Čas anatomije autošovinizma (2)

Srpski autošovinizam ne samo da predstavlja svojevrstan društveni fenomen, već je kao takav bez presedana u svetu – i po razmerama, i po uticaju, i po ukorenjenosti u društvu

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Zamišljena suprotnost doma i sveta, prelomljena kroz konstantinovićevsku autošovinističku prizmu, u svetu Slučajnih Srba postaje surovi rat genocidne tradicije i dobroćudne, brižne modernosti, koji je ova druga osuđena da gubi. Sem, naravno, u pauzama, kad se pita neko kao „Josip Broz, dobar skroz“ ili dok „dom“ spasava uranijumski milosrdni anđeo, poznatiji kao NATO. Naravno, razrešenje binarnosti dom-svet nigde na ne-Zapadu nije išlo lako, niti je bilo bez sporova i nezadovoljstva nedovoljno „svetskim“ razrešenjem, koje je bivšim kolonijama ponekad uključivalo puku supstituciju jedne (zapadne) hegemonije drugom (nacionalne buržoazije).

Zato ne treba da čudi da Tagoreovi likovi uključuju, mada u drugačijem kontekstu i vremenu, neke nama, ako na trenutak ignorišemo ovdašnju rodnu prekompoziciju, prepoznatljive aktere, koji simbolizuju dve vizije doma u svetu – „šovinističkog nacionalistu“ i „kosmopolitskog anti-imperijalistu“. Doduše, vek kasnije u Srbiji, „kosmopolita“ je ponosni auto-imperijalista, neretko i militantni anti-Srbin.

 Najodvratnija domovina

„Buđenje“ u uzburkanom „domu“, sa „svetom“ koji lupa na vrata, koje je inspirisalo Tagorea i plejadu velikih nezapadnih pisaca i reditelja posle njega, nije uvek prijatno. Različiti ljudi su videli različite slike nadiruće modernosti, mešavine velikog obećanja, emancipatornog potencijala, i nasilja koje ona donosi. Činua Ačebe, takođe nobelovac, u Nigeriji piše o „stvarima koje se raspadaju“. Ali, nisam uspeo da nađem nikoga, samo donekle sa izuzetkom V. S. Najpola, Indusa rođenog na Trinidadu, još jednog nobelovca, ko uspeva da pronađe toliko veliki užas u svom „domu“, krvožednu utvaru kakva se priviđa Konstantinoviću. Jer palanka, kako Konstantinović zove „dom“, iako ponekad, nekako kilavo i neuverljivo, pokušava da nam sugeriše da je ona nešto veće i šire, jeste jedinstvena u veličini zla, jedna i jedina – samo srpska.

Pali titoistički anđelčić u svojoj satanskoj filosofiji konfabulira o našem „domu“ u kome je „srpski nacizam“ kulturom armirana „nužnost“, posednuta „tautološki večno-plemenskim“. Nažalost, Konstantinović nije, kao beskrajno talentovaniji Najpol, (p)ostao izuzetak, odbačeni, praktično proskribovani i danas redovno ismejavani autorasistički snob. Naprotiv, Konstantinovićeva jeftina, snobovska filosofija ovde je postala „kul”, magnet za otuđene elitiste iz manje ili više privilegovanih klasa, istovremeno stožer i vrelo domomržnje, koja od 5. oktobra, između ostalog, serijski ubija mnoge naše nade i lepe snove.

Kultura autošovinizma doprinosi da ovde izlazak iz gej „klozeta“ prečesto podrazumeva ulazak u domomrziteljsku slobodu. „Srbija uvek nađe način da podseti da je gnusna kloaka“, zaključuje jedan ponosni gej domomrzitelj. Naravno, Srbija nije jedino mesto gde neokolonijalno širenje potčinjavajućih homonacionalističkih normi čini da domovi i domovine koje ih odmah ne prigrle počinju da deluju ružno ili ružnije. Ali, u Evropi smo, pa mimikrija ovde nije dovoljna. Zahteva se permanentno klanjanje svakoj novonametnutoj normi. Nema kompromisa, nema ambivalencije, ne postoji „ali“ u ovdašnjem autokolonijalnom jeziku. Ili „Prajd, normalno“ ili ste nenormalna „zver srpska“, koja ne sme da govori.

