Унутрашњост манастира Високи Дечани (Фото: Катарина Стељић/ЦМЈП)

M. Uzelac: Vreme velike umetnosti pripada prošlosti

Opasnost koja se nadvija nad nas ogleda se u gubljenju svesti o svemu što nam je prethodilo, u gubitku celokupnog sistema vrednosti na kojem je doskora počivao smisao čovekovog života i njegovo delovanje

O vremenu je pisao na početku svog velikog, poslednjeg a nedovršenog dela Toma Akvinski. Koliko god on bio teolog i hrišćanin, ipak je morao potvrditi da ni Bog uprkos svojoj svemoći ne može učiniti da ono što je bilo – nije bilo. Vreme postoji samo kao sada i čini granicu između prošlosti i budućnosti, kaže Milan Uzelac, nekada profesor estetike i ontologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, autor više knjiga iz istorije filozofije, metafizike, estetike i filozofije umetnosti. Nedavno je objavljena profesorova knjiga Fenomenologija našeg vremena u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića.

U knjizi ste analizirali prolaznost vremena i njegovu bespovratnost nasuprot večnom, tragajućem „sada”?
– Prošlost ne možemo izmeniti, mada nam može biti duga ili kratka u našem sećanju (setite se reči Hansa Kastorpa), dok nam je budućnost neizvesna, jer ono što će biti u njoj ne možemo ni predvideti. Život nam je možda i zato interesantan, jer se budućnost sastoji od iznenađenja. Živimo u neizvesnosti, bez uverenosti da znamo zašto. I dok tako trajemo često nam na um padaju stare pouke o tome da od pojedinca ne zavisi ni njegova slava, ni uspeh, ni posed, ni bogatstvo. Sve u životu može se izgubiti jednako lako kao što se i dobija. Retko ko umre u kući u kojoj se rodio, ili nekom oteo. U trajnom vlasništvu čoveka samo je njegov duh koji na istinski način živi u našem večitom sada. No, kad se to shvati, obično je sve već prekasno.

Hajdeger je pisao da „osadašnjenje” nudi čoveku nešto novo i ne dozvoljava mu „bačenost u smrt”. Tada je neminovno iskustvo prave vremenosti?
– Osadašnjenje podrazumeva sada i ovde, ono što nam je tu pred nama, ono u čemu i sa čim jesmo. Na pravi način postojimo samo u sadašnjosti; o tome su govorili Epikur i njegovi učenici. Ali čoveka kao svesno biće određuju sve tri vremenske dimenzije. Sadašnjost on može imati na pravi način samo ako ima budućnost kao mogućnost koja je uslovljena prošlošću.

Nauke su svetu oduzele životnost i svele ga na predmet računanja. One ne daju odgovore čoveku na ona krajnja pitanja, a pre svega na pitanje smisla postojanja, odnosno na pitanje onoga biti što se uzdiže nad vremenom. Vremenost vremena je unutarsvetska jer je vezana za vreme čineći mu osnovu. Sva tumačenja vremena, vreme vide kao unutarsvetsko, s ove strane biti i ništa, dok ono jedno (o kojem govori Proklo), koje sve omogućuje, ostaje i dalje s one strane svega što jeste, ničim uslovljeno, ni prostorom ni vremenom ni bivanjem ‒ no to je jedna posebna tema za jedan drugi razgovor. Sve složeno ne da se jednostavno istumačiti.

Razmatrate kategorije nestajanja i trajanja. Kada umetničko delo postaje bezvremeno?
– Umetnička dela nisu bezvremena, a ni vanvremena. Ona su uvek vremenita, budući da su u vremenu. Druga je stvar što su ona transgredijentna, što imaju sposobnost prelaženja iz epohe u epohu. Tokom svog trajanja ona neke slojeve gube, neke nove dobijaju. U različitim epohama ona kazuju različite stvari. Imaju mogućnost da izađu iz okvira koje im je postavio umetnik. Tako se dešava da ponekad budu privremeno „zaboravljena”, a kasnije ponovo „otkrivena”. El Greko je stekao svetsku slavu tek nakon pojave ekspresionizma. Mi možemo govoriti samo o tome šta neko umetničko delo govori nama, danas i ovde. Delo postoji kao idealna struktura, čime održava svoju identičnost. Ali doživljavanje dela i njegovo razumevanje u svakoj epohi je različito.

