Seča koja je rasplamsala iskru slobode

Na današnji dan 1804. godine, pogubljenjem Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina u Valjevu je otpočela „seča knezova“. Nakon nje je usledilo oslobođenje srpskog Pijemonta – Šumadije

„Dosta! Dosta je bilo tlačenja, dosta je bilo ropstva, dosta je bilo turskog zuluma i tiranije dahija! Vreme je! Vreme je kao nikad do sad da isučemo mačeve i izborimo se za dašak slobode! Vreme je da skinemo jaram s vrata i pođemo putem svoje obnove. Vreme je da Srbija ustane – kad, ako ne sad?“

Istorijski spisi, istina, ne beleže baš ovako izgovorene reči, ali možemo pretpostaviti da je ovako tekao razgovor dvojice valjevskih obor-knezova Ilije Birčanina i Alekse Nenadovića početkom 1803. godine kada se većalo hoće li Srbija da konačno zbaci turske okove i vaskrsne iz mrtvih. Bile su to sudbonosne reči zbog kojih su oni – pa i mnogi drugi viđeniji Srbi tog vremena – izgubili glavu, ali i reči koje će, nesumnjivo, zauvek izmeniti noviju srpsku istoriju.

Udarac posečenih srpskih glava o obalu Kolubare tog kobnog februarskog predvečerja uskoro će zatresti same temelje Osmanskog carstva, a krv koja se tada sjurila u pomenutu reku će ga na kraju definitivno potopiti i izbrisati sa svih mapa ovog sveta.

Istorijska pozadina

Po padu Srpske despotovine, odnosno po padu Smedereva 1459. godine, Srbija je gotovo u potpunosti nestala sa mape sveta, dok je srpski narod – samo zahvaljujući Srpskoj pravoslavnoj crkvi – opstao i sačuvao svoje ime i svoj identitet. Tokom tih turobnih vekova pod turskim ropstvom, srpski narod se povremeno dizao na oružje, postavljao „srpsko pitanje“ i svaki put taj svoj napor plaćao velikim žrtvama i svirepim stradanjima.

Pomenimo na ovom mestu divljenja dostojan ustanak Srba iz Banata iz proleća 1594. godine, predvođen vršačkim episkopom Teodorom Nestorovićem. Nakon nepredviđenih silnih gubitaka u ratu i uspeha srpskih odreda (koji su sa sve barjacima sa likom Svetog Save krenuli na Turke), revoltirani sultan Murat III je na Srbe poslao velikog vezira Kodžu Sinana-pašu koji je iz osvete – a istovremeno želeći da zaplaši i obeshrabri Srbe – spalio mošti najvećeg srpskog svetitelja Svetog Save. Sud o tome kada, gde i da li su uopšte mošti spaljene ostavićemo istoričarima, a ono što se sasvim sigurno zna jeste da je pomenuti episkop Teodor stradao na jedan od najsurovijih načina – Turci su ga uhvatili i u znak odmazde ga odrali živog, a SPC ga je 1994. kanonizovala i proglasila svetim sveštenomučenikom.

Međutim, tek nakon borbi srpskih frajkora (srpskih dobrovoljačkih odreda koje je osnovala Habzburška monarhija kako bi se borili protiv Osmanskog carstva tokom Austrijsko-turskog rata 1787-1791) i stvaranja privremene Kočine krajine, bilo je jasno da je borba za oslobođenje i osamostaljenje Srbije počela. Svištovskim mirom iz 1791. godine – kojim je okončan pomenuti Austrijsko-turski rat – Srbi su dobili samo amnestiju zbog učešća u ratu na strani Austrije, dok se situacija u Smederevskom sandžaku (upravnoj jedinici Osmanskog carstva formiranoj nakon pada Srpske despotovine), koja se često kolokvijalno nazivala i Beogradskim pašalukom, postajala sve napetija i neizvesnija.

