Silovanje u vreme kulturnog rata

Različiti aspekti monstruozne afere silovanja koja trenutno trese Srbiju, kao i moj progon, ilustruju neke od ključnih društvenih slabosti i patologiju autokolonije Srbije

Naša sumnjičavost ima brojne razloge. Kulturalno smo joj skloni, čak i u slučajevima kada je za nju teško naći racionalne razloge. Na primer, kada je reč o desetinama maloletnih polaznica jedne privatne škole glume. Neke od njih tvrde da su godinama prolazile kroz užas, poniženja i pakao kome nije lako naći ravnog. Sklonost ka neverici je ovde pustila još dublje korene u decenijama tranzicije, kada smo varani. Često od likova koji su delovali anđeoski naivno ili sasvim iskreno.

Ali čini mi se da i neočekivano velika količina sumnjičavosti prethodnih nedelja u današnjoj, duboko podeljenoj Srbiji, ima još neke uzroke. Prvi se tiče činjenice da ovde besni prljavi kulturni rat. U njemu jedna, građanistička strana, sastavljena uglavnom od pismenih, kulturno kulturnih i svezubih narcisa, za svaku ružnu stvar i zlo krivi srpsko društvo, navodno neizlečivo bolesno. Ta sklonost ka učitavanju srpstva u svaku individualnu patologiju i sramotni postupak eskalira uvek kada neka jeziva stvar ima elemente koji se mogu vezati za Srpsku pravoslavnu crkvu i druge specifične institucije ili kulturalna obeležja Srba.

Lično zlo tada, po pravilu, biva protumačeno kao navodni izraz kulturalno uokvirenog, neuništivog etničkog zla. Štaviše, obično kao još jedan „dokaz“ da smo svi mi – naravno, ako se kontinuirano ne dekontaminiramo i ne suočavamo – pomalo „zveri srpske“, pravoslavljem navođeni civilizacijski otpad sklon klanju i silovanju. „Velika sramota je što neki mediji iskorišćavaju ovu tešku temu silovanja i seksualnog zlostavljanja mladih glumica kako bi širili laži, blatili zemlju i crkvu, i iskorišćavali tugu i bol ljudi kako bi dobili klikove i malo para“, komentarisao je na Tviteru Sergej Dojčinović.

„Lešinarenje u Srbiji i lažno moralisanje medija koji apsolutno rade sve na destrukciji srpskog društva je nešto najodvratnije što imamo u državi.“ Prethodnih dana su tako više iz same Srbije nego iz antisrpskog okruženja stizale tvrdnje da je „kultura nasilja pod krinkom vjere već odavno fakt u Srbiji. Dublji je problem od samog Miroslava. Pogledaš medije i način izvještavanja, šta se vrti na TV-u i da opozicija nacionalistima nije ni za petama.“

Lični primer

Drugi, donekle povezani povod za sumnjičavost i nevericu prepoznaje se i u mom ne tako davnom iskustvu. Medijskom linču lažima i montiranim „dokazima“ sa društvenih medija da sam navodno serijski „progonitelj žena“, koji je jula 2019. organizovala grupa moćnih, elitnih feministkinja uz snažnu pomoć vodećih autokolonijalnih medija, kao i nekoliko srboskeptičnih opozicionih stranaka, paragrađanskih organizacija i profesionalnih udruženja. Tu se prepoznaje jedna stvar koja je, bojim se, gora i od suđenja. Nisam dobio priliku da se branim i uverljivo demantujem kanonadu laži i objasnim kako i zašto su montirani navodni dokazi, čak ni da govorim javno. Da nije bilo dve oklevetane televizijske emisije, Pečata i nekoliko istinski nezavisnih i otvorenih jutjub kanala, bukvalno više ne bih postojao u javnosti.

Zašto je moj lažirani slučaj koristan za razumevanje snažne sumnjičavosti prema navodima grupe žena, verovatno će i sud to pokazati, stvarnih žrtava?

