Konsolidacija srpske države početkom 20. veka (2)

Beč je računao da će u Srbiji, čija privreda je dosta zavisila od izvoza, doći do ekonomskog sloma nakon objave carinskog rata. Međutim, desilo se suprotno

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

U HH vek Srbija ulazi kao jedno izrazito egalitarno društvo u kome ogromna većina živi na selu, na malim porodičnim imanjima, koja svima obezbeđuju materijalni opstanak i gde ne postoje velike imovinske razlike između bogatijih i siromašnih. Zbog toga ne postoje socijalni konflikti, pa su i ekomomska pitanja u drugom planu i primat se daje nacionalno-političkim i pitanjima prosvećivanja i kulture.

Posle Berlinskog kongresa (1878) Srbija je imala zategnute odnose sa moćnim susedom Austrougarskom. Odlukama Berlinskog kongresa Austrougarska je dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu (u kojoj je većinu činio srpski narod), te da u Novopazarskom sandžaku postavi svoje garnizone i koristi vojne i trgovačke puteve. Tako se Srbija sada sa Austrougarskom graničila ne samo na severu nego i na zapadu (okupiravši Bosnu i Hercegovinu) i na jugu, odnosno jugozapadu zauzevši vojno Novopazarski i ubacivši se tako kao klin između Srbije i Crne Gore.

Ovim promenama položaj Srbije postao je mnogo nepovoljniji i ona je stavljena u još zavisniji položaj prema Austrougarskoj. Srbija je i ekonomski bila u izuzetno zavisnom položaju u odnosu na ovog moćnog suseda koji je, u skladu sa ugovorima zaključenim sa Turskom i kasnije i sa Srbijom,[1] uživao velike carinske povlastice. Austrougarska je svojim industrijskim proizvodima gušila srpsko zanatstvo i istovremeno sprečavala razvoj domaće industrije.

Sa druge strane, okupacijom Bosne i Hercegovine u Austrougarskoj se dodatno zaoštravaju nacionalna pitanja budući da u njoj živi desetak većih etničkih grupa od kojih mnoge, pa i izrazito brojno slovensko stanovništvo, nisu ravnopravno tretirane. Zbog toga se oni bore za svoja prava, a sve aktuelnije postaje i jugoslovensko pitanje,[2] a nezavisna Srbija je zemlja koja privlači, pre svega, Srbe ali i ostale Južne Slovene.

Put ka Carisnkom ratu

U Bosni i Hercegovini od naročitog je značaja pokret za crkveno-školsku autonomiju Srba (1896-1905) pokrenut zbog austrougarske politike gušenja srpske nacionalne svesti u narodu i nametanja bosanske nacionalne ideologije, veštačkog stvaranja bosanske nacije i bosanskog jezika, te sistematskog podržavanja surevnjivosti među domaćim stanovništvom.[3] Ovaj pokret predvode srpski narodni predstavnici, nacionalno potpuno samosvesni, čvrstog karaktera, spremni na veliko samopožrtvovanje za opšte dobro svoga naroda i uvereni da će, boreći se za pravednu stvar, u tome uspeti, ako ne oni, onda njihovi potomci. U toj borbi ih ne mogu pokolebati ni represivne mere koje protiv njih preduzima austrougarska okupaciona vlast. Takvi naši preci, sa skromnim formalnim obrazovanjem, u pregovorima sa elitnim predstavnicima moćne Austrougarske monarhije, pokazuju neverovatan diplomatski takt, odgovornost, umešnost, zrelost i odlučnost.

Njihov uporan i strpljiv rad, masovno podržan od širokih narodnih masa će na kraju uspeti i car Franjo Josip će 31. jula 1905. godine proglasiti u formi zakona – Uredbe o crkveno-prosvjetnoj upravi srpskih pravoslavnih eparhija (mitropolija) u Bosni i Hercegovini.[4] Možda je značajniji rezultat ovog pokreta, od borbe za crkveno-školsku autonomiju, to što je politizovao srpske mase i stvorio jaku opoziciju režimu, pokrenuo dobar deo srpskog naroda u borbu protiv okupacionog apsolutističkog režima i razvio na taj način političku svest, koja je rezultirala time da se za sve vreme okupa­cije većina srpskog naroda u Bosni i Hercegovini nije mirila sa režimom tuđinske vlasti, nego mu se opirala na razne načine.[5]

Velika politička i ekonomska zavisnost od moćnog suseda i njegove ekspanzionitičke pretenzije na Balkan[6] dovodile su u pitanje i sam opstanak Kraljevine Srbije, a posle Berlinskog kongresa (pogotovo posle aneksije Bosne i Hercegovine) ta opasnost je postala sve očiglednija, pa se Srbija morala tome suprostaviti. Zbog toga, srpska vlada krajem HIH veka postepeno napušta austrofilsku politiku, a posle smene dinastija (1903), kada Karađorđevići zamenjuju Obrenoviće, dolazi do promene spoljnopolitičkog kursa i jakog oslanjanja na Rusiju i postepenog okretanja prema Francuskoj.

Portreti kralja Petra I i kralja Aleksandra Karađorđevića u Kući kralja Petra na Oplencu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Portreti kralja Petra I i kralja Aleksandra Karađorđevića u Kući kralja Petra na Oplencu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Austrougarska vrši sve jači politički i ekonomski pritisak na Srbiju i ona je prisiljena da preduzima mere za jačanje svoje vojske kako bi se oduprla ekspanzionističkim pretenzijama, a moćni sused odlučuje da je u tome spreči. Srbija pokušava da artiljerijsko naoružanje nabavi od Francuske, ali Austrougarska je, početkom decembra 1904, uslovila produženje međudržavnog trgovinskog ugovora (odnosno zaključenje novog, pošto je stari isticao) odustajanjem od nabavke naoružanja od trećih država. Želeći da Srbiju prisili na potpunu zavisnost, Austrougarska je insistirala da naoružanje može kupiti samo od nje. Tako je iskrslo takozvano topovsko pitanje.