Kuća sa spomen-pločom u Svištovu kojoj je potpisan Svištovski mir 1791. (Foto: Wikimedia/Mincov, CC BY 3.0)
Kuća sa spomen-pločom u Svištovu (Bugarska) u kojoj je potpisan Svištovski mir 1791. (Foto: Wikimedia/Mincov, CC BY 3.0)

Nakon Svištovskog mira novi beogradski vezir postao je Ebu Bekir-paša, koji je nakon ubistva janjičarskog vođe Deli Ahmeta u Nišu posebnim fermanom naredio proterivanje janjičara iz Smederevskog sandžaka i zabranu njihovog povratka u Beograd. Borba za vlast u Sandžaku nastavila se i nakon što je umesto Ebu Bekir-paše 1793. godine na mesto beogradskog vezira postavljen Hadži-Mustafa paša. Štaviše, tada je kulminirala.

Proterani janjičari zaštitu su pronašli u Vidinskom pašaluku kojim je upravljao Osman Pazvanoglu pa su odatle mogli da planiraju napade na Beograd. U međuvremenu, Hadži-Mustafa paša je sa Srbima sklopio svojevrsni „pakt“ time što im je fermanima omogućio određeni stepen samouprave, da bi se oni, kao iskusni borci, suprotstavljali zloglasnim janjičarima. Zbog tog njegovog blagonaklonog, a u biti čisto interesnog odnosa prema Srbima, u istoriji je ostao upamćen kao (još jedna?) „srpska majka“.

Međutim, sve to mu nije pomoglo da sačuva glavu na ramenima, budući da su ga janjičari (kojima je Porta 1798. fermanom omogućila povratak u Beograd) na kraju nadmudrili i ubili. Bilo je to krajem 1801. godine, i od tada kompletnu i neograničenu vlast u Beogradskom pašaluku preuzimaju četvorica uzurpatora, četvorica dahija (vođa osmanlijskih janjičarskih jedinica) – Aganlija, Kučuk-Alija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed-aga.

Njih četvorica su – prethodno podelivši pašaluk na četiri jednaka dela – u naredne tri godine zaveli vladavinu terora, ukinuli povlastice, uveli mnoge namete i činili razne zulume[1] prema Srbima od kojih je možda i najveći onaj koji je počeo upravo na današnji dan, 4. februara 1804. godine. Taj događaj u istoriji je ostao zapamćen kao „seča knezova“.

Međutim, kako je i zbog čega do nje došlo?

Sudbonosno pismo

Kada se nepočinstva turskih dahija više nisu mogla izdržati i kada je srpskoj raji „dogorelo do noktiju“, početkom 1803. godine došlo je do sastanka 12 obor-knezova valjevske nahije, gde su se posebno istakli već pomenuti obor-knezovi – Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Taj sastanak će umnogome odrediti dalju sudbinu srpskog naroda budući da je tada doneta odluka da se ustanak protiv dahija pokrene za osam meseci.

Bivši frajkor i čovek od velikog ugleda u narodu, koga su dahije žestoko mrzele, obor-knez posavsko-tamnavske knežine, Aleksa Nenadović, preuzeo je na sebe obavezu i dužnost da uspostavi vezu sa Srbima preko Save, ali i da stupi u kontakt sa austrijskim vojnim vlastima – sa kojima je negovao dobre odnose – kako bi oni pomogli planirani ustanak Srba.

Bista Alekse Nenadovića ispred Narodnog muzeja u Valjevu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Bista Alekse Nenadovića ispred Narodnog muzeja u Valjevu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Tako je on, sredinom te iste godine, uputio jedno pismo austrijskom komandantu u Zemunu, majoru Mitezeru, koje u celini navodi njegov sin, prota Mateja Nenadović, u svojim čuvenim Memoarima:

„Pozdravlje tebi, gospodine majoru Mitezeru u Zemunu, od mene kneza Alekse i od prote. Da znate da smo mi ove (četiri) dahije među sobom pozavađali, i oni će se skoro između sebe potući, zato molimo: prepravite džebane i oficira, a vojske dosta imamo, da nam pomognu da dahije odavde oteramo. Ako tome pismu ne verujete, pitajte bazrđanbašu Petra Ičkogliju ili Janka Zazića iz Skele ili Eladiju iz Zabrežja, oni će vam iz usta sve kazati“.[2]

Međutim, beogradske dahije su, posredstvom jednog subaše (poverenika dahija za sela, prim. aut.) koji je to pismo presreo, uspele da dođu u njegov posed krajem 1803. godine. Pročitavši ga, a istovremeno znajući koliko je obor-knez bio uverljiv i opasan čovek, prestravljene dahije rešile su da u krvi uguše ovaj začetak srpskog ustanka. Tako je doneta odluka da se poseku sve viđenije srpske glave kako bi se narod zastrašio i kako bi se Srbima pokazalo šta ih čeka budu li se usudili da se dignu na oružje.

