NIN-ova nagrada više ne postoji?

NIN-ova nagrada je prestala da bude nagrada za najbolji roman na srpskom jeziku, odnosno za najbolji roman srpske književnosti. Ona više ne postoji. Kako je do toga došlo?

U trenutku dok pišem ovaj tekst aktuelni dobitnik nekadašnje NIN-ove nagrade na sve načine pokušava da isprovocira javnost i bolji deo srpske književnosti – naime, pisce koji bojkotuju ovu nagradu – kako bi svojim fantazijama o analnom otvoru i alternativnom seksualnom životu Desanke Maksimović dao status „književnosti“, a sebi famu „progonjenog/napadanog književnika“. Moram da priznam, to mi je više jadno nego zanimljivo, pa ću da produžim dalje, imajući u vidu poslovicu koju mi je nedavno pomenuo jedan moj prijatelj: ne staje vojska da se kobila popiša.

Dakle, ostaviću lauerata samom sebi i njegovoj nuždi, a i vas bih zamolio da se ne obazirete previše na njegove tričarije. Kao u nekom amaterskom triku, stvar je u tome da se pažnja publike skrene ka budalaštinama, kako bi se, u međuvremenu, na drugoj strani odigrao trik, odnosno „magija“. U čemu je dakle, trik? Trik je u tome što je ove godine nagrada de facto regionalizovana. Drugim rečima: NIN-ova nagrada je prestala da bude nagrada za najbolji roman na srpskom jeziku, odnosno za najbolji roman srpske književnosti. Kako se to dogodilo? Pa, jednostavno. U statutu nagrade stoji da u konkurenciju ulaze romani napisani na srpskom jeziku, štampani u toku tekuće godine.

Nagrada je mrtva

Zamislite sada da imate pisca, nazovimo ga, primera radi, Ognjen Spahić, koji po vlastitom priznanju piše na crnogorskom jeziku i samim tim pripada crnogorskoj književnosti. U redu. Dakle, Ognjen po statutu ne može biti u konkurenciji za nagradu. Međutim, evo njega u najužem izboru. Kako? Jednostavno, njegov roman koji se istovremeno pojavljuje u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji, samo se ovde, u Srbiji, katalogizuje kao roman napisan na srpskom. Dakle, u Hrvatskoj i Crnoj Gori to je roman na crnogorskom, ovde je na srpskom. Zašto? Pa zato da bi roman mogao da uđe u konkurenciju za NINovu nagradu.

Spahić se naravno, malo pravi blesav, tj. „neobavešten“ pa u jednom intervju izjavljuje kako u Srbiji njegov roman nije mogao biti katalogizovan kao roman na crnogorskom, već samo na srpskom – što, naravno, nije tačno – pa je tako, bez svoje volje, automatski ušao u konkurs za NIN-ovu nagradu. Spahiću, koji je aktivno učestvovao u agitaciji za neovisnu CG, veoma je stalo da nam pokaže kako on nema nikakve veze sa srpskom književnošću. Ja mu verujem. Ni srpska književnost nema nikakve veze sa njim.

(Uzgred budi rečeno, fenomen Spahić je dobar primer koji pokazuje kako funkcioniše takozvani dukljanski identitet. Prosto, na principu koristi. Da je Spahić stvarno neki Crnogorac onog tipa kakvim se izdaje da jeste, on bi poslao pisamce žiriju u kome bi tražio da se njegov roman izuzme iz konkurencije, jer je napisan na crnogorskom. Mislim da bi to bio postupak vredan poštovanja, da ne kažem čojstva. Ali, „Dukljani“ su inače u problemima kada se pomene čojstvo, pa tako ni Spahić nije neko ko izaziva bilo kakvo poštovanje. Znajući da bi tako ostao bez srpskog tržišta knjige, tj. bez koristi po tekući račun – koji za njega, kada je identitet u pitanju, ima ulogu predačkog zaveta – čovek se, prosto, odlučio za (dukljansko) šibicarenje: ovde je srpski-zavisan, tamo je crnogorski-neovisan. Mislim da je u tome razlika između Spahića na jednoj strani i Nikole Malovića na drugoj: siguran sam da Malović ne bi pristao da mu srpski jezik knjiže kao crnogorski da bi upao u konkurenciju za neku nagradu, sa kojom, pravo govoreći, nema nikakve veze. Spahić, međutim, nema takvih problema. Možda je to zato što piše na novom jeziku koji je još uvek gibak, pa može da se zove bilo kako, od prilike do prilike, tj. od koristi do koristi.)

