Propaganda postoji od kada je prvi čovek uspostavio odnos nadmoći nad drugim i pokušao da legitimizuje svoj novostečeni gospodarski status. Drugim rečima, propaganda je neophodna kako bi moć i vlast mogli da se održe. Pošto je legitimitet jedan od najvažnijih stubova politike, uvek se može naći jedna strana koja svoj legitimitet brani i druga suparnička strana koja taj legitimitet pokušava da dovede u pitanje. Vlast bez legitimiteta je tiranija, a tiranija je na duže staze neodrživa forma vladavine. Propagandni sukobi su, istorijski gledano, izlazili i van domena unutrašnje politike, te se prenosili na spoljni plan. Od austrijsko-nemačkih litografija iz 16. veka na kojima su prikazane Osmanlije kako jataganima ubijaju nerođenu decu u utrobama hrišćanskih majki, do anglo-francuskih postera iz Prvog svetskog rata koji su oslikavali nemačke vojnike na isti način na koji su Nemci prikazivali Osmanlije nekoliko vekova ranije, propaganda je neizostavan deo svih vidova sukoba između različtih naroda i država.
Savremeno doba odudara od prethodnih istorijskih epoha time što su kanali informacija u tolikoj meri rasprostranjeni i razgranati da svako od nas pojedinačno može postati izvor propagande, ukoliko to želi. Sa druge strane, ovo stanje takođe upućuje na to da je individui gotovo nemoguće izbeći susret sa nekim oblikom propagande. Propaganda svakako ne mora biti izjednačena s laži, mada neistine nikada nisu bile u potpunosti isključene iz sfere političkog nadmetanja. Da bi bila uspešna, propaganda i ne treba na prvi mah da asocira na samu sebe, pa se zato u savremenom svetu ona širi kroz usta samoproklamovanih eksperata, koji uglavnom zastupaju nečije partikularne interese.
U eri pre interneta propagandu je bilo lakše opaziti jer su njeni izvori bili lako proverljivi za obrazovanog čoveka. Postojala je državna propaganda, koja i nije pokušavala da se skriva, a što je država bila autoritarnija njene propagande je bilo više. Gotovo kao da je propaganda u autoritarnim državama 20. veka nadišla svoju prvobitnu funkciju legitimizacije moći i postala jedno od lica same moći – njena ipostasa. Propaganda se mogla plasirati i kroz privatne izvore, kroz radio, televiziju i novinske listove, ali su njihovi vlasnici bili poznati široj javnosti, kao i tradicionalna ideološka orijentacija konkretnih medija. Ni danas nije teško zaključiti koji su mediji u Srbiji ili Rusiji opoziconi, a koji podržavaju vlast. Ništa drukčija slika nije ni na Zapadu gde su određeni mediji uvek povezivani sa određenim partijama, barem dok se nisu pojavile antisistemske partije, protiv kojih su svi mejnstrim mediji pokrenuli kampanju delegitimizacije.
Pojava interneta unela je pozamašnu dozu opskurnosti što se izvora propagande tiče. Možemo primetiti sijaset portala, koji, razume se, ne mogu ni imati nekakvu tradiciju jer predstavaljaju novi medij, za koje se ne zna ko ih zaista finansira i u koje svrhe. Društvene mreže postale su savremeni pandan agora na kojima se građani skupljaju da vode racionalnu diskusiju, što je srž demokratije, ali i da šire glasine, spletke i sopstvenu ideologiju. Sve ovo je ranije zabeleženo u društvu, već viđeno, ali je bilo ograničeno krugom prijatelja i poznanika neke osobe. Sada, celo društvo je umreženo i mogu se susresti mišljenja ljudi koji ranije nisu bili u stanju da se povežu. Konačno se spoznaju osobe koje ne veruju ni u šta, pa čak ni da je Zemlja okrugla – oni su ranije nosili stigmu otkačenjaka, a sada imaju svoju supkulturu.
