Istina i pravda u društvu spektakla

Senzori ovog društva nisu naštelovani da zvone kad „obični“ ljudi imaju netelevizične probleme, a njihovi izgledi da isteraju pravdu u „društvu spektakla“ ravni su nuli

Do polovine januara 2021. sa CV-om Miroslava Aleksića čovek je mogao da se uzdignute glave šeta Beogradom…

Diplomirao režiju na FDU u klasi Baje Šaranovića, bio umetnički rukovodilac Dramskog studija Televizije Beograd; na televiziji i radiju režirao pet dokumentarnih filmova, 11 radio-drama, 30 televizijskih emisija i preko 600 premijernih emisija za programe Radio Beograda; nagrađivan; krajem devedesetih dve godine na čelu Malog pozorišta „Duško Radović“; pokušaj da se iskaže u politici 1993. na izbornoj listi Stranke srpskog jedinstva za Narodnu skupštinu nije uspeo.

M. A. je najpoznatiji po pedagoškom radu. Prvo uz Batu Miladinovića, osnivača čuvenog Dramskog studija RTS; kasnije osnovao svoju školu. Podučavao je mnoge istaknute glumce: N. Kojo, M. Joković, B. Milivojević, K. Gojković, N. Glogovac, B. Maljević, N. Đuričko, I. Zarić, G. Kičić, V. Kostić, B. Stefanović, V. Savić, M. Bergam, V. Dujović, A. Alač, H. Selimović…

O pedagogu Aleksiću i metodama u elitnoj školi(ci) glume mediji su objavljivali hagiografije. Da, to jeste bio „sakralni sadržaj, poučni cilj, prikazivanje ostvarenog ideala, bez biografskog detaljisanja, nego se fokusira na duhovne dimenzije“. Tako se to i prihvatalo u glumačkoj čaršiji i među roditeljima dece koja su htela da postanu glumci.

U braku je s Biljanom Mašić, glumicom i profesorkom FDU u Beogradu.

Dana 16. januara tekuće godine osoba pod imenom Miroslav Aleksić ne bi smela izaći na ulice Beograda. Svim činjenicama iz CV-a dodat je tekst u najotrovnijem od ovdašnjih tabloida: „Poznata mlada glumica Milena Radulović: ’Silovao me učitelj glume Miroslav Mika Aleksić kad sam imala 17 godina.’“

I – kreće linč.

Cilj opravdava sredstva

Erupcija nekog čudnog užasa izlivala se na osobu koju mnogi, ipak, uopšte nisu prepoznavali. Poznatost M. A. je uglavnom u krugu novoriš glavnog grada. (Da podsetimo: nouveau riche, fr. novi bogataši, skorojevići; brzo stekli bogatstvo i naglo prešli iz niže u višu društvenu klasu; za decu panično traže pravo zanimanje.)

Ali i sam M. A. se pobrinuo da tu bude i zapaljivijeg materijala. Svake godine je primao u školu sedam-osam polaznika, dok je ostajalo na stotine odbačenih. To traje 35 godina. To je hiljade neutaženih ambicija, koje ni po čemu nisu obične. Hiljade osvetnika koji nikad ne mogu zaboraviti i nikad poverovati da oni ne bi bili nova Mirjana Karanović ili Miki Manojlović da ih zli M. A. nije sprečio. I zato su sebi rekli, kad-tad „krvi će mu se napiti“.

Miroslav Mika Aleksić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/RTS TV lica, kao sav normalan svet – Zvanični kanal)
Miroslav Mika Aleksić (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/RTS TV lica, kao sav normalan svet – Zvanični kanal)

Naravno da oni nisu to što misle o sebi, ali u ovom času njihovi glasovi dodaju bezličnoj gomili iskrenost besa. To je već smesa dostojna ozbiljnog bojnog otrova.

Tu se više niko ne može baviti smislom i povodom. Recimo, da se suoči sa činjenicom: kad su deca iz škole „Stvar srca“ dolazila sa knjigom Romeo i Julija pred roditelje, šta su ovi u tome mogli videti – susret sa uzvišenošću ljubavi i morala, što je Šekspirova nakana, ili – ulogu, ulogu koja je za njihovo dete po svaku cenu? Nije tu bilo dileme. Cilj opravdava sredstva, među ljudima koji znaju šta hoće. Šekspir ili M. A. njima svejedno. Ako treba obojica, i to posle Očenaša (Otče našъ, iže єsi na nebesѣhъ), što da ne. Postoji li cena koju nisu spremni da plate oni koji sve plaćaju? Znaju li oni drugi put?