O bezvremenosti dela se može govoriti tek u novo doba od vremena romantizma. Skarlati i Mocart takvima svoja dela nisu videli. Čak je još i Betoven govorio da će se njegova dela izvoditi možda i kroz dvadesetak godina. Ono o čemu sam u više knjiga pisao jeste pokušaj da se odgovori na pitanje po čemu su neka dela uopšte umetnička dela, posebno danas. Većina predmeta i objekata koji se za umetnička dela proglašavaju, to zapravo nisu. Stvar je u tome da nema prosto drugog, novog naziva za njih. U pitanju je terminološki nesporazum. Vreme velike umetnosti pripada prošlosti.

Gadamer je rekao da je vreme nešto između juče i sutra. Vi pišete i o digitalnom vremenu, tj. vremenu virtuelne realnosti?
– Gadamer o vremenu govori kao o sada. Na taj način misli vreme i Aristotel u Fizici. O njemu se može govoriti na mnogo načina: može se govoriti o fizikalnom, merljivom vremenu, ili o vremenu u našoj svesti. Izuzetne stranice o odnosu ove dve vrste vremena imamo u Čarobnom bregu Tomasa Mana, mada, na samu prirodu problema najbolje je ukazao već Sv. Avgustin kad kaže da zna šta je vreme, ali kad ga neko pita, on to ne zna. Jedno je osećanje, drugo je pojmovno određivanje.

Smatram da u našem vremenu počinje da dominira još jedna forma vremena: to je vreme virtuelne realnosti. Mi fizički živimo u realnom vremenu, ali isto tako i u imaginarnom vremenu, u paralelnom svetu koji tvore digitalne tehnologije, pa se ide čak dotle da se tvrdi kako je sav svet samo jedan hologram. Opasnost koja dolazi iz sfere primene novih tehnologija jeste u tome i da ljudi virtuelnu realnost počinju da doživljavaju kao jedinu realnost. A to daleko više brine od novih matematičkih igara Edvarda Vitena ili Šintin Jaoa.

Sagledali ste i ne-vreme? Kako ga definišete?
– Smatram da nastupa jedno novo vreme, koje se uslovno može odrediti kao ne-vreme, budući da se potpuno razlikuje od celokupnog dosadašnjeg nam poznatog vremena koje nam je formiralo svest o tradiciji, kulturi i naciji kojoj pripadamo i odakle nam dolazi smisao života.

Opasnost koja se nadvija nad nas ogleda se u gubljenju svesti o svemu što nam je prethodilo, u gubitku celokupnog sistema vrednosti na kojem je doskora počivao smisao čovekovog života i njegovo delovanje. Možda je generacija kojoj mi stariji pripadamo i poslednja u kojoj prebiva duh istorije i kulture ranijih epoha. Nova, mlada generacija živi u bukvalnom sada, u duhovnom siromaštvu i neobrazovanosti. Teško da ima onih koji i danas čitaju Homera, Ovidija i Dantea, znaju za freske u Sopoćanima i Gračanici, slušaju Hajdna i Rahmanjinova, gledaju filmove Felinija i Tarkovskog.

Oni koji za pomenute umetnike i njihova dela ne znaju, smatrajući da im je to nepotrebno, ne pripadaju zapadnoj kulturi. Oni samo učestvuju u njenom rušenju putem zaboravljanja, i svojim vapijućim neznanjem osporavaju temeljne vrednosti koje nas mogu spasti od pada u novo varvarstvo, makar ono bilo i visoko sofisticirano.

 

Autor Mirjana Sretenović

 

Naslovna fotografija: Katarina Steljić/Novi Standard

 

Izvor Politika, 19. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u