Marksova osveta Zapadu

Ekonomski determinizam Karla Marksa njegovi učenici poput Gramšija, Markuzea i Adorna zamenili su kulturnim determinizmom, čime su uspeli da trajno promene hrišćanski karakter zapadnog društva

„Ko će nas osloboditi jarma zapadne civilizacije?“
Đerđ Lukač, marksistički teoretičar 

„Zaista efikasna totalitarna država bila bi ona u kojoj svemoćna izvšrna vlast političkih šefova i njihova armija menadžera kontroliše populaciju robova koji ne moraju biti primorani ni na šta, jer vole svoje ropstvo.
Oldus Haksli, Vrli novi svet

 

Koreni revolucije koja je zahvatila kulturne institucije američke republike sežu mnogo dalje od šezdesetih godina – do avgusta 1914. godine i početka Velikog rata koji istoričar Žak Barzan naziva „udarom koji je savremeni svet bacio na put samouništenja“.

Socijaldemokrate su 4. avgusta 1914. bile u Rajhstagu i svi do jednog glasali su za kajzerove ratne kredite, pridružujući se patriotskim orgijama dok su odredi vojske Rajha upadali u Belgiju. Marksisti su bili zapanjeni. Dugo očekivani evropski rat trebalo je da bude njihovo vreme. „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“, grmeo je Marks u zaključnoj rečenici svog Komunističkog manifesta. Marksisti su predvideli da će se radnici, kada dođe do rata, pre pobuniti protiv svojih vladara, nego što će se boriti protiv kolega-radnika iz susednih država. Ali to se nije dogodilo. Najveća socijalistička partija u Evropi pretvorena je u ratnu partiju, a radnici su bacili svoj alat i euforično otišli u borbu. Evo kako to opisuje istoričarka Barbara Tačmen:

„Kada je došao poziv, radnik za koga je Marks rekao da nema domovinu identifikovao se sa zemljom, a ne sa klasom. Ispostavilo se da je i on član nacionalističke porodice, kao i svi drugi. Sila antagonizma koja je, navodno, trebalo da zbaci kapitalizam, pronašla je bolju metu u strancu. Radnička klasa išla je u rat dobrovoljno, pa čak i željno, kao i srednja klasa, kao i viša klasa, kao čitav narod.“

Krivo je hrišćanstvo

Nakon Ruske revolucije, komunistički udari pokušani su u Budimpešti, Minhenu i Berlinu. Nemački ratni veterani brzo su slomili bavarski sovjet. Rozu Luksemburg i Karla Libknehta, pripadnici frajkora su isprebijali i streljali u Berlinu. Režim Bele Kuna u Budimpešti trajao je nekoliko meseci.

Trocki je želeo da Crvena armija postane udarna snaga revolucije. Prilikom pokušaja da okupira Poljsku kod Vistule ga je zaustavila poljska armija na čelu sa maršalom Pilsudskim. Ništa što su marksisti predvideli nije se ostvarilo. Njihov čas je došao i prošao. Radnici sa Zapada, mitski proleterijat, odbili su da odigraju ulogu koju im istorija namenila. Kako je Marks mogao toliko da pogreši?

Dvojica Marksovih učenika ponudila su objašnjenje: Tačno je da Marks nije bio u pravu, radnici se nisu digli na ustanak zato što su im duše natopljene sa dve hiljade godina hrišćanstva, pa su postali „slepi“ za svoje klasne interese. Sve dok se hrišćanstvo i zapadna kultura ne iskorene iz duše zapadnjaka, marksizam ne može da se ukoreni.