„Ima nas koje profesionalni kodeks obavezuje na to, ali nas i ljudski kodeks obavezuje da verujemo ženama“, napisala je na tviteru urednica Vremena Jovana Gligorijević, koja je 2019. godine sastavila kanonadu laži i montiranih „dokaza“ protiv mene. Zajedno s Jugoslavom Ćosićem i Dražom Petrovićem, koordinirala je moje streljanje feminističkim lažima. Štaviše, Jovana Gligorijević nam sama serijski demonstrira zašto treba biti sumnjičav. Zahvaljujući njoj i grupi privilegovanih saborkinja, koje su u javnosti monopolisale „žensko pitanje“ i prava, nad svim strašnim ženskim istinama nadvijaju se podle feminističke laži. Morali bi biti svesni masnog feminističkog laganja, i uzroka i posledica, da bi mogli da razumemo reakcije na „seksualno nasilje i posledice“, što je Gligorijevićeva stavila i na naslovnu stranu Vremena.

Jovana Gligorijević, novinarka „Vremena“ (Foto: Snimak ekrana/Centar za antiautoritarne studije)
Jovana Gligorijević, novinarka „Vremena“ (Foto: Snimak ekrana/Centar za antiautoritarne studije)

Ona se poziva na knjižicu Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama, koju je sročila feministička autokolonijalna transmisija pod nazivom „Novinarke protiv nasilja“. Trebalo je da kažu i da su protiv slobode govora za neistomišljenika i za cenzuru. Među biserima je da „medijski izveštaj ne sme da umanjuje, ismeva nasilje i ne bi trebalo da se u njemu iznosi neverovanje preživeloj/žrtvi.“ Ističu i da treba „posebno voditi računa o izbegavanju relativizovanja ’blažih’ oblika nasilja, poput seksualnog uznemiravanja koje je krivično delo“, gde, kažu „novinarke“ sklone relativizaciji svakog nasilja i progona, „uvek treba imati u vidu da je seksualno nasilje svaka radnja iz sfere seksualnosti učinjena prema nekoj osobi bez njenog pristanka; zbog toga, treba izbegavati traženje i pružanje dokaza da je postojala upotreba sile, jer ona nije nužna za seksualno nasilje, a time se relativizuje nasilje u kojima nije postojala“.

Autokolonijalne feministkinje su i u Srbiji uspešno prisvojile, „sinegdohizovale“ položaj(e) žena. Iako samo deo, one su svoje stavove, interese i preokupacije u javnosti poistovetile sa stremljenjima i problemima svih žena. Plus, u ovoj ideologiji je prisutan najsporniji aspekt bogatog Marksovog nasleđa, armiran pomodnom poststrukturalističkom mišlju. One su ideju „diktature proletarijata“, žrtava strukturalne diskriminacije i izrabljivanja, zamenili idejom diktature u ime (ženskog) roda – po svaku cenu i svim sredstvima. Plus, smatraju da su uvidi žena, koje predstavljaju strukturalno ugroženim čak i kada su same turbo-privilegovane, po sebi superiorni i istinitiji u odnosu na (skoro) sve druge, sem određenih manjinskih.

Ali svaka stvarnost, pa i rodna, nikada nije crno-bela. Kada već govorimo o medijima, neke urednice su se pokazale kao posebno bahate i nemilosrdne cenzorke – ako su uopšte postojali neistomišljenici u njihovim ideološki očišćenim redakcijama. Na primer, to je u, od Srbije ukradenom, lažnom NIN-u nekada bila Antonela Riha, a danas Vesna Mališić, de fakto glavna urednica redakcije u kojoj Milan Ćulibrk igra ulogu fikusa. Doduše sposobnog da namakne sponzorske pare otetom nedeljniku, čiji je tiraž na granici da se meri u stotinama. Cenzorke su bile i Sanda Savić i Jelena Kosanić Podunavac u informativnom programu nekadašnjeg B92 – jednom drugačije zavisnom mediju. Prvo od zapadnih donatora, a zatim od Demokratske stranke – sve do smrti, više samoubistva, za koju je zaslužno vlastoljublje i srebroljublje Verana Matića, naizgled toplog izdanka Gradske konferencije Saveza socijalističke omladine Beograda, koji je izrastao u vodeću autokolonijalnu mačku s devet lukrativnih, slugeranjskih života.

