Slučaj Aleksić i politizovanje morala

Kad moralizam širokih pretenzija prekrije zdravo političko rasuđivanje, on automatski polarizuje društvo i proizvodi agresivne podele. To je jasno uočljivo i kod nas i u svetu

Slučaj Miroslava Aleksića razumljivo je potresao srpsku javnost. Reakcije su bile jedinstvene u osudi onoga što se Aleksiću stavlja na teret i zdušne u podršci žrtvama. Iako očekivano jedinstvene u osudi, reakcije na ovaj slučaj su u mnogo čemu bile različite, posebno u pogledu sagledavanja prirode ovog nemilog događaja.

Mada se često kaže da je „put do zvezda posut trnjem“, to trnje ne bi smelo da bude seksualna eksploatacija. Granice prisile i saglasnosti, u pravnom ali nekada i u društvenom tumačenju ovih odnosa umeju da budu dosta „mutne“, i dobro bi bilo da ovaj slučaj pomogne da se one iskristališu. Nadamo se da će slučaj M. Aleksića doprineti da se podigne društvena svest i bolje pravno uredi ovo izuzetno osetljivo polje, koje karakteriše odnose institucionalnog autoriteta jedne osobe nad drugom (profesor, policajac, psihijatar, šef…).

U paketu sa izlivom gneva zbog optužbi o silovanju, pojavilo se mnoštvo komentara, analogija i asocijacija sa tendencijom da se sam slučaj posmatra kao karakteristika srpskog društva u celini. Tu pre svega mislim na niz malicioznih i bizarnih insinuacija, kao i direktnih optužbi, da se M. Aleksić „krije iza hrišćanstva“, tj. da je „čitao ’Oče naš’ pa silovao“, te da je M. Aleksić „ogledalo sprskog društva koje počiva na silovanju“.

Moramo da se zapitamo kako su ti komentari tako brzo i tako lako eskalirali do Crkve, vere i same države? Zašto se nisu zadržali na nivou glumačke profesije i neformalnih odnosa moći u okviru kojih je M. Aleksić i došao u poziciju autoriteta nad žrtvama? Zbog čega ovaj događaj ne bi bio ogledalo kulturnog establišmenta, ili beogradske srednje i više klase, već se po nekoj čudnoj logici odmah vezuje za Srbiju? Kako to da M. Aleksić nije čitao delo ili recitovao reči nekog dramskog pisca, pa onda silovao, nego je baš naglašeno da je navodno čitao „’Oče naš’ i puštao duhovnu muziku“?

Kulturni rat

Katapultiranjem osuda na nivo „Srbije i pravoslavlja“, napuštajući ravan lične odgovornosti (gde spada većina silovanja), događaj je izmešten iz sfere „krivičnog dela“ i tendenciozno smešten i fokusiran upravo na područje srpske države i pravoslavne vere kao dva važna stuba kolektivnog identiteta srpskog naroda. U ovoj nepotrebnoj i ničim opravdanoj eskalaciji (a zašto to tvrdim raspraviću dalje u tekstu), krije se još jedan, za mene mnogo važniji, aspekt iznesenih optužbi. Ova eskalacija je samo izraz kulturnog rata (ili identitetske krize) koji odavno tinja u Srbiji.

Činilo se da je posle 5. oktobra kulturni rat u Srbiji završen očiglednim trijumfom „kultur-levice”, tj. ideologije „radikalnog liberalnog individualizma” – čiji su agenti bili, pre svega, predstavnici kulturnog i akademskog miljea samoimenovani kao „Druga Srbija”.

Demonstranti sa zastavama Otpora i raznih drugih pokreta i političkih stranaka tokom demonstracija ispred Narodne skupštine, 05. oktobar 2020. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Demonstranti sa zastavama tokom demonstracija ispred Narodne skupštine, 05. oktobar 2020. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Međutim, ta slika počela je da se menja desetak godina kasnije. Sahrana patrijarha Pavla izvela je na ulice ogroman broj ljudi u tada letargičnoj Srbiji. Emocije i zasluženo poštovanje koje je imao patrijarh kao ličnost nesumnjivo su u sebi sadržale i nešto više od ličnih simpatija. Bio je to svojevrsni, jasno vidljivi, dokaz o kulturnoj moći SPC, koja je u vreme vladavine „petooktobarske elite” sve više doživljavana kao alternativa vladajućem političkom i kulturnom narativu. Litije u Crnoj Gori su više nego jasno to pokazale.

