Nebojša Čović: Psihološki rat za Kosovo

Da bismo mogli da preduzmemo adekvatne mere i osmislimo dalju strategiju za očuvanje naših nacionalnih interesa, neophodno je da razumemo da se radi o specijalnom ratu

I naša i međunarodna javnost se poslednjih 30 godina neprestano bombarduju mnogobrojnim izjavama zapadnih zvaničnika, ekspertskim tekstovima i medijskim kampanjama, i iz spoljnih i iz domaćih izvora, koji su najčešće usmereni direktno protiv naših nacionalnih interesa. Neretko oni izazivaju uznemirenje i zabrinutost naše javnosti, a koriste se i kao dodatni pritisak na donosioce političkih odluka u našoj zemlji. Uz retke izuzetke, naši mediji, što zbog površnosti, što zbog senzacionalizma, upadaju u zamku i bivaju iskorišćeni protiv naših nacionalnih interesa, ne shvatajući da postaju saučesnici u specijalnom psihološkom ratu koji se, kada je KiM u pitanju, vodi više od 30 godina.

Da bismo mogli da preduzmemo adekvatne mere i osmislimo dalju strategiju za očuvanje naših nacionalnih interesa, neophodno je da razumemo da se radi o specijalnom ratu, kao i njegove ciljne grupe i direktne i strateške ciljeve, kako u našoj zemlji, tako van naših granica.

Aktivnosti specijalnog psihološkog rata za KiM od 1990. do danas

A. Početkom devedesetih

Meta specijalnog rata: građani, mediji, političari, akademski krugovi u zapadnim zemljama

Direktan cilj: stvaranje lažne slike o ugroženosti Albanaca na KiM i muslimana u BiH i satanizacija Srba.

Strateški cilj: sprečavanje negativne reakcije javnosti u tim zemljama na bombardovanje i agresiju na suverenu evropsku republiku sa vekovnom slobodarskom tradicijom, koja je bila saveznica i pobednica u oba svetska rata.

B. Od 2000. do danas, posebno nakon samoproglašenja nezavisnosti 2008. godine

Prva meta specijalnog rata: javnosti u zemljama učesnicama agresije na SRJ i Srbiju, koje su politički i vojni mentori neuspelog državnog projekta na okupiranom delu naše teritorije.

Direktan cilj: obezbeđivanje kontinuirane političke i finansijske podrške kosovskom projektu, odnosno sprečavanje reakcije poreskih obveznika na trošenje novca za održavanje u životu legla korupcije i organizovanog kriminala na okupiranom delu suverene evropske države.

Strateški cilj: sprečavanje medija, neprofitnih i međunarodnih organizacija, koje se bave nadzorom rada državnih struktura u ovim zemljama, pravnim implikacijama spoljnopolitičkih odluka i kršenjem ljudskih prava, da pokrenu postupke protiv pojedinaca i institucija zbog teškog kršenja međunarodnog i nacionalnog prava u radu na kosovskom projektu.

Druga meta specijalnog rata:

– Javnost u zemljama koje još nisu priznale samoproglašenu tzv. državu Kosovo.

Direktan cilj: obezbeđivanje novih priznanja tzv. Kosova i stvaranje kritične mase za podršku prijemu tzv. Kosova u članstvo u međunarodnim organizacijama.

Strateški cilj: zaobilaženje saglasnosti Srbije za legitimizaciju i zaokruživanje projekta tzv. Kosova prijemom u članstvo u ključnim međunarodnim organizacijama, uključujući UN.

Primera aktivnosti specijalnog psihološkog rata za obe gorenavedene ciljne grupe ima bezbroj: od nastupa različitih lobista i izvestilaca, poput Viole fon Kramon, koji pokušavaju da opravdaju evidentno lošu situaciju na ovom okupiranom delu naše teritorije posle 20 godina finansiranja i vojnog i civilnog upravljanja od strane grupe zemalja NATO-a zamenom teze da je glavni razlog propasti ovog kvazidržavnog projekta to što Srbija odbija da prizna legitimnost njegovog bespravnog postojanja, do, na primer, nedavnog teksta Boda Vebera koji tvrdi da će Kosovo postati normalno društvo onog trenutka kada ga Srbija bude priznala.

Iako postoji i pozitivna strana ovog teksta, a to je indirektno priznanje da je ovo propali projekat i da kosmetsko društvo negira sve standarde modernog demokratskog društva, Veber tvrdi da bi već narednog dana nakon toliko sanjanog priznanja Srbije na KiM potekli med i mleko i većinsko albansko stanovništvo bi počelo da poštuje prava manjina, a posebno Srba. Radi se o potpuno besmislenom pokušaju zamene teza, jer Veber, u osnovi, tvrdi da nisu albanske strukture i strane okupacione snage krive za stanje bezvlašća, beznađa svake vrste i progona Srba i ostalih nealbanaca, već su krivi Srbija i Srbi što ne pristaju da ovo stanje legitimizuju!