Neokolonijalno oruđe

Ženska prava i ženske patnje i stradanja su i formalno priznate kao ključno neokolonijalno oruđe novembra 2001. godine. Tada je supruga jednog američkog predsednika Lora Buš prvi put održala govor u terminu redovnog nedeljnog radijskog obraćanja predsednika naciji. Pozivanje na položaj žena, i to iz usta „prve dame“, trebalo je da ojača legitimitet vojne intervencije ranjene i ponižene supersile u Avganistanu, uokvirene, kao i većina narednih, kao spasilačka misija. Kasnije je jedna karijeristkinja Hilari Klinton prigrlila ženska i gej prava i proglasila ih „ljudskim pravima“ – ali nije uspela da postane prva američka predsednica. Sprečila ju je „korpa bednika“, masa siromašnih i gladnjikavih, kojima još nisu oduzeli pravo glasa. Naravno, pravo da ne umirete od gladi politički ne postoji kao ljudsko, pošto su i u Srbiji i u SAD i u ostatku sveta „ljudska prava“, kao i feminizam, monopolisale privilegovane, cinične i beskrupulozne, neokolonijalne sluškinje i sluge kapitala.

Ne treba ignorisati činjenicu da u Srbiji, ne bez razloga, misle da im je sve dozvoljeno i da su nedodirljive, bele medvedice neokolonijalizma. Ostavljen ne samo bez posla već i mogućnosti da bilo šta zaradim onim što znam i umem, kanonadom orkestriranih laži autokolonijalne feministkinje i njihovi moćni saborci su mi uništili zdravlje i život. Pretvoren sam u živi leš, više uništenog nego prvog „poništenog čoveka“ u Srbiji, kako me je, zadovoljna ishodom, opisala Biljana Srbljanović. Ova, takođe lažima i podmetanjima sklona javna ličnost, inteligentna je i nemilosrdna ideološka borkinja. Pri tome, iako imućna, zbrinuta sponzoruša, prilično je inventivna u svojoj „Pradom“ i „Ermeom“ ušuškanoj dosadi.

Organizovala je tako i „doček“ haške presude Ratku Mladiću u jednom kafiću u svom kraju. „Uz piće i aplauze, proslavićemo objavljivanje presude krvniku i spustiti glave u znak pijeteta za sve pobijene u ratu u Bosni“, napisala je u pozivu. Sklona da cepa kao najsuroviji muškarac, pa onda javno kmeči da je krhka ženica ako se usudite da joj odgovorite sličnom merom, Srbljanovićeva je moj odstrel opisala izrazom koji ima važno mesto u poslednjoj fazi kulturnog rata u SAD.

Dramska spisateljica Biljana Srbljanović (Foto: Medija centar Beograd)
Dramska spisateljica Biljana Srbljanović (Foto: Medija centar Beograd)

„Poništavanje“ meta predstavlja glavni cilj „kulture poništavanja“, koju su, polazeći od iskustava i uspeha ranijih faza „političke korektnosti“, razvili i usavršili američki „liberali“. Ona uključuje različite perverzne, ali medijski upečatljive metode, od kojih je neke moguće opisati samo oksimoronima poput „buling u suzama“, kao i pretnju fizičkim nasiljem maskiranih „antifašističkih“ aktivista. Ipak, najdelotvorniji su različiti oblici pritisaka, prvenstveno preko takozvanih nevladinih („neprofitnih“) organizacija, „liberalnih“ medija i društvenih mreža, koji obećavaju da će institucije ili kompanije koje se opiru poništavanju mete biti zatvorene ili da će imati ogromne finansijske gubitke.

Uspešno „poništavanje“ neistomišljenika ogleda se i u odstranjivanju iz javnosti kao (sa)govornika i uklanjanje iz obrazovnih i drugih institucija u kojima se vode ključne bitke kulturnog rata. Treba stalno podsećati da su njegovi glavni ciljevi (re)definisanje društvenih prioriteta i normi i uporedno regrutovanje mladih mozgova, prvenstveno u srednjim školama i na fakultetima. Ono se ogleda u njihovom „spontanom“ – obično kao „zdravorazumskom“ ili „ljudskopravaškom“ – stavljanju u službu neoliberalizma i pomoćnih ideoloških alatki.