Kulturni rat, dakle, ne samo da nije bio gotov, već se strana koja je sebe doživljavala kao pobednika našla pod pritiskom geopolitičkih promena odnosa moći u zemlji i svetu. Stupanjem na scenu novih generacija neopterećenih prošlošću (niti Jugoslavijom i njenim raspadom) pokazalo se da je ideološki narativ koji je dominirao u prvoj deceniji 21. veka gubio na snazi. Nove generacije, ispostavilo se, ne samo da ne robuju pričama o univerzalnim i evropskim vrednostima kultur-levice, nego svoj identitet i sistem vrednosti sve više vezuju za mnogo konkretnije stvari, ne bežeći od oblikujućeg partikularizma. Tu svakako spada i Kosovski zavet koji su kroz istoriju baštinili epska tradicija i Crkva.

Upravo zbog svoje uloge i značaja, Crkva je postala obavezna meta, bilo direktnih bilo indirektnih napada. U tu svrhu se koristi sve što je pri ruci pa tako već skoro 20 godina afera sa vladikom Pahomijem nikako da siđe sa dnevnog reda. Tu su i uvek prisutne optužbe za „skupe džipove“, verovatno u očekivanju da se vladike voze biciklom (pogotovu zimi). Iako učestale, ove optužbe nisu imale željeni rezultat. Naprotiv, to je imalo efekat neke vrste „pljuvanja uvis“, gde su protagonisti napada mnogo više ukaljali sebe nego Crkvu. Sa druge strane, Crkva je već decenijama jedna od institucija sa najvećim poverenjem i poštovanjem u zemlji.

Opšte moralisanje

Ako je tako, zašto se onda ovakve optužbe na račun Crkve, dovedene do stepena ofucanih klišea, tako uporno forsiraju? To će nam biti jasno ako sagledamo drugu dimenziju ovih defamacija, koje uveliko nadilaze svoj neposredni povod. To je dimenzija globalnog ideološkog prepoznavanja kao i nametanje politički podobnih orjentira. Dobar deo svetske tzv. „kulturne levice” i njenih intelektualnih prethodnika, gradio je svoj idejni identitet na kritici religije i delovanja Katoličke crkve. Dok se pre dva veka Katolička crkva kritikovala zbog njene isuviše velike duhovne i materijalne moći, putem optužbi da širi sujeverje, neznanje i mrak predrasuda, danas je kritika Crkve na Zapadu pre svega organizovana oko narativa o pedofiliji. Zadržimo se na tome da je to ozbiljan problem i negativan društveni kredit Katoličke crkve.

Dobar deo našeg „kulturnog establišmenta” je uvek nekritički sledio zapadne trendove. Kroz napade (makar i u aluzivnoj formi) na SPC i „civilizacijski deficit” srpskog pravoslavlja, nastoji se da se demonstrira pripadnost i veza sa tekućim idejnim kretanjima u zapadnom društvu (mada i to čine sa desetak godina zakašnjenja). To što se sa jedne strane ignoriše pozitivna funkcija koju je Crkva kroz istoriju imala i njen veliki civilizacijski doprinos razvitku društva i kulture, kao i to što prave neopravdanu paralelu o društvenoj ulozi i statusu katoličke i pravoslavne crkve, čini se da za njih nema neki značaj. Bitno je, u logici „palanačkog duha” (kojeg se groze, ali ga na čudan način žive), deklarativno se svrstati u glavne tokove kulturnih i ideoloških strujanja na Zapadu.

Napadi na Crkvu nisu jedini pokazatelj ovih tendencija već se one mogu lako videti i po parolama na društvenim mrežama. Niz slogana, istrgnutih iz društvenog konteksta u kome su nastali (parole kao što su „Me Too”, „Nisi sama”, „Dosta je bilo tišine” i slično), pokušavaju da se veštački nakaleme na tkivo srpskog društva. Upravo ovaj prepoznatljivi duh imitacije, praćen jakim elementima agitacije i mobilizacije emocija, omogućava međusobno prepoznavanje i imaginarno jedinstvo. Ovakav nastup više doprinosi proizvodnji sumnji, nego rešavanju problema. Čini se da njegovim protagonistima i nije toliko važno da li će se problem rešiti ili ne, niti da li postoji saglasje oko uzroka određenog problema, koliko im je važno da budu prepoznati da su i oni „kao i sav normalni svet”. A mesto „normalnosti” zna se gde je.