Odmah je upućena naredba svim muselimima (turskim administrativnim činovnicima) da svaki svog kneza pogubi u tačno određenom danu, a Fočić Mehmed-aga je sa svojom svitom lično krenuo u Valjevo kako bi pogubio dvojicu najvećih srpskih glavešina tog kraja – Iliju Birčanina i Aleksu Nenadovića. Fočić je valjevskim knezovima poručio da dolazi u lov i na teferič (zabava, veselje, izlet u prirodi), a Birčanin i Nenadović su, zajedno sa Milovanom, sinom kneza Nikole Grbovića (koji je bio bolestan), krenuli na polje Lubenin kod Mionice da ga dočekaju kako bi zajedno sa njim ušetali u Valjevo.

Ovako to opisuje prota Mateja u svojim Memoarima:

„No kako dođu i sjašu u Valjevu, odma’ Fočić sva tri metne u aps (kneza Aleksu, kneza Iliju Birčanina i Milovana Grbovića) i svima metne sindžir na vrat i obe ruke zajedno u jedno gvožđe, štono se zove lisica, koje je Fočić sa sobom doneo. Oni su bili tako okovani, da nisu svojim rukama ni ‘leba do usta doneti mogli, nego su i’ drugi za’ranjivali“.[3]

Uhapšeni su potom odvedeni u tamnicu, u podrum Muselimovog konaka, koji danas predstavlja najstariju sačuvanu zgradu u Valjevu, sa dve stalne muzejske postavke posvećene „seči knezova“, ali i Valjevskoj nahiji i Valjevcima u Prvom i Drugom srpskom ustanku. Čuvši za to, Jakov Nenadović, mlađi brat zatočenog Alekse, a potonji predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog i prvi ministar unutrašnjih poslova Srbije, odmah je dotrčao u Valjevo da moli Fočića da pusti knezove.

Portreti Jakova Nenadovića i prote Mateje Nenadovića (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Portreti Jakova Nenadovića i prote Mateje Nenadovića (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Fočić mu je na to odgovorio: „Nisu me lepo dočekali i konake spremili, no najposle donesite sto kesa globe pa da i’ pustim“. Jakov je istog časa počeo da prikuplja novac za otkup, međutim, uvidevši da će ih Fočić prevariti i svejedno pogubiti, Aleksa Nenadović je iz tamnice poručivao Jakovu:

„Ne daj, Jakove, ne daj pare, ne ostavljaj mi dece pod dugom da robuju. On će i novce uzeti i nas iseći. Iz ovog sindžira i iz ovi’ lisica ne misli on nas žive pustiti. No kažem ti: ne daj ni pare, ne ostajte pod dugom, da mi deca prose“.[4]

Tako je i bilo.

Od „seče“ do ustanka

Dana 4. februara 1804. godine, Turci su zatočenike odveli na gubilište, s tim što su sina kneza Grbovića pustili na slobodu zbog, kako neki autori, poput Milivoja Krstića, veruju, lepog govora koji je on održao na polju Lubeninu prilikom dočeka turske svite.[5] Birčanina i Nenadovića čekala je, pak, druga sudbina.

Pred okupljenim i zastrašenim narodom izvedena su dva srpska velikaša – u okovima i lancima – da bi, nakon što je javno pročitano pismo koje je knez Aleksa poslao majoru Mitezeru, prvo bio posečen Birčanin, a potom i Aleksa Nenadović. Tim činom otpočela je brutalna akcija seče knezova i viđenijih srpskih glava koja će ubrzo pokrenuti najuspešniji ustanak protiv Osmanskog carstva.