Tu spadaju metastazirano manjinarenje, tačnije privilegovanje ne toliko različitih društvenih (ali ne i klasnih) margina koliko manjinica s tih tanušnih margina, i ideologija roda. Ona je na svim periferijama, pa i u Srbiji, usavršena i stalno biva osnaživana uz pomoć bogatih iskustava i razornih „uspeha“ imperijalnog feminizma i homokolonijalizma. Prepoznatljiva je u, po pravilu napadnom, „signaliziranju vrline“, koje uključuje frljanje ključnim rečima potčinjavajuće i elitističke ideologije roda, frazama kao što su „osnaživanje“, „patrijarhat“, „toskični maskulinitet“ i „intersekcionalnost“. Ideologija roda, kao i prateći feministički i homonacionalistički aparat, postali su važni alati desuverenizacije, pokoravanja i dalje subalternizacije siromašne većine.

Lokalne specifičnosti „poništavanja“

Naravno, i originalno američka strategija „poništavanja“ je u svojoj slučajnosrpskoj kopiji dobila neke specifične dimenzije i aspekte, koji su bili prepoznatljivi i u mom slučaju. Zatiranje je učinjeno vrlo lako i uspešno ne samo zahvaljujući ogromnim uspesima autokolonijalnih snaga u ovdašnjem, mnogo složenijem kulturnom ratu već i kukavičluku, internalizovanom kompleksu Srebrenice i gubitničkom mentalitetu njihovih suparnika, a mojih, trebalo bi, „saboraca“. Parališući gubitnički mentalitet je sazdan na mešavini karijerizma, profiterstva i straha koji caruje među mnogim istaknutim ličnostima, deklarativno perjanicama otpora neokolonijalnom mešanju i desuverenizaciji. Zato ovde nasuprot sve sofisticiranije, trijumfalističke kulture autošovinizma stoji malo šta sem tužne kulture poraza u koju su, bez svojih masovnih medija i sa slabašnom organizacijom, potonule antikolonijalne snage.

Moji jedini relevantni gresi i stvarni povod za medijsko pretvaranje u opasnog „progonitelja žena“ (i svašta još, mnogo goreg, na društvenim mrežama) jesu pojmovi autošovinizam i Slučajni Srbi, kao i dosledna dekonstrukcija autokolonijalnih snaga i ogoljavanje njihovih laži i metoda delovanja. U tome su mi pomogla samo lična iskustva u Trećem svetu i preispitivanje sopstvenih zabluda o prirodi, veličini i jedinstvenosti zala koje su devedesetih činili Srbi. Zato je posebno bolna tišina mnogih od deklarisanih patriota i medijskih profesionalaca od kojih sam očekivao da će, ako ništa drugo, pomoći da se čuje moj oklevetani i zaglušeni glas. Poznanici mi i dan-danas stalno pominju primere svojih prijatelja koji se boje da na društvenim mrežama prenesu moje tekstove, s kojima se ili slažu ili ih smatraju relevantnim.

To me, nažalost, ne čudi. „Hrabri“ Gorislav Papić me je, na primer, odmah stavio na „crnu listu“ emisije koju uređuje – gde sam ranije bio redovan gost, mada isključivo kao svedok događaja ili sagovornik na „lake“, spoljnopolitičke teme, za koje u Srbiji ima vrlo malo iole upućenih sagovornika ili ih uopšte nema. Da ne ulazim ovde u „hrabrost“ serijske EU tezgaroške Ljubice Gojgić, izgleda izgubljene u darovima raznih štiftunga i ambasada, i mesijanski kompleks Olje Bećković, koji je već razorio i njen nemali dar i poslednje tragove profesionalnosti i izbalansiranosti. Ipak, ključno za razumevanje lakoće mog „poništavanja“, kao i mere u kojoj sam fizički i psihički izmrcvaren, jeste opskurna uloga Ljiljane Smajlović, jedne od najinteligentnijih i najmoćnijih (deklarativno) patriotskih i suverenističkih medijskih ratnica. U mom slučaju skrivene iza žalosnih izabranika – Višnje Aranđelović i Vladimira Radomirovića, fikusa na čelu UNS-a. Inače, de fakto suvlasnika „Pištaljke“, jedne od nepotističkih para-NVO koje deluju u ključnom neokolonijalnom sektoru „istraživačkog novinarstva“.

