Ne idu građanska država i loš narod

Izetbegović i njegovi „probosanski“ istomišljenici bi hteli da sa predstavnicima „lošeg naroda” grade demokratsku, građansku BiH. Ta idite, molim Vas, gde to može?

Na osnovu čuvene Andrićeve pripovetke „Pismo iz 1920“, o Bosni se često može čuti da je „zemlja mržnje“. Takvo uopštavanje je zavodljivo, ali svakako preterano, kao i svako instrumentalizovanje snažnih i zgusnutih literarnih iskaza u neumetničke, prevashodno ideološke svrhe. Pogotovo kad se autoritetom takvih pouka/poruka prikriva duhovna lenjost i komotno nadomeštaju sposobnost i trud vlastitog promišljanja i razmatranja složenih tema i pitanja.

Nije Bosna samo „zemlja mržnje“, jer je u njoj vazda bilo i mnogo ljubavi. Ali, teško je poreći da njome odvajkada povremeno urliču prave oluje i sveudilj potmulo gmižu zmije mržnje i netrpeljivosti. Kao i u svakoj zemlji preko koje je i kroz koju je stolećima prolazilo suviše teške istorije, na nju se iz bližeg i daljeg okruženja grabljivo gledalo, u nju se sa raznih strana dolazilo, ali ne uvek i odlazilo, a domaće stanovništvo se u telu i u duhu delilo i raslojavalo.

Proplamsaji mržnje

U novije vreme javnost u BiH se ponovo uverila da se i u ravan deklarativno konstruktivnog političkog govora, koji bi logično trebalo da je odmeren i obazriv, sve češće probijaju i iz njega izbijaju proplamsaji teško suzdržavane ponorničke mržnje i dodatno zagađuju i onako zatrovanu atmosferu „demokratije na bosanski način“.

Konkretno, izričito neizrečen, ali više nego jasno sugerisan sud lidera SDA Bakira Izetbegivića o Srbima kao o lošem narodu koji bi se morao zapitati otkud u njegovim redovima toliko zločinaca, kao i poređenje – od strane ministrice vanjskih poslova Bisere Turković – predsedavajućeg Predsedništva BiH Milorada Dodika sa Hitlerom, samo su najnoviji odrazi jednog stanja duha koje, kad je o njihovim komšijama Srbima reč, prožima misli i osećanja znatnog dela bošnjačkog naroda, a naročito je zastupljeno u redovima njihove političke i intelektualne elite, odnosno „elite“.

Ove izjave izazvale su, i u BiH i van nje, lavinu reakcija i komentara, kojima se ne bih bavio. Dovoljno je rečeno, a sve je i jasno. Ja bih baš o nečemu što je jasno a što zatočnici i sejači mržnje nikako ne mogu ili ne žele da vide.

Ministarka spoljnih poslova BiH Bisera Turković (Foto: Snimak ekrana/FACE HD TV)

U mnogim reagovanjima na Izetbegovićev ispad podseća se na srpsko poreklo  njegove porodice, o čemu je svojevremeno, navodno, govorio i njegov otac, pominje se i sindrom konvertitskog kompleksa, a iznose i uporedne ocene istorijskih puteva srpskog i bošnjačkog naroda… Sve je to zanimljivo, u određenom smislu i opravdano, pa i korisno, ali držim da nije najvažnije. Mrzitelje ništa od toga neće osloboditi mržnje u kojoj gotovo sladostrasno uživaju i  misle da njenim javnim iznošenjem zadobijaju, pored jačanja samopouzdanja, nekakvo moralno dostojanstvo, uz sračunati politički profit, naravno.

Contradictio in adjecto

Bitno je razumeti da su stalne nove potvrde snažnih i dugotrajnih mržnji najuverljiviji argument za tvrdnju da istinski demokratska i tzv. „građanska“ država Bosna i Hercegovina, za koju se mrzitelji Srba programski zalažu, jednostavno nije moguća. To je pravi contradictio in adjecto, logička i životna aporija.

Zato gospodin Izetbegović objektivno, premda mu to verovatno nije namera, spada među najdelotvornije saveznike većine Srba, a bogme izgleda i Hrvata, koji ne prihvataju bošnjačku ideju i viziju „funkcionalne“, demokratske i građanske BiH, u kojoj bi se odlučivalo na osnovu principa „jedan čovek – jedan glas“, konstitutivnost naroda i svi ustavni i pravni mehanizmi koji je garantuju bili ukinuti, a nacionalne pripadnosti se „rastvorile“ u nadetničkom „inegralnom bosanstvu“, sa Bošnjacima kao „temeljnim narodom“.

Nije teško pretpostaviti kako bi se u takvom građanskom raju osećali i prolazili građani proglašeni pripadnicima „lošeg naroda“, sa navodnim endemskim fašističkim sklonostima i genocidnom hipotekom. A to tovarenje greha nije nešto novo niti, pak, prolazno, štaviše, prelazi u hronično opterećenje, pa i rutinsko postavljanje onih koji su za sebe proizvoljnio prisvojili apsolutnu neopozivost moralnog suda.