Srbija na to nije pristajala i u cilju borbe i za svoj ekonomski suverenitet sklapa trgovinske ugovore sa Nemačkom (1904) i Turskom (1905) što je izazvalo veliko nezadovoljstvo Austrougarske koje je kulminiralo posle stvaranja carinskog saveza sa Bugarskom (1905). Upravo će ovaj dogovor sa Bugarskom biti povod za carinski rat između Austrougarske i Srbije. Austrougarska je u decembru 1905. godine prekinula pregovore o zaključivanju novog trgovinskog ugovora ultimativno tražeći od Srbije da raskine dogovor sa Bugarskom. Pošto je Srbija to odbila, Austrougarska u januaru 1906. godine zatvara granicu prema Srbiji, zabranjujući u celosti uvoz iz Srbije koja je do tada 86 odsto svog izvoza plasirala na tržište svoga moćnog suseda.[7]

Rezultati Carinskog rata

Objavom carinskog rata Austrougarska je mislila da će u Srbiji, čija je privreda manje razvijena i u velikoj meri zavisna od izvoza na njenu teritoriju, doći do ekonomskog sloma i da će zbog toga morati pristati na njen diktat. Međutim, Srbija je dan po objavi zabrane izvoza u Austrougarsku neočekivano reagovala – zabranom uvoza austrougarskih proizvoda u Srbiju, koji je iznosio oko 60 odsto njenog uvoza. Za Austrougarsku je bilo veliko iznenađenje ne samo odlučnost Srbije da se suprostavi njenom diktatu, nego i ogromne simpatije koje je takvim stavom Srbija zadobila od velikog broja zemalja, među kojima i od Nemačke,[8] bliskog saveznika Austrougarske. Zbog toga je Austrougarska izrazila spremnost da nastavi trgovinske pregovore sa Srbijom.

Narednih pet godina pregovori imeđu Srbije i Austrougarske su u više navrata obnavljani i prekidani. Ubrzo pošto su pregovori nastavljeni 1906. godine austrougarska vlada zahteva od Srbije, kao neophodan uslov za sklapanje novog trgovinskog ugovora, da bespogovorno mora dati prvenstvo austrougarskim firmama pri nabavci artiljerijskog naoružanja i materijala za izgradnju železnice. Radikalska vlada Nikole Pašića u novembru 1906. godine u Parizu potpisuje ugovor o kreditu za nabavku topova i železničkog materijala, a tokom te i naredne (1907) godine sklapa trgovinske sporazume se još osam zemalja (Rusija, Francuska, Italija, Engleska, Švajcarska, Španija, Belgija i Rumunija). Potpisujući ugovor sa Francuskom za nabavku topova i železničkog materijala, Srbija je Austrougarsku stavila pred svršen čin  i zatvorila takozvano topovsko pitanje. [9]

Nikola Pašić 1907. godine, kao predsednik vlade, odlazi u Beč i pregovori se nastavljaju tokom zime 1907/1908. godine, i u martu je potpisan novi srpsko-austrijski trgovinski ugovor, ali će on izbijanjem krize oko aneksije Bosne i Hercegovine prestati da važi. Carinski rat će biti završen tek posle zaključivanja trgovinskog ugovora 1910. godine koji će stupiti na snagu u januaru 1911. godine.

Odmah po izbijanju Carinskog rata i tokom njegovog trajanja Srbija preduzima organizovane političke i ekonomske mere da svoju spoljnotrgovinsku delatnost preusmeri na nova tržišta. Sem Austrougarske Srbija je okružena zemljama koje imaju sličnu privrednu strukturu, pa su mogućnosti za veću spoljnotrgovinsku razmenu sa njima neznatne i morala su se tražiti nova, po pravilu, udaljenija i zahtevnija tržišta. Dodatni problem Srbije bio je to što ona nije imala izlaz na more, pa je to zahtevalo punu mobilizaciju proizvodnih, saobraćajnih i finansijskih resursa zemlje za izvoz na udaljena tržišta.[10]

Bivši predsednik Vlade Kraljevine Srbije Nikola Pašić (Foto: Wikimedia/Staatsbibliothek zu Berlin - Preußischer Kulturbesitz, CC BY-SA 3.0)
Bivši predsednik Vlade Kraljevine Srbije Nikola Pašić (Foto: Wikimedia/Staatsbibliothek zu Berlin – Preußischer Kulturbesitz, CC BY-SA 3.0)

Uz sve preduzete mere preorijentacije na nova, udaljenija tržišta, rešavao se problem izvoza poljoprivrednih proizvoda (žitarice, suve šljive i slično), ali je ostao veliki problem sa izvozom žive stoke, koji nije podnosio duži transport. Bio je to veliki problem imajući u vidu da je upravo živa stoka bila velika izvozna stavka u ranijoj trgovini sa susednom Austrougarskom. Ovaj problem je rešavan prebacivanjem težišta sa stočarske na ratarsku proizvodnju i podizanjem domaće prerađivačke industrije – klanica i fabrika konzervi.

Uporedo sa svim merama na izvozu na nova tržišta preduzimane su i mere na uređenju unutrašnjeg tržišta koje su sa svoje strane olakšavale izvoz: kreditiranje, nadzor i stroga kontrola kvaliteta roba namenjenih inostranom tržištu. Sve ove mere u svojoj celokupnosti omogućile su Srbiji da prebrodi prvobitni šok i relativno brzo se oslobodi velike zavisnosti od Austrougarske.

Već 1907. godine ukupna spoljnotrgovinska razmena u odnosu na 1905. godinu povećana je za 24,5 miliona dinara, uz aktivan spoljnotrgovinski bilans 10,9 miliona dinara.[11] U toj 1907. godini u srpskom izvozu su najveće učešće imale Nemačka (40,4 odsto) i Belgija (16 odsto).[12] Tokom Carinskog rata Srbija povećava broj zemalja – spoljnotrgovinskih partnera, kao i obim spoljne trgovine. Istovremeno su i cene naših izvoznih proizvoda rasle na svetskom tržištu.