Vladimir Radomirović, predsednik Udruženje novinara Srbije (UNS) (Foto: presscentar.uns.org.rs)
Vladimir Radomirović, predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS) (Foto: presscentar.uns.org.rs)

Pošto je u mom slučaju „poništavanja“ primenjen i američki metod ucenjivanja i pretnji poslodavcu, moram reći da imam mnogo više razumevanja za sramnu ulogu naše najveće tajkunke, vlasnice Fakulteta za medije i komunikacije, i njenih saradnika. S katedre sam oteran posle sistematske višegodišnje marginalizacije, iako sam godinama bio najbolje ocenjeni predavač. Tu treba izdvojiti dve činjenice, koje čine FMK posebno ranjivim na prljave pritiske lažima, kojima je legitimitet dala kultura poništavanja. Prvo, fakultetom haraju dva isprepletana profesorska lobija, odranije sklona „poništavanju“ neistomišljenika – autošovinistički i homonacionalistički. Ne znam koji je netolerantniji prema različitim stavovima i otporu neokolonijalizmu.

Drugo, čini se da uprava fakulteta sistematski krši jedan broj zakona i višestruko je osetljiva na hajku na društvenim mrežama, koja je vođena kako bi mi dali otkaz. Pri tome, nju je na svom tviter profilu prvi pokrenuo Jugoslav Ćosić, komandant omiljenog glasila glavne ciljne grupe ovog elitističkog fakulteta. Najperverznija je činjenica da na fakultetu – sa koga sam, navodno, otpušten isključivo zato što još nisam doktorirao – na svim smerovima i departmanima, i na osnovnim, i na master, i na doktorskim studijama, predaje i ocenjuje na desetine, a možda i stotine nastavnika koji ne da nemaju doktorat, ili bar master već neretko ni završen fakultet. Ovo je, naravno, samo jedan od primera kršenja relevantnih zakonskih odredbi koje sam uočio ili za koje sam čuo od bivših kolega.

Patologija autokolonijalne Srbije

Nažalost, različiti aspekti monstruozne afere koja trese Srbiju, kao i moj progon, ilustruju neke od ključnih društvenih slabosti i patologiju autokolonije Srbije, da parafraziram otrežnjujuću sintagmu Slobodana Antonića.

U vezi s optuženim i optužbama, sve je jasno. Reč je o jednoj istinski univerzalnoj patologiji i zlu. Ali baš u ovom slučaju su se kristalisali i dvostruki standardi i prava priroda ovdašnjeg „feminizma“, „liberalizma“ i „evropejstva“ i naš drugi, slučajnosrpski autoritarni impuls – vezan za shvatanje Srba kao „zapuštenog naroda koji nije moguće dovesti u red“. Zato je danas neophodno braniti prave žrtve od laži lažnih i, nažalost, u senci organizovane kampanje klevetanja u ime feminističkih ciljeva, stalno isticati da ženama nikada ne smemo verovati samo „zato što su žene“.

Čak i ako vas ne ponište i ne okleveću kao „progonitelja žena“, nezahvalno je kritikovati ove autokolonijalne kerbere i demaskirati njihove „argumente“. Oni možda stvarno „šene“ da ih ili NATO ili EU ili Soroš nagradi. Ne znam. Nezahvalno je suditi o motivima, čak i kada se radi o autokolonijalizmu i njegovoj vernoj senci, autošovinizmu. Ali ako ogolite delić njihovog zla, u najboljem slučaju, prikačiće vam etiketu da time samo „šenite da vas nacoši nagrade“.

Džordž Soroš, osnivač i predsednik Fondacije za otvoreno društvo (Foto: Olivier Hoslet/Pool/EPA)
Džordž Soroš, osnivač i predsednik Fondacije za otvoreno društvo (Foto: Olivier Hoslet/Pool/EPA)

Nažalost, izgleda da nema nagrada za borbu protiv autokolonijalizma – ni od „nacoša“ ni od onih koji to nisu. Biće da manjka i stranih sponzora i domaće hrabrosti. Sudeći po mom iskustvu, postoje samo kazne i pretnje – iliti, kolokvijalno rečeno, stalno „silovanje“. Policija je već bila da mi pretrese stan i da me privede. I dalje sam na birou za nezaposlene. Ostalo je još da mi pošalju šintere, ili koja služba je već nadležna za nas – nacifikovane „zveri srpske“, koje se usuđuju da i dalje hodaju ulicama, pišu i govore.

 

Zoran Ćirjaković je politikolog i bivši predavač na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK)

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Arnold Paul, CC BY-SA 3.0

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u