Detalj sa freske Dijega Rivere „Čovek na raskršću“ na kome su prikazani Trocki, Marks i Engels u Palati likovnih umetnosti u Meksiko Sitiju (Foto: Wikimedia/Éclusette,CC BY 3.0)
Detalj sa slike Dijega Rivere „Čovek na raskršću“ na kojoj su prikazani Trocki, Marks i Engels, Palata likovnih umetnosti u Meksiko Sitiju (Foto: Wikimedia/Éclusette, CC BY 3.0)

Prvi učenik-otpadnik bio je Mađar Đerđ Lukač, agent Komiterne. „Kao jedino rešenje video sam revolucionarno uništenje društva. Do menjanja vrednosti na svetskom nivou ne može da dođe bez poništavanja starih vrednosti i stvaranja novih, što čine revolucionari“, rekao je Lukač. Kao komesar za kulturu u režimu Bele Kuna, Lukač je svoje „demonske“ ideje, kako ih je sam nazvao, sproveo u delo kroz ono što je postalo poznato kao „kulturni terorizam“.

Kao deo tog terorizma uveo je program radničkog seksualnog obrazovanja u mađarske škole. Deca su učila o slobodnoj ljubavi, seksualnim odnosima, arhajskoj prirodi porodičnih pravila srednje klase, zastarelosti monogamije i nevažnosti religije, koja oduzima čoveku sva zadovoljstva. I žene su pozvane da se pobune protiv seksualnog morala tog doba. Lukačev cilj u promovisanju razuzdanosti žena i dece bio je uništenje porodice, tog jezgra hrišćanstva i zapadne kulture. Pet decenija nakon što je Lukač pobegao iz Mađarske, njegove ideje su oduševljeno prihvatili promoteri „seksualne revolucije“.

Drugi učenik bio je Antonio Gramši, italijanski komunista, koji u poslednje vreme biva zasluženo priznat kao najveći marksistički strateg dvadesetog veka. Nakon Musolinijevog marša na Rim 1922. godine, Gramši je pobegao u Rusiju. Tamo je uvideo da boljševizam ne funkcioniše. Režim je mogao da privoli na poslušnost samo uz pomoć terora. Zaključio je da je lenjinizam propao. Ruski narod nije preobraćen u komuniste, on je komunizam prezirao. Njihova zemlja, vera, porodice, ikone i Majka Rusija – sve to je ruskom narodu značilo mnogo više od nekakve internacionalne solidarnosti među radnicima. Ruski narod se nije promenio. Čak je i car izazivao više ljubavi i odanosti od omraženih boljševika.

Gramši je zaključio da njihove hrišćanske duše sprečavaju ruski narod da prihvati komunističku revoluciju. „Civilizovani svet bio je temeljno natapan hrišćanstvom 2.000 godina“ – pisao je Gramši – „a režim utemeljen na hrišćanskom verovanju i vrednostima ne može da se zbaci dok se ti koreni ne preseku.“

Razbijenih iluzija, uplašen od Staljina koji je preuzeo vlast nakon Lenjinove smrti, Gramši se vratio kući da bi stao na čelo italijanske Komunističke partije. Musolini je imao drugačiju ideju. Zatvorio je Gramšija i bacio ključ. Trunući u zatvoru od tuberkuloze, Gramši je oslobođen, ali je umro 1937. godine. Ipak, u svojim zatvorskim spisima ostavio je plan za izvođenje uspešne marksističke revolucije na Zapadu.

Italijanski pisac, političar, marksista i društveni teoretičar Antonio Gramši (Foto: Fototeca Storica Nazionale/Getty Images)
Italijanski pisac, političar, marksista i društveni teoretičar Antonio Gramši (Foto: Fototeca Storica Nazionale/Getty Images)

Umesto da prvo zgrabe vlast i nametnu kulturnu revoluciju odozgo, navodio je Gramši, marksisti na Zapadu prvo moraju da promene kulturu, a onda će im vlast pasti u krilo kao zrela jabuka. Ali za promenu kulture biće potreban „dugi marš kroz institucije“ – umetnost, film, pozorišta, škole, koledže, seminare, novine, časopise, radio. Jednu po jednu, treba ih osvajati i preobražavati u agense revolucije. Tako bi se ljudi polako učili da razumeju i da svojevoljno prihvataju revoluciju.