Carinski rat je Srbiju stavio pred velika iskušenja donevši joj velike ekonomske probleme što je zahtevalo brzu preorijentaciju na druga inostrana tržišta. U tim teškim vremenima političari su svoje oštre međustranačke borbe potisnuli u drugi plan i uz masovnu podršku naroda na prvo mesto stavili nacionalni interes – borbu za ekonomsku nezavisnost od moćnog i neprijateljski nastrojenog suseda. Tokom Carinskog rata Srbija pronalazi nove spoljnotrgovinske partnere i iz godine u godinu povećava obim spoljne trgovine, i na kraju sa Austrougarskom potpisuje trgovinski sporazum koji je bio pravedniji i mnogo povoljniji za Srbiju. Carinski rat omogućio je Srbiji da se oslobodi velike privredne zavisnosti od Austrougarske i izbori za ekonomski suverenitet, podigne svoj međunarodni ugled, a što je još važnije konsolidovao je unutrašnje prilike u zemlji, učvrstio samopouzdanje naroda i stvorio uslove za bolju perspektivu.

Tokom Carinskog rata i neposredno posle njega dolazi do velikih promena u svim granama srpske privrede koje će dovesti do privrednog poleta u Srbiji. Do Carinskog rata u njenoj privredi dominira ekstenzivna poljoprivredna proizvodnja i sitna trgovina koja je bila osnovni izvor akumulacije veoma slabašnog domaćeg kapitala. Mnogi sitni trgovci su radili za austrougarske spoljnotrgovinske trgovačke posrednike, te Carinskim ratom dolazi do velikih promena u sektoru trgovine, kako izvozne tako i uvozne.

Dinamičan rast

Carinski rat je doveo do toga da se srpska spoljna trgovina morala preorijentisati na nova tržišta, pa su automatski otpali i mnogobrojni austrougarski posrednici i sitni srpski trgovci koji su za njih radili. Zbog toga je bila neophodna brza podrška države uz čiju pomoć je spoljnotrgovinske poslove preuzelo nekoliko banaka, pre svih Izvozna banka, Savska banka, Beogradska trgovačka banka kao i nekolicina krupnijih domaćih trgovaca. Formirano je Trgovinsko-kreditno udruženje (na čelu sa beogradskim trgovcem Kostom Riznićem) preko koga su usmeravani krediti koje je država preko Narodne banke obezbedila za podsticaj trgovine. Vrednost spoljnotrgovinske razmene tokom Carinskog rata stalno raste i sa 164,5 miliona dinara koliko je iznosila 1906. godine dostiže 240,8 miliona dinara u 1910. godini i svih ovih godina beleži se pozitivan saldo – veći izvoz od uvoza.[13]

Dinamičan rast spoljnotrgovinske razmene sa svoje strane doprineo je mnogo življoj i domaćoj trgovini i sve to je zahtevalo i širenje i izgradnju nove infrastrukture. Dok je u 25 godina (1880-1905) koje su prethodile Carinskom ratu izgrađeno 608 km železničke pruge, u periodu od 1905. do 1912. (za sedam godina) je izgrađeno i pušteno u saobraćaj dodatnih 520 km.

U tom periodu dolazi do velikog napretka u oblasti industrije koja je u Srbiji na prelazu vekova bila u povoju. Prema podacima Ministarstva narodne privrede o stanju industrije, u Srbiji je 1898. godine postojalo samo 14 preduzeća koja su imala više od 20 zaposlenih od kojih se većina nalazila u Beogradu.[14] Od tada, a naročito posle sprovođenja protekcionističke politike donošenjem novih carinskih tarifa (1904) i izbijanja Carinskog rata, raste broj industrijskih preduzeća i broja zaposlenih u njima. U 1905. godini postojala su 94 industrijska preduzeća u kojima je radilo 4.730 radnika, a već u 1910. godini postoji 428 preduzeća sa 16.095 zaposlenih. Bila su to uglavnom preduzeća iz prehrambene, drvne i tekstilne industrije.[15] U periodu 1905-1911, vrednost srpske industrije povećana je za sedam puta, zahvaljujući i državnom sistemu industrijskih povlastica kojima je podsticana ova grana privrede.[16]

Senjski Rudnik, najstarije rudarsko naselje u Srbiji, danas (Foto: Wikimedia/Tajga,CC BY-SA 3.0)
Senjski Rudnik, najstarije rudarsko naselje u Srbiji, danas (Foto: Wikimedia/Tajga, CC BY-SA 3.0)

Strani kapital bio je zainteresovan, pre svega, za ulaganje u oblast rudarstva. Prvo su Francuzi započeli sa eksploatacijom bakra u borskim rudnicima, a kasnije se za druge rudnike zainteresovao kapital iz ostalih zemalja, pre svega iz Engleske i Belgije.[17] Broj rudnika i zaposlenih u njima povećan je u periodu od 1900. do 1908. godine za 50 odsto.

Brzi razvoj industrije i rudarstva zahtevao je i zakonsko regulisanje radnih odnosa. Zakonom o radničkom zaštitnom zakonodavstvu (iz jula 1910. godine) prvi put je u Srbiji doneto i radno zakonadavstvo. Mada njime nisu bila regulisana sva radna pitanja on je omogućio značajno sređivanje u ovoj oblasti.[18]

Međutim, Srbija i dalje ostaje dominantno poljoprivredna zemlja i u rastu srpskog izvoza početkom HH veka dominantni su ratarski i stočarski proizvodi. Oni čine 88 odsto srpskog izvoza dok na rudarske i proizvode prehrambene industrije otpada 12 odsto izvoza.[19] Preorijentacija srpskog izvoza na druga, udaljenija tržišta znatno je smanjila izvoz žive stoke. Zbog toga dolazi do stagnacije u oblasti stočarstva, ali i rasta ratarske proizvodnje.