Detalj sa „Parade ponosa“ u Beogradu, 17. septembar 2017. (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Detalj sa „Parade ponosa“ u Beogradu, 17. septembar 2017. (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Sve što sme jeste da se zatvori u svoj „klozet“, predviđen za nove „bolesnike“. U ovom „postklasnom“ svetu, opsednutom manjinarenjem i marginama margina, „gej prava su ljudska prva“, ali pravo da ne budete gladni pripada samo zverima koje su dovoljno velike. A one, zna to i siti filosof Rastislav Dinić i njegova urednica Svetlana Lukić, uglavnom nisu „srpske“.

Urođenici i spasioci

Iskustva stanovnika „pravog“, istočnijeg Orijenta od ovog našeg, evropskog Balkana, često su bila mnogo više složena i protivrečna od dilema i izazova iz Tagoreovog originalnog preispitivanja egzistencija između doma i sveta, tačnije, u njegovom pionirskom romanu, istovremeno i (manje ili više) u domu i (manje ili više) u svetu. Ne čudi da su postala velika tema indijske proze, gde je Indija uvek „dom“ a „svet“ je, po pravilu, Engleska. Kako nam danas sugerišu i kratki susreti sa neživotnim životima mnogih migranata, orijentalni „dom“ umeo je da bude ne samo hronično gladan, go i bos već i prilično okrutan, a „svet“, kada su do Zapada nekako stigli i u njemu se kako-tako smestili, jedva bolji.

Za razliku od Slučajnih Srba, naše zamišljene nadnacije elitnih nadljudi, migranti su uglavnom „stvorenja sa prošlošću ali bez budućnosti, samo sa navučenom opsenom sadašnjosti“, pa nemaju prostor za domomržnju i autošovinizam. Nisu postali ni „apatridi“. I to ne samo zato što, za razliku onih naših tokom devedesetih, koji, po pravilu u „svet“, na Zapad, nisu odlazili gladni. Naši migratorni „apatridi“ su devedesetih bili vođeni više ideologijom i postistorijskim iluzijama, posebno poistovećivanjem modernosti sa potpunim pozapadnjačenjem, nego neživotnošću svojih života u Srbiji. Uostalom, ovdašnje „apatride“ su u svetu-Zapadu uglavnom čekali neki novi, topli „domovi“ i kvalitetne dopune za još neispražnjene stomake.

Svi nesrećni „urođenici“, pa i naši „apatridi“ iz devedesetih, od kojih su mnogi bili nesrećni ali ne i unesrećeni, doprinose da se zapadni spasioci osete kao heroji. Ekonomska i emotivna cena njihovog dobročinstva je, po pravilu, bila jako mala. I oni koji bi da nas na Balkanu, makar deklarativno, danas spasavaju, a to nisu samo levi „liberali“, već i marksisti i postkolonijalni kritičari, u zamenu zahtevaju ne toliko neprihvatljivu koliko kulturalnu cenu koju jednostavno nije moguće platiti. Traži se da postanemo isti kao Zapad da bismo bili prihvaćeni kao ispravni Evropljani, a to je nemoguća misija – sem u opakim fantazijima na kojima se temelji i kultura autošovinizma. Nažalost i saidovska kritika orijentalizma ignoriše unutarevropske razlike i našu, „objektivnu“ drugost, tačnije duboko ukorenjenu prirodu naše različitosti kao Druge Evrope.

