„Pola veka srpske golgote“

Pre Marka Markovića ovaj svet su napustili Danilo Krstić, monah Mitrofan Hilandarac i Nebojša M. Krstić. Sada su se ponovo sabrali u dopunjenom izdanju knjige „Pola veka srpske golgote”

Navršilo se tačno četvrt veka otkako se u Otadžbini pojavilo prvo izdanje knjige dr Marka S. Markovića Pola veka srpske golgote. Sadržaj ovog izdanja dopunjen je njenim nepotpisanim prikazom objavljenim u 45. broju Hilandara iz 1996. i Markovićevim „Oproštajem sa ocem Mitrofanom Hilandarcem“.

Dobrodošao kući, makar u knjigama! Sa kadionicom Te čeka episkop Danilo Krstić.

U istoriji srpskog pečatanja ne znam za kraću i lepšu, topliju i blagodarniju dobrodošlicu s kojom je iz našeg političkog izgnanstva dočekan neki autor i njegovo delo. Kao jedan od najobrazovanijih arhijereja Srpske pravoslavne crkve – koji je na Sorboni diplomirao uporednu književnost i doktorirao na Bogoslovskom fakultetu Harvardskog univerziteta – vladika Danilo Krstić napisao je s blaženopočivšim mitropolitom Amfilohijem nezaobilazno delo hrišćanske kulture Nema lepše vere od hrišćanske. Monaški postrig primio je u manastiru Svetog Save u Libertivilu pored Čikaga na Badnje veče 1960. Iste godine rukopoložen je u čin jerođakona, a dve godine kasnije u čin jeromonaha u Hramu Svetog Save u Njujorku. Služio je u grčkom pravoslavnom manastiru i opsluživao omanju rumunsku parohiju u okolini grada do 1968, kada se vratio u Otadžbinu.

Od tada je uređivao zvanična glasila Srpske pravoslavne crkve, njen službeni list Glasnik i versko-naučni časopis Teološki pogledi. Već sledeće godine hirotonisan je za episkopa marčanskog, da bi 1984. bio izabran prvo za administratora, a nakon četiri godine za arhijereja Budimske eparhije sa sedištem u Budimpešti. Jedan je od osnivača Akademije za konzervaciju pri SPC, na kojoj je bio predavač i dekan. Od 1993. do 1997. episkop Danilo Krstić predavao je pastirsko bogoslovlje na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Episkop Danilo Krstić je i prvi recenzent prvog izdanja Markovićeve knjige Pola veka srpske golgote. Upokojio se u Sentandreji 2002, a sahranjen je u manastiru Vavedenje na beogradskom Senjaku. Opelo „tihom gromoglasniku Hristove nauke“ služio je Njegova svetost patrijarh srpski Pavle s brojnim arhijerejima i drugim sveštenoslužiteljima naše Crkve. Na Spasovdan prošle godine otkrivena je spomen-bista u novosadskom naselju Klisa, iz koje je vladika Danilo Krstić krenuo na svoj bogotražiteljski put. Bista je postavljena u porti ispred Hrama Vaznesenja Gospodnjeg na Sentandrejskom bulevaru.

Drugi recenzent prvog izdanja ove Markovićeve knjige bio je monah Mitrofan Hilandarac, koji je posle tačno pola veka izgnanstva prvi put došao u Srbiju decembra 1994. Nesumnjivo najveći obnovitelj svete carske srpske lavre, uostalom kao i vladika Danilo Krstić i Sorbonin đak dr Marko S. Marković, završio je studije na Pravoslavnom teološkom institutu Svetog Sergija Radonješkog u Parizu. Na njegov presudni podsticaj otpočelo je i izdavanje Markovićevih dela u Otadžbini. Bio je to poduhvat od velikog kulturnoistorijskog i nacionalnog značaja.