U prvoj deceniji HH veka površina obradivih površina u Srbiji je više nego udvostručena i iznosila je oko dva miliona hektara. Proizvodnja kukuruza uglavnom stagnira, ali u isto vreme značajno raste proizvodnja pšenice za kojom postoji velika tražnja na inostranom tržištu. Sve više se gaje razne voćarske kulture, naročito šljiva, pošto su na inostranom tržištu izuzetno traženi suva šljiva i pekmez. Razvoj industrije uticao je na sve veću proizvodnju industrijskog bilja (šećerna repa, lan, konoplja). Takođe, sve veće površine poljoprivrednog zemljišta nalaze se pod vinogradima. Sve to vodi ka postepenom prelasku srpske poljoprivrede od ekstenzivne ka intenzivnoj proizvodnji.[20]

Država je kreditnom politikom podržavala razvoj spoljne trgovine i industrije koje su kredite dobijale pod povlašćenijim uslovima. Kasnije (1909) će biti osnovana Agrarna banka preko koje se nastojalo poboljšati kreditiranje poljoprivrede. Zbog toga je srpska vlada kod Narodne banke povremeno intervenisala da izvrši dodatnu emisiju novca što je dovodilo do inflatornih procesa, koji su bili pod kontrolom. U periodu od 1905. do 1911. godine u opticaju je bilo od 37 do 75 miliona dinara, ali je kurs dinara prema francuskom franku (koji je tada bio u svetu najjača valuta) ostajao relativno stabilan.[21]

Pačuova reforma

Decenijama do Carinskog rata Srbija je imala deficit državnih finansija, budžetski rashodi su bili veći od budžetskih prihoda. Tokom Carinskog rata uravnotežene su javne finansije, odnosno eliminisan je deficit državnog budžeta. Štaviše, ravnoteža u državnom budžetu je postojala i tokom Balkanskih ratova (1912-1913) i u vreme stupanja u Prvi svetski rat. Nakon Majskog prevrata 1903. godine i smene dinastije u Srbiji, te dolaska radikala na vlast, ministar finansija postaje Lazar Paču.[22] On će na tom mestu (sa kraćim prekidima) biti od januara 1904. godine, pa sve do iznenadne smrti u oktobru 1915. godine.

Pre nego što će postati ministar, Lazar Paču je već imao dosta iskustva iz oblasti finansija,[23] a bio je i izuzetno vredna, poštena i štedljiva ličnost. Zbog toga je bilo logično da je na čelo ministarstva finansija Nikola Pašić postavio čoveka izuzetnih stručnih i moralnih kvaliteta. Ministar finansija Lazar Paču postaje u vreme nesređenih državnih finansija, neposredno posle Majskog prevrata (1903) zbog koga je međunarodni ugled Srbije pogoršan.

Bivši ministar finansija Kraljevine Srbije Lazar Paču (Foto: blic.rs)
Bivši ministar finansija Kraljevine Srbije Lazar Paču (Foto: blic.rs)

Prve dve godine mandata koristi da odlučnim finansijskim merama znatno poveća i istovremeno uravnoteži državni budžet oslanjajući se isključivo na domaće izvore. Likvidirao je hronične budžetske deficite i ranije leteće dugove. Uveo je oštru kontrolu državnih rashoda svodeći ih na razumne granice, a u isto vreme je obezbedio značajno povećanje državnih prihoda.[24]

Odmah po stupanju na dužnost ministra on u Narodnoj skupštini (1904) traži (i dobija) podršku za „jednogodišnji prirez od 40 odsto“ kao „jednu tešku žrtvu“ da se državne finansije dovedu u red. Posle godinu dana ovaj poreski prirez je ukinut, ali su porezi nešto povećani, proširena poreska osnovica i obezbeđena efikasnija naplata, pa su državni prihodi obezbeđivali budžetsku ravnotežu. Tome su doprinosili i povećani carinski prihodi, ali i povećane trošarine na monopolske proizvode (naročito duvan). Državne finansije je strogo držao u okvirima budžetskog zakona.

Skupština je znala mesecima da raspravlja detaljno nad budžetskim stavkama prihoda i rashoda, a kada je budžet utvrđen postojao je stalni skupštinski nadzor njegovog izvršenja. Isplate stranim poveriocima su vršene uredno što je popravljalo međunarodni ugled, ali i kreditni rejting zemlje. Lazar Paču je državnim finansijama upravljao sa neverovatnom štedljivošću, o čemu je ostalo zabeleženo mnogo simpatičnih anegdota, pa i ta da je i kralju Petru mogao da kaže „nema para“ [25]

Kada je uspeo da konsoliduje državne finansije sledi novi udar – Carinski rat koji je nametnula Austrougarska i koji je pretio da dovede do potpunog ekonomskog sloma države. Iz ovog nametnutog rata Srbija će izaći ekonomski jača i nezavisnija, sa konsolidovanijim prilikama u zemlji i ojačanim samopuzdanjem naroda i spoznajom da joj predstoje „veliki istorijski poslovi“ (oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda) za koje se treba pripremiti.

Ubrzo će izbiti Balkanski ratovi (1912-1913) u kojima će Srbija u celosti osloboditi srpski narod koji se do tada još nalazio u turskom ropstvu,[26] a potom i Prvi svetski rat (1914-1918)[27] posle koga će doći do ujedinjenja sa srpskim i ostalim južnoslovenskim narodima koji su bili u sastavu Austrougarske.[28]

Posle Prvog svetskog rata srpski narod je doživeo oslobođenje i ujedinjenje – nacionalni cilj koji je bio njegov viševekovni san kome je stremio i koji je na kraju ostvario. Istina izvršeno je oslobođenje srpskog naroda, ali je njegovo ujedinjenje ostvareno u novoj južnoslovenskoj državi (Jugoslaviji). Ostvarivanje viševekovnog sna će da dovede i do prvih ozbiljnih disonanci u srpskom kulturnom obrascu, koji se formira na bazi istorijskog pamćenja i koji oblikuje nacionalni identitet.[29] On biva u izvesnoj meri zanemarivan pošto se činilo da je oslobađenjem i ujedinjenjem srpskog naroda ispunjen nacionalni cilj, a posle Drugog svetskog rata, dolaskom komunista na vlast, srpski kulturni obrazac nije samo zanemarivan nego je i negiran.

