Макета спомен-подручја Јасеновац испред споменика „Камени цвет“ (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Đ. Kesić: Tito ne bi dao da „Dara“ nervira Hrvate

Brozovi srpski narodni heroji su otišli, ali nisu umrle njihove ideje. A njihova najmudrija maksima je bila „Ne pominjite Jasenovac, od Jasenovca je mnogo važnije bratstvo i jedinstvo“

Film “Dara iz Jasenovca” Predraga Gage Antonijevića je, bez sumnje, veliki srpski poraz. Ne zbog kvaliteta filma, valjanosti i dometa scenarija, kvaliteta glume, filmskih efekata, rasvete, kamere, nego zbog toga što je “Dara iz Jasenovca” prvi srpski film o neopisivom ustaškom stratištu gde je ubijeno, što “srbosekom” što kuršumom, više desetina hiljada ili više stotina Srba, Jevreja, Roma i Hrvata.

“Dara iz Jasenovca” je neopisivi i sramni srpski poraz. Od pobede nad fašizmom, od oslobođenja Jasenovca prošlo je 76 godina, a Srbi su tek juče napravili film o Jasenovcu! Zbog čega tek juče?

Pa zbog srpskog kukavičluka i podrepaštva, zbog samoporicanja, što kaže profesor Milo Lompar, zbog toga što su srpski revolucionari duvali Brozu u šupak da ne dobije hemoroide, a Broz ih proglasio za narodne heroje. Zar Ranković i Krcun, dokazujući svoju odanost Brozu i revoluciji od oktobra 1944. do marta 1945. nisu likvidirali 59.000 “narodnih izdajnika” u Srbiji – ovaj broj nije konačan, tvrdi istoričar Srđan Cvetković.

Zašto niko od tih vajnih narodnih heroja među Srbima, od pomenutog Rankovića do Petra Stambolića (ima ih bar stotinu) nije pitao Broza zbog čega nije nikad posetio Jasenovac? Zbog čega su Srbi u Srbiji prvi put – tek pre petnaestak godina čuli za veliku heroinu Dianu Budisavljević, Austrijanku, suprugu čuvenog hrvatskog hirurga Julija Budisavljevića, inače Srbina…

Pa Diana Budisavljević je sa grupom odvažnih ljudi, većinom Hrvata iz Zagreba, tokom Drugog svetskog rata iz dečjih ustaških logora, bilo ih je pet, izbavila između dvanaest i četrnaest hiljada dece. U tim logorima, kako je zapisao Dragoje Lukić (i sam dete logoraš) u svojoj knjizi Rat i deca Kozare, ustaše su držale najmanje 23.000 dece, a moguće da je ta brojka zbog neuredne evidencije prelazila i celih 26.000 dece sa Kozare, Banije, iz Like i sa Korduna.

Ti naši vajni narodni heroji su takođe znali da su partizani, kad su ušli u Zagreb, oduzeli od Diane Budisavljević kartoteku, precizno vođenu evidenciju o srpskoj deci smeštenoj u hrvatske hraniteljske porodice, sa podacima o imenima, mestu rođenja, narodnosti i imenima roditelja. Ta kartoteka do danas nije nađena. Diana Budisavljević je ponižavana od novih vlasti u Zagrebu, zabranjen joj je humanitarni rad, ogorčena je otišla u Austriju sa suprugom.

Tamo su umrli u dubokoj samoizolaciji…

Zbog svega pomenutog, film “Dara iz Jasenovca” Predraga Gage Antonijevića je apsolutno veliki srpski poraz. Kad smo kod filma, zar veliki filmski režiser Lordan Zafranović već pet godina bezuspešno ne traži finansijsku podršku da napravi film “Djeca Kozare”?

Odgovorno tvrdim da je film o ustaškom logoru Jasenovac mogao da se napravi davno, po fenomenalnoj knjizi Ćamila Sijarića Oslobođeni Jasenovac, objavljenoj 1945. godine.

