Šta znači kada kažemo da je neka zemlja „prezadužena“, kada je dug opasan za razvoj privrede, i da li SAD uopšte mogu da budu prezadužene – to su pitanja na koja ću pokušati da odgovorim u ovom tekstu.
Uobičajeno se koriste neki matematički odnosi između „ukupnog javnog duga“, ili „privatnog duga“ u odnosu na bruto domaći proizvod (BDP) ili onaj nacionalni (BNP) neke ekonomije. Naravno, iza tih brojeva stoje obimne matematičke analize koje pokušavaju da nam pouzdano odgovore kada nema rizika. Ne govore šta treba da se učini nego šta je bezbedno. Najčešće ćete čuti da je ekonomija stabilna ako je javni dug do 60 odsto BDP-a, a da su finansije stabilne ako deficit budžeta ne prelazi tri odsto BDP-a.
Odmah da kažem da kandidujem drugi kriterijum prezaduženosti, tako da privredne sisteme pre svega treba podeliti na one koji će vraćati dugove zato što će biti prinuđeni na to, i one koji uopšte neće vraćati dugove, niti bilo kome pada na pamet da će ti dugovi ikada biti vraćeni.
Ravnoteža deficita
Srbija ima javni dug od nešto malo manje od 60 odsto svog BDP-a. Nemačka 75 odsto, Francuska 120, Italija 160, SAD 130, a Japan preko 250 odsto u odnosu na svoj BDP. Ko je prezadužen?
Počeću od SAD. Moderna monetarna teorija kaže da su potpuno prevaziđeni strahovi zbog velikog budžetskog deficita koji je najveći kreator javnog duga. U 2020. godini on je iznosio neverovatnih 4.000 milijardi USD. Zato što tih istih 4.000 milijardi dolara za nekoga drugog predstavljaju prihod. Dakle, naspram duga države stoji nečiji prihod, i sve je u ravnoteži. Problem, po njima, može nastati kada se privreda konsoliduje (ostavljam po strani činjenicu da se od 2007. godine privreda tako navikla na štampanje para da se nikako ne konsoliduje bez novih i novih finansijskih injekcija), a nastavi se s upumpavanjem novca, zbog inflacije koja bi u tom slučaju znatno porasla. Ako se tada stane sa štampanjem, sve je u redu.
Oni pak ne kažu da su potpuno prećutali obavezu vraćanja javnog duga. Sada bi država trebalo da zahvata od privrede i građana kako bi vratila dug. I nije slučajno da se ta sitnica preskače. Dug se uopšte neće vraćati. Novim zaduživanjem će se vraćati obaveze koje dospevaju. Onog sekunda kada bi se pristupilo vraćanju duga, ceo sistem bi bankrotirao.
Ova finansijska operacija je moguća iz mnogo razloga. Osim zbog posebnog položaja dolara u svetu, pre svega zbog toga što su SAD zadužene u sopstvenoj valuti. Zbog toga što značajan deo duga kao poverilac drži centralna banka. Zato što najveći preostali deo duga drže domaće finansijske institucije. Tek zatim slede Japan, Kina, Saudijska Arabija… I na kraju, zbog dugih rokova dospeća obveznica na naplatu.
Naravno, sve i da duguju u stranoj valuti, bilo bi nemoguće prinudno naplatiti dugove od SAD. Samo bi tada oni morali da koriste vojsku, a to nije civilizovano. Ali dug ne bi vraćali ni po koju cenu. Za razliku od situacije kada neko duguje Americi; onda sve mora da se vrati, s kamatom, do poslednjeg centa.
Japan je nominalno najzaduženija država na svetu. Ali i oni duguju sve u svojoj valuti (jen). Kod njih je Banka Japana poverilac više od 50 odsto javnog duga, a gotovo sve ostalo domaći subjekti. Rokovi dospeća su još duži nego kod SAD. I naravno, niko nikada neće vratiti taj dug, ali Japan ne može doći u situaciju da mu neko pleni sredstva ili robu na ime neplaćenog duga. Doštampaju koliko treba, i to je sve.