Panični strah
Pravi problemi nastaju kada krupni igrači, državni akteri i/ili vlasnici transnacionalnog kapitala pokušavaju da monopolizuju internet prostor. Agori nije potreban ni sudija, ni cenzor, ni urednik, agora je kipteći kotao različitog mišljenja u kome se agregiraju stavovi društva po bitnim pitanjima. Jasno je da kontrola nad agorom, nad demokratskim društvom, deluje primamljivo, toj zlatnoj jabuci je teško odoleti. Na Zapadu cenzura nalikuje onoj iz totalitarne epohe karakteristične za Istok prošlog veka – svi stavovi, dolazili oni sa levog ili desnog spektra, koji dovode u pitanje tekući političko-ekonomski sistem podvrgnuti su sistematskoj marginalizaciji. Međutim, pošto su usled preplitanja nekoliko kriza zapadni sistemi počeli da gube legitimitet, a reformatorske sile krenule da osvajaju vlast ili se ka tome bliže, nišan cenzure se prebacio sa univerzitetskih profesora i novinara na predsednike i premijere čitavih država.
Postizborni govor Donalda Trampa cenzurisale su tri najveće kablovske mreže ABC, CBS i NBC s objašnjenjem da su tvrdnje predsednika Amerike neosnovane. U okviru savremenog informativnog rata, mediji ne predstavljaju kanal za prenos proverenih informacija, već su oni ti koji umesto građana tumače šta je istina, a šta laž, šta dobro, a šta zlo. Slično je prošao i Viktor Orban kome je portal Project Syndicate odbio da objavi članak koji je predstavljao repliku na napade objavljene na istom mediju, potpisane od strane Džordža Soroša. Cenzura je dostigla svoj vrhunac kada je društvena mreža Tviter permanentno blokirala Trampov profil optužujući ga da podstiče nasilje na ulicama Sjedinjenih Država ili, drugim rečima, da je stao na čelo narodne revolucije.
Te optužbe su se pokazale lažnim, Donald Tramp je bez ikakvog otpora, izuzimajući pravnu bitku koju je vodio pred američkim sudovima različitih instanci, napustio Belu kuću, mada nije prisustvovao inauguraciji novog predsednika SAD-a Džozefa Bajdena. To je zasigurno prekid sa tradicijom, ali u Americi su ove i prošle godine mnogi običaji otišli u prošlost – jedan od njih je svakako džentlmenski dogovor između političke i ekonomske klase da kada predsednik govori sve privatne kompanije prenose njegove reči s poštovanjem. Tviteru su se pridružili i platforma za kačenje i prikazivanje video-snimaka Jutjub, kao i najpopularnija društvena mreža Fejsbuk.
Možemo ovaj potez privatnih kompanija tumačiti kao krunski dokaz potvrde postojanja „duboke države“, a možemo ga shvatiti i kao panični strah etabliranih elita od reformi i gubitka moći. Glavno pitanje dana je – proističe li cenzura protiv sada već bivšeg predsednika Amerike iz sveopšte kontrole ili sveopšteg straha?
Spas je na Istoku
Na istoku Evrope i Dalekom kineskom istoku, cenzura se sprovodi drukčijim, grubljim metodama. U Kini ne postoji internet kakvog ga mi poznajemo, što je i logično ako uzmemo u obzir da Kina ne teži ka demokratiji, što je njen suveren izbor. Kineski internet jeste skup stranica koji kineski centri moći pod plaštom Komunističke partije dopuštaju svojim podanicima da čitaju. Ni manje, ni više. Trenutno se Kina i Australija nalaze u fazi neskrivenog propagandnog rata, a kineski mediji su otkrili detalje zaista gnusnih zločina australijskih vojnika počinjenih u Avganistanu. Ove optužbe je na svom Tviter nalogu preneo i ministar spoljnih poslova Kine.
