Pad Amerike pred totalitarizmom levice

Današnja Amerika nije demokratska zemlja ni u jednom standardno prihvaćenom značenju tog termina. Mnogo više liči na Francusku iz 1789. ili Rusiju iz 1917. godine

Od ranih dana evropske kolonizacije istočne obale Severne Amerike početkom 17. veka do pobune protiv britanske krune 1776, od građanskog rata 1861-1865. do kraja Hladnog rata 1989, žitelje Sjedinjenih Država karakterisao je duh optimizma: „Nama je bolje nego našim roditeljima, a našoj deci biće bolje nego što je nama“; „Šta hoćemo to i možemo, samo ako se dovoljno potrudimo“; „Svaki čovek ima bogomdane talente i gospodar je svoje sudbine da ih razvija u utakmici sa drugima zasnovanoj na fer-pleju jednakih šansi“. Luzeri ponekad nemaju sreće, ali uglavnom su i sami krivi za zlehudu sudbinu. Mi smo „jedna nacija pod Svevišnjim“, suštinski dobra.

Navedena paradigma, zasnovana na nasleđu prosvetiteljstva, uspešno je funkcionisala nešto više od dva veka. Već decenijama, međutim, ona je pod udarom revolucionarne elite skoro isključivo belog, privilegovano buržoaskog porekla, koja Ameriku želi da transformiše u nosioca nove vizije linearnog uspona „progresivnog čovečanstva“ shodno ideološkoj matrici tzv. kulturnog marksizma. Namećući okove političke korektnosti u javnom diskursu, oni teže da izbrišu razlike između nacija, vera, rasa, država, između muškarca i žene, roditelja i deteta, a pre svega između Dobra i Zla.

Otrovno seme kulturnog marksizma posejano je pre više od jednog veka, uoči Velikog rata, kao što je upozorio Osvald Špengler u Sumraku zapada – premda taj termin još nije postojao. Posle razornog evropskog građanskog rata 1914-1945, klijanje cvetova zla počelo je u punom jeku maja 1968. u Parizu, sa talasom studentskih protesta koji se potom proširio na zemlje i gradove sa obe strane Atlantskog okeana.

Seme zla

U Americi je proteklih sedmica kultur-marksistički hibrid made in USA poprimio zrelu formu bezočnom krađom predsedničkih izbora, demonizacijom protivnika lažnih pobednika i kriminalizacijom svakog oblika otpora njihovoj „pobedi“. Sada predstoji zavođenje diktature nosilaca nove, revolucionarne Amerike pod plaštom prividnog kontinuiteta postojećeg ustavnog poretka SAD. Taj novi poredak ličiće na onu Ameriku koja je nastala pre četvrt milenijuma, i koja je postojala otprilike do kraja Hladnog rata, samo kao što vampir liči na živog čoveka; ali da se vratimo na početak.

Pozne šezdesete godine HH veka bile su inkubator ideja koje su imale teške posledice za političku i intelektualnu putanju savremenog sveta, sve do danas. Duh negacije autoriteta i odricanja od svih normi ponašanja, duh civilizacijskog samoporicanja i dekonstrukcije svega postojećeg, već je lebdeo nad Zapadom. Rodila se postmoderna ideologija „politike identiteta”, koja stapa teoriju moći Mišela Fukoa i mutirani lenjinizam poznat kao kulturni marksizam. Proizvela je morbidnu opsednutost rasom, rodom i seksualnom orijentacijom, specifičnim oblikom ludila koje sada metastazira.

Posle neuspeha brzog revolucionarnog preokreta, koji je 1968. isprva delovao izgledno, prihvaćena je sporija ali plodnija strategija „dugog marša kroz institucije” koju je između dva svetska rata osmislio italijanski komunista Antonio Gramši. U eseju Kontratrevolucija i revolt, prvosveštenik frankfurtske škole Herbert Markuze sa odobravanjem je konstatovao da „dugi marš kroz institucije znači pre svega raditi protiv svih etabliranih ustanova iznutra – ali ne sa ciljem njihovog podrivanja, već zarad preuzimanja kontrole nad njima“.