Gramši je insistirao da njegove kolege marksisti osnivaju narodne frontove u kojima bi se nalazili zapadnjački intelektualci koji su delili njihov prezir prema hrišćanstvu, i koji su oblikovali umove mladih. Poruka drugovima: „Radi se o kulturi, glupaci!“ (Aluzija na čuvenu parolu ’To je ekonomija, glupane’ iz kampanje Bila Klintona 1992. godine; prim. prev). Gramšijeva ideja o tome kako treba sprovesti revoluciju u zapadnom društvu pokazala se kao tačna.

Frankfurtska škola

Lukač i članovi nemačke Komunističke partije su 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu osnovali Institut za marksizam, po ugledu na Institut Marksa i Engelsa u Moskvi. Nakon malo razmišljanja, odlučili su se za manje provokativan naziv – Institut za društvena istraživanja. On će ubrzo postati poznat jednostavno pod nazivom Frankfurtska škola.

Njen direktor je, 1930. godine, postao otpali marksista i poštovalac Markiza de Sada, Maks Horkhajmer. Po nalogu Horkhajmera, Frankfurtska škola počela je da prevodi marksizam na kulturne izraze. Odbačena su stara uputstva za borbu i napisana nova. Za stare marksiste neprijatelj je bio kapitalizam, za nove marksiste neprijatelj je bila zapadna kultura. Za stare marksiste put do sticanja moći bio je nasilno zbacivanje režima, kao u Parizu 1789. i Sankt Peterburgu 1917. Za nove marksiste put do sticanja moći nije bio nasilan i zahtevao je decenije strpljivog truda.

„Pobeda će doći tek nakon što u duši zapadnog čoveka nestanu hrišćanska verovanja. A to će se dogoditi tek nakon što saveznici i agenti revolucije osvoje i instrumentalizuju institucije kulture i obrazovanja. Osvojite kulturne institucije Zapada, njegova ‘utvrđenja i odbrambene nasipe’ i država, ‘spoljni jarak’, pašće bez borbe“. Međutim i za stare i za nove marksiste ostala je ista definicija morala; moralno je ono što unapređuje revoluciju, a nemoralno ono što je ometa.

Otprilike u isto to vreme, muzički kritičar Teodor Adorno, psiholog Erih From i sociolog Vilhelm Rajh, pridružili su se Frankfurtskoj školi. Ali 1933. istorija se grubo umešala. Adolf Hitler se uzdigao do vlasti u Berlinu, a pošto su vodeće ličnosti Frankfurtske škole bili Jevreji i marksisti, oni nisu odgovarali Trećem rajhu. Frankfurtska škola je spakovala svoje kofere i pobegla u Ameriku. Krenuo je i diplomirani student po imenu Herbert Markuze. Uz pomoć Univerziteta Kolumbija, uspostavili su novu Frankfurtsku školu u Njujorku, i preusmerili svoje talente i energiju na podrivanje kulture zemlje koja im je pružila utočište.

Nemački politički filozof, sociolog i teoretičar društva i jedan od osnivača Frankfurtske škole Herbert Markuze tokom govora na Univerzitetu Vinsens u Sen Deniju, Pariz, 10. april 1974. (Foto: William Karel/Gamma-Rapho via Getty Images)
Nemački politički filozof, sociolog, teoretičar društva i jedan od osnivača Frankfurtske škole Herbert Markuze tokom govora na Univerzitetu Vinsens u Sen Deniju, Pariz, 10. april 1974. (Foto: William Karel/Gamma-Rapho via Getty Images)

