžis iz Njujorka, koju vodi bivši američki senator Alfonso d’Amato, što je plaćeno 260 hiljada dolara, kako bi mu pomogla da američke vlasti deblokiraju zlato Karađorđevića, koje je u trezorima američkih Federalnih rezervi (centralna banka SAD) još od Drugog svetskog rata. Troškove lobiranja kraljevske porodice iz Srbije snosio je sumnjivi multimilioner nekretninama Džon Džej Kafaro iz Ohaja, koji je nekoliko puta osuđivan zbog kršenja propisa, a u dokumentima se eksplicitno navodi i „lobiranje u korist Aleksandra Karađorđevića”.

Naime, reč je o zlatu Kraljevine Jugoslavije, gde se navodno nalazi i deo ličnog zlata Karađorđevića. Napisi u medijima o zlatu često mešaju šta je imovina nekadašnje Kraljevine Jugoslavije sa onim što je bila lična imovina dinastije Karađorđević. Da blago i danas postoji u američkim Federalnim rezervama, Nedeljnik je otkrio zahvaljujući podacima o stranom lobiranju u SAD koji se, po američkim zakonima, objavljuju na sajtu Senata.

Vest o lobističkim aktivnostima srpskog prestolonaslednika zapravo nije nova, jer ju je pre skoro godinu dana objavio američki veb portal opensecrets.org, koji je glasilo američkog Centra za odgovornu politiku. Iz jednog od dokumenata o lobiranju saznaje se da je „Aleksandar Karađorđević kao zakoniti naslednik podneo zahtev američkim vlastima za privatnu imovinu koja je pripadala njegovom pretku, a koja je poverena američkoj banci Federalnih rezervi Njujorka na čuvanje tokom Drugog svetskog rata”. Prema navodima medija, ne radi se o „čuvanju” imovine, već je, u stvari, reč o zaplenjenom zlatu američke vlade na osnovu izvršne naredbe tadašnjeg predsednika SAD Frenklina Delana Ruzvelta.

Istorijski podaci

Koliko je tačno vredna imovina koja se potražuje nije poznato, ali na osnovu više dostupnih izvora može se saznati koliko je blaga odneto u SAD na početku Drugog svetskog rata. Šta pokazuju postojeći istorijski podaci?

Zlatne poluge i ostale dragocenosti iz nekadašnjih trezora Narodne banke Kraljevine Jugoslavije imale su izuzetno burnu istoriju i o monetarnom zlatu saopštavane su razne improvizacije.

Na osnovu podataka koje je sakupio istoričar Miodrag Janković iz više izvora, Savet zemaljske odbrane Kraljevine Jugoslavije doneo je odluku da se zlatne rezerve zemlje polako sklanjaju iz Beograda. Prvi deo zlatnih rezervi prebačen je u Englesku, u maju 1939. godine. U Englesku je stiglo 980 sanduka u kojima se nalazilo 3.379 zlatnih poluga. Narodna banka Kraljevine Jugoslavije u Londonu je već imala 225 zlatnih poluga, pa je ta rezerva uvećana na 44.886,61 kilograma.

Zlatne poluge (Foto: Chris Ratcliffe/Bloomberg)
Zlatne poluge (Foto: Chris Ratcliffe/Bloomberg)

Prema svim raspoloživim istorijskim podacima, uoči puča 27. marta 1941. godine, Kraljevina Jugoslavija posedovala je 84.574 kilograma čistog zlata (najvećim delom  proizvedenog iz srpskih rudnika, a delom  kupovinom u inostranstvu). Poređenja radi, uoči sukcesije, bivša SFRJ 1991. godine imala je 46,1 tonu monetarnog zlata. SR Jugoslaviji pripalo je po ključu MMF-a 36,5 odsto, što je 16,8 tona zlata. Kasnije je 2006. godine Crnoj Gori, po izlasku iz DZ Srbija i Crna Gora, isplaćen pripadajući deo od 1,2 tone zlata. Danas Srbija ima najveće zlatne rezerve u regionu i one su sa nekadašnjih 15,6 tona, prema najnovijim podacima Narodne banke Srbije, povećane na 35,65 tona u januaru 2021.godine.

