Заставе Србије и припадници Гарде током обележавања 76. годишњице операције „Халијард“, Прањани, 26. септембар 2020. (Фото: Танјуг/Андрија Вукелић)

Nikola Vrzić: Naši i njihovi

Zašto bi odnos prema pitanju stranog posredovanja u domaćim političkim (ne)prilikama morao da bude određujući faktor za utvrđivanje iskrenosti namere da nama bude bolje nego što jeste

Pitanje može da se učini samo kao teorijsko, no ionako je samo odgovor zapravo bitan. Zato što iz njega proizlaze stvarne posledice, to jest sve ove okolnosti u kojima živimo.

Dobra i loša opozicija

Koja je, dakle, vlast dobra? Jasno: svaka koja će državu ostaviti u boljem stanju od onog u kome ju je zatekla, odnosno u najboljem mogućem stanju s obzirom na uslove na koje inače nije mogla da utiče. S tim što se ovome može dodati i opservacija da se razlika između dobre i loše vlasti sastoji i u pitanju hoće li njeni nosioci, posle odlaska s vlasti, biti bogatiji ili mnogo bogatiji nego što su bili pre nego što su na nju dospeli (daleko je Urugvaj a i jedan je Hose Muhika da s položaja otputuje u svojoj plavoj „bubi“, najzad, slično osobenjaštvo ni Vojislavu Koštunici nije pripisivano u ozbiljnu zaslugu).

Kako god, suština je ista, naime, dobra je ona vlast koja pretežno radi u našem interesu. Ovo pak nasuprot onoj vlasti koja naročito radi u korist sopstvenog ili, ne daj Bože, stranog interesa, pri čemu jedno ne isključuje drugo a lopovluk i izdaja baš često idu zajedno; stvar lične psihologije i shvatanja morala, valjda. Ista načelna merila mogu, štaviše moraju, da se primene i na opoziciju. Zato što se jedina razlika između vlasti i opozicije sastoji u tome što bi opozicija da bude ono što vlast već jeste, hoćemo da kažemo, posredi je razlika istovetna razlici između ubistva i ubistva u pokušaju. Jedno je uspešnije od drugog pa samo otuda i odgovornost nije ista.

Ukratko: kao što postoje dobra i loša vlast, tako postoje i dobra i loša opozicija. A razliku među njima čini odnos prema nacionalnom interesu.

Uzgred budi rečeno, ovakav odnos prema razumevanju politike – jedini koji diktiraju zdrav razum i opšte dobro, da se razumemo, sve drugo je za dobro nekoga drugog – ovako dakle postavljeni odnosi omogućili bi kudikamo normalnije odnose u društvu; zato što bi stavljanje državnih i nacionalnih interesa na prvo mesto, kao neupitnu vrednost, omogućilo i dogovor vlasti i opozicije o tim interesima i vrednostima. Pa bi oni mogli i da sarađuju na opšte dobro, umesto da samo ratuju. I naravno da nismo toliko naivni da bismo se usudili da se ponadamo da će nam se ovako nešto zaista i dogoditi.

Prizivanje Bajdena

A opet, to ne znači i da toj lepoj utopiji ne treba da težimo. Što da ne, verujem zato što je nemoguće, i neka bude što biti ne može. I kao što postoji odgovornost vlasti, iako ne u istoj meri, razume se, mora da postoji i odgovornost opozicije. I to nas dovodi do pitanja koje je, u ovom trenutku, slučajno, aktuelno, a može da bude i neočekivano korisno zato što na njemu možemo da raspoznamo kakve se namere stvarno kriju iza predloga formulisanih tako da deluju neupitno. Govorimo o zahtevu dela opozicije da se dijalog vlasti i opozicije o izbornim uslovima – inače neophodan – odvija uz posredovanje Evropske unije, i odbijanju drugog dela opozicije da se takvom zahtevu priključi.

Pa tako Borko Stefanović, potpredsednik Stranke slobode i pravde, traži formiranje ministarstva za sprovođenje izbora, koje „ne mora da se zove ministarstvo već sekretarijat, ili komisija, ali je bitno da ima izvršna ovlašćenja kako bi sprečilo najraznovrsnije zloupotrebe kod izbora“. I još kaže, pored ostalog što je rekao, da se (predsednik Srbije Aleksandar) „Vučić o tome ne pita, već pre svega građani Srbije i Evropska unija“. I poteže ključni argument: „Ono je (navedeno ministarstvo) postojalo u Severnoj Makedoniji.“

Dok će predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić, gostujući u emisiji pisca Marka Vidojkovića, reći: „Mislim da treba da imamo jednog ili dva pregovarača ispred cele opozicije i da u prisustvu evropskih posrednika jasno izložimo šta je to konkretno što bi trebalo da se u Srbiji promeni da bi izbori bili polufer, polunormalni, polupošteni.“

Vidojković je inače tom prilikom Jeremića predstavio kao „drugara i našeg saborca“, on je njemu rekao „brate“, kažu, sličan se sličnome raduje. Vidojković je u novogodišnjem izdanju lista Danas poručio: „U 2021. očekujem da Bajdenova administracija pomogne građanima Srbije u rušenju Vučićeve diktature, pošto sami to ne umemo.“

Nasuprot tome je predsednik DSS-a Miloš Jovanović „sramotnim“ i „ponižavajućim“ nazvao učešće u dijalogu sa strancima o unutrašnjim političkim pitanjima Srbije, i obećao da u takvom dijalogu neće učestvovati. Jovanović je, naravno, delimično u pravu; delimično otuda što uvlačenje stranaca u naša pitanja nije samo sramota i poniženje nego mnogo gore od toga. Zato što ti stranci, konkretno, Evropska unija ili nova administracija Džozefa Bajdena iz SAD, neće ovde posredovati da bi nama bilo bolje, već da bi kroz to posredovanje ostvarili neki svoj interes. Koji nije nužno podudaran s našim, dapače. I samo beskrajno naivni, takoreći politički idioti, mogu to da ne vide. Dok su oni koji se samo prave da ne vide da Bajden može da uloži vreme i resurse kako bi ovde intervenisao isključivo zbog sopstvene, a ne zbog naše koristi, jednostavno, podli.

I zato poziv strancima da nam se umešaju u naše probleme predstavlja poziv koji im je upućen da ostvare svoj interes preko naših leđa. Nazovite to kvislinškim ili naprosto izdajničkim mentalitetom, kako vam drago.

Najzad, upravo nam o tome svedoči spomenuti primer naših južnih komšija u čiji se (pred)izborni spor, zar smo uspeli to da zaboravimo, Viktorija Nuland umešala da bi od Makedonije napravila Severnu i uvukla je u NATO. I valjda ne treba dokazivati zarad čijeg je interesa to učinila, budući da svi znamo da se članstvo u NATO-u ne sipa u traktor, promena imena zemlje još manje. A sada se Viktorija Nuland, posle osvežavajuće pauze od četiri godine, opet vratila na vlast u Vašingtonu. Treba misliti i o tome.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Andrija Vukelić

 

Izvor Pečat, 29. januar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u