Postkolonijalna kritika je u Srbiji korisna samo do neke tačke, posle koje neminovno klizi u isti klevetnički narativ koji deklarativno napada. I u njoj se, kao i u liberalnoj hegemoniji, naziru one iste „zveri srpske“. Zato ne čudi da je autošovinizam ovde multiideološki – „dobre Srpkinje“ i „dobri (i gej i strejt) Srbi“ su i marksisti, i liberali, i neoliberali i sve „post“ inkarnacije. Autošovinista čak ima i među konzervativcima, a u Srpskoj pravoslavnoj crkvi poslednjih godina bode oči hrišćanski autošovinizam, čiji izvor Srđan Krunić vidi u politički korektnom „krivoverju etnonihilizma“. Elokventni hrišćanski autošovinisti su već postali dragi gosti kod Olje Bećković i drugih zvezdica Natoslava Ćosića, koji je uspeo da poistoveti antirežimsko sa autošovinističkim.

Samomržnjom protiv autošovinizma

U savremenom smislu reči, šovinizam podrazumeva mržnju, pa onda i autošovinizam po sebi jeste samomržnja. Obrnuto ne važi – nije svaka mržnja šovinistička. Uopšte nisam imao u vidu (jevrejsku) samomržnju kada sam skovao pojam (za srpski) autošovinizam. Naravno, znao sam da će pre ili kasnije krenuti da je podmeću pod autošovinizam, odnosno da će biti korišćena kako bi moj pojam bio omalovažen, diskvalifikovan i, obično relativno suptilno, nacifikovan. Jevrejska samomržnja je zapadni narativ, ispričan na nemačkom, jednom od velikih jezika jezgra kasnije oslobođene, razuzdane modernosti i kapitalizma. On je priča o posledicama potrebe jedne manjine da se umili većini, da spreči da se ona oseti ugroženom, sve sa različitim, uglavnom internalizovanim i ne sasvim osvešćenim, zavijutcima i samoobmanama.

Iako ima neke slične karakteristike, kao i određeni kapacitet za politizaciju i krivotvorenje smisla, jevrejska samomržnja je u suštini sasvim nebitna za razumevanje srpskog autošovinizma. On je orijentalni, egzemplarno nezapadni narativ. I dalje se priča (i piše) na jednom od malih jezika višestruko oklevetane i prezrene, drugačije evropske periferije, osuđene da konzumira tuđu modernost – tehnološku koliko i društvenu – koja je krenula iz Nemačke i okoline.

Mladići sa zastavama Izraela tokom Dana Jerusalima u Starom gradu, 12. maj 2018. (Foto: Thomas Coex/Agence France-Presse/Getty Images)
Mladići sa zastavama Izraela tokom Dana Jerusalima u Starom gradu, 12. maj 2018. (Foto: Thomas Coex/Agence France-Presse/Getty Images)

Autošovinizam je pitka i laka, zicer priča, pošto je usmerena protiv jedne već temeljno satanizovane i diskurzivno nacifikovane većine. Zato su sličnosti između jevrejske samomržnje i srpskog autošovinizma, u meri u kojoj postoje, slučajne i suštinski sasvim nevažne. Nažalost, jevrejska sammomržnja ovde prvenstveno predstavlja crvenu maramu koja olakšava našim staljinističkim „liberalima“ i ostalim Slučajnim Srbima da se ne suoče sa svojim autošovinističkim i srodnim (samo)razumevanjima.

Uostalom, da bi se bolje razumeli neke od korena i temelja kulture autošovinizma, uputno je pogledati tamo gde, nažalost, ili odavno nema Jevreja ili ih nikada nije ni bilo. Ka Karačiju, Istanbulu, Teheranu, Najrobiju, Dakaru, Kalkuti ili Kairu – mestima ka kojima naši multi-kulti habzburgovci i osmanski Slučajni Srbi ili ni ne gledaju ili, ako i pogledaju, obično vide neke jako ružne ili nebitne stvari.