Demonstranti sa transparentima tokom protesta protiv seksualnog nasilja i uznemiravanja u okviru MeToo marša u holivudskom delu Los Anđelesa, 12. novembar 2017. (Foto: AP Photo/Damian Dovarganes)
Demonstranti sa transparentima tokom protesta protiv seksualnog nasilja i uznemiravanja u okviru MeToo marša u holivudskom delu Los Anđelesa, 12. novembar 2017. (Foto: AP Photo/Damian Dovarganes)

Pa ipak, krajnji cilj nije samo prepoznavanje, to jest uključivanje u kulturnu matricu zapadnih društava (što je san svakog autokolonijalnog duha), nego mnogo više. Neskrivena ambicija je da se kroz napade na tradiciju, kulturnu mitologiju i ikonografiju, viđenje istorije, pa i Crkvu (u okviru kojih se artikuliše etos zajednice), uspostavi set „novih vrednosti” (ma kako one neodređene bile) i uvedu novi oblici politički podobnog ponašanja i reagovanja. To nema snagu „kulturne revolucije” koju smo viđali u bliskoj istoriji, ali ima njene ambicije.

Otuda i emfatično paradiranje moralnim načelima i prevođenje mnogih teških društvenih i političkih pitanja iz sfere u kojoj su nastali (a to je sfera različitih interesa) u sferu sveopšteg moralisanja – svi treba da se volimo, poštujemo, i pomažemo. To se može videti kroz diskurs o migrantima, multikulturalizmu, LGBT pravima i nizu drugih tema. Ovo potiskivanje politike u ime morala i transponovanje politike u teatralno-moralni performans ipak je duboko politički čin. Upravo na negiranju političkih interesa u ime tobožnjeg morala počiva politika ove grupacije. Kako je moral postao pseudo-okvir rasprave, tako se u očima kultur-levice svako protivljenje njihovim stavovima vidi kao moralno pogrešno, a ne kao drugačije političko viđenje.

Eskalacijom humanističko-moralističkog diskursa kao zamene za real-političko odnošenje prema stvarnosti ne rešavaju se očigledni problemi (kao što je to gorepomenuti slučaj zloupotrebe autoriteta učitelja), već se fokus i opravdani bes pomeraju na druge teme – u ovom slučaju sa počinioca jednog seksualnog delikta na državu Srbiju, i još više na pravoslavlje kao formu duhovnog života. U ovoj manipulaciji, koje možda ni njeni protagonisti nisu svesni, kreirajući svoje priče kroz unapred zadati diskurs-algoritam o Srbiji, podriva se duh solidarnosti i zajednice.

Pretetnja mekog totalitarizma

U filmu „Kabare“ (ovde parafraziram prof. Milan Brdara) postoji antologijska scena u kojoj mladi fašista u jednoj krčmi peva pesmu o lepoti prirode, cveću i drveću. Dok pesma odmiče i ostali gosti mu se pridružuju i kako je broj glasova koji pevaju veći, tako se i ton pesme menja i postaje sve više preteći. Na kraju kulminira u obećanju „sutrašnjica pripada meni“ dok svi zajedno drže ruku podignutu u „Hilterov“ pozdrav! Tako i ovde: neuspeh da se srpskom drustvu nametne politički i kulturni narativ u okviru velike priče o „haškoj pravdi i krivici” pokušava da se sa makro nivoa spusti na kapilarni nivo, gde na jednoj strani srpsku realnost oblikuje duh siledžijstva, pravoslavlja i tamjana, a na drugoj leži obećanje o „evropskoj budućnosti”.