Scene pogubljenja knezova veoma dobro su prikazane u drugoj epizodi pod nazivom „Buna“ popularne TV serije „Vuk Karadžić“, s tim što se one nisu odigrale na mostu iznad Kolubare, kako se to da videti u seriji, već na njenoj obali. S druge strane, spomen-obeležje u obliku četvorostrane zarubljene piramide koje prikazuje mesto pogubljenja danas se nalazi u neposrednoj blizini Narodnog muzeja, u samom centru Valjeva, jer se veruje da je upravo tu nekada bila obala Kolubare, a da je ona kasnije promenila svoj tok i „spustila“ se stotinak metara zapadnije u korito kojim danas protiče. Međutim, najprecizniji opis mesta pogubljenja dao je, opet, prota Mateja u svojim Memoarima – „nji’ova tela stajala su oko 80 fati niže ćuprije na poljicu do Kolubare“.[6]

Pored TV serije, „seča knezova“ ovekovečena je i čuvenom epskom pesmom slepog guslara Filipa Višnjića „Početak bune protiv dahija“.

Odrubljene glave su potom nabijene na kolac i postavljene na krov Muselimovog konaka, a dalju sudbinu obezglavljenih tela, koja su tri dana stajala pokraj Kolubare[7], pojašnjava prota Mateja u svom pomenutom delu:

Muselimov konak u Valjevu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Muselimov konak u Valjevu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

„ … Valjevci izmole od Fočića i telo moga oca neki Manojlo iz Kličevca na kolima dotera i kod crkve u Brankovini bez glave sa’ranimo. Glava je ostala kod Fočića na čardaku. No neki Živan Jerotić iz sela Blizonja, koji je onde posluživao, noću je ukrade, metne u nedra, sklopi gunj oko sebe, i tako glavu u nedrima nama donese. Treći dan odemo k crkvi, postavimo straže okolo, grob moga oca otkopamo, glavu na telo namestimo, kao što je na živom bila i onda opet zakopamo.“[8]

Telo obor-kneza podgorske knežine Ilije Birčanina danas počiva u porti manastira Ćelije nadomak Valjeva.

Odmah nakon stradanja dvojice obor-knezova krenuo je krvavi pir, i u pravom smislu te reči „lov“ na ostale viđenije srpske glavare – knezove, sveštenike, trgovce i njihove jatake i pomagače. Broj stradalih Srba nikada nije u potpunosti utvrđen budući da različiti istorijski spisi navode različite brojke, koje variraju u opsegu od 70 do 150 ljudi. Narodni muzej u Valjevu, pak, navodi cifru od 25 utvrđenih žrtava, dok prota Mateja u svojim Memoarima detaljnije opisuje pogubljenja kneza Stanoja (Mihailovića) u Zeokama i arhimandrita manastira Bogovađe Hadži Ruvima u Beogradu (nakon strahovitog mučenja i kasapljenja). Pored njih, stradali su još i Stevan Andrejić Palalija, obor-knez iz Begaljice, Marko Čarapić, obor-knez iz Belog Potoka, Hadži Đera, iguman manastira Moravci, Spasoje Ilić, knez iz Lapova i mnogi drugi.

Međutim, jedna bitna srpska glava, na koju su se Turci posebno ostrvili, nije pala – bila je to glava nekadašnjeg frajkora, tadašnjeg topolskog trgovca, a kasnije jednog od najvećih junaka u istoriji našeg roda, Karađorđa Petrovića. Zahvaljujući njemu i drugim srpskim hajducima koji su se na vreme odmetnuli u šume i izbegli obezglavljivanje, došlo je do ostvarivanja proročanstva Alekse Nenadovića, koji je neposredno pre pogubljenja Fočić Mehmed-agi poručio: „Moja će krv i pred Bogom i pred ljudima tebi dosaditi!“.[9]

Na zboru preživelih ustanika u Marićevića jaruzi u Orašcu, svega desetak dana nakon pogubljenja obor-knezova u Valjevu, na hrišćanski praznik Sretenje Gospodnje (tada 14. februara) 1804. godine, zvanično je otpočela buna na dahije, a sa njom kasnije i Prvi srpski ustanak koji predstavlja kamen temeljac obnove i vaskrsnuća srpske države nakon skoro puna tri i po veka. Za „vožda“ je izabran neustrašivi i preki Đorđe Petrović Karađorđe, a nakon paljenja prvih turskih hanova po Šumadiji i proterivanja Turaka iz sela u utvrđene gradove, ona valjevska iskra polako je prerasla je u šumadijski plamen koji će osvetliti put Srbima ka vekovima priželjkivanoj slobodi i nezavisnosti.