Posle početka Drugog svetskog rata, kada se očekivao napad na Englesku, odlučeno je da se zlato hitno prebaci u SAD. U Njujork je iz Engleske transportovan 33.683,51 kilogram zlata. U engleskom trezoru do kraja rata je ostalo 11.203,10 kilograma. Sredinom 1940. godine organizovana su još dva transporta: zlato je povučeno iz Švajcarske i upućeno u Njujork (344 sanduka, odnosno 14.168,16 kilograma čistog zlata).

Neposredno pred bombardovanje Beograda, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je kod Federalnih rezervi u SAD imala 41.666 kilograma zlata (tada je jedna unca zlata – 31,103 grama vredela oko 34 američka dolara). Danas ova količina zlata vredi oko 2,7 milijardi dolara. Tih dana, tačnije 18. marta 1941. godine, Narodna banka prodala je 20.002 kilograma zlata za 11.225.000 dolara, a novac je deponovan kod Brazilske banke. U trezorima u zemlji ostao je 10.703,41 kilogram: u užičkom podzemnom trezoru 9.611,30 i u Sarajevu 1.089,80 kilograma. Zlato koje je ostalo u Sarajevu zaplenile su tada ustaše.

Državno zlato iz Užica seljeno je nekoliko puta. U stvari, prvo je naređeno 7. aprila 1941. godine da se zlato iz užičkog trezora (204 sanduka) premesti u Mostar. Kada je 10. aprila 1941. godine proglašena Nezavisna Država Hrvatska, ovo zlato je 14. aprila hitno prebačeno u Nikšić (i sklonjeno u pećini Trebjesa). Ali ni tu nije ostalo, već je sutradan 15. aprila prebačeno na aerodrom kod Nikšića (Krapino polje), radi prebacivanja u inostranstvo. Pošto nije postojala mogućnost da se celokupno zlato transportuje u inostranstvo, ono je ostalo na aerodromu.

Na nikšićkom aerodromu ostalo je 190 sanduka državnog zlata. U avione je, zbog male nosivosti i prevelikog broja „putnika”, ukrcano svega 14 sanduka, sa 674 kilograma zlata. Pučistička vlada ponela je osam sanduka (385 kg), a generalitet šest (289 kg). Od zlata koje je ostalo u Nikšiću, 100 kilograma je ukradeno u haosu oko bekstva vlade. Italijani su oteli 176 sanduka ili 8.393,22 kilograma. Nemci su u manastiru Ostrog zaplenili četiri sanduka sa 188,45 kilograma. Četnici su pronašli i uzeli jedan sanduk zlata, a OZNA posle rata pet sanduka i prenela ih u Beograd. Posle kapitulacije Italije 1943. godine, Nemci su zaplenili i jugoslovensko zlato koje je bilo kod njih. Američke trupe su ga u maju 1945. pronašle i oduzele i posle Londonskog sporazuma vraćeno je Italiji, koja je vratila Jugoslaviji celokupno zaplenjeno zlato na osnovu Ugovora o miru 1947. godine.

Portreti kralja Petra i kralja Aleksandra Karađorđevića u Kući Kralja Petra na Oplencu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Portreti kralja Petra i kralja Aleksandra Karađorđevića u Kući Kralja Petra na Oplencu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Zlato koje su pučisti od 27. marta 1941. godine doneli u Englesku morali su da deponuju u Engleskoj banci. Od toga zlata isplaćivane su plate ministrima i službenicima u njihovim vladama u Londonu, kao i mesečne prinadležnosti kraljici Mariji, kralju Petru II i njegovoj braći kraljevićima Tomislavu i Andreju, sve do 1952. godine. Pučističke vlade (ukupno šest – počev od generala Dušana Simovića do Ivana Šubašića) imale su na raspolaganju depozit Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u banci Federalnih rezervi u Njujorku u iznosu od 24.587.814,08 dolara. Na tom računu posle rata ostalo je neutrošeno svega 662.757,13 dolara. Oni su u emigraciji – Engleskoj i Americi, kako je procenjeno, potrošili preko 20 miliona ondašnjih dolara.