Među novim oružjem kulturnog konflikta koje je Frankfurtska škola izmislila, bila je i kritička teorija. Jedan proučavalac kritičke teorije definisao ju je kao „suštinski destruktivni kriticizam svih glavnih elemenata zapadne kulture, uključujući i hrišćanstvo, kapitalizam, autoritet, porodicu, patrijarhat, hijerarhiju, moral, tradiciju, seksualno uzdržavanje, odanost, patriotizam, nacionalizam, nasleđe, etnocentrizam, konvencije i konzervativizam.“

Koristeći kritičku teoriju kulturni marksisti stalno ponavljaju optužbu da je Zapad kriv za genocidne zločine protiv svake civilizacije i kulture sa kojom je došao u vezu. Po kritičkoj teoriji, zapadna društva predstavljaju istorijski najveća utočišta za rasizam, seksizam, nativizam, ksenofobiju, homofobiju, antisemitizam, fašizam i nacizam. Po kritičkoj teoriji, zločini Zapada potiču od karaktera Zapada, kako ga je oblikovalo hrišćanstvo.

Kritička teorija na kraju dovodi do „kulturnog pesimizma“, osećaja otuđenosti, beznadežnosti, očaja, kada narod, iako prosperitetan i slobodan, počinje da posmatra svoje društvo i zemlju kao ugnjetavačke, zle i nedostojne ljubavi i odanosti. Novi marksisti smatrali su da je kulturni pesimizam neophodni preduslov revolucionarne promene. Pod uticajem kritičke teorije, mnogi pripadnici generacije iz šezdesetih ubedili su sebe da žive u nepodnošljivom paklu. U knjizi Ozelenjavanje Amerike Čarls Rajh govorio je o „totalnoj atmosferi nasilja“ u američkim srednjim školama: „Ispit ili test predstavljaju oblik nasilja. Obavezna nastava fizičkog vaspitanja za nekoga ko se stidi ili plaši, predstavlja oblik nasilja. Zahtev da učenik mora da ima propusnicu da bi se šetao hodnikom, predstavlja nasilje. Obavezno prisustvo u učionici, obavezno učenje u prostoriji za učenje, prestavljaju nasilje.“

Kultna knjiga

Knjige Bekstvo od slobode Eriha Froma, kao i knjige Masovna psihologija fašizma i Seksualna revolucija Vilhelma Rajha održavaju kritičku teoriju. Ali najuticajnija knjiga Frankfurtske škole koja je ikada objavljena bila je Autoritarna ličnost. U ovoj kultnoj knjizi Frankfurtske škole, ekonomski determinizam Karla Marksa zamenjen je kulturnim determinizmom. Ako je porodica duboko hrišćanska i kapitalistička, i na njenom čelu je autoritaran otac, možete očekivati da će deca postati rasisti i fašisti.

Kada je „otkrio“ da fašizam nastaje u patrijarhalnim porodicama, Adorno je potom „identifikovao“ i njegovo prirodno stanište, tradicionalnu kulturu: „Poznata je hipoteza da podložnost fašizmu predstavlja fenomen koji je najviše karakterističan za srednju klasu, da je on ‘u kulturi’, i da će, prema tome, oni koji se najviše ravnaju prema toj kulturi, imati i najviše predrasuda“. Adorno i Frankfurtska škola hladnokrvno su tvrdili da su pojedinci odrasli u porodicama u kojima je domirnirao otac, patriota koji maše zastavom i sledbenik staromodne religije, potencijalni fašisti i nacisti.

Ove ideje prisvojila je levica. Još sredinom šezdesetih godina 20. veka, konzervativci i autoritarne figure koji su se suprotstavljali revoluciji na univerzitetima, proglašavani su „fašistima“. Od tih godina najefikasnije oružje u rukama levice bilo je upravo proglašenje suparnika za mrzitelja ili mentalno obolelu osobu. „Ako hoćete da osporite nešto što neko radi… nazovite ga mentalno obolelom osobom“. Ocenjujući Studije o predrasudama Frankfurtske škole, od kojih je najpoznatija Autoritarna ličnost, Kristofer Laš je napisao: „Cilj i plan Studija o predrasudama diktirao je zaključak da se predrasuda, čiji je koren u strukturi ‘autoritarne ličnosti’, može iskoreniti samo ako se američki narod podvrgne kolektivnoj psihoterapiji – ako se oni budu lečili kao da se nalaze u nekom sanatorijumu za ludake“.