Jedan autošovinizam, dva Kertesa

Živo se sećam uloge Mihalja Kertesa, „poštenog Mađara“, i Sejde Bajramovića, navodno „poštenog Albanca“, pa me nije iznenadila činjenica da su, umesto nekog od naših „sarma autošovinista“, autošovinizam kao pojam krenula više da sahrane nego demistifikuju dva saher habzburgovca, manjinca čiji me blještavi i bogati zapadnjački svet mnogo ne zanima i, lično, minimalno dotiče. Naravno, sem u meri u kojoj je taj blještavi svet oslepeo i otuđio naše elite – nekada u K&K Gracu i Beču, danas uglavnom u NATO Briselu i Vašingtonu.

Inače, ne mogu mnogo o manjinama, čak i kada su kao napaljene vodonoše i služinčad srpskog autošovinizma toliko pritupe i arogantne da predstavljaju laku metu. Koliko god da su privlačna, neka autokolonijalna minska polja političke korektnosti jednostavno ne zavređuju da u njih kročite – čak i ako ste, kao ja, već mrtvi.

Jedan je miteleuropljanin, koji se raspisao na autošovinističkom „Peščaniku“. Ovaj loknasti tatin sinčić je em lično izuzetno privilegovan, em je pripadnik najprivilegovanije manjine u Srbiji. Bio je žrtva fizičkog nasilja ekstremista koji su po nacionalnosti Srbi. To mu, valjda, daje za pravo da mrzi srpske nacionaliste, možda i sve Srbe, pa i da prilježno radi za srpski autošovinizam – ali ne i da laže o mom manjinarskom minulom radu i odnosu prema stradanjima nesrpskih manjina (i većina) na Balkanu tokom ratova devedesetih.

Drugi, inteligentniji, jedan je jako uspešan nesrpski čovek, što govori malo o njemu a mnogo o načinima kako se uspeva u senci neokolonijalizma. Ipak, iako me je već sahranio („’autošovinizam’ je ubrzo nadživeo svog tvorca“) u još više autošovinističkoj „Autonomiji“, kod kolege profesora Dinka Gruhonjića – a ja se, mukica, koprcam da nekako nastavim da egzistiram, makar kao „poništeni čovek“ i živi leš – priznajem mu jedno istinski veliko delo.

Programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić (Foto: Medija centar Beograd)
Programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić (Foto: Medija centar Beograd)

Makar nakratko, ovaj vredni poštovalac nanosrpskog nacionalizma uspeo je da zamrzne jedan od najtežih problema postpetooktobarske Srbije – hroničnu aseksualnu uznemirenost intelektualno patuljaste urednice Vremena i nadsatnice „Vugla“. Ipak, bojim se da ta burna veza nije bila samo stvar emocija ili neke kvir (i)racionalnosti, čak ni neutažive, egzistencijalne panonske potrebe za onim što je neravno, nepravilno i začudno. Voleti Jovanu Gligorijević, koja se hrani ideološki jako zdravo, sušijem i „mizoginijom“, i gaditi se nehabzburške Srbije deluju kao lice i naličje dominantne, autokolonijalne estetike.

Nestanak šovinističke ljubavi

Autošovinisti i saveznici, kao što su ova dva uzjogunjena manjinca, nikako ne mogu da se dogovore oko dve stvari. Prva, da li je pojam autošovinizam moj? Druga, da li uopšte postoji? Tačnije, da li je to smislen pojam? Tako jedni tvrde da je smislen, ali da sam ga ukrao od „Jevreja“, dok drugi priznaju da je moj, ali tvrde da je sasvim besmislen. Kao i Konstantinovićevo filosofsko utemeljenje domomržnje tako i kritika pojma autošovinizam obiluje jeftinom filosofskom akrobatikom i opštim mestima, koja treba da zasene prostotu i aroganciju kulturnih i pismenih, sklonih da poveruju da su vlasnici i čuvari „univerzalnih“ istina, unutrašnji stranci slučajno rođeni u Srbiji – da li dušegupki, da li septičkoj jami, teško im je da se odluče.