Prema nekim istorijskim podacima, Jugoslaviji je posle Drugog svetskog rata vraćeno najviše zlata u odnosu na sve druge zemlje u Evropi. Italija je vratila 8.393 kilograma, od Nemačke je dobijeno 2.172,87 kilograma, tako da je Narodna banka Jugoslavije restituisala 10.526,87 kilograma monetarnog zlata. Ako se izuzme zlato u Londonskoj banci, oko 11.000 kilograma, kao i ono koje je NBJ prodala za devize, oko 20.000 kilograma (za industrijalizaciju i elektrifikaciju zemlje), Jugoslavija je kod Federalnih rezervi u Njujorku imala 41.666 kilograma čistog zlata. Ali posle oslobođenja, iz Njujorka nije vraćeno svo zlato.

Naplata bombardovanja

Posle dugogodišnjih istraživanja Reparacione komisije posle Drugog svetskog rata, utvrđeno je da su u vlasništvu FNR Jugoslavije ostala 49.033 kilograma od predratnih 84.574 kilograma monetarnog zlata. Iz ove razlike u količini zlata, od 35.541 kilograma državnog monetarnog zlata, posle pučista, najviše su uzeli Amerikanci. Iako je komunistička Jugoslavija postigla sporazume sa mnogim zemljama o obeštećenju za nacionalizovanu imovinu njihovih državljana u Jugoslaviji, otplatom u višegodišnjim ratama, SAD su zahtevale da se plati njihova enormna procena nacionalizovane imovine Amerikanaca, koja je višestruko prelazila procenu jugoslovenskih vlasti.

Naime, vlast u Vašingtonu je procenila da je konfiskovana imovina njihovih građana u Jugoslaviji vredna 17 miliona dolara. Inače, stvarna vrednost ove oduzete imovine posle Drugog svetskog rata iznosila je između tri i pet miliona dolara. Amerikanci su zahtevali da FNRJ to isplati od zlata koje je čuvano u njihovim Federalnim rezervama. Posle ovog zahteva Vašingtona, jugoslovenske vlasti sačinile su prigovor (koji je pripremio pravni stručnjak profesor Milan Bartoš), gde je rečeno da je reč o „depozitu u nuždi” i da on ne sme da se dira. Međutim, ovaj prigovor je odbijen i Amerikanci su iz jugoslovenskog depozita od 41.666 kilograma monetarnog zlata uzeli 15.649,22 kilograma.

SAD nisu tada naplatili u zlatu samo imovinu koju su komunističke vlasti konfiskovale američkim građanima 1948, već i sve ono što su tokom rata, naročito poslednjih godinu- dve, slali kao pomoć (oružje, uniforme, hrana, vozila, avioni i dr.) partizanima i  Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Navode se i podaci da su Amerikanci posle Drugog svetskog rata čak uspeli da naplate svaki litar goriva za svoje leteće tvrđave i sve bombe koje su pred kraj rata 1944. godine bacili na srpske i druge gradove u Jugoslaviji, kada je bilo više hiljada, uglavnom, civilnih žrtava.

Prema istraživanjima istoričara i publiciste Miloša Timotijevića, zlato koje je nalazilo u trezorima Federalnih rezervi SAD, a smatrano državnom jugoslovenskom imovinom vraćeno je Jugoslaviji 1948. godine. Tada  su jugoslovenske vlasti potpisale dva sporazuma sa SAD. Prema prvom sporazumu, deo zlata u vrednosti od 17 miliona dolara iskorišćen je za odštetu američkim državljanima kojima je u Jugoslaviji oduzeta imovina. Prema odredbama drugog sporazuma, SAD su deblokirale jugoslovensko zlato u vrednosti od 47 miliona dolara, ali su po nagodbi zadržale 17 miliona dolara u zlatu, što je tada iznosilo oko 15 tona zlata. Danas bi to zlato vredelo oko 965 miliona dolara (unca zlata u januaru 2021. iznosila je oko 1.900 dolara).

Ulaz u trezor sa zlatom Federalnih rezervi u Njujorku (Foto: Federal Reserve Bank of New York)
Ulaz u trezor sa zlatom u banci Federalnih rezervi u Njujorku (Foto: Federal Reserve Bank of New York)

Ako je problem zlata Kraljevine Jugoslavije rešen 1948. godine i nije se postavljalo pitanje da li u američkim trezorima ima ličnog zlata srpske kraljevske porodice, navodne lobističke aktivnosti prestolonaslednika Aleksandra deluju iznenađujuće. I dok se porodica Karađorđević ne oglašava, jedan član Krunskog savet (Dragomir Acović), prema navodima nekih pisanih medija, nedavno je rekao da „prvi put čuje za tako nešto… i  da bi znao da je jedan takav proces u toku”.

