V. Knežević: Strah i zbunjenost EU pred ruskom vakcinom

Promptno sa završetkom radova na izgradnji Severnog toka 2 i briselskim debaklom u nabavci vakcina, EU je otvorila novi front u propagandnom ratu sa Moskvom

Milioni doza vakcine Sputnjik V stoje spremne da krenu na Evropu.

Loši prospekti, u trenutku kad nemački Bundesver pati od nedostatka sredstava, i neće biti u mogućnosti da zatvori finansijsku konstrukciju za naredne dve godine, kako 6. februara piše Špigl pozivajući se na poverljivi dokument iz Ministarstva odbrane.

Ne samo da je ruska vakcina u pokretu, nego EU sad ima posla sa izdajicama iz vlastitih redova. „Bezbrojne diplomate evropskih ambasada i drugih EU predstavništava u Moskvi, kao i članovi njihovih porodica, vakcinišu se ovih dana Sputnjikom V, iako proces za njegovu dozvolu još nije ni započeo u Evropskoj agenciji za lekove (EMA)”, piše Prese. „Svesno ili pod pritiskom, oni se time uključuju u propagandnu kampanju Kremlja, prema kojoj Rusija u svojim rukama drži ključ za savladavanje pandemije.”

Kognitivna disonanca

Kakva je to salata od novinarskog smisla: da evropske diplomate „pod pritiskom” (unfreiwillig, bez slobode odlučivanja) primaju Sputnjik V u Moskvi? Da li ih neko tera da se vakcinišu, ili se to oni iz vlastitog poriva boje bolesti i smrti?

Da li su trojica EU diplomata (Nemačka, Švedska, Poljska) prošlog petka proterana iz Moskve jer nisu hteli da prime Sputnjik V?

Ali i mimo primera sa evropskim diplomatama u Moskvi, EU se zaplela u ozbiljnu kognitivnu disonantnost:

1. Evropska unija zamera zemljama kao što je Srbija što koristi rusku vakcinu, jer se time uključuje u geostratešku bitku na ruskoj strani.

2. EU stoji na stanovištu da je borba protiv kovida opšta humana borba koju treba rešavati van parametara geopolitike.

3. Srbija nije u EU kad je to u njenom interesu. Recimo kod otvaranje poglavlja, brzog pridruživanja, jasne perspektive i slično, Srbija nije u EU.

4. Naprotiv, Srbija je u EU kad to nije u njenom interesu. Ako EU nema vakcina, Srbija mora da sledi grupnu koheziju i takođe ostane bez vakcina. Strpljen – spasen, iako ne od kovida.

Epidemija kao geopolitika

Da li je Brisel, gonjen jasnim interesima istočnih Evropljana i nejasnim motivima Berlina, u stalnoj potrazi za još jednom peripetijom ne bi li Moskvu kaznio, antagonizovao, pobedio, ponizio, bankrotirao i posramio?

Je li to u pitanju neka droga samodopadnosti i pravdoljubivosti, koja proradi čim se prepozna ruski genetski kod?

Od kada je Putin došao na vlast, a najkasnije od njegovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007, političko-propagandni hor sa Zapada je stilizovao službenu Moskvu u opasnu, agresivnu i zlonamernu silu, tip: azijska despotija, najnovije izdanje.

Ako je to htela, EU je u tome uspela i zaslužuje sve čestitke.

Skoro deceniju i po nakon takve kampanje, posle sedam godina stalnog zatezanja sankcija, mi, Evropa, stvarno smo se našli oči u oči s jednom novom Rusijom – opasnom, agresivnom i zlonamernom; s Moskvom koja je odbacila sve obzire i kojoj je svejedno da li se njen instinkt opstanka izvlači iz nasleđa azijske despotije, iz uvoza evropske liberalne demokratije, ili iz Najki-reklame „Just do it”.

Godinama je Putin bio proevropski političar, a da EU to nije primetila.

Ne treba preterivati, bio je proevropski onoliko koliko je to za jednog ruskog lidera uopšte moguće. Jedino što je Evropskoj uniji trebalo da uradi u takvoj konstelaciji je da poštuje temeljno biblijsko načelo: da njena desnica zna šta radi njena levica.

Ironija je u tome da u modernoj Rusiji nikada nije bio na vlasti evropskiji političar od Putina. Mašala, sad smo ga izlečili od toga.

Samo tri?