Nastojeći da ne izgovori pravo ime, Slobodan Jovanović je takav svet u međuratnom periodu u Beogradu krstio kao – poluintelektualac. Biće koje ne prestaje da viče okolo, a „uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni“. Jedina mera je „koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u ’čaršijskom’ smislu“. „Neomekšan kulturom, a sa olabavljenom moralnom kočnicom“ taj se „u društvenoj utakmici… bori bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo… On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone.“

Pobuna masa

Onome što se desilo u Srbiji u drugoj polovini januara ne treba se čuditi. To je šire od srpskog. Moderna. Postmoderna. Povremeni izlivi besa gomile, licemernog naravno, društveno su zakoniti. Ti fenomeni imaju svoje povode i tokove. I to je najbolje skicirano u vodećoj zemlji „slobodnog sveta“: „U linču često nisu sudelovale samo neorganizovane gomile, već sudije, gradonačelnici malih gradova, šerifi; mesto i vreme linča najavljeno je unapred, a tamo su dolazili fotografi, ponekad su se izvodile predstave, kao u cirkusu. A 1900-ih u modu su ušle razglednice na kojima su prikazani obešeni crnci, pored kojih su pozirali veseli i nasmejani sudionici suda za linč; slali su ih rođacima s komentarima poput ’Mama, ja sam s leve strane’. Savezna vlada zabranila je ovu vrstu poštarine 1908, ali je ilegalno štampana i distribuirana do 1930-ih.“

Dok se u drugoj polovini januara 2021. hiljade komentara baca ispod stotina najbeskrupuloznijih tabloidnih radova, na stotine video raspojasanih revolveraških pražnjenja svih šaržera, na hiljade ličnih poruka tipa „buka i bes“ na Tviteru, Fejsbuku, Instagramu („Ljudi, ovaj s leve strane sam ja!“)… i nijednoj saveznoj vladi neće pasti na pamet da zabrani ovu vrstu „poštarine“.

Svaka sličnost s „predstavama, kao u cirkusu… i poziranjima na razglednicama za rođake“ je neumitna. U društvu tih „vrednosti“ takve pojave su „normalne“. Vek pre interneta Ortega i Gaset je to prepoznao kao pobunu masa: „Danas je osobeno da prost čovek, mada prepoznaje u sebi prostotu i prosečnost, drsko ističe vlastito pravo na prosečnost i prostotu i posvuda ih nameće. Što bi rekli u Severnoj Americi: nepristojno je razlikovati se! Masa uništava sve što je od nje različito, što je osobeno, jedinstveno, kvalifikovano i odabrano. Ko god nije kao svi ostali, ko ne misli kao svi drugi, u opasnosti je da bude eliminisan.“

Gužva na ulici u doba koronavirusa (Foto: Reuters/Carlos Jasso)
Gužva na ulici u doba koronavirusa (Foto: Reuters/Carlos Jasso)

I tako će se u naelektrisanom javnom mnjenju voditelji, novinari, urednici zaprepašćivati kao pred vanzemaljskom civilizacijom dok slušaju: „Ovo se mora zaustaviti, jer se dešava sada, ovih dana. Ako ćutimo, mi smo svedoci, dozvolili smo zlo!“ Pa to su isti ljudi koji godinama prate i popularišu, i na tom zarađuju svoje varijabile, kako se po „Zadrugama“ i „Parovima“ pod pokrivačima pažljivo povučenim, ispod tuševa, po hodnicima „krešu“ naturščici sa ambicijama da postanu estradno-glumački svet kako god. I bez M. A. filtera. Ali ta medijski stvorena zlokob društveno je legitimisana na najvišem nivou.

Pažljiviji posmatrač će se setiti, jer nema tome ni godinu i po, da je na predlog tadašnjeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića, kako bi „rijaliti programi trebalo da se emituju na kanalima koji se plaćaju, da su oni sramota za medijsku scenu i da duhovno i mentalno uništavaju narod“, reagovala premijerka Ana Brnabić – objasnivši da je sav taj nemoral biznis i da nije posao ministra da to ometa.

Da, to je ista premijerka koja je neki mesec pre došla u javni sukob s ministrom Nenadom Popovićem kad je na tviter nalog stavio tri rečenice o uvozu gej slikovnica iz Hrvatske, a „u trenutku kada se kao država borimo da na sve načine podržimo rađanje“. „Moramo da stanemo na put onima koji žele da nas ubede da je u redu da ’Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata’.“ Osetila se pogođenom premijerka: „Volela bih da se moji ministri bave svojim poslom, a ne da iznose stavove za koje ih niko nije pitao.“ A taj ko pita za gej slikovnice, javila je, „uvredio je jedan broj građana za koje radi i koji ga plaćaju“.