Problem je što se ne zna koliko je tačno bilo ličnog zlata porodice Karađorđević. Poznato je da su  Karađorđevići imali sopstveno zlato u privatnom vlasništvu koje nije pripadalo državi. Posle rata  jugoslovenske vlasti pravile su procenu imovine kralja Petra II, ali u njihovim izveštajima ne pominje se privatno zlato Karađorđevića u SAD. Kasnije, prema jednom istraživanju koje su vlasti uradile 1953. godine, pored ostale  imovine kralja Petra II pominje se samo njegovo posedovanje 200 kilograma zlata u švajcarskim bankama.

Činjenice i propaganda

Najpoznatiji vlasnici koncesionih prava na brojne rudnike bili su članovi dinastije Karađorđevića. Navodi se da su Karađorđevići lično imali u vlasništvu dva najproduktivnija rudnika zlata, koji su proizvodili značajne količine zlata – Bor i Majdanpek. Međutim, uvidom u spisak za povraćaj njihove imovine, nisu navedena ova dva rudnika zlata. Ali postoji zahtev Karađorđevića za povraćaj fabrike za preradu zlatne rude u Glogovici, laboratorije za preradu zlata Neresnica, lagera za ispiranje zlata u reci Pek, kao i rudnika Brodica i Železnik za valjanje zlatne rude, u opštini Negotin. Prema tumačenju Agencije za restituciju, oni neće imati pravo na obeštećenje kada su u pitanju rudnici, jer su rudna bogatstva državna svojina.

Treba pomenuti i da je nekada postojao jedan od najbogatijih rudnika zlata u istočnoj Srbiji – Sveta Barbara (Blagojev kamen). Otvoren 1904. godine nekada je bio vlasništvo kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića sve do njegove smrti 1934. godine, a potom postaje deoničarsko društvo. Nešto kasnije dobija novi naziv Akcionarsko deoničarsko društvo iz Pariza. Njime su gazdovali Francuzi sve do 1953. godine kada je zbog nerentabilne proizvodnje zatvoren.

Iako su optuživani da su odneli zlato, da su sve stekli na narodnoj grbači, da su paraziti kojima ništa ne treba vratiti od oduzete imovine, činjenica je da Karađorđevići nisu „pobegli sa narodnim parama”. Takve ocene su neosnovane i zasnivaju se na propagandi, koju su više decenija lansirale komunističke vlasti protiv svojih neprijatelja. Poznato je da je kralj Petar II iz Nikšića odleteo samo sa ličnim prtljagom, a knez Pavle sa porodicom, 27. marta 1941. godine, takođe samo sa ličnim prtljagom, ukrcan je u voz koji ga je odvezao u Grčku.

Ako bi američka lobistička kuća (ako se uopšte vodi postupak o zlatu) ubedila američke vlasti da zlato koje postoji u Federalnim rezervama treba da se deblokira, postavlja se pitanje da li bi Karađorđevići mogli da dokažu da je to zlato njihovo vlasništvo, a ne Kraljevine Jugoslavije.

Zato bi američke vlasti i porodica Karađorđević trebalo da izađu u javnost i kažu o čemu se radi, kako bi se otklonila dilema da li postoji zlato kao lična imovina dinastije ili je reč o državnom blagu. Zapravo koliko zlata potražuje danas Aleksandar Karađorđević možda će se saznati kada i ako američki državni organi odluče da objave odluku o zahtevu srpskog prestolonaslednika.