Nemački filozof, sociolog i politički teoretičar Herbert Markuze tokom predavanja u Frankfurtu, 1979. (Foto: AP Photo/Kurt Strumpf)
Nemački filozof, sociolog i politički teoretičar Herbert Markuze tokom predavanja u Frankfurtu, 1979. (Foto: AP Photo/Kurt Strumpf)

U klasičnoj marksističkoj teoriji motor istorije bila je suprotnost između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, između proletera koji je eksploatisan i vlasnika sredstava za proizvodnju, kapitaliste, koji ga eksploatiše. U kulturno-marksističkom modelu proleter je zamenjen seksualnim, rodnim, rasnim, migrantskim i svim drugim manjinama. Idealni model novog proletera jeste crna, jednonoga lezbejka islamske vere koja govori španski, a kapitalistu je zamenio beli, heteroseksualni muškarac hrišćanske vere. Novi socijalni inženjering iziskuje da, bez obzira na to koliko je ko talentovan i koliko ulaže napora, ishodi na kraju moraju biti isti za sve.

Diskurs zasnovan na racionalnim premisama postaje ne samo nemoguć nego i zabranjen, jer se nameće stav da emotivna reakcija neke druge strane – da li će se neko osećati uvređenim, poniženim ili marginalizovanim – diktira šta je dopušteno u javnom diskursu. Od takve „brige“ izuzeti su samo belci, a beli muškarci pre svega. Plod je oblik „Hrabrog novog sveta“ Aldusa Hakslija u kvaziliberalnoj oblandi. Sledi atomizacija društva u kome se gubi osećaj grupne koherentnosti i zajedništva i teži se njegovom razbijanju na individualne manjine sa specijalnim pravima. Time se podriva osećaj društvene kohezije i solidarnosti, lakše se uspostavlja kontrola na svim nivoima i daleko se lakše manipuliše ljudima.

Posle svega što se zbilo na vašingtonskom Kapitolu 6. januara i nakon njega; posle svega šta se zbilo na predsedničkim izborima u Džordžiji, Viskonsinu, Mičigenu, Arizoni i Pensilvaniji 3. novembra (kao i u danima uoči i nakon tih izbora); a u celini i posle svega šta se širom SAD desilo posle neočekivane pobede Donalda Trampa na izborima za predsednika novembra 2016. – kada je usledio četvorogodišnji državni udar duboke države na legitimno izabranog šefa države – nameće nam se paralela sa prethodnim slučajevima korišćenja tobožnje pretnje zarad uspostavljanja totalitarne kontrole. Zloupotreba upada demonstranata u Kongres 6. januara 2021. ima bogatu predistoriju.

Uzori novog režima

Francuska revolucija ušla je u fazu otvorenog terorizma prvih dana septembra 1792. godine, kada je masakrirano preko 1.600 navodno politički nepouzdanih zatočenika u Parizu. Do danas pokolj se zove eufemizmom les Journées de Septembre („septembarski dani“). Revolucionari su taj zločin dosledno ponovili u desetinama francuskih gradova, tvrdeći da time brane la Patrie od stranih neprijatelja i domaćih kontrarevolucionara. Većina žrtava nije predstavljala nikakvu pretnju, ali pokolji su poslužili da se učvrsti vlast zlikovačke klike jakobinaca na čelu sa Robespjerom.

U prelomnoj tački Boljševičke revolucije, u avgustu 1918. godine, komunisti su iskoristili pokušaj Fani Kaplan da ubije Vladimira Iljiča Lenjina da bi, u roku od svega nekoliko dana, otpočeli masovnu kampanju crvenog terora. Tokom tri godine koje su usledile, umoreno je na stotine hiljada ljudi koji su obeleženi kao klasni neprijatelji. Ovaj talas razuzdanog terora potom je predstavljao uzor drugim komunističkim režimima i pokretima unutar i van SSSR-a, naročito Kini, kako da sprovode istrebljenja navodnih neprijatelja. Po Lenjinovoj recepturi uništili su na desetine miliona života u narednih pola veka.