U izdanju „Srbskog obraza“, u njegovoj biblioteci „Politika i Obraz“ objavljene su 1995. tri Markovićeve knjige: Pravoslavlje i novi svetski poredak, Istina o Francuskoj revoluciji i knjiga čije se stranice sada ponovo otvaraju pred čitaocima. Na zadnjoj korici prvog izdanja u kome je za izdavača potpisan Nebojša M. Krstić zapisano je:

Osnivač i prvi predsednik Otačastvenog pokreta „Obraz“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Osnivač i prvi predsednik Otačastvenog pokreta „Obraz“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

„Predajući srpskoj slovesnoj javnosti treću u nizu knjiga intelektualnog gorostasa dr Marka S. Markovića, mi ujedno imamo posebnu čast i odgovornost da našem Otačastvu predstavimo nesumnjivo najumnije, najbritkije i najpronicljivije pero srpske političke emigracije.

U drugoj polovini ovog krvavog stoleća niko kao g. Marković ne svedoči da politika nije i ne sme da bude ’brlog u kojem se prasci valjaju’ već ’strašna i sveta služba narodu i državi’! Neuništiv i trajan plod tog svedočenja predstavljaju i Markovićeve knjige koje su, ovde i sada, istinski melem na izranavljenom državotvornom tkivu raspetog srpstva. Upravo zato, nimalo slučajno, naša biblioteka nosi naziv Politika i Obraz podsećajući na jedinu smislenu mogućnost ostanka i opstanka srpskog naroda na Bogočovečanskom Putu Istine i Života.“

Susret s ocem Mitrofanom

U dubokom pamćenju ostao mi je poslednji razgovor sa osnivačem i urednikom lista Hilandar, s proleća 1998, u srpskom prestonom gradu. Neposredni povod za naš susret bio je izlazak iz štampe specijalnog izdanja Beogradskih novina, nedeljnika koji sam tada uređivao kao glavni i odgovorni urednik. Uz svesrdnu podršku arhitekte i profesora Spasoja Krunića (1939-2020), koji se nalazio na čelu prestoničke vlade, odštampan je nekomercijalni tiraž od 30.000 primeraka. Specijalno izdanje Beogradskih novina iz maja 1998. u celini je bilo posvećeno Hilandaru, duhovnom svetioniku koji su pre tačno 800 godina osnovali onovremeni veliki župan Stefan Nemanja i njegov najmlađi sin Rastko. Njih dvojica, Sveti Simeon Mirotočivi i Sveti Sava, ujedno su i osnivači samostalne srpske srednjovekovne države i autokefalne Srpske pravoslavne crkve.

Otac Mitrofan, nekadašnji protos Svete Gore i duhovni starešina Hilandara, bio je obradovan tim poduhvatom zvaničnog glasila Skupštine grada Beograda. On se prisetio kako je, svojevremeno, još kao Milan Mišulić bio glavni saradnik čuvenog prote Alekse Todorovića u izdavanju znamenite religiozno-moralne biblioteke „Svečanik“ iz Minhena, te da od tada datiraju njegova pisma upućena vladici Nikolaju, koji je živeo u Americi i koji se kao njegov idejni pokretač živo interesovao za budućnost „Svečanika“. Naime, Mišulić je za vreme bolesti prote Alekse u oktobru i novembru 1953. nastavio rad na štampanju „Svečanikovih“ izdanja, o čemu je podrobno izveštavao Svetog Nikolaja Žičkog. Kao značajan istorijski dokument ta pisma su posle tačno pola veka objavljena u Srpskim organskim studijama, u broju 1-2 za 2004.