Eskalacija je u spiralnom zamahu: Ako EU diplomate nastave da fizički sudeluju u demonstracijama opozicije koja traži oslobađanje Navaljnog, Moskva će nastaviti da ih proteruje.

Ako EU ministar spoljnih poslova Žozep Borelj dođe u Rusiju i pokuša da Moskvi održi moralnu invektivu, poslaće ga kući poniženog.

Zašto da Moskva ima trunku poštovanja prema Borelju, kad sami evropski mediji pišu o njemu da je „tigar od papira u poseti Moskvi”, i to još u najavi, pre nego što je u petak Moskva ispratila kući trojicu evropskih diplomata.

Berlin će posle svake takve epizode nastaviti da diže tenziju. Sa svoje strane, Brisel neće imati izbora nego da popusti pod pritiskom i pokrene novu rundu sankcija.

A tako je dobro išlo dok se Navaljni nije vratio u Moskvu – Zapad je stajao korak od ukidanja sankcija Rusiji!

Gornju misao je, ničim izazvan, izrazio komentator austrijskog dnevnika Prese Kristijan Ulč u tekstu „Zašto se Putin boji Navaljnog?” (24. januara): „Na kraju bi Putin mogao da propusti šansu za približavanje sa Zapadom, koje su Pariz, Berlin i Vašington razmatrali iz geopolitičkih razloga, kao protivtežu usponu Kine.”

Kad su to zapadni lideri u proteklih godinu ili dve realno davali Putinu „šansu za približavanje”? U EU bi povremeno neki glas iz Italije, Austrije ili Mađarske oprezno spomenuo nesvrsishodnost daljeg produžavanja sankcija, ali u celini, Brisel je promptno produžavao sankcije dva puta godišnje bez kolebanja, kao blok.

Navaljni se vratio u Moskvu na krilima Lenjinovog mota „što gore, to bolje”. Berlin ga je vodio po principu „što bolje, to gore”.

U rezultatu, sada racionalni evropski duh sedi u zatvoru zajedno sa Navaljnim. Optimista bi rekao, čovek barem nije u samici.

Pesimista bi napisao ovaj tekst.

Vakcina kao geostrategija

„Nemački mediji su jedinstveni u zahtevu da se kao odgovor na suđenje Navaljnom prekine rad na gasovodu Severni tok 2. Nemačka politika je jedinstvena u tome da taj projekat uspešno završi i pusti u rad”, piše 4. februara Jirgen Štrejhamer, berlinski dopisnik lista Prese, u tekstu naslovljenom „Rusko gradilište Angele Merkel”.

Kad teza i antiteza stoje u takvoj ravnoteži, onda jednoj od njih treba pomoći da prevlada. Izjava nemačkog ministra diplomatije Hajko Masa od 5. februara, da „od Moskve zavisi kakav odgovor želi od Evrope”, ili Manfreda Vebera, šefa Konzervativne frakcije u Evropskom parlamentu da „treba aktivirati sankcije protiv Moskve koje već leže na stolu”, dobro pokazuju da će se pre slomiti blok pragmatične politike, nego medijskih inkvizitora.

Na to se nadovezalo i pitanje ruskih vakcina Sputnjik V, uopšte vakcina protiv kovida. Rusija ih ima, EU ih nema. Odnosno, nema ih ni Rusija ovog trenutka toliko za vlastite građane, ali ih ima dovoljno da snabdeva druge i u procesu izblamira Evropsku komisiju, Ursulu van der Lajen i Angelu Merkel koja je savetuje i vodi.

„Posmatrati Putina je fascinantno”, piše nemački Velt 3. februara, i odmah ispod takvog naslova daje sliku doktora pod skafanderom kako potpuno fasciniran posmatra ampulicu vakcine.

Postoji nekoliko teorija interpretacije slike/teksta vezanih u semiotskom odnosu i gotovo isto toliko praktičnih socioloških metoda za njihovo razumevanje.

Svejedno da li je osoba metodološki istrenirana ili samo nadarena, kombinacija naslova i slike iz Velta dopušta jedno jedino tumačenje: Nemačka se boji da će joj s ruskom vakcinom direktno ubrizgati i Putina!

„Šta za Putina znači uspeh vakcine Sputnjik V?”, pita se autor dalje u tekstu, i zaključuje: „Tehnički, Rusija već dugo nije mogla da iznenadi Zapad. Tek je vakcina protiv kovida koja je rano stigla na tržište pokazala: možda je Rusija ipak nešto više od Burkine Faso sa atomskim bombama, kako je govorio Helmut Šmit.”