Premijer Australije Skot Morison pokušao je da kontrira kineskoj propagandi time što je napravio profil na kineskoj socijalnoj mreži WeChat. Tamo je okačio obraćanje kineskoj zajednici u Australiji gde je naveo da se oko pomenutih zločina sprovodi transparentna istraga, svojstvena „slobodnoj, demokratskoj i prosvećenoj naciji“. Sutradan je njegova objava izbrisana, a umesto nje su cenzori kineske društvene mreže okačili poruku da se radilo o namernom izvrtanju istine, te da objava nije bila u skladu sa normama platforme.
Cenzura je dvosekli mač, a ko se mača lati od mača će i stradati, što su i zapadni lideri počeli da shvataju. Zanimljiva je činjenica da Kina, pored cenzure u sopstvenoj državi, proizvodi internet društvene platforme namenjene prevashodno zapadnom tržištu. To je slučaj sa ubrzano rastućom platformom za kačenje kratkih video-snimaka Tik-tok. Donald Tramp je u finalnim danima svoje predizborne kampanje vodio pravi rat protiv Tik-toka u cilju zabrane ove kineske platforme ili njenog prevođenja pod kontrolu američkih korporacija. U septembru 2020. Tik-tok je objavio stvaranje nove kompanije za poslovanje u Sjedinjenim Državama – TikTok Global, koja će biti u većinskom vlasništvu američkih investitora kao što su Volmart i Orakle. Svi podaci američkih korisnika biće čuvani na serverima na teritoriji SAD-a, dok će četvorica od petorice članova glavnog upravnog odbora ove kompanije biti američki građani.
Kao što Sjedinjene Države ne dozvoljavaju aktivnosti nevladinih organizacija i medija koje finansiraju druge države bez njihove javne registracije kao inostranih agenata (Akt o registraciji inostranih agenata – Foreign Agents Registration Act), tako se bore i za bezbednost svog internet prostranstva istiskujući sve platforme u vlasništvu nezapadnih korporacija ili država. Vredi dodati da je ista kineska platforma za video-snimke nedavno zabranjena u Indiji, višedecenijskom geopolitičkom konkurentu Kine, ali i u Pakistanu, zbog kršenja pravila islamskog morala. Čak su i ruski mediji pokrenuli kampanju protiv Tik-toka nakon što su liberalni opozicioni aktivisti povezani sa Aleksejem Navaljnim pokrenuli kampanju za privlačenje tinejdžera na proteste održane širom Rusije 23. januara ove godine.
Ruski internet je po metodama, ali ne i po opsegu primene, sličan kineskom. Državni organ sa orvelovski zvučećim nazivom Roskomnadzor blokira pristup manjem broju stranica čija se sadržina smatra ekstremističkom ili prosto otvorenom inostranom propagandom (blokirane su islamističke stranice, ali i ruske i ukrajinske nacionalističke stranice, kao i domeni nekih zapadnih NVO i tink tenkova poput Atlantskog saveta). Pošto je Rusija članica Svetske trgovinske organizacije, zabranjen je pristup i mnogim stranicama koje na neki način krše autorska prava, uglavnom zapadnih korporacija.
Ruska Duma je decembra 2020. godine izglasala zakon o borbi protiv cenzure na društvenim mrežama, usmeren prvenstveno protiv Fejsbuka, Tvitera i Jutjuba koji redovno cenzurišu ili uopšte blokiraju čitane ruske medije. Predložene globe se kreću od manjih novčanih kazni, preko smanjenja internet saobraćaja na njihovim sajtovima, do zabrane rada socijalnih mreža, ali teško da će drakonske mere biti primenjene u realnosti, barem ne u ovoj fazi informativnog rata. Ipak, treba imati u vidu da je mreža Linkdin u Rusiji blokirana jer nije pristala da čuva podatke ruskih građana na serverima u Rusiji, tako da presedan već postoji. Uz sve što je već rečeno vredi istaći da ni na jednoj ruskoj mreži, bila to Vkontakte, zastareli Odnoklasniki ili najpopularniji Telegram, cenzori neće zabranjivati vaš profil ni ako kritikujete Putina, ni ako napadate zapadni establišment sa svim njegovim svetim kravama, od BLM do LGBT+.