Najgluplji od svih argumenata jeste da je moj pojam budalast jer je šovinizam originalno korišćen da opiše, doduše kao posprdni izraz, preteranu ljubav prema svojima. „Ekstremni patriotizam“ i „slepi entuzijazam na za slavu nacionalnu“ – dakle da je bio po sebi „auto“. Ali, mnoge reči vremenom menjaju značenja i dobiju nove konotacije. Odavno, praktično, niko ne govori o „šovinističkoj ljubavi“, koja „Gugl“ pretragom daje dva rezultata. „Šovinistička mržnja“, uvek prema drugima, pojavljuje se 759 puta. Jedan je od ključnih pojmova u akademskim radovima, na primer o „anatomiji američkog nacionalizma“, a ne uvek eksplicitna, ali sasvim jasna veza između šovinizma i ekstremne, neretko ubilačke i „slepe“ mržnje prema drugima prisutna je već decenijama u brojnim jezicima.

U Rusiji još od sedamdesetih godina, dok je u analizi nacionalizma u Bengalu šovinizam objašnjen kao „mržnja prema svemu stranom“. Samir Amin 2014. godine mržnju ističe kao važnu razliku između šovinizma i „nacionalizma“, koji je, naravno, ne podrazumeva. Promene u smislu je primetila i Hana Arent, kada je, u kontekstu analize učešća masa u zapadnom prekomorskom kolonijalizmu, istakla koliko lako je poriv za „izgradnjom imperije“ prerastao u „rušilaštvo čija je jedina vremenska granica smrt“.

Ja sam samo uočio da je karakteristična, lako prepoznatljiva šovinistička mržnja u Srbiji usmerena ka unutra. Ne ka samom sebi. Tu nema mazohizma. To nije neka „samomržnja sebe na korak od vešanja“. Naprotiv, dominira elitistička narcisoidnost, koja prezir i gađenje usmerava ka „neispravno svojima“. Navodno neizlečivo zaostalim, nepismenim i krezubim masama, sveprisutnim u domovini i zato shvaćenim kao blisko, stalno preteće i neuništivo zlo, gore od svakog tuđeg, po sebi udaljenijeg.

Ako domomržnja predstavlja strukturalnu matricu autošovinizma, poveznicu individualnih osećanja koja kod važnog dela društva prerastaju u secesionistički poriv i samoporicateljsku strast, onda se može reći da je neobuzdani, ubilački prezir prema većinskoj, klasnoj margini, prema siromašnima, deprivilegovanom narodu i potklasi – srž autošovinizma.

Učesnici razgovora povodom 50. godišnjice objavljivanja „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)
Učesnici razgovora povodom 50. godišnjice objavljivanja „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića u dvorištu njegove rodne kuće u Ivanjici, 25. avgust 2019. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)

On je jedan prilično ekstremni i perverzni izraz idejnog i moralnog sunovrata liberalne levice, koja je i u Srbiji trijumfovala u (unutrašnjem) kulturnom ratu, a zatim se dodatno opila moćima koje je stekla kao aparat autokolonijalizma, zadužen, između ostalog, za efikasniji i jeftiniji menadžment naše ponižavajuće zavisnosti. Naravno, bio je potreban set jedinstvenih istorijskih, kulturalnih i geografskih okolnosti kako bi od nekoliko marginalnih pojava, obično nebitnih izuzetka, baš ovde prvo nastao autošovinizam, a zatim izrastao u nezaobilaznu društvenu činjenicu u meri da moramo da govorimo o samoodrživoj, nadideološkoj kulturi autošovinizma. CZKD je njeno glavno svetilište i njen prvi „dom kulture“, ali ona je u međuvremenu dobila nove, mnogo veće, sofisticiranije i zavodljivije, kao i brojne medije.

Tražeći nesrpski autošovinizam

Primetio sam i ne samo da je srpski autošovinizam društveni fenomen, već da je kao takav verovatno bez presedana u svetu – i po razmerama, i po uticaju, i po značaju, i po implikacijama i, konačno, po ukorenjenosti u jednom plutajućem, jako nestabilnom i fluidnom kulturalnom tlu, koje ne nudi neki čvrst, a kamoli jedinstven identitetski temelj.