Uprkos svom nepoverenju u austrijskog kaplara bez pedigrea, predsednik vajmarske Nemačke Paul fon Hindenburg – konzervativni ratni junak bez mane i straha – 30. januara 1933. godine imenovao je Adolfa Hitlera za kancelara. Hitler je isprva bio na čelu koalicione vlade u kojoj su njegovi nacionalsocijalisti imali samo tri ministarska portfelja. Četiri nedelje potom, mentalno labilni holandski komunista Marinus van der Libe podmetnuo je požar koji je uništio deo zgrade Rajhstaga. Još uvek je neizvesno da li su nacisti bili svesni njegove namere i da li su mu namerno dopustili da je izvrši. Sigurno je da su iskoristili ovaj događaj da bi mesec dana kasnije na brzinu progurali kroz prestravljeni Rajhstag (skupštinu) radikalni Zakon o posebnim ovlašćenjima (Ermächtigungsgesetz). On je Hitleru, legalno i po Ustavu, dao sveobuhvatne diktatorske moći. Vajmarski sistem je bio mrtav. Sve ostalo je – shodno ustaljenom klišeu – stvar istorije.

Požar u zgradi Rajshtaga, februar 1933. (Foto: Wikimedia/Item from Record Group 208: Records of the Office of War Information, 1926 – 1951, CC BY-SA 3.0 DE)
Požar u zgradi Rajshtaga, februar 1933. (Foto: Wikimedia/Item from Record Group 208: Records of the Office of War Information, 1926 – 1951, CC BY-SA 3.0 DE)

Demonstracije u Vašingtonu 6. januara mahom su bile mirne. Jedan deo učesnika protesta, uključujući i infiltrirane levičarske aktiviste, provalio je potom u zgradu Kongresa. Policija je ubila jednu nenaoružanu belkinju, veteranku sa 14 godina službe (koja je potom posthumno demonizovana u mejnstrim medijima), a još četiri osobe su „umrle“ u nejasnim okolnostima. Uistinu ti demonstranti nisu bili nikakva „krajnja desnica“, a kamoli beli rasisti ili „neonacisti“. Oni su pretežno bili obični, po svom shvatanju rodoljubivi Amerikanci, regularan obični svet koji elite prezire. Nije bilo podmetanja požara, pljačkanja, ni nasumičnog nasilja nad prolaznicima – kao što se proteklog leta svakodnevno dešavalo u Sijetlu, Portlandu i drugim gradovima.

Za sada se ne zna da li su „juriš“ na Kapitol 6. januara podsticali agenti-provokatori iz podzemnih slojeva močvare američke duboke države, ili su njeni kontrolori naprosto dopustili da se „haos“ desi da bi potom požnjeli plodove koje su već očekivali. Kako god bilo, ovaj događaj – koji je korporativna medijska mašinerija odmah uokvirila prema unapred spremnim klišeima – savršeno je odgovarao interesima nastupajućeg režima i njegovim kohortama. Za samo nekoliko sati tzv. loši gubitnici preobrazili su se u domaće teroriste koji vrše državni udar.

Kontrolori američke permanentne države su sve stare lekcije stečene iz Pariza 1792, Petrograda 1918. i Berlina 1933. zdušno primenili u ovom slučaju. U tome je iste večeri prednjačio sam Džozef Bajden. On je u svome izlivu mržnje zvučao kao Lenjin. „Ono čega smo mi bili svedoci nije bilo neslaganje“, rekao je on, „nije bio nered, niti su bile demonstracije. To je bio haos. Ono nisu bili demonstranti, i da se niste usudili da ih zovete demonstrantima! To je bila razularena rulja; to su bili pobunjenici, domaći teroristi. To je ono što su oni, naprosto, u osnovi.“

Ostatak Bajdenove izjave je najavio agendu novog režima. „Neredi“ na Kapitolu su bili preka osuda celokupnog predsedničkog mandata Donalda Trampa, jer je on „od početka pokrenuo opšti napad na ustanove naše demokratije.“ Time što je postavio na Vrhovni sud sudije koji zakone tumače shodno slovu Ustava, on je hteo da podrije pravdu. Njegove vrlo utemeljene pritužbe da su ga špijunirali zvaničnici Obamine adminstracije bile su „napad na američke obaveštajne službe“. A to što je Tramp ukazivao na hroničnu pristrasnost korporativnih medija – to je, tobože, bio napad na „slobodne medije“.