Ova umetnička geneza totalitarizma uveliko važi i za delovanje naših „moralista“. Oni prikriveno konfiskuju polje javnog govora – stavljajući sebe u poziciju neprikosnovenog sudije. Dakle, ako se bezrezervno poveruje u reči ovih „sudija” onda će onaj mladi fašista iz filma Kabare, sada obučen u odeću moralno-kulturne policije, vrlo lako ovladati društvom i bićemo – a da to i ne znamo – lako upleteni u mrežu mekog, politički korektnog totalitarizma.

Zgrada Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) na Novom Beogradu (Foto: Wikimedia/Mihajlo Anđelković, CC BY-SA 3.0)
Zgrada Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) na Novom Beogradu (Foto: Wikimedia/Mihajlo Anđelković, CC BY-SA 3.0)

S druge strane, kad moralizam širokih pretenzija prekrije zdravo političko rasuđivanje, on automatski polarizuje društvo i proizvodi agresivne podele, što lako možemo primetiti i kod nas i u svetu. Upravo na tome počiva tzv. revolucionarni mentalitet, danas preobučen u sud ukusa i nipodaštavanja beslovesne mase. Moralizovanje politike ne vodi uvek ostvarenju univerzalnih vrednosti (ugrađenih u moralno rasuđivanje). Često, negirajući princip društvene svrsishodnosti i kolektivne pameti (kristalizovane u kulturnim kodovima), ovakvo moralisanje zapravo vodi negaciji ljudske dimenzije moralnih principa.

Apstraktni moralizam je veoma privlačan za mlade ljude sa izoštrenim osećanjem za pravdu, ali bez životnog iskustva – i lako ih zavodi. U stvarnosti, to je oblik manipulativnog, u političke svrhe investiranog govora, iza kojeg, u našem slučaju, stoji ambicija za ekskluzivnošću i autokolonijalnom participacijom u podeli kolača moći, bogastva i priznanja.

Manipulacija koja se odigrava putem jeftine moralizacije političkog diskursa može se primetiti i na mnogo važnijim pitanjima. U krugovima kultur-levice često možemo čuti da je Srbija za svoju sudbinu devedesetih sama kriva. Da je Srbija kriva što se pobunila protiv jačeg. Da je, uprkos nasilju i zločinima koje je pretrpela, „istorijska obaveza“ Srbije pomirenje bez istine i pravde za srpske žrtve! Da zarad bolje budućnosti (ulazak u EU), Srbija mora da prihvati i (haško) poniženje i nasilno otimanje onog što Srbija doživljava kao najsvetije (Kosovo).

Sada zamolite nekog od ovih „moralnih apostola”, da pročitaju prethodni pasus, ali da reč Srbija zamene rečju „žena“ i pitajte ih da li se i dalje slažu sa njim?

Ova vrsta logičke nedoslednosti pokazuje da iza jake moralističke retorike ne stoji ni jak moral ni principi, već jedna vrsta lukave političke logike, koja kao takva može da se prilagodi od slučaja do slučaja. Ono što važi za Jupitera ne važi za vola, ali u njihovoj priči „vo“ uvek ispadne Srbija. Zato pripadnici kultur-levice u Srbiji nemaju problem sa tim da pozivaju na uzdržanost u slučaju glumca Gorana Jevtića, gde se kroz problem seksualne zloupotrebe provlači i problem homoseksualizma, dok u slučaju M. Aleksića pozivaju na preispitivanje moralnog zdravlja celog društva. Za njih su slučaj LGBT siledžije G. Jevtića i srpskog „strejt siledžije Miroslava”, koji je usput čitao i „Oče naš”, po „civilizacijskim i svetskim” merilima različite priče.

Srpski pozorišni, televizijski i filmski glumac Goran Jevtić (Foto: Medija centar Beograd)
Glumac Goran Jevtić (Foto: Medija centar Beograd)

Ovo baca istinsko svetlo na logiku teatralnih optužbi i prenemaganja kako je, eto, Aleksić „ogledalo srpskog društva koje počiva na silovanju“. One više nemaju vrednosnu već čisto političku, samopocirajuću i nadasve nepravednu formu.

Ako država i narod imaju dušu, onda je nametanje takvih optužbi očigledan primer kako se ta duša zlostavlja!

 

Vladislav Obrenović je politikolog i saradnik Novog Standarda. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Flickr/Emmanuel Huybrechts, CC BY 2.0

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u