Treća meta specijalnog rata:

– Opšta javnost u Srbiji, političke i stručne elite, mediji.

Direktan cilj: širenje defetizma i lobotomizacija najšire javnosti plasiranjem propagandnih tekstova domaćih i stranih kosovskih lobista i korišćenjem senzacionalističkog i površnog pristupa medija:

„Sve je gotovo, Srbija mora da se okrene budućnosti i prizna realnost na KiM, Srbija neće moći da uđe u EU ako ne reši ovo pitanje”, gurajući pod tepih činjenicu da od proširenja nema ništa u doglednoj budućnosti, najmanje u narednih 10-15 godina.

Strateški cilj: obezbeđivanje saglasnosti političkih i drugih elita za priznavanje nezavisnosti KiM i stvaranje indiferentnosti najšire javnosti prema takvoj odluci.

Strateški cilj: legitimizacija opravdanosti agresije na našu zemlju od strane NATO-a i abolicija zločina i štete učinjenih tokom agresije.

Kada se ima ovo u vidu, korisno je još jednom ponoviti:

– da je sve završeno kao što kosovski lobisti tvrde, ne bi i dalje vršili pritisak na nas da ga priznamo;

– da mogu da ovaj projekat zaokruže bez nas, zaokružili bi ga pre više od 10 godina;

– mi ne moramo apsolutno ništa da uradimo povodom tog pitanja.

I agresija na našu zemlju i okupacija dela naše teritorije koja je usledila i u vreme jednopolarnog sveta bila je na klizavom međunarodnopravnom terenu, oni koji bi da prete silom ili sankcijama slepi su prema novoj realnosti u svetskog politici, bez obzira ko sedeo u Beloj kući, u Berlinu ili Briselu.

– Ponižavajuća politika štapa i šargarepe, omiljena nekim stranim a i domaćim krugovima, kojom su i naši narodi i naši političari tretirani kao da su magarci, nesposobni da racionalno donose odluke od nacionalnog interesa za svoje zemlje, prevaziđena je i neuspešna – šargarepa se osušila i sparušila, a štap je truo.

– Naš okvir za rešavanje pitanja KiM je jasan, to su naš Ustav i Rezolucija 1244 SB UN, i to moraju biti naše crvene linije.

– Pri tome moramo da budemo posebno obazrivi da ne dozvolimo da jednostranim sprovođenjem raznih sporazuma koji se potpisuju, poput Briselskog sporazuma, ne krunimo dalje svoj suverenitet na KiM.

Oni su postigli ukidanje naših, tzv. paralelnih institucija, a zauzvrat nisu ništa sproveli od obaveza Prištine; poslednji primer je izdvajanje energetskog distributivnog sistema iz Elektromreže Srbije i pripajanje albanskom distributivnom sistemu, što je apsolutno neprihvatljivo! Neophodno je postaviti rok: ako do određenog datuma, npr. 19. aprila, kada je pre osam godina potpisan Briselski sporazum, ne počne formiranje ZSO, mi moramo da krenemo sa vraćanjem na stanje koje je postojalo pre 19. aprila 2013. (Naravno, neće biti lako, ali nije neizvodljivo.)

– Istinskog pomirenja i normalizacije u regionu ne može da bude dok svi ne odgovaraju za počinjene zločine i dok Zapad ne prestane da se ponaša protekcionistički prema pojedinim stranama.

Reakcije nekih lidera u regionu, ali i međunarodnih zvaničnika, koji nisu mogli da sakriju euforiju na izbor Džoa Bajdena, pokazuju koliko je kontraproduktivan uticaj velikih, a posebno zapadnih sila, na istinsku normalizaciju u regionu. Sve dok neki, poput Bakira Izetbegovića ili albanskih političara na KiM, budu čekali da im neko drugi da nešto na srebrnom poslužavniku, a nauštrb prava drugih naroda u regionu, istinskog pomirenja i normalizacije neće biti.

Istovremeno, nastojanjem velikih sila da na vlast dovode ili na vlasti održavaju „konstruktivne” političare – prema sopstvenim merilima, a ne prema merilima i interesima nacije koju bi ti političari trebalo da predstavljaju – izigravaju se izborna volja građana i osnovni demokratski principi. Tek kada im se uputi jasna poruka da će moći napred samo ako sami nađu put pomirenja sa ostalim narodima, a da će Nemačka, SAD ili Rusija biti isključivo neutralni posmatrači, pomirenje i normalizacija ostaće nedostižni. Međutim, gledajući istorijsku ulogu velikih sila u regionu, naročito Nemačke, nerealno je očekivati da će do toga doći.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Sport Klub

 

Izvor Politika, 16. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u