Lordan Zafranović je baš u ekskluzivnom intervjuu za Ekspres, pre skoro pet godina najavio da ima scenario Arsena Diklića i kompletnu filmsku viziju za “Djecu Kozare”.

Tim povodom Ekspres je pravio anketu među srpskim kulturnim i javnim radnicima, filmadžijama i piscima, sa idejom šta učiniti da se takav istorijski poduhvat o Holokaustu, gde su u centru zbivanja dečji ustaški logori ostvari. Većina je podržala ideju, sve pohvale je dobio Lordan Zafranović, “uz čije filmove smo svi mi odrastali”. Javili su se i ljudi iz druge Srbije koji su bili kategorični: „Bez Hrvatske nije moguć i bez Hrvatske ne sme da se pravi sličan film”?! Hrvati će sigurno snimiti takav film, čim otopli. Suvomrazica je, nije zgodno. Znači na proleće.

Drugim rečima, Brozovi srpski narodni heroji su otišli, ispostavilo se da su i oni smrtni, ali nisu umrle njihove ideje. A njihova najmudrija maksima je bila “Ne pominjite Jasenovac, od Jasenovca je mnogo važnije bratstvo i jedinstvo”. “Deca” narodnih heroja do juče su uspešno branila bratstvo od Jasenovca.

Niko od filmskih radnika u Srbiji, ovih u punoj stvaralačkoj snazi, kao i onih starijih koji su snimili toliko smeća o partizanskoj neprikosnovenosti, o lažnoj urbanoj gerili “Prle, Tihi, Valter, Nepokoreni grad…” nije pocrveneo što nije napravio film o herojstvu Diane Budisavljević. Treba biti veliki bednik i nemati to na duši.

Na kraju, uz sve poštovanje “Šindlerove liste” Stivena Spilberga, filma koji veliča mitsku hrabrost jednog čoveka koji spasava sigurne smrti dve, tri hiljade ljudi, Diana Budisavljević je spasla oko 12.000 bezgrešne dece, ne samo spasla, nego ih smestila u hraniteljske porodice, da žive…

Za sve što se istorijski pogubno događalo Srbima, za sve pokolje, golgote i zaborav krivi su Srbi. Njihova krivica je ravna zločinu njihovih dželata. Da li je suvišno pitanje šta bi bila Diana Budisavljević da je spasla toliko jevrejske dece? Podigli bi joj spomenik na Sionu!

Istina, prošle godine pojavio se film “Dnevnik Diane Budisavljević”, koji kao scenarista i reditelj potpisuje Dana Budisavljević. Filmski kritičari u Hrvatskoj i u regionu su pozdravili “hrabrost” ovog filma, napominjući da su vidljivi ustupci koje je Dana Budisavljević “morala da učini da bi se film uopšte pojavio”, a Lordan Zafranović, koji nikad nije pravio kompromise, u razgovoru za Ekspres je rekao da je dobro da se ovaj film o Jasenovcu konačno pojavio, ali “to je pristojan domobranski pokušaj”.

Bez obzira na sve, važno je da se ovakav film pojavio. I to baš u Hrvatskoj!

Ali vratimo se slučaju filma “Dara iz Jasenovca” koji je ovih dana u međunarodnoj javnosti zahvaljujući tekstu objavljenom u američkom magazinu Varajeti, poznatog američkog filmskog kritičara Džeja Vajsberga, napravio pravu buru”.

Vajsberg za magazin Varajeti piše od 2003. godine uglavnom o filmovima iz Evrope, Južne Amerike i sa Srednjeg istoka.

Džej Vajsberg u pomenutom tekstu najpre nameće krajnje neshvatljivo pitanje “da li je krajnje vreme da se povede iskrena diskusija o tome otkud toliko filmova o Holokaustu?