Horkhajmer i Adorno su takođe shvatili da put ka kulturnoj hegemoniji vodi preko psihološkog uslovljavanja, a ne filozofske rasprave. Američkoj deci bi moglo da bude uslovljeno da u školama socijalna i moralna verovanja svojih roditelja odbace kao rasistička, seksistička i homofobična, kao i da prihvate novi moral. Škola je otvoreno rekla da je manje važno da deca nauče činjenice ili veštine, nego da završe školu osposobljena da ispoljavaju pravilne stavove. Kada je Alan Blum u Zatvaranju američkog uma napisao da su „američki svršeni srednjoškolci jedni od najosetljivijih neobrazovanih ljudi na svetu“, jer imaju najgore rezultate na ispitima, ali najbolje kada je u pitanju zaštita čovekove okoline, njegove reči su svedočile o uspehu projekta Frankfurtske škole.

Maks Horkhajmer i Teodor Adorno tokom razgovora u Hajdelbergu, april 1964. (Foto: Jjshapiro at English Wikipedia, CC BY-SA 3.0)
Maks Horkhajmer i Teodor Adorno tokom razgovora u Hajdelbergu, april 1964. (Foto: Jjshapiro at English Wikipedia, CC BY-SA 3.0)

Koliko je kulturna revolucija bila uspešna u iskorenjivanju starih vrednosti i uspostavljanju novih u dušama mladih? U danima nakon Perl Harbora, kolone ljudi koji su želeli da se prijave za mornaricu i vojsku bili su dugački. U tim redovima bilo je i studenata i farmera. Ali u danima posle uništenja Svetskog trgovinskog centra, pre nego što je ijedan američki vojnik otišao u borbu, na američkim univerzitetima započete su antiratne kampanje.

Međutim važnost škola u ispiranju umova mladih ubrzo su prevazišli novi mediji: televizija i film. Kako piše Vilijam Lind, direktor Centra za kulturni konzervativizam pri Fondaciji slobodnog kongresa: „Industrija zabave… u potpunosti je prisvojila ideologiju kulturnog marksizma i stalno je ponavljala, ne samo u propovedima, već i u parabolama, priče o jakim ženama koje prebijaju slabe muškarce, deci koja su mudrija od svojih roditelja, pokvarenim sveštenicima koji varaju beskućnike, crncima iz više klase koji se suprotstavljaju nasilju belaca iz niže klase, muškim homoseksualcima koji vode normalne živote. To je sve izmišljotina, preokret stvarnosti, ali mediji zabave čine da to izgleda realistično, čak više nego svet oko nas.“

Novi proleterijat

Tokom pedesetih, Frankfurtskoj školi je nedostajala ličnost koja bi popularisala ideje zakopane u lepljivoj prozi Horkhajmera i Adorna. Tu se pojavio Herbert Markuze koji je dao odgovor na Horkhajmerovo pitanje: „Ko će igrati ulogu proleterijata u budućoj kulturnoj revoluciji?“ Markuzeovi kandidati bili su: radikalna omladina, feministkinje, crni militaristi, homoseksualci, otuđeni, asocijalni, revolucionari trećeg sveta, svi gnevni glasovi progonjenih „žrtava“ Zapada. To je bio novi proleterijat koji će zbaciti zapadnu kulturu.

