Poslednji izbori u Sjedinjenim Državama svakako nisu ličili na standardan, pa čak ni prilično zaoštren, izborni proces, već na svojevrstan hibridni i kulturni rat, koji je prevazilazio podrazumevane političke i ideološke podele. Bajden svoj uspeh svakako duguje ozbiljnoj podršci u delovima državnog aparata, finansijske, bezbednosne, akademske i medijske elite, moćnim lobističkim grupama i organizacijama civilnog društva koje u Americi već standardno predstavljaju svojevrsnu paralelnu vlast, koja igra prilično ozbiljnu ulogu u određivanju i sprovođenju važnih i istorijski kontinuiranih strateških prioriteta američkih elita sa pretenzijama ka globalnoj kontroli, odnosno usmeravanju globalnog razvoja na svim nivoima.
Sama Bajdenova kampanja najviše je počivala na obećanju kontinuiteta Amerike kao globalne sile, čiji autoritet počiva na promovisanju i odbrani takozvanih demokratskih vrednosti, koje u levoliberalnom čitanju, pored neprikosnovenog slobodnog tržišta, u prvom redu podrazumevaju zaštitu prava manjinskih grupa (etničkih manjina i grupa određenih netradicionalnim identitetima) i slobodan protok ljudi, odnosno otvorenost prema integrisanju migrantskih grupa uz prilično rastegljivo tumačenje odredbi državnog zakonodavstva u oblasti domicilnosti i demografije.
Bajdenova kampanja je, na takav način određujući istinski identitet SAD, Trampovu eru predstavljala samo kao eksces i prolaznu avanturu, a sopstvenu pobedu kao povratak na pravi put, povratak Amerike svom istinskom liku, ali i svojsvrstan novi početak, čime se na izvestan način priznaje potres koji je u nekada neprikosnovenoj ideološkoj platformi i temeljima poretka izazvala pobeda Donalda Trampa.
Realizam „bez senke“
Od mnogobrojnog propagandnog materijala korišćenog u Bajdenovoj kampanji izdvojićemo plakat koji, pored slogana o ponovnoj izgradnji Amerike sa Bajdenom (Rebuild with Biden), prikazuje grupu osoba koje zajedničkim naporom podižu američku zastavu, u vizuelnoj paraleli sa čuvenom fotografijom sa Ivo Džime, na kojoj američki vojnici podižu zastavu svoje zemlje, simbolizujući američku pobedu nad Japanom, ali na svoj način i posleratnu dominaciju ove zemlje nad velikim delom sveta. Ovde se američka zastava podiže u samoj Americi, što podrazumeva da je Trampova era predstavljala poraz Amerike i vrednosti na kojima počiva; mračno doba sukoba i pretećeg sloma, ali koje će u krajnjoj instanci samo pomoći ovoj zemlji da se vrati svojoj istinskoj istorijskoj misiji.
Likovi koji podižu zastavu predstavljeni su metonimijski, odnosno svako od njih zastupa jednu grupu koju Bajdenova kampanja predstavlja kao noseću za buduću Ameriku. To su, redom, LBGT osoba muške spoljašnjosti i bele puti, medicinska sestra belkinja, hispano radnik, muslimanka (čija odeća slučajno ili ne ima boje albanske zastave), Afroamerikanac i pripadnica starosedelačkog naroda. Sam sadržaj slike je sasvim jasan i eksplicitan i u potpunosti se uklapa u opisanu ideološku agendu – u kontinuititetu sa Klintonovom i Obaminom erom.
Ono što više privači pažnju od sadržaja je stil u kom je naslikan ovaj plakat – tipičan, gotovo udžbenički primer takozvanog totalitarnog realizma, koji je dominirao u Evropi i celom zapadnom svetu tridesetih godina prošlog veka, bez obzira na ideološki predznak. Stil Bajdenovog plakata, ipak, najviše asocira na sovjetske plakate iz doba socrealizma, što nipošto ne razotkriva Bajdenove prosocijalističke namere (što bi voleli da misle trampovci) nego u osnovi zabrinjavajuće totalitarne tendencije, koje, iako odavno prisutne i delatne, ovim plakatom dobijaju prilično ogoljen lik.