Nesumnjivo je da neki od njih odgovaraju na izazov da ne treba zaboraviti, ali previše ih je tu samo zato što je tržište pokazalo da ova tema ima publiku…”

Ne sporim da je gospodin Vajsberg u filmskom svetu zasluženo stekao tako važnu poziciju, on često boravi u Srbiji,mnogo više u Hrvatskoj i BiH, ali je krajnje neshvatljivo da on želi da preusmerava ne samo buduće puteve filmske industrije, to mu je valjda posao, nego i sam život. Nismo mi sa Balkana baš toliko neuki pa da ne vidimo da Holivud već više decenija najavljuje “život koji treba i mora da se dogodi”, ali sve ima svoje granice. Jer velika stradanja, u velikim geopolitičkim lomovima, rezervisana su za male narode, pa sad bi gospodin Vajsberg da nam zabrani da i kroz filmove prikažemo naše golgote.

On prepoznaje ove filmove i njihove naslove, kvalifikuje ih da “imaju zabrinjavajuće ciljeve u svom razumevanju tržišta, koriste Holokaust ne bi li progurali sopstvenu agendu koja nema mnogo veze sa razumevanjem nedokučivog”… “To što je ’Dara iz Jasenovca’ Predraga Antonijevića kao neskriveni deo srpske nacionalističke propagande izvan svoje rodne zemlje, svedoči o toj ludosti industrije Holokausta. Manje je iznenađujuće što je film prijavljen na razmatranje za Oskara”, piše Vajsberg.

Filmski kritičar Džej Vajsberg nije neznalica, amater i šušumiga, njemu su poznate istorijske činjenice vezane za Nezavisnu Državu Hrvatsku tokom Drugog svetskog rata, zna za zločine ustaša, njihovu spregu sa katoličkom crkvom i nacistima, “njihovim otrovnim korenima koji su se ponovo pojavili u punoj snazi tokom raspada Jugoslavije 90-ih godina…”

“Nesporno je da je kompleks Jasenovac bio na glasu među logorima smrti po krvavoj okrutnosti svojih zapovednika i njihovih podređenih. Otprilike 80.000 zatvorenika, većinom Srba, tamo je ubijeno između 1941. i 1945. I iako Jasenovac zauzima značajno mesto u srpskoj psihi, očigledno nikada nije bio u fokusu igranog filma… Ništa od toga nije sporno i samo bi neko lišen etike tvrdio da su na obe strane bili dobri ljudi…”, piše Vajsberg.

Vajsberg u pomenutom tekstu podseća da autori “Dare iz Jasenovca” tvrde da je scenario nastao na osnovu svedočenja, ali dodaje da se (autori) kroz takve izjave žele sakriti od kritike.

“Problem sa filmom je dvostruki: neskriveno je antihrvatski, loše smišljeni antikatolički narativizam je zapaljiva smesa za trenutne rascepe između Srbije i njenih komšija, a dok ushićeno prikazuje sadizam, suprotstavljajući ga dečjoj nevinosti, sklanja u stranu bilo kakva razmišljanja o opasnostima nacionalizma, ubilačkog rasizma i genocida, i na njihovo mesto stavlja jeftine senzacije i osećanja”, piše kritičar, uz napomenu da “suptilnost nije rediteljska snaga”, zaključuje:

“Da nema savremenog konteksta, ’Dara iz Jasenovca’ bila bi samo još jedna drama o Holokaustu koja koristi nasilje na isti način kao i bilo koji film o serijskim ubicama. Ali pozadina je neizbežna, a u ovom slučaju srpsko-nacionalistička upotreba Jasenovca kao sveukupnog vapaja za srpskim žrtvama kroz vekove pretvara film u propagandu. Profesor Jovan Bajford pouzdano i detaljno je izlagao kako je srpsko stradanje tokom Holokausta u jednom trenutku bio trik da se steknu međunarodne simpatije i legitimizuje teritorijalno širenje. Zajedno sa rasističkom politikom…”

Teško je se suzdržati i ne pomenuti da ovaj razbarušeni tekst, za koji tvrde da je filmska kritika, neminovno podseća na zapaljivu negaciju pisanu u klubu Hrvatskih branitelja na periferiji Zagreba.

 

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa

 

Autor Đoko Kesić

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Ekspres, 10. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u