Ali Spahić nije jedini primer kršenja statuta iz ovogodišnjeg užeg izbora. Tu je i Darko Cvijetić. Kako pokazuje malo istraživanje koje je napravio jedan moj kolega i drugar, Cvijetićev roman je prvo štampan u BiH i Hrvatskoj, pa tek onda u Srbiji. Sarajevska Narodna i univerzitetska biblioteka katalogizovala je jezik Cvijetićevog romana kao bosanski, dok je Nacionalna i sveučilišna knjižnica u Zagrebu isti jezik nazvala hrvatskim. Međutim, kada se Cvijetićev roman nakon ovih izdanja, pojavio i kod srpskog izdavača, NBS ga je katologizovala… kao roman na srpskom. Dakle, već sama činjenica da prvo izdanje romana nije izašlo na srpskom jeziku isključujuje ovaj roman iz konkurencije. Pa ipak, evo nam Cvijetića u najužem izboru, a koliko sam čuo, neko je, izgleda, i glasao za njega (ako to ima uopšte neku važnost).

Darko Cvijetić, autor romana „Što na podu spavaš“ i jedan od finalista izbora za ovogodišnju NIN-ovu nagradu (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Kozarski Vjesnik)
Darko Cvijetić, autor romana „Što na podu spavaš“ i jedan od finalista izbora za ovogodišnju NIN-ovu nagradu (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Kozarski Vjesnik)

Ukratko, ovogodišnja NIN-ova nagrada je neregularna, a pošto ne postoji interes da se učini ponovo regularnom, onda je zaključak jasan: NIN-ova nagrada kao godišnja nagrada za najbolji roman na srpskoj jeziku više ne postoji.

Upravo zato, potpuno je besmisleno pitati se kako su se potkrali ovi „propusti“, pa da knjige koje su samo katalogizovane, ali ne i pisane na srpskom, uđu u konkurenciju za nagradu. Besmisleno je razmišljati da li je to „krivica“ žirija, izdavača, Narodne biblioteke Srbije, itd, itd. Besmisleno je zato što u pitanju nisu „propusti“, nego posledica svesne namere organizatora da regionalizuje nagradu, odnosno da u konkurenciju na mala vrata uvede jedan broj pisaca iz regiona koji ne pišu na srpskom jeziku i ne pripadaju srpskoj književnosti. I to je sve. Kada postoji namera da se to uradi, uvek se mogu pronaći načini da se ta namera izokola i sprovede: ovde se neki roman katalogizuje ovako, a ne onako, ovde se previdi da je roman već štampan na drugom jeziku, ovde neki pisac iz regiona može da kaže, u bližoj budućnosti, recimo ovo: „ja pišem na bosanskom/hrvatskom/crnogorskom, ali ako me u Srbiji razumeju bez prevoda, ne smeta mi da to tamo zovu srpskim“. U svakom slučaju, NIN-u ne pada na pamet da promeni statut nagrade – što bi bilo pošteno – i tako je definitivno likvidira: njima je draže da se ponašaju šibicarski, odnosno da varaju, na sitno (sa Spahićem i Cvijetićem, ove godine). Ergo, nagrada je mrtva, ali šminka se da nije.

Posledice regionalizacije

Razume se, odluka o regionalizaciji nagrade koja je ove godina postala potpuno jasna i očigledna i dokaziva, bez obzira na šminkanje, ima svoje posledice. Prvo, da ponovim: NIN-ova nagrada, kakva je postojala do pre koju godinu, više ne postoji. To više nije nagrada za roman godine na srpskom jeziku i tačka.