U prošlosti su društva potkopavana govorima i knjigama, ali Markuze je verovao da seks i droga predstavljaju moćna oružja. Markuze je preporučivao univerzalno prihvatanje principa zadovoljstva. Odbacimo kulturni poredak u potpunosti, rekao je Markuze, i moći ćemo da stvorimo svet „polimorfne perverznosti“. Kad su milioni „bejbi-bumera“ počeli da preplavljuju fakultete, došao je njegov trenutak. Mase su praktično gutale sve njegove knjige. Postao je kultna figura. Prilikom studentske pobune u Parizu 1968. godine nosili su zastave na kojima je pisalo „Marks, Mao, Markuze“.

„Vodite ljubav, a ne rat“, bio je nadahnuti slogan samog Markuzea. U knjizi Čovek sa jednom dimenzijom, zalagao se za obrazovnu diktaturu. U Represivnoj toleranciji, tražio je novu „oslobađajuću toleranciju“, koja donosi „netoleranciju prema pokretima na desnici i toleranciju prema pokretima na levici“. Dupli standard protiv koga se desnica bori i koji dozvoljava da se konzervativci javno izlažu podsmehu zbog grehova koji se levici opraštaju, predstavlja „represivnu toleranciju“ u akciji.

Za kulturne marksiste najvažniji cilj bio je ukidanje porodice, koju su prezirali kao leglo diktature, seksizma i društvene nepravde. Neprijateljstvo prema porodici nije bilo novo za marksiste. U Nemačkoj ideologiji, sam Marks je pisao da patrijarhalni muškarci posmatraju žene i decu najpre kao imovinu. U Poreklu porodice, privatne svojine i države, Engels je zagovarao feminističko ubeđenje da svaka diskriminacija žena potiče iz patrijarhalne porodice. Erih From je tvrdio da razlike među polovima nisu nasledne, već predstavljaju izmišljotine zapadne kulture. From je postao osnivač feminizma. Za Vilhelma Rajha, „autoritarna porodica je autoritarna država u malom… Porodični imperijalizam… reprodukuje se u nacionalnom imperijalizmu“. Za Adorna, patrijarhalna porodica je kolevka fašizma.

Marš ženskog oslobođenja na jednom trgu u Bostonu, 17. april 1971. (Foto: Charles B. Carey/The Boston Globe/Getty Images)
Marš ženskog oslobođenja u Bostonu, 17. april 1971. (Foto: Charles B. Carey/The Boston Globe/Getty Images)

Da bi uništila porodicu sa ocem na čelu, Frankfurtska škola se zalagala za alternative, kao što su matrijarhat, gde majka komanduje, i „androginu teoriju“, gde su uloge muškarca i žene u okviru porodice promenljive, pa čak i obrnute. Ženski boks, žene u borbi, žene rabini i biskupi, bog kao Ona, Demi Mur u filmu „Redov Džejn“, Sigorni Viver nalik na Ramba koja teši užasnutog i kukavnog vojnika u filmu „Osmi putnik“, kao i sve emisije i filmovi u kojima se žene prikazuju kao čvrste i agresivne, a muškarci kao osetljivi i ranjivi, svedoče o uspehu Frankfurtske škole i feminističke revolucije čijem rađanju je doprinela. Kao i Lukač, i Vilhelm Rajh verovao je da porodicu treba uništiti uz pomoć revolucionarne seksualne politike i ranog seksualnog obrazovanja. Do pojave seksualnog obrazovanja u osnovnim školama u Americi došlo je zahvaljujući Lukaču, Rajhu i Frankfurtskoj školi.

Milioni žena na Zapadu sada dele feminističke stavove o braku i majčinstvu kao nepoželjnim. Milioni su prihvatili plan ovog pokreta i nemaju nameru da se udaju, niti žele da imaju decu. Evropljani, čiji se broj smanjuje čak i u starim katoličkim zemljama, skoro svi odreda koriste kontraceptivna sredstva. Kontracepcija, sterilizacija, abortus i eutanazija – to su četiri jahača apokalipse „kulture smrti“, koje će Sveti Otac kuditi doveka. Pilula i kondom postali su srp i čekić kulturne revolucije.