Pošto je odnos „normalni“ i „jedan broj“ LGBT poreskih obveznika 98:2, premijerki koja je iz apsolutne rodne manjine nije palo na um da ona, društvenim inženjeringom postavljena na funkciju s formalno najvećom koncentracijom moći u srpskom društvu – vređa njih. Demos. U društvu kolonijalne demokratije ne može joj to ni pasti na um. Zato ona kao učiteljica objašnjavaše da je mali Popović „pomešao sve teme“, jer „natalitet i to da li ste gej ili niste nema nikakve veze“. Nikad nigde i nikakva nauka to ne bi mogla da potvrdi. Iako bi se među modernistima moglo naći naučnika koji „znaju“ da bi broj ljudskih bića trebalo svesti na „zlatnu milijardu“. Uostalom, u korona vremenu to je moto kontrolora operacije.

Krik očajnika

Čudna je društvena pojava linč. Lep je primer i ovaj naš koji je upravo protutnjao srpskim društvom: s jedne strane on se hrani uvređenošću gomile koja žudi da deli pravdu koja joj se čini nedostižnom, a s druge strane (kao?) hipnotisana gomila prati sugestije društvenog inženjeringa.

Društvo ozdravi kad gomila začas postane narod, svestan svog osnovnog interesa. To je vreme prosvetljenja. Ali ovo je vreme, kako je objavio na vreme Maks Horkhajmer (1947), „pomračenja uma“. Zato je izvesno da se ovakvo javno mnjenje neće zaljuljati, recimo, pred slučajem „mlade lepe žene“ koji je u ovom času osvetlio kolega Nikola Živković: podstanari, dvoje maloletne dece, muž ostao bez posla… ona izdržava porodicu – čisti po stanovima bogatih Beograđana; kad je jedan bahati pedesetogodišnjak siluje, kao tradicionalno vaspitana žena s juga Srbije, kako se posle ispovedila svom starom proti, pre neki dan je otišla na Pančevački most, da skoči u Dunav. I nije skočila. Čula je glas mlađeg deteta: „Mama! Ne!“ Ona veruje da je poslušala „Božji glas“.

Pogled na konstrukciju Pančevačkog mosta i Dunav ispod njega (Foto: Wikimedia/Mihajlo Anđelković, CC BY-SA 3.0)
Pogled na konstrukciju Pančevačkog mosta i Dunav ispod njega (Foto: Wikimedia/Mihajlo Anđelković, CC BY-SA 3.0)

Stari sveštenik je utvrdio smisao njenog daljeg življenja, dao joj nešto novca – da vrati kad bude mogla. Šta je bio njen izbor u „društvu spektakla“? Izgledi da istera pravdu u ovakvom državnom okruženju za nju su ravni nuli. Ta jedva ima novca da prehrani porodicu! A pravda je skupa. Ili da se pojavi u medijima? Njena priča bi za televiziju bila zanimljiva samo da je neko smart-telefonom snimio kako skače u hladne talase i kako je Dunav guta… Senzori ovog društva nisu naštelovani da zvone kad „obični“ ljudi imaju netelevizične probleme.

Kad je Džordž Orvel uvideo i jasno rekao (1984) „Laž je istina“, prihvatilo se to kao vešto smišljena ironija. Malo više od pola veka kasnije u rečnike je ušao pojam – postistina. Oksfordov rečnik je 2016. za reč godine proglasio neologizam – post-truth. Logično u tom svetskom dezinformativnom poretku naši životi su impregnirani – Fake News-om. Šta je tu istina?

Zato ako uopšte pokušate da mislite drugačije u Orvelijani, u času ćete shvatiti da je najbolje da ćutite. Tako je prvo normalno-neutralno oglašavanje o M. A. bilo ono glumice (!) Eve Ras: „Ne znam da li je on kriv, nisam držala sveću, ali ovolika hajka… šta je osnova pravne države, da onaj ko nije osuđen je nevin dok se ne dokaže. Neverovatne uvrede se pišu. Jutros sam pročitala da je Bata Miladinović bio još gori jer je on samo masturbirao pred maloletnicama. Da li ovo može neko da zaustavi?“ Logično pitanje je ovde samo krik očajnika.

Podsetila je i na deo svoje biografije: „Ja nisam otišla na Brione kod Tita kad me zvao. Ko god bi mi se nabacivao, ja bih se sklonila od toga. I rekla sam onima koji su došli da mi uruče poziv da ću ja biti glumica i posle Tita.“

I na ovom primeru mogli bismo da se suočimo sa suštinom: šta je osnova za naše odluke – vreme u kome se nađemo ili ono večno u čoveku? Iako se do toga u postholivudskom svetu ne drži, u našim arhetipovima živi: „Niko ne može učiniti da se osećaš inferiornim bez tvoje saglasnosti.“ Reče Elenor Ruzvelt. A ona je iz sveta iz koga nam stiže i pogibeljni društveni inženjering. Dijalektika života nema granice.

Glumica Eva Ras (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Ženska TV)
Glumica Eva Ras (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Ženska TV)

Ljudi su se morali vraćati ljudskosti i posle linča. Ili ih ne bi bilo.

 

Naslovna fotografija: Pixabay/Engin_Akyurt

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u