Detalji o ruskim mrežama
Rusija je doskora vodila sizifovsku bitku protiv, za sada, najslobodnije aplikacije za razmenu poruka nastale upravo u ovoj zemlji pod nazivom Telegram. Ova aplikacija nadilazi Vocap po tome što predstavlja i informacionu platformu – na njemu svi ruski mediji i uticajni novinari imaju svoje kanale na koje se korisnici mogu potpisati. Njen osnivač Pavel Durov, koji je svojevremeno učestovao u razradi Vkontakte, po svemu je arhetipski primer nadobudnog programera – libertarijanac je, često izlazi sa spornim i konfliktnim izjavama, cela njegova pojava nastoji da ubedi gledaoca da je on lično najinteligentnija osoba na svetu (valjda posle Ilona Maska). Kao što to obično biva u postkomunističkim zemljama, institucionalno se problemi ne daju rešiti, ali zato lični dogovor kuću gradi.
Nakon što se Durov zainatio i preselio u Silicijumsku dolinu, te iskusio američke zakone na svojoj koži kada je pokušao da lansira sopstvenu elektronsku valutu što mu je američki sud zabranio, napisao je seriju članaka u kojima je žustro kritikovao američki ekonomski sistem iz perspektive internet preduzetnika. Među najupečatljivijim tvrdnjama Durova sigurno je ona po kojoj su SAD policijska država. Posle toga, zloglasni Roskomnadzor je tiho odblokirao Telegram, a na ovoj mreži su mnogi ruski organi otvorili svoje profile. Na Telegramu naloge imaju i ruske patriote poput Zahara Prilepina, Jevgenija Primakova, Dmitrija Rogozina, Marije Zaharove, Margarite Simonjan i mnogih drugih.
Korporacija koja poseduje Telegram zove se Telegram Group Inc., registrovana je na Britanskim Devičanskim Ostrvima, a glavni akcioneri su braća Pavel i Nikolaj Durov. Britanski list Telegraf javlja da je nakon talasa cenzure na zapadnim platformama, kao i izmene pravila o korišćenju Vocapa koji je najavio da će deliti podatke o svojim korisnicima sa Fejsbukom, Telegram postao druga najviše puta skidana aplikacija u Sjedinjenim Državama za period od 6. do 10. januara. Posle naglog skoka popularnosti ovog ruskog mesindžera američka nevladina organizacija „Koalicija za bezbedniji internet“ (Coalition for a Safer Web), čiji je osnivač bivši ambasador SAD-a u Maroku Mark Ginzburg, predala je američkom sudu zahtev da korporacija Epl izbaci Telegram iz aplikacija koje se mogu besplatno skinuti baš zbog toga što Telegram ni na koji način ne cenzuriše svoje korisnike. Ginzburgova organizacija je kao glavne razloge za zabranu Telegrama istakla antisemitski i rasistički sadržaj koji korisnici dele putem tog mesendžera, a takođe i pozive za juriš na Kapitol upućene pristalicama Donalda Trampa.
Najpopularnija ruska društvena mreža, pandan globalnom Fejsbuku, jeste Vkontakte. Ova društvena mreža je u vlasništvu korporacije Mail.ru Group u kojoj najveći uticaj imaju Dmitrij Grišin i Ališer Usmanov, poznati ruski oligarh, mnogo puta dovođen u vezu sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Između ostalog, Usmanov se svojevremeno našao na meti napada Navaljnog, posle čega su usledile međusobne tužbe za klevetu. Moskovski sud je maja 2017. godine presudio u korist Umsanova i obavezao Navaljnog i sve medije koje su to preneli da izbriše video klip u kome je optuživao ruskog oligarha za korupciju. Mail.ru Group je takođe registrovana u poreskom utočištu na Britanskim Devičanskim Ostrvima, dok se štab kompanije nalazi na Kipru u gradu Limasol. Iz letimičnog pogleda na lokacije obe korporacije koje poseduju Telegram i Vkontakte možemo zaključiti da Rusija ima ozbiljan problem sa odlivom kapitala van zemlje, o čemu se puno puta pričalo, ali je tu gigantsku rupu veoma teško zapušiti.