Evo jednog navoda iz paradigmatične „teorijske“ knjige „Fenomenologija srpske genocidne svijesti“ (1995) Rasima Muminovića, čoveka koga mnogi Bošnjaci doživljavaju kao istaknutog filozofa, pa bi u Sandžaku čak i da mu daju ulicu: „Nije teško utvrditi da je taj horizont pripadao ljudima 13. i 14. st. pa bi se dalo zaključiti da je taj narod neupućen ili bolestan, zbog čega je nesposoban da shvati ono što je izvan tog horizonta. Istina je da je taj narod neupućen u ono što mu treba, te stoga dekadentan. Ali u toj dekadentnosti on je toliko isključiv da se može smatrati po tome bolesnim, prema tome on je dekadentno isključiv, a mentalno toliko indoktiniran nacionalistički da se to može smatrati patologiziranim, te otuda veoma opasnim“.

A Izetbegović i njegovi „probosanski“ istomišljenici bi hteli da sa predstavnicima tih opasnih patologiziranih nacionalista, o kojima jamačno dele Muminovićevu dijagnozu, valjda njihovim prevaspitavanjem uz pomoć sa strane, grade demokratsku, građansku BiH.

Ta idite, molim Vas, gde to može?

Šta s lošim narodom?

Evo nešto i o legitimnosti srpskih predstavnika, ovoga puta iz pera literarnog obrađivača srpskog maligniteta, bivšeg Srbina/Crnogorca „pokajnika“ Marka Vešovića, iz knjige zapisa „Smrt je majstor iz Srbije“ (1994): „Ali bih nešto dometnuo. Tačno je da su ti predstavnici legalno izabrani, ali to je jedina politička vrlina koja im je danas preostala. No, ne zaboravimo: i Adolf Hitler je bio još legalnije izabrani predstavnik njemačkog naroda. Toliko o legalitetu. A što se tiče legitimiteta, postavio bih jedno pitanje: ljudi koji su počinili bazakonja od kojih ljudska pamet stane, a usta se skamene, jesu li još uvijek legitimni predstavnici srpskog naroda? Ako zaista jesu, onda se mora zaključiti da se radi o razbojničkom narodu. Na taj zaključak, dakako, moj razum ne može da pristane. Stoga, ili su Srbi dostojni najdubljeg prezrenja, ili Karadžić, Koljević i tuta kompanija nisu više legitimni predstavnici Srba. Nek izaberu jedno od dvoje“.

Kao što nedavno čusmo, gospođa Bisera Turković je analogiju sa Hitlerom implicitno protegla na legitimitet sadašnjeg srpskog člana Predsedništva BiH, pa je na Srbima, kako još 1992. zapisa Vešović, da biraju ili takvo rukovodstvo ili najdublje prezrenje.

Muškarac maše srpskom zastavom u Andrićgradu, Republika Srpska (Foto: GettyImages/Sean Gallup)

Nije li, uostalom, SDS od strane SDA još početkom devedesetih proglašena terorističkom organizacijom? A bila je većinska srpska stranka. Šta onda ostaje „lošem narodu“, Srbima, u skladu sa Vešovićevom logikom, koja je očito na snazi i danas, sem najdubljeg prezrenja, jer uporno biraju nelegitimne predstavnike. Šta onda sa takvim neizlečivo bolesnim narodom?

Možda je odgovor dao izvesni Mujo Ibrica, „vaspitač“ u ozloglašenom tarčinskom silosu, kad je, prema svedočenju Mila Bratića u knjizi „Krik iza zidova tamnice“, na pitanje srpske majke zašto joj odvode, ni krivog ni dužnog, sina, „podrugljivo i s visine dobacio: ‘Vodimo ga zato što je Srbin. Nijedan Srbin ne smije ostati na slobodi“. Neke zločine su, izgleda, počinili i potomci dobrih Bošnjana, pa je, eto, i ova sentencija ostala zabeležena…

Ipak, odviše Srba je ostalo na slobodi ili, tačnije, izborilo se za slobodu, državno-pravno potvrđenu Dejtonskim sporazumom. Pošto im se, kako vidimo, i dalje pripisuju osobine „lošeg naroda“, čiji predstavnici vode „sirovu politiku“, kako sa njima stvoriti demokratsku, građansku, centralizovanu i bezentitetsku BiH iz dženetskih vizija vođstva njihovih bošnjačkih komšija?

Nikako!