Narednog dana su Fejsbuk i Tviter zatvorili Trampove naloge, navodno da bi ga time sprečili da ne „dalje potpiruje mržnju“ i „podstiče nasilje“. Oni to nisu učinili kada je lider Predstavničkog doma Nensi Pelosi pozivala na „ustanak“ protiv Trampove administracije, niti su to učinili kada je članica Kongresa iz redova radikalnih demokrata Aleksadrija Okasio-Kortez tvrdila da navodno diskriminisanim žrtvama sistema „nije preostalo ništa drugo no da se dignu na ustanak“. Nisu malim prstom mrdnuli kada je Kamala Haris rekla prošlog leta da „nemiri“ na ulicama američkih gradova ne treba da prestanu.

U stvarnosti, Tramp nijednog časa nije podsticao svoje podržavaoce da jurišaju na Kapitol, a još manje ih je huškao da izvrše neki navodni prevrat. „Prošetaćemo se niz Aveniju Pensilvanije“, poručio im je. „Otići ćemo do Kapitola  i pokušaćemo da… našim republikancima, onim slabijim… pružimo tu vrstu ponosa i hrabrosti koja im treba da ponovo povrate svoju zemlju. Hajde, dalke, da se prošetamo niz Aveniju Pensilvanije. Želeo bih da vam se svima zahvalim… što ste tu, ovo je neverovatno.“ Inače, Avenija Pensilvanije vodi ka Kapitol hilu, uzvišenju na kome se nalazi zgrada Kongresa. Doći do Kapitola je standardni modus operandi stotina hiljada, verovatno miliona demonstranata kroz dvoipovekovnu istoriju SAD.

Američki predsednik Donald Tramp pozdravlja svoje pristalice tokom mitinga ispred Kapitola, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Brendan Smialowski/AFP via Getty Images)
Američki predsednik Donald Tramp pozdravlja svoje pristalice tokom mitinga ispred Bele kuće, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Brendan Smialowski/AFP via Getty Images)

Sama pretpostavka da je ovaj Trampov poziv podstrekivao na pobunu implicira da je on sublimirano uputio prikriveni mig koji je bio upućen i vidljiv samo onima koji nose kape sa geslom MAGA (Make America Great Again). Ta suluda tvrdnja Bajdena, medijske mašinerije i članova donjeg doma Kongresa koji su Trampa opozvali po drugi put je apsurdna. Ona sugeriše post hoc ergo propter hoc da Tramp nije morao jasno da svojim pobornicima kaže kako je želeo da se oni ponašaju. Ne! Pošto je juriš na Kapitol 6. januara usledio posle Trampovih brojnih izjava da su izbori od 3. novembra pokradeni, sledi da su te njegove izjave same po sebi dovele do nereda.

Ovo je samo još jedno retoričko oruđe koje su jakobinci, boljševici i nacisti oberučke prihvatali, a koje sada primenjuje nastupajući američki režim: bilo kakvo izražavanje nezadovoljstva sa delima ili politikom režima ravna je izdaji, podsticanju nasilja, čak terorizmu. Sledstveno tome se mora kriminalizovati i kazniti. Ko ne prihvata narativ o Trampovoj moralnoj srozanosti i kriminalnoj krivici, kao i o nameri pobunjene rulje njegovih pobornika da izvrše puč, taj je bedna rasistička svinja koja će snositi posledice. „Da se niste usudili da ih zovete demonstrantima!“ (kako reče Džozef Bajden) takođe znači: „Da se niste usudili da kažete da Tramp nije podsticao nemire!“ i „Ne usuđujte se da sumnjate u bilo koji deo našeg odobrenog narativa, sada ili ma kada!“