Vladimir Borovikovski „Karađorđe Petrović“, 1816. (Foto: Wikimedia)
„Karađorđe Petrović“, Vladimir Borovikovski, 1816. (Foto: Wikimedia)

Na kraju, umesto da dahije dođu glave Karađorđu, on je došao glave njima, budući da ih je po njegovom naređenju i uz pomoć bosanskog vezira Bećir-paše, vojvoda Milenko Stojković, na dunavskom ostrvu Ada Kale, gde su se prethodno sakrili, pogubio i glave im odsekao avgusta te iste ustaničke godine.

„Kako seješ, tako ćeš i požnjeti“, lepo kaže naša stara narodna umotvorina.

***

„Al’ heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome,
sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome:
diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši“.

Ko zna da li bi „najmudrija srpska glava“, veliki Petar II Petrović Njegoš, spevao ove stihove u svom antologijskom Gorskom vijencu (kojeg je posvetio „prahu oca Srbije“, odnosno Karađorđu), da ne beše tog krvavog zimskog dana u Valjevu i te zloglasne „seče knezova“. Ko zna da li bi sretenjska zora slobode osvanula da ne beše te tamne i teške noći u podrumu Muselimovog konaka. Ono što se zna jeste da je Srbin tada konačno rekao „dosta“ – turskom zulumu i skrnavljenju ženske časti – i konačno podigao glavu kako bi se izborio za život u slobodi.

Pokazalo se da je u pepelu kojim je srpski narod vekovima obasipan negde u dubini ostala jedna mala iskra, plamičak koji je sa daškom novih vremena počeo da se razgoreva i plamti, da bi na kraju zasijao tako jako da se čitava Evropa čudila i pitala kako je moguće da su Srbi još uvek tu, da još uvek nisu iščezli iz istorijskog sećanja. Pokazala se neutaživa želja da budemo i ostanemo Srbi, svoji na svome i u svojoj veri, dostojni blistave srednjovekovne istorije.

„Bog će te uvek stavljati na različita iskušenja, ali nikad na ona kojima nisi dorastao“, govorio je blaženopočivši – i među narodom sigurno najvoljeniji – srpski patrijarh Pavle, mnogo godina kasnije. Biće da je naš narod bio zaista dostojan pred istorijskim iskušenjem koje ga je snašlo, i da je Pavle savršeno precizno opisao taj nesalomivi srpski karakter oličen u nameri da nemamo „gazdu“, ali i spremnost da tu privilegiju skupo platimo. U tim rečima pokojnog patrijarha možemo pronaći i tragove onoga što naši zavojevači očito nisu dobro poznavali, ili zbog svoje zaslepljenosti nisu želeli da shvate i razumeju, a što se danas može veoma teško prevesti na bilo koji svetski jezik. Da, govorimo o inatu.

Freska „Sabor srpskih svetitelja“ unutar Stare crkve u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Freska „Sabor srpskih svetitelja“ unutar Stare crkve u Kragujevcu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Jer kako drugačije tumačiti to što se ni posle toliko stradanja i iskušenja nismo odrekli Svetog Save; ili one reči „živog mrtvaca“ kneza Alekse upućene Fočiću pre pogubljenja; ili spremnost seljaka da se usred noći popne na krov „zmijskog legla“ kako bi sačuvao glavu srpskog heroja od zaborava; ili onu albansku golgotu u Prvom svetskom ratu; ili one reči („Radi ti, dijete, svoj posao!“) starca Vukašina Mandrape iz Klepaca dok u oči gleda svog dželata, najcrnjeg đavoljeg čauša; ili prkos dece koja su „zaustavila pola sveta“ na Košarama; ili što se ni danas ogromna većina Srba ne miri sa gubitkom Kosova i Metohije? Šta je to, ako ne inat?