Mihizovo predskazanje

Mržnja nije produktivan državotvorni princip, što je i balkanska i svetska istorija mnogo puta dokazala. Oni koji se iz ovih ili onih razloga ne vole i istrajavaju u dubinskoj mržnji prema pripadnicima naroda sa kojima im je zadato da žive na istom prostoru, privremeno mogu o(p)stati zajedno sa njima samo uz primenu državne sile i diktature, što i povest Bosne i Hercegovine ubedljivo potvrđuje.

Toga su bili svesni pojedini umni Srbi i Bošnjaci, ali je diktat duha vremena, toka svetskih i regionalnih zbivanja i dominantnih ideologija nekako uvek nadjačavao i proizvodio iluziju o tome da su razlike, međusobice i mržnje srećno i trajno prevladane.

Lucidni i cinični Borislav Mihajlović Mihiz konstatovao je jednom prilikom da su ideje Jugoslavije i demokratije inkompatibilne, jer kad bi Jugosloveni dobili priliku da se slobodno izjasne o tome šta stvarno žele, njihova zajednička država postala bi nemoguća. Doživeli smo, ali svi, zajedno sa Jugoslavijom, ne i preživeli taj „trenutak demokratske istine“.

Da navedem i jedno podsećanje koje potiče iz bošnjačke/muslimanske sredine i vremena mnogo udaljenijeg od onog u kome se svojom dijagnozom/prognozom oglasio Mihiz.

Bilo je to oktobra 1969. godine. Kao pratilac i prevodilac bio sam dodeljen pomoćniku ministra obrazovanja Egipta, gospodinu Feridu Gaziju, da mu pomažem tokom posete Jugoslaviji. Posetio je i Sarajevo, čemu se veoma radovao, znajući da tu živi mnogo njegovih istovernika i da je Šeher značajno istorijsko, duhovno i kulturno središte islamske Umme.

Naravno, u skladu sa tadašnjim poretkom, službeni program posete nije predviđao obilazak islamskih sakralnih objekata, verskih institucija i kulturnih znamenitosti. Predložio sam mu da odemo do Begove džamije, gde je gost ozareno klanjao namaz, a zatim smo prešli do prostorija IVZ, da vidimo ima li koga s kim bi gost mogao da porazgovara.

Demokratski džihad

Promisao je hteo da naiđemo na čuvenog alima i veoma ljubaznog i pristupačnog čoveka, hadži Huseina efendiju Đozu, u tom trenutku verovatno najautoritativnijeg islamskog mislioca u BiH. Đozo se sa iznenadnim musafirom iz dragog mu Kaira, uz kahvu preko kocke šećera, zadržao u dužem razgovoru, tokom kojeg se ovaj, pored ostalog, zanimao za odnose verskog i nacionalnog u Jugoslaviji, kao i za položaj islama i muslimana u jednoj komunističkoj državi, u kojoj je vera proterana u privatnu sferu i u kojoj se na nju ne gleda sa simpatijama.

Đozo mu je sve polako i strpljivo objašnjavao, a i meni su njegova razlaganja bila više nego zanimljiva i poučna. U jednom trenutku je prekinuo kazivanje, malo se zamislio, pa rekao: „Svi smo Vam mi isti narod, iste gore list, ali su nas religije i istorija razdvojile i udaljile. Kad bolje razmislim, iako su meni silno naudili, ovi komunisti i nisu tako loši, samo što ne veruju u Boga. Jer, bez njihove diktature koju zovu ‘bratstvo i jedinstvo’ verovatno ne bi bilo ni Jugoslavije, ni Bosne u njoj“.

Husein Đozo (u sredini) u nacističkoj uniformi za vreme Drugog svetskog rata

Nisam tada do kraja shvatio šta je umni alim hteo da kaže, ali sam naslutio da je nešto važno, i neobično, pa sam odmah po povratku u hotel sve od reči do reči zapisao. I sačuvao.

Alija Izetbegović u „Sjećanjima“ piše: „Đozo je bio moj prijatelj. Sa njim sam sarađivao i uz njegovu pomoć objavljivao članke u svesci islamskog kalendara Takvim. Tekstove sam potpisivao sa L.S.B. (inicijali imena moje djece – Lejla, Sabina, Bakir). To je bio niz članaka pod naslovom ‘Problemi islamskog preporoda’. O ovim pitanjima Đozo i ja smo bili istomišljenici“.

Husein Đozo je bio i jedan od prvih čitalaca Islamske deklaracije. Bakir, koji je preko inicijala svoga imena još davno sa babom ušao na stranice Đozovog Takvima, pored Islamske deklaracije, za koju je poverio da mu je stalno na radnom stolu, mogao bi pročitati i neki tekst očevog prijatelja i istomišljenika, recimo iz knjige „Islam u vremenu“.

Možda bi onda bolje razumeo smisao istorijskom vremenu prilagođenog idžtihada i prestao da snuje o „demokratskom džihadu“ protiv komšija iz „loših naroda“.

 

Naslovna fotografija: Elvis Barukcic/AFP/Getty Images

 

Izvor Sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u