Ivan Tišov, „Proglašenje Kraljevine SHS“, 1926. (Foto: muzej-jugoslavije.org)
Ivan Tišov, „Proglašenje Kraljevine SHS“, 1926. (Foto: muzej-jugoslavije.org)

Međutim, on se održao i u vremenima ropstva i okupacije, pa je preživeo i disonance koje je u njega unelo jugoslovensko i komunističko iskustvo. Stvaranje Republike Srpske i otpor srpskog naroda NATO agresiji, u poslednjoj deceniji HH veka, jasno su pokazali da je srpski kulturni obrazac, i pored disonanci, žilav i da i dalje postoji.[30] On je duboko ukorenjen u velikoj većini srpskog naroda, a nešto oslabljen u delu (upravljačke, akademske, poslovne i medijske) elite jugoslovenstvom i komunizmom, a kasnije i mondijalizmom.

 

(NASTAVIĆE SE…)

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] „Pod uslovima nepovoljnih trgovinskih ugovora zaključenih s Austrougarskom 1882. i 1892. godine industrija u Srbiji nije imala, bez druge zaštite, mogućnosti da se slobodno razvija. Srbiji je stoga jedino ostalo da povlasticama potpomogne stvaranje sopstvene industrije i da tim putem, do izvesne mere, otkloni teške posledice niskih carinskih tarifa iz trgovinskih ugovora.“ (Nikola Vučo, Privredna istorija Srbije do prvog svetskog rata, Beograd, 1955)

[2] Austrijska carevina je mnogo ranije, pre stvaranja dvojne – austrougarske carevine (1867) i okupacije Bosne i Hercegovine (1878), na suptilan način ubacila virus jugoslovenstva, koji će se potom pokazati fatalnim, prvo za Austrougarsku monarhiju, a potom i za srpski narod. O tome istoričar Miloš Ković (Znamenja pobede, uzroci poraza: kontinuiteti i diskontinuiteti srpske istorije) piše: „Vukova književna reforma je, međutim, u skladu sa nastojanjem Jerneja Kopitara, pa i samog, svemoćnog kancelara Austrije, kneza Meterniha, značajno umanjila uticaj Srpske pravoslavne crkve na modernu srpsku kulturu. Uzimanje jezika, narodnog stvaralaštva i običaja za osnov identiteta temeljilo se na tradicijama herderovskog, romantičarskog poimanja nacije. Ono je, kako smo primetili, vodilo ka jugoslovenstvu, opet u duhu političke volje Habzburške monarhije, koja je, preko Vuka, radila na odvajanju Srba od Rusa i njihovom zbližavanju sa Hrvatima. Drevna carevina je, tako, sama stvorila jugoslovenski virus, koji će se okrenuti protiv nje, da bi je 1918. ubio.“

[3] Glavni kreator i realizator bosanske nacionalne ideologije, na prelomu HIH i HH veka,  bio je Benjamin Kalaj, austrougarski zajednički ministar finansija (1882-1903) u čijem resoru se nalazilo i  upravljanje Bosnom i Hercegovinom. U isto vreme za hrvatskog bana imenovan je grof Karol Kuen Hedervari (takođe Mađar) koji je, kao i Kalaj, vladao dvadeset godina. Istoričar Vladimir Ćorović (Političke prilike u Bosni i Hercegovini Istorija Jugoslavije) piše: „Kalaj i Kuen podelili su uloge, ali im je cilj bio isti; oslabiti svaku ideju sporazuma između Srba i Hrvata… nikad se kod nas nije očiglednije i sa više zluradosti provodilo ono arhipoznato načelo: Zavadi pa vladaj.

Za Kuenova vremena „sukob između Srba i Hrvata počeo se pretvarati u ogorčenu borbu i prelaziti u mržnju… prevlast nad Srbima i Hrvatima mogla se osigurati samo tako ako oni ostanu krvno zavađeni. Srbi su sačinjavali više od četvrtine stanovništva na celom području Hrvatske i Slavonije. Vlasti su srpsku manjinu u Hrvatskoj pomagale sa planom, isto kao i hrvatsku manjinu u Bosni, da pojačaju protivnosti između Srba i Hrvata i guše jednodušne odluke većine.“ Isto načelo strani mešetari koristiće i u vremenima koja su usledila. To, nažalost, još traje. Bosna i Hercegovina je i danas protektorat i o njenoj sudbini presudno odlučuju stranci (od kojih su, slučajno ili ne, mnogi sa prostora bivše Austrougarske) koji umesto da doprinose smanjenju „narcizama malih razlika“ (između u suštini jednog naroda istog porekla i jezika, te sličnih naravi i običaja), čine sve da do toga ne dođe.

[4] To je učvrstilo samopouzdanje i jedinstvo srpskog naroda, te dovelo do odlučnog i masovnijeg otpora okupatoru na raznim poljima. Risto Grđić (Borba za crkveno-školsku autonomiju u Bosni i Hercegovini) ističe kako je ova borba bila i velika škola. „Srpski narod je izdržavao svoje škole, školovao svoje đake, stvarao svoje samostalne novčane zavode, apstinirajući od svega što je dolazilo od tuđinske vlasti. Sve što je srpsko bilo, slilo se u jedno. Uspeh pojedinca bio je uspeh opšti.“ Srpsko prosvjetno i kulturno društvo „Prosvjeta“, koje su Srbi sami organizovali i finansirali, od osnivanja do početka Prvog svetskog rata (1902-1914, za 12 godina) stipendiralo je ukupno 507 studenata (od toga 59 muslimana i 34 katolika) i 1.360 učenika srednjih škola.

U periodu austrougarske okupacije do osnivanja  Prosvjete (1878-1902, za 24 godine) gimnaziju je u Bosni i Hercego-vini završilo 188 učenika, od kojih trećina stranaca – deca austrougarskih činovnika, a samo 24 Srbina su završili visoke škole. Međutim, borba za crkveno-školsku autonomiju imaće i dalekosežne posledice. Politizovala je srpske mase i razvila političku svest da se mora boriti za svoja prava, bez obzira koliko im trenutne okolnosti ne idu naruku. Na temeljima ove borbe će, posle jednog stoleća, nastati i Republika Srpska.