Ovaj oblik propagandnog, tendencioznog realizma nazvao bih realizmom „bez senke“: ne predstavlja se stvarnost, već njena poželjna ideološka vizija, u koji nije dobrodošla nikakva „senka“, nikakva predstava konfliktnosti, ambivalencije, višesmislenosti i multiperspektivnosti koje poseduje stvarnost i njene korektne predstave. Ovakav realizam ne ohrabruje pitanja, raspravu, nedoumicu – sve što se ne uklapa u njegovu shemu jednostavno ne postoji, izlazi izvan stvarnosti i njenih normativa, pa samim tim potencijalno i izvan zakonitosti.
Protivnik promovisane vizije ne može biti tretiran kao legitimna strana u sukobu, već kao defekt, virus, poremećaj koji treba ispraviti, izlečiti, otkloniti, za dobro svih, pa i zabludelih. Drugačiji stav nije nešto čemu se treba suprotstaviti argumentima, što treba osporiti, nego nešto što treba lečiti ili, ako je nužno, odstraniti zbog dobrobiti ostatka organizma, odnosno nekakve projektovane celine.
Slika porobljavanja
Slika Amerike koju ovaj plakat promoviše je slika jednog prisilno nekonfliktnog i nestvaralačkog društva, čije smo posledice mogli da vidimo u pomenutom Sovjetskom Savezu. Namet socrealizma u likovnoj umetnosti i književnosti nije doveo do eliminacije i onemogućavanja svih izuzetnih umetnika, ali je stvaralaštvo većine njih ostalo upravo bez pomenute „senke“, za šta su odličan primer veliki pisac Konstantin Paustovski ili mnogobrojni izuzetni slikari, poput Dejneke, čija dela su se pretvorila u puko usavršavanje spoljašnje forme.
Te slike su možda lepe i majstorske, ali brzo zasićuju jer su bez drugog plana, bez ambivalencije i slobode u doživljaju stvarnosti koja čini privlačnim jedno umetničko delo i jedno društvo provetrava od svakodnevičke nužnosti, koja porobljava ljude, koji ipak nisu mehanizmi i kompjuterski programi, čija je svrha samo u reprodukovanju ideja ili roba. A problem sa totalitarnim realizmom je uvek što u centar ne stavlja konkretne ljude, nego ideološke projekcije i vizije, ne ljude kao ličnosti, nego kao projekte.
Bajdenov plakat, promovišući slobodu, zapravo je slika porobljavanja, i to pre onog već aktuelnog nego budućeg, pre ogoljavanje nego anticipacija. Ono što je dobro u svemu tome jeste upravo pomenuto ogoljavanje istinskih namera i ciljeva jednog (trans)ideološkog projekta, kao i činjenica da za realizmom „bez senke“ posežu poretci značajno uzdrmanog legitimiteta, kojima za odbranu uskoro neće ostati ništa osim gole sile.
Na nosiocima alternativnih viđenja američke budućnosti je da postojeće i buduće konflikte pokušaju da prevladaju bez sukoba velikih razmera, a u smeru izgradnje jednog podnošljivog društva za građane Sjedinjenih Država, ali i jedne Amerike koja više ne bi predstavljala pretnju celom svetu, bilo kao agresivna imperija, bilo kao baza za promociju jedne agresivne planetarističke ideologije distopijskog karaktera. Utopijska vizija plakata sasvim očekivano se razotkriva kao distopijska, a realizam „bez senke“ samo razobličava senke ideologije koju personalizuje Džozef Bajden, odnosno njen istinski lik.
Zbog svojih tamošnjih prijatelja, zbog umetnika, mislilaca i zabavljača koje volim, zbog tamošnjih mnogobrojnih dobrih i čestitih ljudi, ja nipošto ne želim propast Amerike, onakvu kakva bi podrazumevala velike ljudske i materijalne žrtve. Ali kako nedavno čusmo ovde kod nas, sasvim drugim i jednako mračnim povodom – biće šta će biti. A mi i ovako i onako, ali konačno, moramo da se vratimo sebi.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Michael D’Antuono/artandresponse.com
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