Važne aspekte i pojedine konstitutivne stavove i činioce autošovinističkog osećanja možete naći među pripadnicima privilegovanih klasa i urbanih elita širom nezapadnog sveta, naročito u Moskvi, Stambolu i nekim metropolama Južne Azije. Ali ne verujem da ćete, sem u sferi nekog individualnog ludila, bilo gde lako naći prizivanje nestanka mase „svojih“ ljudi. Dakle, ne samo dehumanizaciju puka već žudnju za eliminisanjem slabije obrazovanih i nesofisticiranih sunarodnika, kao i radovanje različitim nesrećama, porazima i sramotama, kakvo se u Srbiji može manje-više redovno čuti u javnom govoru i naći na društvenim mrežama.

Metafore su ovde jako nepopularne, ali, uz pomoć prijatelja, ignorisaću ovu kulturalno snažno uslovljenu činjenicu, jednu od mnogih koje dele Slučajni Srbi i oni koji to nisu. U Srbiji se ne prelazi most koji spaja dva sveta kao u Stambolu. Mi, praktično, živimo na njemu dok se trese i vibrira. To rađa neprijatnost i hroničnu uznemirenost, a pitanje je kakvu i koliku korist donosi. Čak je i dijalog nemoguć na toliko trusnom i nepostojanom tlu, gde ima jako malo spojnica između ljudi koji insistiraju na prenaglašenim političkim, kulturalnim i identitetskim razlikama i protivrečnostima.

Moj prijatelj u toj dvopolnosti, koja nije samo društvena, već „obe stvari živimo u sebi“, nazire „ključ za razumevanje legendarne srpske nesloge, koja nije samo mit“. Svi smo mi i Istok i Zapad, ali „nismo svi Orijent u istoj meri“. Pri tome, da zbrka bude još složenija, dva pola nisu dve suprotnosti. Jako smo slični, i to baš u onim identitetskim i mentalitetskim aspektima gde Slučajni Srbi pokušavaju da učitaju nepomirljive razlike. Pitanje je da li ovakva lična i društvena bipolarnost donosi išta dobro na duže staze, ali ona nam je sudbina. Možemo samo da se maskiramo, ne i da se oslobodimo onoga čega se neretko gadimo, što nam je istovremeno strano i jako duboko u nama.

Previše je ovde pozicija iz kojih možemo da gledamo – i mrzimo, nekada i sa uživanjem i apaluzima, čak i elitističkim snovima o zatiranju „stada“ i „vešanju mase“, što je klasno naličje ovdašnje domomržnje. Fluidnost naše lokacije, njena složenost i nepostojanje čvrstog oslonca hrani pluralitet ne samo stavova već i mržnji, gde svako može da izabere svoju i usmeri je prema onome što doživljava kao strano i preteće – iako je ne samo naše već je i isto, samo nam, opsednutim pogrešnim kriterijumima, obično deluje jako neispravno, plus nepopravljivo.

Teofil Pančić, Branislav Dimitrijević, Srđan Milošević, Uglješa Šajtinac i Željko Bodrožić tokom tribine „Duh palanke – fašizacija društva“, 09. novembar 2014. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)
Teofil Pančić, Branislav Dimitrijević, Srđan Milošević, Uglješa Šajtinac i Željko Bodrožić tokom tribine „Duh palanke – fašizacija društva“, 09. novembar 2014. (Foto: Snimak ekrana/Novi Optimizam)

Razumevanje metastazirane domomržnje zahteva uvažavanje brojnih faktora, posebno onih koji naš položaj „mosta“ i našu liminalnost čine jedinstvenim, drugačijim od drugih „mostova“ koji spajaju Istok i Zapad. Zato autošovinizam, koji je ovde sve masovniji i ukorenjeniji, u Istanbulu postoji samo kao razvodnjeni izuzetak, dok, na primer, u Karačiju, autokolonijalna žudnja elite za redom, koji, kažu, može da obnovi samo povratak engleske vladavine, ne uključuje domomržnju, a kamoli autošovinizam, njenu nadgradnju.