Drugo, regionalizacija nagrade će nužno dovesti do promovisanja regionalnih autora kao književnih veličina i to iz ideloloških razloga. Prošlogodišnje pljuvanje po srpskoj književnosti, koje je ove godine malo splasnulo pod uticajem bojkota, biće nastavljeno, prećutno, ubacivanjem regionalaca u najuže izbore, darivanjem budućih nagrada i medijskom pažnjom koja treba da stvori utisak njihove „superiornosti“ u odnosu na lokalne (srpske) pisce. Videli smo kako to, u pogledu medijske pažnje, izgleda na primeru onog trećerazrednog hrvatskog pisca, koji je ovde dobio medijski prostor veći nego što je ijedan srpski pisac ikada dobio u Zagrebu (a i većina srpskih pisaca u Beogradu), samo zato da bi nam kazao da je srpska prestonica ćumez.

Time se, dakle, potvrđuje kolonijalna priroda regionalne književnosti gde je Srbija samo tržište koje treba da kupuje regionalne autore i njihovu ideološku „književnost“ baziranu na stereotipima o devedesetim, dok srpski pisci, jasno, neće imati priliku da prodaju svoje knjige po regionu, a posebno ne uz takvu medijsku podršku kakvu regionalci imaju ovde. Možda će se pojaviti poneki izuzetak – ako se proceni da treba prikriti kolonijalnu strukturu odnosa – ali tada će se autor iz Srbije kome će se „velikodušno“ otvoriti vrata regiona, izabrati po autošovinističkom kriterijumu. Kako je stepen autošovinizma obrnuto proporcijalan talentu, takva „promocija“ srpske književnost u regionu biće zapravo njeno ponižavanje: pristup će biti dozvoljen samo amaterima koji u nedostatku talenta pljuju svoju kulturu i narod kome pripadaju i tako „dokazuju“ ideloški nametnutu „inferiornost“ srpske kulture i književnosti.

Treće: postavlja se pitanje koji će srpski pisci u budućnosti pristati da učestvuju u ovakvoj regionalizovanoj „NIN-ovoj nagradi“ (koju sada treba već pisati pod navodnicima) gde im je namenjena uloga statista, koji sede u čekaonici i nadaju se da će i njih, na kraju krajeva, jednom prozvati. Makar u uži izbor. To me navodi na sledeće pitanje: kakva je mentalna struktura ljudi koji pristaju da u svojoj zemlji budu tretirani kao nižerazredna dekoracija jedne oduzete nagrade da bi se „takmičili“ sa „regionalnim veličinama“ koji imaju „regionalnu recepciju“ nasuprot njima lokalcima, koji ne mogu dalje od svoje granice? Zaista, kakvi su to ljudi? Pitam se, da li bi u ovakvojNIN-ovoj nagradi“ pristao da učestvuje jedan Crnjanski, recimo, ili Pekić, Pavić, Kiš, Bulatović… Lično, mislim da ne bi. Pre svega zato što su pobrojani ličnosti, a ne dvanesti igrači srpske književnosti (dakle, druga spisateljska postava), koji još uvek traže neku potvrdu da su zbilja pisci, a ne piskarala. Jedino je za njih, naime, ova nagrada i dalje književna činjenica, jer samo preko nje mogu da dođu do čitalaca. Za nas koji smo je bojkotovali, ona to više nije.

Vladimir Tabašević, 65. dobitnik NIN-ove nagrade i jedan od pristalica bojkota NIN-ove nagrade (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Vladimir Tabašević, 65. dobitnik NIN-ove nagrade i jedan od pristalica bojkota NIN-ove nagrade (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Ponavljam: ona to više nije. I to ne samo zbog ideološki ostrašćenog žirija, niti zbog njene prevarantske regionalizacije, već i zato što smo gotovo sve što je ova nagrada nudila stekli i bez nje. Naime, ako se nagrada razloži na komponente vidimo da ona donosi: a) priznanje, b) novac, v) čitalačku publiku, g) prisustvo u medijima. Ako se pogledaju opusi bezmalo svih autora koji su nagradu bojkotovali, onda se zapaža da oni imaju i tiraže, i manje ili veće prisustvo u medijima, kao i priznanje, ako se pod tim podrazumevaju druge nagrade, i to da vam se javljaju čitaoci koje ne poznajete, a koji vam pišu o tome šta vaše knjige znače u njihovim životima.