Nj. V. prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i princeza Katarina Karađorđević tokom susreta sa blaženopočivšim patrijarhom srpskim Irinejem u Patrijaršiji, Beograd, 29. mart 2019. (Foto: spc.rs)
Nj. V. prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i princeza Katarina Karađorđević tokom susreta sa blaženopočivšim patrijarhom srpskim Irinejem u Patrijaršiji, Beograd, 29. mart 2019. (Foto: spc.rs)

Ukoliko bi američke vlasti eventualno deblokirale oko 15 tona monetarnog zlata Kraljevine Jugoslavije, koje drže u svojim trezorima, ono ne bi pripalo Srbiji, kako to neki smatraju, već naslednici Kraljevine, a to je Jugoslavija nastala 1945. godine. Pošto Jugoslavija više ne postoji, sledeći korak bi bio podela tog zlata na države naslednice Jugoslavije (SFRJ), odnosno bivše jugoslovenske republike. Podela zajedničkog zlata bi se onda, verovatno, vršila po istom ključu MMF-a kao i posle raspada SFRJ 1991. godine. Srpski deo zlatnih rezervi bi, podeljen po tom kriterijumu, iznosio oko pet tona, koje bi ušle u sastav monetarnih rezervi Narodne banke Srbije. Posle ovih operacija, Karađorđevići bi morali da dokazuju da li u tom zlatu, koje bi pripalo Srbiji, ima i onoga koje je njihovo vlasništvo.

Pojedini domaći advokati smatraju da se mora tačno razjasniti kome pripada ta imovina (zlato), koja se nalazi u SAD. Vlada Srbije trebalo bi da donese neku odluku o tome, jer se u restituciji nije konkretno pojavilo ovo zlato, mada su Karađorđevići podneli  zahtev za povraćaj brojne druge vredne imovine u Srbiji i drugim bivšim jugoslovenskim republikama. Međutim, na pitanje koliko je realno da država vrati Karađorđevićima sve ono što potražuju, advokati Aleksandra Karađorđevića odgovaraju da je „učinjeno sve da im se ne vrati ništa“. Zakoni su tako skrojeni da se ništa ne vrati – nešto je proglašeno kulturnim dobrom, zadužbinom, a država je zabranila i povraćaj preduzeća i onoga što je prodato. Gotovo je nemoguće utvrditi vrednost onog čime je nekada raspolagao kralj Petar II.

Tajna sefa 555

Posebnu pažnju izaziva tzv. depo 555 u Narodnoj banci Srbije, poznatiji kao „Titov sef”, sa dragocenostima velike vrednosti. Sve stvari iz depoa 555 popisala je nekadašnja Državna komisija, na osnovu odluke Predsedništva SFRJ od 30. marta 1982. Popis stvari je izvršen 29. aprila 1982, dve godine posle Titove smrti, i predat na čuvanje Trezoru Narodne banke Jugoslavije sa oznakom „državna tajna”.

Ovu oznaku skinuo je, u februaru 2013. godine tadašnji predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, na predlog tročlane komisije (koju su činili savetnik predsednika Republike, jedan svedok i sudski veštak), koja je otvorila i pregledala sef. Komisija je tada decidirano navela da pokretnosti iz ovog sefa ne spadaju u Titovu zaostavštinu i podržala nalaz veštaka da je to bilo vlasništvo Karađorđevića, ali ni do danas se ne zna kompletan spisak sefa. U sefu gotovo svaka stvar nosi inicijale ili pečat kraljevske porodice Karađorđević. Otvaranje sefa izvršeno je bez zainteresovanih strana budući da nije prisustvovao niko od članova porodice Broz, niti njihovi advokati. Oni su izrazili čuđenje da niko od porodice ili advokata nije pozvan da prisustvuje otvaranju sefa, a ni spisak pronađenih stvari još nisu dobili. Ubeđeni su da su najvrednije stvari iz ovoga sefa nestale još početkom devedesetih godina prošlog veka.

U sefu je pohranjeno 11 platnenih vreća sa raznim dragocenostima. Komisija predsednika Srbije tada je popisala, između ostalog, 30 kilograma zlata u polugama, grumenu, opiljcima i prahu, kao i poluge od srebra i platinaste pločice. Za njih je veštak zaključio da su verovatno iz rudnika zlata „Glogovica – Neresnica”, koji je pripadao kralju Aleksandru. Pronađeno je i više od 2.600 zlatnika i 150 komada nakita, neki sa likom kralja i kraljice. U vrećama je nađeno i ordenje, medalje, plakete, srebrno posuđe, upotrebni predmeti od zlata, uključujući krunu kraljice Marije, numizmatička zbirka… Veliki broj dragocenosti iz ovog sefa ima žig koji ukazuje da su pripadale kraljevskoj porodici: kralju Aleksandru i kraljici Mariji, ali i knezu Pavlu i kneginji Olgi.