Komplikovana evrozona
U evrozoni je stanje u pogledu duga politički mnogo komplikovanije. Ako se prihvati da se dugovi suštinski ne vraćaju, onda će građani Nemačke pobesneti zbog čega se onda nemački političari nisu zadužili za još 75 odsto (što bi bilo još oko 2.500 milijardi evra). I naravno, sve manje ekonomije će reći „pa onda ni mi ne vraćamo“. A ako se zauzme stav da se dugovi ipak moraju vratiti, onda će građani Francuske i Italije pobesneti: „Šta hoće ti nacisti…“ A sasvim sigurno nema šanse da neko dobije izbore u tim državama s tezom da se dug mora vratiti. U tom smislu, i kad nema neposredne ekonomske štete po države evrozone, jer su i one u velikoj meri sve dugove konvertovale u evro u proteklih desetak godina, tu će se pojaviti velika politička šteta, u smislu novih tenzija ka dezintegraciji zajednice.
Prisetimo se Grčke. Dok je Nemačka verovala da nepopustljivim odnosom prema Grčkoj može posredno pretiti stvarno velikim dužnicima, pre svega Italiji i Francuskoj, insistirali su da su štednja i vraćanje duga jedini mogući put. Uzgred su, naravno, na ime „bratske pomoći“ nesolventnoj Grčkoj u iznosu od 100 odsto isplatili svoje banke (istina, i francuske) koje su bile poverioci, i time onemogućili dužnika, Grčku, da pregovara o otpisu dela duga. Zato što, umesto ekonomski osetljivijeg poverioca kakva je banka koja je na udaru konkurencije drugih banaka, Grčka kao novog poverioca dobija tržišno neosetljivu Evropsku centralnu banku ili Evropsku komisiju.
Međutim, kada se videlo da su slične političke garniture pobedile i u Italiji, Španiji i Portugaliji, Nemačka se uplašila da bi finansijska surovost prema Grčkoj mogla da zapali bure baruta nezadovoljstva građana mnogo većih država, pošto nikome nije sporno da bi oni bili sledeći na udaru. I onda je celih 220 milijardi evra koje je u međuvremenu Grčka postala dužna drugim suverenim subjektima odloženo za naplatu, i to na deset godina. S pravom Grčke da opet samostalno vodi svoju ekonomsku politiku. Grčka će izvesno postojati za 10 godina, a da li će postojati njeni poverioci, ECB i EK, to ćemo tek videti.
I bi duga
Postoji stanje kada važne države koje su na udaru kolonizacije (kako god se to danas naziva) nisu prezadužene. Rusija i Kina. To je nedopustivo iz ugla Amerike i satelita. Jer nema važne poluge za izrabljivanje. Zato će sada ubrzano izmišljati razne sudske odluke po kojima će im navodno Rusija i Kina biti dužne. To je njihovo hrišćanstvo – „I bi duga“.
Naš dug je veoma ozbiljan. Dve trećine je u stranoj valuti. Sve kamate, uključujući i dugove u dinarima, realne su (veće od inflacije). Rokovi dospeća su neuporedivo kraći. I Srbija nema nikakvu političku moć da izbegne plaćanje duga. Pored toga je struktura srpske privrede veoma nepovoljna. Glavna zahvatanja, radi vraćanja dugova, odnosila bi se ili na strane investitore, jer su oni najveći privrednici u Srbiji, ili na građane, čiji standard je i ovako relativno nizak. Za četiri miliona građana Srbije je i baš nizak.
Kod građana uopšte nema prostora za ozbiljnija zahvatanja, a stranci će se spakovati i otići, pošto su došli u Srbiju zbog obećanja da će ovde dobiti povoljnije uslove za poslovanje od bilo koje druge ponude. Ta trka ka dnu ima stvarno svoje dno. Da stvar bude do kraja jasna, Srbija ima skromne stope rasta i kada se izuzetno brzo i obimno zadužuje. Kada bi se sa zaduživanjem prestalo, nastupila bi recesija. Pa bi tek to postojeće dugove učinilo još opasnijim.
U prethodnom nabrajanju samo je Srbija stvarno dužna. Zabrinjavajuće dužna. I dugovi su naši. A dugovi ostalih pobrojanih država su ničiji. U tome je sva „modernost“ novih monetarnih i sličnih teorija.
Naslovna fotografija: Novi Standard
Izvor Pečat, 22. januar 2021.
BONUS VIDEO:
