Urušavanje plemenite laži o demokratiji

Sada kada je ogoljeno da je mit o američkoj demokratiji bio velika laž, šta će ostati od evropskog projekta čiji je krajnji cilj bio ujedinjenje Evrope po američkom kalupu?

Martovske ide su ove godine poranile – došle su 6. januara, makar za sadašnjeg „američkog Cezara“. Šta se desilo, kako se desilo, ko je zakuvao događaje na Kapitolu – o svemu tome dugo će se raspravljati. Međutim, bodeži su odavno naoštreni za Cezara, mnogo pre invazije na Kapitol. Na neki način, pozornica je već bila spremna – Tramp je ušetao u vašingtonski Forum i na kraju je „izboden nasmrt“, poput Julija. Bilo je zaista šekspirovski.

Odavno se smatralo da bi Tramp mogao da odbaci rezultate izbora usled potencijalne krađe poštanskih glasova (a poštanski glasovi su odigrali ogromnu izbornu ulogu 2020. godine). Projekat integriteta tranzicije (Transition Integrity Project – TIP) precizno je (ili ciljano) predvideo da će Tramp izgubiti izbore „nakon prebrajanja svih poštanskih glasova“ i da će ih potom osporiti. TIP se potom posvetio proučavanju načina za nasilno izbacivanje predsednika iz Bele kuće. Mediji i „platforme“ su figurirali u ovim pripremnim igrarijama prema kojima je Tramp osporavao izborne rezultate i dovodio u pitanje legalnost i autentičnost poštanskih glasova.

Nije moralo da bude ovako – ali niko nije pokušao da nađe kompromis povodom pravila o poštanskom glasanju (u stvari, pre se može reći da su ciljano odbijali kompromis). U svakom slučaju, invazija na Kapitol sada predstavlja veliki psihološki momenat (priča o „pobuni“) koji peče američku savest. Osim uznemiravanja kongresmena i senatora – nenaviknutih na iskustva iznenadnog gubitka sigurnosti – invazija je postala skrnavljenje „svetog prostora“ (sa svim pratećim konotacijama o izuzetnoj i božanskoj misiji Amerike). Bodeži su radosno zariveni – ponovo je pokrenut impičment, sudiće mu se u Senatu nakon Bajdenove inauguracije, a on i njegova porodica mogu da očekuju sudsko mrcvarenje.

„Ciklus osvete“

„Plava država“ pokušava da se obračuna sa Trampom od njegovih prvih stranačkih izbora. Taj obračun i dalje traje. Nekako istovremeno sa tim imamo i tehnološko-digitalno uklanjanje „crvene Amerike“ sa društvenih platformi, uz govorkanja o „čistki“ i kulturnom „prevaspitavanju“ njegovih pristalica (i njihove dece). Bajden već govori kao ratni predsednik (a Kapitol je sada iskusio ratnu atmosferu, sa sve vojskom i oružjem po njegovim hodnicima). „Tramp je“, kaže Bajden, „pokrenuo frontalni napad na naše institucije demokratije, od samog početka, a ono juče bila je kulminacija tog neposustalog napada“.

Evo prve ključne posledice onog „psihološkog događaja“ – ne samo za Amerikance, nego i za ceo svet koji posmatra kako se stvari odvijaju: Bajden je pozvao na mere protiv „domaćeg terorizma“ i koristio je rečnik koji je uglavnom rezervisan za borbu sa nekom neprijateljskom državom – takav rečnik uvek prati velike ratove. Ovo je materijal za „ciklus osvete“. Kad se radi o dve države u ratnom stanju, sve ovo je redovna praksa i sastavni deo rata. Države nastoje da svoj sukob reše kroz poniženje, represiju i nasilno potčinjavanje druge strane (npr. odnos SAD prema Japanu nakon Drugog svetskog rata). Ali Amerika je, makar nominalno, jedna država. Šta se događa kada se jedna država podeli, pa jedna strana „pobunjene“ elemente počne da posmatra kao „tuđinsku drugost“?

Demonstranti tokom nereda protesta ispred američkog Kapitola, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Evelyn Hockstein/For The Washington Post via Getty Images))
Demonstranti tokom protesta ispred američkog Kapitola, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: Evelyn Hockstein/For The Washington Post via Getty Images)

Ne znamo. Ali mržnja je intenzivna, kako prema Trampu, tako i prema njegovim „bednicima“. A sada su ovi sentimenti postali recipročni nakon poniženja predsednika impičmentom bez sadržaja, pokrenutom i izglasanom u roku od svega par sati. U ovom trenutku sve izgleda kao da će tok događaja voditi u spiralu sve dublje polarizacije.

Uspon trampizma stvorio je novo radikalno manihejstvo (učenje prema kojem je svet podeljen na dobro i zlo, svetlost i tamu, božanski i demonski princip i slično, prim. prev) u redovima liberalne elite. Tehnološke korporacije, sa algoritmima koji kljukaju ljude onime što žele da čuju i vide, imaju veliku ulogu u ovoj ditigalnoj i ideološkoj podeli. Ali suština je da se ta podela (lažno) servira kao borba na život i smrt između monolitnog liberalizma i monolitnog neliberalizma.

Ovo šalje snažnu poruku Rusiji, Iranu i Kini (pa i drugima) – SAD su duboko podeljene, ali će njihova „nova misija“ biti rat protiv neliberalizma sa pozicija „moralne uzvišenosti“ – najpre kod kuće, a potom i u ostatku sveta.

Slomljeni ideal demokratije

No, od većeg značaja je to što je konačno srušena „plemenita laž“ – maska koja je skrivala cinični aranžman koji se naziva „američka demokratija“. Krucijalni zaključak istakao je nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas kada je primetio: „Bez demokratije u SAD, nema demokratije ni u Evropi“.

Šta li je Mas imao na umu? Možda je komentarisao ljutitih 75 miliona crvenih Amerikanaca koji su sada uvideli šokantne razmere prevare. „Prevara“ se ovde ne odnosi na konkretne tvrdnje o trećem novembru (danu predsedničkih izbora u SAD, prim. prev), nego na mnogo širu prevaru u režiji sistema podešenog da radi za interese establišmenta. Ovo je bio jedan od nosećih stubova veštački stvorene saglasnosti na kojoj decenijama počivaju javni red i društvena stabilnost u Americi i Evropi: naivno uverenje da je demokratija esencija sistema.

„Plava država“ ruši ovaj stub kako bi se naslađivala u slatkoj osveti Trampu, koji se usudio da skine masku sa mnogih tajni vezanih za američki establišment. Tramp je pokazao koliko je „močvara“ postala korumpirana i artikulisao je najdublje strepnje i frustracije crvene Amerike o „odlivanju“ radnih mesta, ekonomskoj oskudici i „beskonačnim ratovima“. A crvena Amerika je, zauzvrat, projektovala svoje ogorčenje i iluzije kroz njega, pretvarajući ga u svog barjaktara.

Trampove pristalice tokom skupa ispred Bele kuće, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: AP Photo/John Minchillo)
Trampove pristalice tokom skupa ispred Bele kuće, Vašington, 06. januar 2021. (Foto: AP Photo/John Minchillo)

No, zapanjujuće je što rušenje nosećeg stuba „plemenite laži“ vrše upravo oni koji bi trebalo da imaju najviše interesa da je očuvaju (establišment). Ali ne mogu da odole. Jednostavno ne mogu da oproste „autsajderu“ Trampu što se umešao u njihove brižljivo izgrađene laži, rušeći simulakrum realnosti novm činjenicama koje je suprotstavio njihovoj „nauci“.

Nije li baš to ono što toliko plaši Merkelovu i Masa? EU ima sopstvenu, još fragilniju, „plemenitu laž“. Ona glasi: države bi – odricanjem od dela svog suvereniteta – mogle da učestvuju u ‘većem suverenitetu’ (tj. evropskom projektu), verujući da je on i dalje demokratski.

Cinični evropski aranžman funkcioniše samo ukoliko Merkelova i Makron mogu da predstavljaju američku demokratiju kao vodeći princip evropskog projekta (ma koliko to bilo obmanjujuće). Ali sada kada se svetla gase u „gradu na gori“, liderima EU ostaje samo slomljeni ideal demokratije kao poslednje utočište. Može li EU preživeti ako danas znamo da funkcioniše po turobnoj formuli razvodnjenog suvereniteta, bez prave demokratije, bez korena u širim narodnim masama, sa zajednicom sve više nalik oligarhiji kojom upravlja tajanstveni politbiro koji nikome ne polaže račune?

Poenta je da je evropska demokratija takođe nameštena kao i američka, i to u korist Nemačke i elita. A obični Evropljani su to primetili, naročito sada kada disproporcionalni teret ekonomskih nedaća kovida pada na jedan deo zajednice. Elite su u strahu od Trampa: on može sve to da ogoli za oči običnog naroda.

Neki lideri EU se možda nadaju da će trampizam biti toliko temeljno uništen i ućutkan da će biti moguće sanirati naprsline na zdanju evropske veštačke javne saglasnosti. Ali duboko u svojim srcima i oni znaju da će okretanje ka ideologiji identiteta i roda (kao izgovora za veću državnu kontrolu) samo produbiti podele, pošto se time sprečava da ljudi saslušaju jedni druge. To je politika podela koja više ne poseže ni za argumentima ni za ubeđivanjem.

Nemačka kancelarka Angela Merkel tokom govora u Evropskom parlamentu (Foto: Patrick Seeger/EPA-EFE/Shutterstock)
Nemačka kancelarka Angela Merkel tokom govora u Evropskom parlamentu (Foto: Patrick Seeger/EPA-EFE/Shutterstock)

Ostatak sveta zasigurno s pažnjom prati dešavanja. Više neće tolerisati moralne pridike Evrope (mada će ih, nema sumnje, i dalje dobijati), a države će nastojati da izgrade „javnu saglasnost“ oko drugačijih „stubova“ – labavih koncerata država (aluzija na tzv. „Evropski koncert“, odnosno geopolitički aranžman balansa snaga u Evropi tokom 19. veka, prim. prev), tradicionalne kulture i istorijskih narativa njihovih zajednica.

 

Naslovna fotografija: Samuel Corum/Getty Images

 

Izvor Strategic Culture Foundation

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u