Irelevantnost ove nagrade jeste, dakle, ono što spaja pisce koji bojkotuju nagradu sa klasicima u čijim opusima ona više nema nikakvu važnost, bilo da su je dobili ili ne. Ukratko, za bolji deo srpske književnosti ova nagrada nema više značaj književne činjenice (biti-ili-ne-biti), ali je značajno to što, distancirajući se od nje, taj bolji deo srpske književnosti pokazuje da ne pristaje na ponižavanje i na mesto dekora u nekakvoj nagradnoj čekaonici u kojoj jedan politički kolumnista izigrava poznavaoca književnosti, dok organizator nagrade razmišlja samo o tome kako da izigra njen statut.

Bojkot pokazuje da se priroda književne činjenice promenila: nekoliko fanova ove nagrade, koji su već dobili hemoroide od sedenja u toj čekaonici i sezonskih dolazaka u Beograd u doba donošenja odluke, još uvek apsolutno neznalački misle da je znak vrednosti neke knjige to što neće imati više od pet čitalaca. Takvi književni amateri nemaju pojma o tome da je Kišov prelazak sa Peščanika (ruskih formalista) na Grobnicu za Borisa Davidoviča (postmodernizam borhesovske provinijencije) uzrokovan između ostalog i većom komunikativnošću potonje poetike. Ili, da pojasnim: potencijalno većim brojem čitalaca. (Pošto ovde nisam plaćen da ljudima držim dopunsku nastavu iz književnosti, zaustaviću se na ovom mestu, bez navođenja drugih, podjednako ubedljivih primera).

Ukratko, NIN-ova nagrada, kakva je postojala, više ne postoji. Postoji jedna druga nagrada, koja se krije iza imena nekada slavne nagrade, prodate u paketu sa kancelarijama u Cetinjskoj ulici za manje od milion evra. Budzaštzo, kao i mnogo toga drugog ovde. Postoji, naravno i sadašnji vlasnik te nagrade – jedna korporacija – koja se preko lokalnih službenika busa u grudi da sa nagradom, kao svojom imovinom, može da uradi šta hoće. Pa uradite već jednom! Napišite u statutu da je nagrada regionalna i da u njoj učestvuju romani pisani na svim jezicima regije, plus, dodajte i malošengenski jezik. Sve je ok. Samo što u tom slučaju, jasno, 90 odsto čitalaca u Srbiji više neće obraćati pažnju na tu nagradu i ona će izgubiti svoj smisao. I pošto to svi znamo, onda ostaje samo ovo prevarantsko šibicarenje, „propusti“, lažne katalogizacije i njihovo svesno prihvatanje, šminkanje nečeg što je mrtvo, da bi izgledalo živo.

Međutim, ako NIN-ova nagrada, kakva je postojala, više ne postoji, nešto drugo ipak postoji. Postoji, naime, srpska književnost i načini književne komunikacije između pisaca i čitalaca koji ne zavise više od te nagrade.

I to je dobra vest, to je ohrabrujuća vest: nestanak ove nagrade, od koje je ostala samo ljuštura (kao što je, uostalom, ljuštura i naslovna strana NIN-a) ne znači i kraj srpske književnosti. Naprotiv. Srpska književnost danas može da preživi likvidaciju NIN-ove nagrade, upravo zahvaljujući tome što postoji kritična masa čitalaca i pisaca koji svoje čitalačke i stvaralačke preferencijale ne vide u ideološko-regionalnom horizontu ove nagrade. To ne znači da ovi čitaoci i pisci čitaju samo srpsku književnost, ali znači da oni nisu budale i nisu skloni samoponižavanju.

Pogled na zgradu Narodne biblioteke Srbije i kupolu Hrama Svetog Save (Foto: Wikimedia/A.Milenković, CC BY-SA 3.0)
Pogled na zgradu Narodne biblioteke Srbije i kupolu Hrama Svetog Save (Foto: Wikimedia/A.Milenković, CC BY-SA 3.0)

I za kraj: šta nam preostaje?

Ništa strašno: da zatvorimo vrata iza te prazne ljušture i uživamo u čistom vazduhu.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Novinska agencija Beta

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u