Društvena mreža Vkontakte raspolaže sa 91 milionom aktivnih korisnika, dok se profili neaktivni određen broj godina automatski gase i brišu. Za otvaranje profila potrebno je imati broj mobilnog telefona ili se registrovati kroz Fejsbuk – ovako se ograničava broj lažnih naloga, a i stupa se u efikasniju konkurenciju sa Fejsbukom. Korisnici ove društvene mreže su uglavnom ljudi sa ruskog govornog područja, to jest iz bivšeg Sovjetskog Saveza, a Vkontakte ostaje jedna od najpopularnijih društvenih mreža i u Ukrajini u kojoj je zvanično zabranjena kao deo mera borbe protiv „ruske propagande“. Kao što Telegram daje više mogućnosti nego Vocap, i Vkontakte u mnogo čemu nadmašuje Fejsbuk. Primera radi, na Vkontakte se može naći veliki broj filmova i muzičkih numera, te u tom pogledu ova društvena mreža delimično preuzima funkcije Jutjuba.
U Rusiji je pored američkog Gugla aktuelan i internet pretraživač Jandeks. Iako se ne radi o društvenoj mreži ili mesendžeru, različiti pretraživači usmereni su na različita govorna područja, a takođe imaju i razne pretraživačke algoritme, što u praksi znači da jedna ista pretraga u Guglu i Jandeksu može izbaciti drugačije rezultate. Jandeks korporacija je kao pravno lice registrovana u Holandiji, ali se njeno sedište nalazi u Moskvi. Kompanija ima i svoje kancelarije u SAD-u, Nemačkoj, Holandiji, Švajcarskoj, Kini, Izraelu, Belorusiji i Kazahstanu. Za one koji vladaju ruskim jezikom Jandeks pretraživač je obavezna alatka jer se preko njega mnogo lakše mogu naći tekstovi na ruskom jeziku, kako naučni, tako i medijski. Jasno je da u doba sve veće cenzure Gugl može ograničavati pretragu antisistemskih izvora informacija, što Jandeks ne čini.
Sve u svemu, slobodni ljudi još uvek mogu relativno slobodno da razmenjuju mišljenja, ali se ta sloboda sve više i više sužava. Kako stvari stoje, trenutno je više slobode na evropskom Istoku, nego na Zapadu – to je dominantni trend. Ukoliko budemo svedoci intenziviranja propagandnog i informativnog rata između Rusije i SAD-a, možemo očekivati da će i ruska strana krenuti ozbiljnije da cenzuriše zapadne internet platforme kao odgovor na istovetne postupke svojih konkurenata. Svakako nije realno očekivati da se može voditi jedan medijski rat bez ograničenja sa obe strane. Rusija će, ipak, ostaviti prednost cenzure Zapadu i reagovati na njegove poteze – svaki pritisak će biti dočekan odgovarajućim aktivnostima. Na prvi pogled, ruska strategija u sastavu informativnog rata može izgledati pasivno, ali je ona ispravna imajući u vidu da je SSSR decenijama bio zatvoreno društvo, što je bilo neprihvatljivo za većinu njegovih građana.
Zaključak je jednostavan: kada Moskva nešto zabranjuje, građani Rusije negoduju, ali kada Kremlj reaguje na agresivne postupke Zapada, građani Rusije podržavaju svaki odgovor, uključujući i zabranu. Zato je strategija kontraudara apsolutno prihvatljiva u kontekstu propagandnog rata i ograničenja slobode interneta.
Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi
Naslovna fotografija: Chris Ratcliffe/Bloomberg via Getty Images
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