[5] Politički život Srba u Bosni i Hercegovini postaje početkom XX veka razuđeniji i odvija se na više frontova, uperenih protiv istog neprijatelja, ali su ciljevi borbe pojedinih društvenih grupa različiti. Svaka ima svoj program nacionalne borbe. Seljaci su u borbi za svoje zahteve samostalno nastupali i njihovi agrarni memoran­dumi predstavljaju po svom sadržaju skup zahteva koji se sasvim razlikuju od onih koje su vođe pokreta tražile u svojim memorandumima. I srpska akademska omladina sa mnogo više revolucionarnog žara izlazi na javnu političku scenu, odlučna i spremna da uski prostor autonomnog pokreta za crkveno-školsku autonomiju proširi na sve oblasti društveno-političkog i ekonomskog života, te na sebe preuzme ulogu predvodnika nacionalne borbe za slobodu i ujedinjenje.

[6] Austrijski diplomata i političar (jedan od najvećih evropskih diplomata tog vremena) Klemens fon Meternih (1773-1859) u praktičnom sprovođenju austrijske politike odlučio se (uviđajući opasnost od stvaranja slovenske države na Balkanu, a nemoćan da se suprotstavi ruskom uticaju na tom prostoru) za politiku održavanja u životu bolesnika sa Bosfora, odnosno pomaganja opstanka Turske. Tako je Austrija postala žandarm Turske.

Procena je bila da bi novostvorene balkanske slovenske države bile pod ruskim uticajem i predstavljale bi veću prepreku za širenje Austrije na Balkanu (kada za to nastupi istorijski trenutak), nego što će to biti Turska, koja je u rasulu. Politike održavanja Turske treba se pridržavati sve dok se procenjuje da propast Turske na Balkanu ne bi bila od koristi za Monarhiju, a od nje odstupiti kada će to omogućiti širenje njenog uticaja na Balkanu.

[7] Od petooktobarskog prevrata 2000. godine od srpskih političara na vlasti, ali i veoma uticajnih liberalnih nevladinih organizacija i javno eksponiranih akademskih, poslovnih i medijskih delatnika, decenijama slušamo kako Evropska unija nema alternativu, pošto na njeno tržište Srbija plasira oko 65 odsto svojih proizvoda.

[8] „Mada je bila politički saveznik Austrougarske, Nemačka se javila kao glavni korisnik austrijsko-srpskog sukoba. Grof Goluhovski je to gorko prebacio nemačkom ambasadoru u Beču, koji mu je mirno odgovorio: posao je posao.“ (Istorija srpskog naroda, šesta knjiga – prvi tom, Beograd, 1983)  

[9] „Povoljan trgovinski bilans na kraju 1906. i zaključenje zajma u Parizu ojačali su položaj Srbije prema Habzburškoj monarhiji. Ekonomski odnosi odrazili su se i na političke odnose: austrijski povlašćeni politički uticaj u Srbiji do 1906. zasnivao se na njenoj ekonomskoj prevlasti, što se u Beču dobro znalo. Stoga je baron Leksa fon Erental, novi ministar spoljnih poslova koji je u jesen 1906. smenio starog grofa Goluhovskog, pokušao 1907. da smiri Carinski rat sa Srbijom“ (Istorija srpskog naroda, šesta knjiga – prvi tom, Beograd, 1983)  

[10] „Organizacija saobraćaja zahtevala je da se obezbedi prevoz do mora i osiguraju saobraćajne veze od morskih pristaništa do prekomorskih tržišta. Sve je to bilo novo i naglo: trebalo je obezbediti tarifne olakšice na železnicama, carinske olakšice za prevoz, smeštaj robe, pretovar u stranim lukama i slično. Da bi se sve obezbedilo, vlada je užurbano radila na zaključenju novih trgovinskih ugovora, ne vodeći više računa o Austrougarskoj… Da bi se izvršilo sve što je potrebno za novu izvoznu trgovinu, vlada je obezbedila vanredan kredit od Skupštine u visini od 500.000 dinara. Narodna banka je pritekla u pomoć trgovini naporedo sa olakšicama koje je vlada nudila trgovcima-izvoznicima. Takođe je finansirana privredna propaganda srpskih proizvoda u inostranstvu…

Vlada je od početka sukoba pristupila osnivanju spoljnotrgovinske mreže preko trgovinskih predstavništva i otvaranju počasnih konzulata. U Beogradu je osnovana Glavna trgovinska agencija koja je uspostavila veze sa 66 stranih zastupništava od Stokholma i Amsterdama do Moskve i Ciriha. U toku 1907. ustanovljeno je 13 trgovinskih predstavništava od Aleksandrije do Londona i Anversa.“ (Istorija srpskog naroda, šesta knjiga – prvi tom, Beograd, 1983)  

[11] Prvi balkanski rat 1912-1913, knjiga prva, Istorijski institut JNA, Beograd, 1959.

[12] Dimitrije Đorđević, Carinski rat Austrougarske i Srbije 1906-1911, Istorijski institut, Beograd, 1962.

[13] Istorija srpskog naroda, šesta knjiga – prvi tom, Beograd, 1983.  

[14] Bila su to sledeća preduzeća: Ciglarsko-creparska radnja (sa 26 zaposlenih),  Fabrika stolarskih radova i parketa (32), Fabrika čoje (48), Prva beogradska povlašćena stolarsko-bravarska zadruga (54), Bezimeno društvo za osvetljenje (40), Ciglarska radnja (73), Fabrika metalne robe i livnica (70), Fabrika koksa (65), Fabrika stakla (95), Ciglana „Batalaka“ (83), Fabrika palidrvaca (102), Preduzeće za preradu kudelje i pamuka (170), Fabrika vunenog gajtana (140), Tvornica vunenih izrada (518). (Nikola Vučo, Privredna istorija Srbije do prvog svetskog rata, Beograd, 1955)

[15] Nikola Vučo, Privredna istorija Srbije do prvog svetskog rata, Beograd, 1955.