„Često se priziva istorijski primer Nemačke – ponekad previše često“, napisao je 9. januara u Vašington postu Majkl Brener, levičarski profesor istorije. „Ali retko kada je to bilo toliko blisko našoj stvarnosti kao što je danas.“ On je u pravu, mada ne na način koji je nameravao svojim iskazom. Naša stvarnost jeste da se vaspostavlja totalitarni režim u Vašingtonu sa aktivnim učešćem svih delova duboke (permanentne) države. Što se, pak, tiče običnog građanstva, novi režim očekuje od većine Amerikanaca da se ponašaju kao i desetine miliona dobrih i civilizovanih Nemaca za vreme nacističke vladavine. Oni ništa nisu učinili da bi naudili Jevrejima i drugim naznačenim neprijateljima Države. Ali oni takođe ništa nisu učinili da bi im pomogli, ili da podriju režim.

Juriš na Kongres nagoveštava novi talas terora protiv „bednika dostojnih prezira“ (kako je Hilari Klinton nazvala Trampove pobornike u jesen 2016), čime će se samo zaokružiti spori državni udar koji je otpočeo čak i pre Trampove inauguracije pre četiri godine. Pod Bajdenovim režimom sumnjivog legitimiteta, federalne službe koje su zadužene da špijuniraju Amerikance i da ih drže pod kontrolom dobiće ogromna sredstva za proširenje svog dijapazona rada. Pošto Demokratska stranka ima oba doma Kongresa pod kontrolom, uvešće se zakonske mere koje će im biti neophodne da bi držali „domaće teroriste“ pod budnim okom, da ih bace u zatvor ili zatvore u ludnice. Polovina nacije će biti delegitimizovana i obespravljena – jedan deo će zlurado potkazivati domaće izdajnike, dok će ostali građani ostati po strani kao „dobri Amerikanci.“

Ako i kada se ova noćna mora bude završila, mnogi Amerikanci će tvrditi da „nisu znali“ i mnogi će tvrditi da su „samo poštovali zakon“. Takav mizerni stav već prožima sve slojeve nekada individualističkog društva koje je osvojilo Zapad i transformisalo kontinent. Poraz Amerike pred totalitarizmom levice je tragičan, uistinu špenglerovski kolaps nečega šta je svojevremeno mnogo obećavalo. Primetan je u nemom prihvatanju brutalne cenzure društvenih medija i idiotskih mera vezanih za COVID-19. Na pamet nam padaju redovi iz De Profundis-a Oskara Vajlda, koje je japanski premijer Konoje podvukao na samrtničkoj postelji: „Ma koliko da je užasno šta je svet učinio meni, daleko užasnije je ono šta sam ja učinio samom sebi.“

Pripadnici LGBT i Black Lives Matter pokreta tokom obeležavanja Meseca ponosa u Holivudu, 14. jun 2020. (Foto: Genaro Molina/Los Angeles Times)
Pripadnici LGBT i Black Lives Matter pokreta tokom obeležavanja Meseca ponosa u Holivudu, 14. jun 2020. (Foto: Genaro Molina/Los Angeles Times)

Predstojeća tragedija može biti u američkom interesu samo ako će Amerikanci u nastupajućoj krizi, kojoj će biti podvrgnuti, postati otporni na levičarsko-neokonzervativni Gleichschaltung i ako se ne budu bojali da mu se odupru kako god budu smatrali za shodno. Nisam optimista, ali nemojmo prejudicirati – test izdržljivosti je tu, pred nama. Maske su spale, a rogobatno lice osvešćenog (woke) totalitarizma je sada jasno vidljivo svima. Svako ko se oseća Amerikancem moraće da napravi izbor i da zauzme stav. Ovo je istorijski test prvog reda! Dvadeset i prvi vek možda ipak, na pragu treće decenije, obećava da će biti uzbudljivo vreme za život.