Reči su oružje

Ako se suprotstavite afirmativnoj akciji, vi ste rasista. Ako insistirate na tome da postoje neke uloge u društvu koje nisu pogodne za žene, kao recimo pozicija pilota na mornaričkom nosaču aviona, vi ste seksista. Ako mislite da je broj doseljenika suviše velik, onda ste nativista ili ksenofob. Militantni borci za prava homoseksualaca naterali su 1973. godine Američku psihijatrijsku asocijaciju da skine homoseksualnost sa liste poremećaja. Onaj ko danas homoseksualnost smatra poremećajem zapravo sam pati od duševne bolesti zvane homofobija.

„Reči su oružje“, rekao je Orvel. Tradicionalisti tek treba da pronađu efikasne protivmere. Kada neprijatelja nazovete rasistom ili fašistom, više ne morate da odgovarate na njegove argumente. On mora da brani svoj karakter. Na sudu, optuženi je nevin dok mu se ne dokaže krivica. Ali ako je optužen za rasizam, homofobiju ili seksizam, on se danas unapred smatra krivim. Optuženi mora da dokaže svoju nevinost.

Orvel je čuo da se reč „fašista“ toliko često koristi, te je pretpostavio da ako Džon nazove Smita fašistom, Džon u stvari misli „Ja mrzim Smita!“. Ali da je Džon rekao „Ja mrzim Smita“ – priznao bi nehrišćansku mržnju. Nazivajući Smita fašistom, on ne mora da objašnjava zašto mrzi Smita, niti zašto ne može da pobedi Smita u raspravi; naterao je Smita da dokaže da nije potajni obožavalac Adolfa Hitlera. Hju Long je bio u pravu. Kada fašizam dođe u Ameriku nazivaće se antifašizmom.

Neosporno je da su Lukač, Gramši, Adorno, Markuze i Frankfurtska škola imali ogroman uticaj na američku kulturnu i intelektualnu istoriju. Ali za razliku od boljševika oni nisu napali Zimsku palatu, zgrabili vlast, i nametnuli svoje ideje uz pomoć sile i terora, niti su u filozofskom smislu bili značajni kao što je bio Marks. Malo Amerikanaca uopšte zna ko su oni. Oni su bili intelektualni otpadnici i moralni izrodi, ali su takođe bili ljudi koji su mislili „van kutije“, i koji su pustili u promet ideje o tome kako bi se na Zapadu mogla pokrenuti revolucija protiv samog Zapada. I njihove ideje su pobedile. Američka elita, koja možda danas i ne zna ko su bili frankfurtski mislioci, spremno je prihvatila njihove ideje.

Predsedavajuća Predstavničkog doma američkog Kongresa Nensi Pelosi sa drugim demokratskim kongresmenima kleči u znak saosećanja sa ubistvom Džordža Flojda, Vašington, 08. jun 2020. (Foto: AP Photo/Manuel Balce Ceneta)
Predsedavajuća Predstavničkog doma američkog Kongresa Nensi Pelosi i demokratski kongresmeni kleče u znak solidarnosti sa protestima protiv rasizma, Vašington, 08. jun 2020. (Foto: AP Photo/Manuel Balce Ceneta)

Amerikanci koji danas prihvataju njihove ideje ne znaju da su one nastale u marksističkom odgajalištu, Vajmarskoj republici, ili u fašističkom zatvoru u Musolinijevoj Italiji, niti da je njihov cilj bio podrivanje naše kulture i civilizacije.

 

Skraćeni i prilagođeni prevod poglavlja pod nazivom „Četvorka koja je stvorila revoluciju“ iz knjige „Smrt Zapada: Kako umiruće stanovništvo i invazija imigranata ugrožavaju našu zemlju i civilizaciju“.

 

Naslovna fotografija: David Maialetti/The Philadelphia Inquirer

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u