Osporavanje mog autorstva, pak, ima dve dimenzije. Ličnu i ideološku. Što se tiče prve, priznajem, nisam očekivao da će „Peščanik“ 2016. godine – da bi uporedo negirao i moju ulogu i samosvojnost pojma, kao i ovdašnje pojave koju imenuje – falsifikovati prevod teksta „Novi nacisti“ Jakoba Augštajna. Naime, u originalu, objavljenom u Špiglu 15. septembra, jasno se kaže „samoubilačka agenda samomržnje“ (suizidalen Agenda des Selbsthasses), da bi u „Peščanikovom“ lažiranom prevodu to šest dana kasnije postalo „samoubilačkom agendom i autošovinizmom“.

Druga, mnogo perfidnija strategija, jeste tvrdnja da „pojam autošovinizma ide direktno iz desno-nacionalističkog diskursa“, kako je, takođe na „Peščaniku“, napisao Branislav Dimitrijević – jedan još privilegovaniji i otuđeniji tatin sin, slika i prilika ovdašnjeg perverznog, tribalističkog kosmopolitizma i lepuškasti Berija „Soroš realizma“ u Srbiji (bez Kosova). Rađanje ovog pojma nema nikakve veze ni sa desnicom ni sa našim, zahvaljujući Konstantinoviću, diskurzivno nacifikovanim nacionalizmom. On kreće iz mog dugotrajnog, sasvim ličnog preispitivanja stavova koje sam iznosio kao saradnik uticajnih zapadnih medija, a u njegovoj genezi važnu ulogu su imala moja bogata, ali često zbunjujuća iskustva na ne-Zapadu, u Trećem i Četvrtom svetu, kao i brojni tekstovi koje sam čitao kako bih bolje razumeo te svetove – samo prividno jako daleke od drugačije evropske Srbije.

Konačno, na mom putu od pojave do pojma autošovinizam, važnu ulogu je imalo promišljanje smisla i implikacija naše unutarevropske „drugosti“, posebno načina kako je tumačilo i vrednovalo elitno „potomstvo“ Radomira Konstantinovića. Čekajući „ispravnu“, navodno jedinu pravu, zapadnu modernost – onu bez Ace Lukasa, Cece i Maje Berović, nešto što ovde ne da neće već odavno ni ne može doći – oni očekuju da ćemo večno da tavorimo u „čekaonici istorije“, koju je Konstantinović nacifikovao, učinivši da važan deo naše elite poveruje da smo osuđeni da trunemo i budemo „na pogrešnoj strani istorije“, naravno i da ne doživimo njen srećan kraj.

Pri tome, i ovdašnji „liberali“ vole da veruju da su postali vidoviti. I oni misle da znaju kakav će biti kraj istorije i da će biti njihov. Fukujama je samo poranio, promašio trenutak, ali ne i ideološku matricu kraja koji se nestrpljivo čeka. Otud i autokolonijalni trijumfalizam i prezir prema argumentima uopšte, ne samo suprotnim, iz čega proizilazi i krik velikog rusinskog sociologa – „Dođavola sa ’autošovinizmom’!“.

Aleksej Kišjuhas (Foto: Medija centar Beograd)

Ipak, u pravu je glavni ideološki masturbator neoustaškog Danasa. Autošovinizmu je mesto kod Đavola. Ali ne da mu virtuoz teških iskušenja da uđe u pakao. Plaši se kukavni Sotona da ne uništi dom zla. A i gde bi onda goreo Radomir Konstantinović?

 

(KRAJ)

 

Zoran Ćirjaković je politikolog i bivši predavač na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Fondacija Vinaver

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u