[16] „U Srbiji su 1909. bila 42 povlašćena industrijska preduzeća, a među tražiocima povlastica nalazile su se krupne novčane ustanove i akcionarska društva, kao i imućni pojedinci.“ (Istorija srpskog naroda, šesta knjiga – prvi tom, Beograd, 1983)  

[17] Istorija srpskog naroda, šesta knjiga – prvi tom, Beograd, 1983.  

[18] Radno vreme je skraćeno sa 14 na 10 časova dnevno (a za trgovačke pomoćnike sa 18 na 12), uz mogućnost dodatna dva prekovremena sata u slučaju potrebe. Zabranjen je noćni rad za žene i mlađe od 18 godina. Zakonom su nedelja i praznični dani propisani kao neradni. Isplata radnicima morala je biti izvršena u novcu. Radnici su dobili pravo na obavezno osiguranje i udruživanja u cilju zaštite svojih prava. Zakonom su propisani i higijenski uslovi rada.

[19] Prvi balkanski rat 1912-1913, knjiga prva, Istorijski institut JNA, Beograd, 1959.

[20] Istorija srpskog naroda, šesta knjiga – prvi tom, Beograd, 1983.  

[21] Istorija srpskog naroda, šesta knjiga – prvi tom, 1983.   

[22] Lazar Paču rođen je 1855. godine u Čurugu (Bačka). Po ocu Stefanu, pravoslavnom svešteniku, cincarskog je porekla. U rodnom mestu je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Novom Sadu. Studije medicine je započeo u Cirihu (gde je upoznao Bakunjina, ali i buduće rukovodstvo Radikalne stranke – Nikolu Pašića, Peru Todorovića i Peru Velimirovića), a završio u Berlinu gde je doktorirao. U Novom Sadu će sa Perom Todorovićem pokrenuti list Straža, ali će ga austrougarske vlasti brzo proterati i on dolazi u Beograd, otvara lekarsku ordinaciju i piše za Samoupravu, list Radikalne stranke. Kasnije će napustiti lekarski posao i posvetiti se politici. Na prelomu vekova nalazi se u samom vrhu Radikalne stranke: Pašić (nesporni lider stranke koji je „mogao sa svakim“), Protić („prznica i svađalica“), Paču („dobar govornik i mislilac, ali bez jakih kontakata sa bazom radikala“ i zbog toga politički bezopasan). Ostaće upamćen kao najuspešniji srpski ministar finansija.

[23] U nekoliko mandata je bio predsednik Finansijskog odbora u Narodnoj skupštini, a kada su (1889) radikali došli na vlast i nacionalizovali monopole duvana i soli, Lazar Paču postaje direktor državnog monopola i na tom mestu (sa kraćim prekidima kada su na vlasti bili liberali) ostaje do 1898. godine,  za koje vreme je stvorio jednu dobro uređenu značajnu državnu instituciju. Posle toga on dolazi na čelo Beogradske zadruge gde pokazuje svoje izuzetno bankarsko umeće.

[24] Godine 1904. budžetski prihodi su iznosili 89,2, a rashodi 89,1 milion dinara, da bi 1914. oni bili apsolutno uravnoteženi i iznose 214,3 miliona dinara. (Istorija srpskog naroda, šesta knjiga – prvi tom, Beograd, 1983)  

[25] Kada je kralju Petru I Karađorđeviću trebalo hitno 200.000 dinara, poslao je sekretara kod ministra Pačua da mu unapred isplati ovu sumu od vladareve plate. Dr Laza sasluša sekretara, kiselo se osmehne i kaže: „Ne može“! Zgranutom sekretaru svoju odluku objasnio je ovako: „Umre kralj, ne daj Bože, a smrtan je kao svi mi. Ko će onda da vrati dug državnoj kasi? – Zna se Laza. Ili, političari nateraju kralja da abdicira. Ko će da plati dug? – Opet Laza. Nego brate, da mene ne bi bolela glava, idi ti u Kreditnu zadrugu, oni daju zajam. Znam te, pošten si čovek, biću ti žirant na menici, kod njih uzmi tih 200.000 dinara. Ovde ne može! I kvit! Sekretar se vratio na dvor neobavljenog posla, a i kralj se nije naljutio.

[26] Tokom Carinskog rata izbila je (jul 1908.) Mladoturska revolucija. Predvodi je grupa prozapadnih oficira oko kojih je veoma raznorodan savez reformskih pluralista, turskih nacionalista i zapadno orijentisanih sekularista. Preuzevši vlast proglasili su i načelo Otomansko carstvo Otomanima, želeći da uguše nacionalne pokrete porobljenih naroda, a kasnije im nametnu turski jezik i osećaj pripadnosti turskoj državi. Mladoturci se spoljnopolitički orijentišu na zapadne zemlje, u prvom redu na Nemačku, a njihovu revoluciju Austrougarska koristi da izvrši (oktobar 1908.) aneksiju Bosne i Hercegovine.

Postalo je očigledno da se bolesnik na Bosforu (kako je Tursku nazvao ruski car Nikolaj I) nalazi u samrtnom ropcu, te da će tu situaciju želeti da iskoriste Austrougarska i Nemačka za svoje ekspanzionističke ambicije prodora na Istok (Drang nach Osten) što je bio moto nemačkog nacionalističkog pokreta još iz HIH veka. Imajući sve to u vidu četiri balkanske pravoslavne hrišćanske države (Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora) stvaraju 1912. godine Balkanski savez kako bi konačno proterale Tursku sa Balkana i oslobodile svoje narode.

Posle Balkanskih ratova njeni narodi su se oslobodili turskog ropstva i ukinuli feudalni sistem. Srbija i Crna Gora su dobile zajedničku granicu i značajno proširenje teritorije. Srbija je dobila Vardarsku Makedoniju, Kosovo i deo Metohije i Sandžaka, a Crna Gora deo Metohije, Sandžaka i Vasojeviće. Teritorija Srbije je uvećana za 82 odsto (sa 48.301 na 87.774 km kvadratna), a broj stanovnika za 55 odsto (2,991.701 na 4,527.992), a u Crnoj Gori se stanovništvo udvostručilo (od četvrt do pola miliona) a teritorija je uvećana za 62 odsto (sa 8.997 na 14.511 km kvadratna).