Teško je i čudno ponekad i nama samima da to razumemo, ali biće da je to neka crta našeg mentaliteta zahvaljujući kojoj smo se održali kao narod kroz sva burna istorijska vremena.

A kulminacija tih burnih vremena se nije uzalud, tek tako, dogodila u Valjevu, baš onda kad je „krvca iz zemlje provrela“. Nije slučajno to što je srpsko biće probuđeno tamo gde je ono bilo najhrabrije i najponosnije na sebe. Kao što nije slučajno ni to što je ono konačno pokrenuto u Pijemontu, u nukleusu srpstva obraslog stoletnim hrastovim šumama – u Šumadiji.

A opet, ako hoćemo još napred kroz istoriju, nije čudo ni to što je veliki vojvoda Živojin Mišić iz svog kolubarskog kraja, iz svog Struganika, otišao za Kragujevac, a odatle u večni nezaborav. Ta „državotvorna srpska linija života“ od Kolubare, preko Lepenice do Jasenice ocrtala je i omeđila ono što je naše, ono što nismo zaboravili da je naše, i ono što ni po koju cenu tada nismo hteli nikome da prepustimo. Naše šljivike, naše njive, naše crkve i manastire. I za sve što je potom usledilo i za svaku narednu pobedu koju smo ostvarili možemo da zahvalimo toj žili kucavici bez koje nema i ne može biti srpske države.

Zato se danas sećamo ne samo posečenih knezova, već i čitave svoje bogate i slavne istorije koju je, spletom okolnosti, iz učmalosti i ropstva probudio okrvavljeni turski jatagan. Zato je danas Dan srpskog inata i dan kada smo i sebi i drugima pokazali i dokazali da nije tako lako iz istorijskog sećanja izbrisati jedan mali, ali srcem veliki narod. Narod koji se oduvek nalazio na vetrometini, ali koji nikada sa istorijske pozornice nije oduvan. Narod koji još uvek luta, ali koji uprkos svim izazovima sa kojima se susreće još uvek nije odlutao.

Postrojena Garda Vojske Srbije ispred spomenika Karađorđu Petroviću tokom obeležavanja Dana državnosti, Orašac, 15. februar 2018. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)
Postrojena Garda Vojske Srbije ispred spomenika Karađorđu Petroviću tokom obeležavanja Dana državnosti, Orašac, 15. februar 2018. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

A ako vam nije baš najjasnije šta je pisac hteo ovim tekstom da kaže – prošetajte Valjevom uz Kolubaru, zastanite pokraj piramide u centru grada, zagledajte se u statuu Živojina Mišića, idite do Lelića i Ćelija, obiđite kragujevački Milošev venac, oplenačke crvke i dvore i orašačke šumarke – i sve će vam se samo kazati.

 

Radomir Jovanović je master politikolog i jedan od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Kako navodi ondašnji austrijski visoki obaveštajni oficir i plemić srpskog porekla (za kog se veruje da je potomak Nemanjića) Gedeon Ernest Maretić u svojoj knjizi Istorija Srpske revolucije (koja je prva napisana knjiga o Prvom srpskom ustanku) jedan od najbezumnijih zuluma bilo je javno silovanje žena i devojaka naočigled njihovih muških izabranika i očeva, koji bi, ako bi se samo na to sažalili, bili smesta bezdušno umoreni nožem. Takva vrsta obeščašćivanja žena je jedan od često nezapaženih, a veoma bitnih razloga za podizanje kasnijeg ustanka.

[2] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[3] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[4] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[5] Milivoje Krstić, Prilog proučavanju frajkora u valjevskom kraju, Glasnik, br. 28-29, Istorijski arhiv Valjevo, 1994, str. 106

[6] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[7] Milivoje Krstić, Prilog proučavanju frajkora u valjevskom kraju, Glasnik, br. 28-29, Istorijski arhiv Valjevo, 1994, str. 106

[8] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[9] https://www.zabrezje.rs/memoari/

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u