Dijalektička sinteza

Laži na kojima počiva Bajdenova „pobeda“, ona glavna i osnovna, jeste da Boga nema pa je stoga sve dopušteno; da je čovek sposoban da osloncem na sopstvenu ambiciju reši sva pitanja svoga postojanja, da nađe eshatološku prečicu ka kraju istorije, ovozemaljskom, po recepturi Džona Lenona: bez raja, bez pakla, u svetu bez nacija i bez vere, u kojem svi žive samo za danas. Amerika danas ukazuje koliko se odmaklo na putu ostvarenja satanske vizije „liberalno-demokratske“ nirvane koja počiva na istim ideološkim premisama kao i raniji totalitarni, antitradicionalni, materijalistički projekti – od Robespjera, Lenjina i Hitlera do Broza i Pola Pota.

Današnja Amerika nije demokratska zemlja ni u jednom standardno prihvaćenom značenju tog termina. Svakako nije u smislu starogrčkog polisa koji je praotac modela, niti u smislu američkih očeva nacije iz 1776, niti u smislu bilo koje upotrebljive definicije tog termina pre ili posle toga. Demokratija je, naravno, neizbežni šlagvort u diskursu političke elite koja preko četiri godine sprovodi trajni puč protiv demokratski izabranog šefa države u Vašingtonu, ali samo kao ideološki koncept zasnovan na vrednovanju ishoda političkog procesa. Konkretno: „demokratska“ je imigraciona politika koja svake godine pušta milione asimilaciji nepodložnih stranaca u zemlju (koji će pre ili kasnije naravno postati deo glasačke mašine demokrata), ali ne može i ne sme biti legitimna želja stotina miliona Amerikanaca da takvu imigracionu politiku podvrgnu testu volje većine nacije, npr. u vidu referenduma. Samo zalaganje za takvu jeres proglašava se ksenofobijom i rasizmom.

Stari patriotski atavizmi – čije smo manifestacije videli u SAD posle 11. septembra – korisni su da bi se beli mladići motivisali da stavljaju glavu u torbu po bespućima Kandahara ili Faludže. Ti simboli ne dotiču stratege novog totalitarizma. Poput Marksovog proletera, oni nemaju otadžbinu; nisu lojalni nijednom narodu, nijednoj zemlji ili državi. Spremni su da služe ma kojoj od njih, ukoliko mogu da je pretvore u oruđe sopstvene volje za moć. Godine 1792. to je bila Francuska, a 1917. Rusija. Danas su SAD njihov omiljeni domaćin. Kao prvo, Amerika je danas još uvek moćnija od ma koje države. Kao drugo, politički sistem SAD pokazao se neverovatno pogodnim za penetraciju od strane pobornika posthumanog pogleda na čoveka, život i svet.

Ishod puča u Vašingtonu jeste zapadna civilizacija koja ulazi u treću deceniju novog milenijuma kao sopstvena bleda senka. Zahuktali tehnološki razvoj i propratni rast materijalnog standarda proteklih decenija samo prikrivaju njenu kulturnu, moralnu i duhovnu krizu. Ta kriza, odavno vidljiva u estetskom relativizmu i moralnom sunovratu vladajućih elita, najočiglednija je u demografskom opadanju evropskih nacija (i severnoameričkih potomaka Evropljana), u njihovoj nesposobnosti osnovne biološke samoobnove. Ovo je vazda kroz istoriju bio siguran simptom silazne putanje civilizacija na umoru, koji se, međutim, slavi od strane vladajućih elita kao pobeda. Fenomen bez presedana u istoriji.

Trampove pristalice tokom molitve ispred američkog Kapitola, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Win McNamee/Getty Images)
Trampove pristalice tokom molitve ispred američkog Kapitola, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Win McNamee/Getty Images)

Vladajuća elita vazda insistira da su Amerika i EU definisani zajedničkim univerzalnim vrednostima, a ne pripadništvom jednoj stvarnoj zemlji, konkretnoj zajednici i kulturi ponikloj u njoj. U okviru ove paradigme, Zapad više nije civilizacija koju karakterišu određeni idejno-vrednosni koncepti; Zapad je i sam ideologija. Nosioci novog totalitarizma ispilili su se iz Marksovog kaputa. On je doduše prekrojen, ali ostaje vera u bogomdanu misiju avangardne elite da manipulacijom političkog procesa usrećuje mase i da ih štiti od prisustva nepodobnih remetitelja, poput 78 miliona „gađenja dostojnih“ podljudi koji su glasali za Donalda Trampa.