Kako autor ekstremno sugestivno-manipulativnog teksta u Veltu konstruiše opasnost koja Evropljanima preti od Sputnjika V?

Na primer, umesto da kaže da je Sputnjik V „bio prvi na tržištu”, on kaže da se on „pojavio rano”. U principu je nebitno za sadašnju situaciju ko je bio prvi, osim kad se neko vidljivo trudi da to ne izgovori.

Pravo pitanje ovog trenutka nije „šta za Putina znači uspeh ruske vakcine”, već šta za EU i njene građane znači ako im Rusi pošalju 100 miliona ampula. Ali ono se ne postavlja, jer treba održati moralnu ravnotežu između zaostale Burkine Faso i tehnološki superiorne EU.

Rečenica „Rusija tehnički nije mogla da nas iznenadi” priprema čitaoca na činjenicu da je Rusija u međuvremenu evoluirala od stadijuma Burkine Faso; dodatak „možda je ona ipak nešto više” znači da nije mnogo.

„Šta za Putina znači uspeh vakcine Sputnjik V” samo je verbalna muštikla prebačena preko pravog pitanja koje u stvari stoji na tom mestu: „Šta bi za Putina značio neuspeh vakcine Sputnjik V? A tek za nas!”

Fon der Lajen: „Mea culpa”

Evropska komisija je letos s laboratorijama i farma-firmama pregovarala kao stipsa, s visoka, ziheraški, s pozicija moći. „Uopšte nisu shvatili da je to bila situacija gde nije trebalo štedeti”, piše Politiko.

EU je ostala bez vakcina. UK ima, SAD imaju, Rusi imaju, Srbi imaju – ali EU nema. Ursula fon der Lajen je u petak preuzela odgovornost za takvo stanje, ali sad joj je još gore. Kad se zna ko je odgovoran, tražiće se ko je kriv.

Frankfurter algemajne cajtung: „Ursula fon der Lajen je preuzela punu odgovornost za najnoviju svinjariju koju je Evropska komisija sebi dopustila. To se podrazumeva, ipak im je ona šefica. Ali, trebalo joj je četiri dana da procedi tu rečenicu, prizna grešku i pokaže nekakvo kajanje.”

„Gde su vakcine?”, pita se minhenski Zidojče cajtung: „Konačno postoji sredstvo protiv koronavirusa! Konačno olakšanje! Ali kod drugih, ne kod nas. Nemačka vlada se za to pobrinula.”

EU bi naravno mogla da traži pomoć od Moskve i tražila je, mahom diskretno, jer su izjave političara i izveštaji medija uporno nekonzistentni.

Nekad se i u istom listu nađu tekst do teksta tipa: „Ruska vakcina svetlosnim godinama udaljena od EU”, „Ugledni naučni časopis Lanset kaže za Sputnjik V da je siguran i efikasan”, „Brisel pregovara o nabavci ruske vakcine”, ili „Sputnjik V, propagandna zamka Kremlja”.

Tragičnije od tragičnog, klopka za lektore?

Na primeru Krima, sankcija, severnog gasovoda ili sad vakcine, Evropska unija ne vodi geostratešku politiku prema Rusiji, ali to je već dosadno ponavljati.

Ne vodi ni dobrosusedsku, a ni lošesusedsku, jer i kod ove druge je potrebno poštovati neki minimalni operativni konsenzus.

Ne vodi ni interesnu ekonomsku saradnju sa Moskvom, jer kad god tu nešto proba, neka od njenih članica počne sa opstrukcijom, sa moralnom kampanjom, ili još gore, sa stidom i sramotom što se odstupilo od konsekventne linije sankcija.

Umesto svega mogućeg, EU je do sada isprobala samo nemoguće: da u Rusiji vodi ukrajinsku politiku; da u Rusiji vodi baltičku politiku; da u Rusiji vodi američku politiku bez Amerikanaca, i na kraju, kad sve to nije pomoglo, da orkestrira bojkot Rusije na ruskoj teritoriji.

„To je tragično, to je čak vrlo tragično”, kaže jedan lik u nemačkoj sapunici Klinika Švarcvald.

Da to ne zna, čovek bi pomislio da je citat od Bulgakova.

 

Autor Vesna Knežević

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Alexander Zemlianichenko Jr 

 

Izvor RTS, 06. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u