[27] Povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata naš poznati istoričar prof. dr Miloš Ković se pita „kakve su to ideje vodile Srbe 1914. godine. Bar kada se govori o tadašnjim vodećim pripadnicima srpskih upravljačkih elita, o vođi radikala Nikoli Pašiću, prvaku samostalaca Ljubi Stojanoviću, vođi naprednjaka Stojanu Novakoviću, ili prvim ljudima liberala Vojislavu Veljkoviću i Stojanu Ribarcu, koji su o tome ostavili jasne tragove. Uprkos svim njihovim međusobnim razlikama, reč je o vrlo svesnoj i artikulisanoj odluci da se sačuva sopstvena, mukom stečena, nacionalna država, da se ne dozvoli da u velikim, susednim imperijama Srbi budu ponovo tretirani kao ljudi drugog reda, kao i da budu predmet nacionalne asimilacije…

Zato u Srbiji, gle čuda, nije bilo nijedne značajne političke stranke spremne da prihvati pozive iz krugova oko Franca Ferdinanda i britanskog publiciste Roberta Vilijama Siton-Votsona, da se Srbija dobrovoljno pripoji ‘razvijenijoj‘,‘kulturnijoj‘ i ‘uređenijoj‘ Austrougarskoj. Još je neobičnije bilo to što su tadašnji vodeći srpski intelektualci, školovani na najprestižnijim univerzitetima Zapada, od socijaliste-radikala i frankofila Jovana Skerlića, do konzervativnog liberala i anglofila Slobodana Jovanovića, suočeni s neprijateljstvom ili ravnodušnošću velikih sila sa Zapada, zagovarali okretanje Srbije ka – Rusiji.“

[28] Kraljevini Srbiji se priključuju Kraljevina Crna Gora, zatim Banat, Bačka i Baranja, te Država Slovenaca, Hrvata i Srba. Stvara se zajednička južnoslovenska država.

[29] U procesu stvaranja kulturnih obrazaca naroda dolazi do kristalizacije kolektivnog istorijskog nasleđa u dugom trajanju i stvaranju čvornih tačaka koje su prolazile kroz vekove i prenosile se sa pokolenja na pokolenja, premošćavajući epohe i ideologije. U tome presudnu ulogu imaju veliki događaji iz prošlosti. U istoriji srpskog naroda to su događanja oko srednjovekovne srpske države koja su oblikovala naš nacionalni identitet, koga čine, pre svega: svetosavsko pravoslavlje, nemanjićka državnička tradicija i slobodarski kosovski zavet (koga čine Lazarevo opredeljenje – za duhovno naspram materijalnog – i podvig Miloša Obilića – jedinstven slučaj u viševekovnoj istoriji moćne carevine kada je na bojnom polju poginuo turski sultan). Uspostavljeni kulturni obrasci preživljavaju ropstva i okupacije.

Kad se pojedincu, usled ograničenosti ovozemaljskog postojanja, čini da je stanje u kome živi neizdržljivo i da je sve izgubljeno i bezalternativno, taj pritisak on uz pomoć kulturnih obrazaca može transponovati u kulturni i simbolički smisao egzistencije i pretvoriti u tačku otpora, sa uverenjem da će opstati i održati duhovne i kulturne veze sa precima i tako dočekati (ako ne on, a onda njegovi potomci) slobodu.

[30] U isto vreme, ponovo je jasno vidljiva agresivna srbofobska politika moćnih zapadnih država, koja je samo rukavac njene primarne rusofobske politike. O tome je naš veliki istoričar akademik Milorad Ekmečić u tekstu Mi smo za Ameriku narod koji u sebi nosi opasan virus (Pečat, januar 2011.) pisao: „Mi smo za američku politiku ostali narod koji u sebi nosi opasan virus. Na sastanku sa Izetbegovićem, 30. avgusta 1994. godine, Tuđman je trebalo da ispuni američko uputstvo koje je Izetbegović, po povratku iz Vašingtona, nosio. Mora se stvarati savez Hrvata i muslimana, jer Amerika hoće da mi odradimo Srbe na zapadnom delu Balkana, ukoliko neki mirni sporazum sa Rusima ne bude moguć. Tuđman je bio obavešten da u američkoj politici polaze od toga da kad bi Srbi bili ruski saveznici, da bi se obnovio pokret otpora kao u vreme prošlog Svetskog rata. Za njih je partizanski pokret bio srpski nacionalni otpor, a ako bi se obnovio, onda ne bi bilo dovoljno sto hiljada američkih vojnika, nego pola miliona.

Srbija nikada ne može do kraja ispuniti američke i zapadne zahteve za promenama, jer su strateška polazišta u podlozi celog ponašanja još daleko i zavise od mogućeg rata sa Rusijom… Dave nas u malom zabranu, gde je strateški glavni protivnik Rusija. Rastakaju nas iznutra, da ne budemo u stanju da stojimo na svojim nogama… Veštačko srpsko javno mnjenje, stvarano od nevladinih organizacija, odgaja regionalne elite, koje bi trebalo da zamene nekadašnju jedinstvenu nacionalnu elitu …

Dok američki stratezi budu muku mučili sa pitanjem kako da unište virus zla koji Srbi u sebi nose, opasnost za njih od gerilskog rata – u nekom novom sukobu sa Rusijom – biće realna i prisutna. Sav taj panteon umnih glava, vođa njihovih nevladinih organizacija i javno srpsko mnjenje koje oni stvore je paučina na vetru. Varaju se američki stratezi kad misle da će ih unutrašnjim rastakanjem srpske politike, kulture, stila života osloboditi obaveze da na Balkan šalju pola miliona vojnika, u slučaju neke veće krize njihovih odnosa sa Rusijom.“

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Snake

 

Izvor Jovan B. Dušanić, „Ekonomsko troknjižje“, treća knjiga

 

Predavanje pod nazivom „Ekonomski osvrt na margine srpskog HH veka“, koje je autor održao 27. decembra 2019. godine u Svečanoj sali Andrićevog instituta (Višegrad) u okviru ciklusa predavanja „Srpski HH vek“.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u