Isto važi i za „demokratiju“ za koju se bajdenovski pučisti cinično zalažu dok je bezočno siluju. Njihov model daje moć onima koji se najnasilnije ponašaju (BLM, Antifa) i najpodlije otimaju svoju gromadu finansijskog kolača (vojno-industrijski kompleks, Silikonska dolina). Tzv. pravo da se bude „različit“ odvelo je ovaj udruženi zločinački poduhvat u ekstremni subjektivizam, koji svaki oblik javne debate i usklađenosti stavova čini nemogućim kroz cenzuru društvenih mreža. Ni Gebels ni Orvel o ovako savršenom sklopu kontrole nisu mogli da sanjaju.

Preduslov srpskog opstanka

Samomržnja zapadnih elita na obe strane Atlantika, razuzdana demonizacija protivnika, retorika tobožnje slobode bez ikakve odgovornosti prema bližnjem, hedonizam umesto zasluženog zadovoljenja stvarno ljudskih potreba, kultura neodgovornosti nasuprot punoletnoj uzdržanosti, fatalno su podrili temelje društava Evrope i SAD. Amerika je sada u zreloj fazi moralnog raspada. Suština kulturnog marksizma, to smo u današnjoj Americi spoznali ovih dana, jeste princip da ne postoji „istina“, postoji samo moć.

Pre sto godina, Lenjin je ovu činjenicu sveo na prosto pitanje kto-kogo, odnosno „ko će koga da kokne?“ Mi ili oni. Besmisleno je za normalne ljude da unedogled analiziraju hipokriziju, zločinačku praksu i liberal-nacistički program Bajdenovih hendlera. Za njih je pravo uništeno u korist „pravde“, a pravda je samo i isključivo moć koju oni sami imaju (ili nameravaju da sada zgrabe) da sprovode svoj totalitarizam. Po njima nije rasizam da se u distribuciji moći favorizuju crnci nad belcima, kriminalci nad poreskim obveznicima, homoseksualci i ostali LGBTQ perverti nad normalnim muškarcima i ženama i prirodnim roditeljima dece, ilegalni uljezi i migranti nad starosedeocima čiji su preci svoje zemlje naseljavali vekovima, njih gradili i za njih ginuli, i tako unedogled. Za njih je „dijalog“ samo dopušteni diskurs za ostvarenje dugoročne strategije potpune kontrole. Suprotstavljati im se logikom i racionalno utemeljenim dijalogom je uzaludno koliko i braniti se perorezom od kalašnjikova.

Za Srbe na obe strane Drine, bezrezervno i beskompropisno odbacivanje kulturne i vrednosne matrice „predsednika Džozefa Bajdena“ i njegovih močvarnih kontrolora preduslov je opstanka nacije. Bukvalno. Ovo, naravno, iziskuje trajno nepripadanje ne samo NATO paktu nego i Evropskoj uniji kao instituciji koja predstavlja otelotvorenje zlokobnih ideja evropske samomržnje. Da bi opstali, Srbi moraju da se po svaku cenu drže po strani od transatlanskih, briselsko-vašingtonskih mehanizama za mlevenje svih oblika identiteta, kulture, tradicije i morala utemeljenog na kolektivnom sećanju istinskih, na krvi, mitu i veri zasnovanih zajednica, na nasleđu Atine, Rima, Konstantinopolja i vere u Hrista.

Mozaik Isusa Hrista u Hramu Svetog Save (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Ova bitka, ne po prvi put, nije samo srpska.

 

Autorizovana i dorađena verzija teksta koji će biti objavljen u februarskom broju magazina Chronicles.

 

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Kronikls“ i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Carolyn Kaster

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u