Venčanje kneza Pavla i kneginje Olge Karađorđević 22. oktobra 1923. (Foto: Wikimedia/Fejsbuk/Fragmenti prošlosti)
Venčanje kneza Pavla i kneginje Olge Karađorđević 22. oktobra 1923. (Foto: Wikimedia/Fejsbuk/Fragmenti prošlosti)

Zlatne poluge imaju znak – slovo A, što znači da su verovatno pripadale kralju. Pojedini nakit ima oznaku M, pa se pretpostavlja da je pripadao kraljici. Sve ono što je kupljeno posle 1934, odnosno kraljevog ubistva u Marselju, pripadalo je kneževskom paru, jer je kraljica tada živela u Engleskoj, a u Belom dvoru su bili knez Pavle i kneginja Olga.

Prvom osnovnom sudu u Beogradu, gde Brozovi vode ostavinsku raspravu o Titovoj imovini, stigao je 2013. godine podnesak naslednika Karađorđevića, koji prvi put na ovaj način traže da vide šta se nalazi u čuvenom depou 555 u NBS. Članovi Krunskog saveta, smatraju da Karađorđevići ne bi trebalo da se mešaju u ostavinsku raspravu Brozovih, već da od države traže da se, pre svega, utvrdi čije je ono što se nalazi u depou 555. Ako je zaista tamo mnogo stvari koje su, izvesno, pripadale dinastiji Karađorđević, trebalo bi kraljevskoj porodici i da se vrate.

Ostavinska rasprava Brozovih počela je još 14. decembra 1983. godine na zahtev Žarka Broza, Titovog sina. Novi momenat desio se 2000. godine, kada je Ustavni sud proglasio neustavnim Zakon o upravljanju društvenom svojinom koje su imovina Josipa Broza. Otvoren je nov proces, u kome treba utvrditi šta su Titove lične stvari. Ostavinska rasprava Brozovih traje, sa prekidima nekoliko decenija, a trajaće još dugo, jer se čak ne zna ni šta je Titova imovina koju naslednici treba da dele. Do sefa u Narodnoj banci Srbije došlo se slučajno, tokom istrage koja je imala za cilj da se utvrdi tačna imovina Josipa Broza. Tada se javila NBS sa dopisom da kod njih postoji neki sef, u koje je nešto deponovalo nekadašnje Predsedništvo SFRJ.

Sadržaj sefa 555 Karađorđevići su tražili i u postupku restitucije, a budući da su posebne zahteve podneli naslednici kralja Petra II, prinčeva Tomislava i Andreja, i kneza Pavla i kneginje Olge, Agencija za restituciju moraće da raščisti šta je čije i da li se može vratiti u naturi ili će ući u ukupan iznos obeštećenja.

Javnosti, do sada, nije saopšteno šta je državna komisija pronašla u vrećama iz depoa 555. Šta se nalazi na spisku, komisija ne može da objavi sve dok Vlada Srbije ne skine oznaku tajnosti sa tog predmeta. U svakom slučaju, u sefu koji je otvorila i popisala tročlana komisija nalaze se, uglavnom, sve stvari sa spiska. Tek kada se sudski postupak završi, javnost će biti u mogućnost da vidi šta se tačno nalazi u tajanstvenom sefu.

Zgrada Narodne banke Srbije u ulici Kralja Petra u Beogradu (Foto: Wikimedia/NMedjedov)
Zgrada Narodne banke Srbije u ulici Kralja Petra u Beogradu (Foto: Wikimedia/NMedjedov)

Po sadašnjem zakonu, porodica Karađorđević može biti obeštećena po pravilima koja važe za sve građane Srbije. Prema tumačenju Agencije za restituciju, iznos obeštećenja limitiran je na samo 500.000 evra po starom vlasniku, koji se dele na naslednike, na period od 12 godina u formi obveznica.

 

Dejan Jovović je naučni savetnik i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Akos Stiller/Bloomberg

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u