U svečanom izdanju Beogradskih novina800 godina Hilandara, osim autorskih priloga naših savremenika, među kojima su tada bili akademici Matija Bećković, Miodrag Pavlović, Dinko Davidov i Ljubomir Simović, te profesori Miodrag M. Petrović, Mateja Matejić i Vladeta Jerotić, kao i Predrag R. Dragić Kijuk, Slobodan Rakitić, Milo Gligorijević, Gordana Živković, Milan Komnenić, Ljubica Miletić, našli su se i dragoceni zapisi davno upokojenih episkopa Melentija Hilandarca i monaha Save Hilandarca, kao i radovi onih koji su u bližoj ili u nešto daljoj prošlosti promenili svet, poput profesora Vladimira Ćorovića, Radoslava M. Grujića, Aleksandra Deroka, Vojislava J. Đurića, Svetozara Radojčića, te pesnika Ivana V. Lalića i Dušana Vukajlovića.

Prelazeći na druge teme, u razgovoru s ocem Mitrofanom Hilandarcem dotakoh se najnovijeg rata u bivšoj SFRJ. Kao neko ko vodi poreklo iz BiH odao sam mu priznanje i zahvalio na svemu što je uradio pomažući herojsku borbu našeg napaćenog i u zapadnim medijima oklevatanog naroda u Republici Srpskoj.

Najteže mi je bilo kada sam gledao kako ta deca koju smo dovodili na oporavak u Grčku pale samo sveće za mrtve, jer među živima nisu imali više nikoga! Zapamtio sam dobro, od slova do slova, ovu ispovednu i potresnu rečenicu pisca Svete Rusije u Sovjetskom Savezu.

Otac Mitrofan Hilandarac (Foto: spc.rs/glassacera.files.wordpress.com)
Otac Mitrofan Hilandarac (Foto: spc.rs/Glas sa Cera)

Monah Mitrofan poslednji put posetio je Srbiju krajem juna 1999, petnaestak dana po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, kojim je praktično okončana NATO agresija na SRJ. Iznenada se upokojio 5. jula iste godine na Kakovu, metohu manastira Hilandara na Svetoj Gori. Milan Mišulić, koji je na monašenju dobio ime po prvom carigradskom patrijarhu Mitrofanu iz vremena Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine, sahranjen je na hilandarskom monaškom groblju. U grob je spušten samo u monaškoj rizi i s glavom između dva kamena.

Naše je samo ono što smo drugom dali, voleo je da ponavlja.

Beogradske novine, koje su izlazile i pod austrougarskom okupacijom, ugašene su odmah posle 5. oktobra 2000. godine. Bio je to jedan od prvih koraka koji je preduzela nova demokratska vlast u glavnom gradu svih Srba.

Sudbina Nebojše Krstića

Ove godine navršiće se dve decenije otkako je, prema naširoko rasprostranjenom uverenju rodoljubive javnosti, ubijen tridesetsedmogodišnji Nebojša M. Krstić, harizmatični osnivač i predsednik Otačastvenog pokreta Obraz i pokretač Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma. Do danas neotkriveni počinioci nisu se ni trudili da veštije zametnu tragove fizičkog uklanjanjanja tog mladog i vrlo uticajnog pravoslavnog pisca, teologa i sociologa. Ali je zato „zvanična istraga“, uz brojne i neobjašnjive propuste, ustanovila da su Krstić i njegova dva saputnika nastradali u saobraćajnom udesu na auto-putu između Niša i Leskovca o Vavedenju 2001. Istražni sudija nije ni izašao na mesto nesreće, drugi učesnik u „saobraćajnom udesu“ nije identifikovan, beživotno telo Nebojše Krstića zatečeno je u autu, a tela njegovih saputnika na raznim stranama izvan, pa čak i neposredno iza samog auta… O Krstićevoj smrti porodica je obaveštena tek sutradan i preko posrednika. Obdukcija je izvršena bez prethodne saglasnosti porodice, a obdukcioni nalaz s fotografijama obdukcije nestao je iz sudskog dosijea…

Krstić je još 1993. javno izneo zamisao o nephodnosti osnivanja jednog pravoslavnog i rodoljubivog političkog pokreta koji bi se borio za „državotvornu obnovu Srbstva na temeljima Svetosavlja“. Autor četiri knjige, među kojima se izdvajaju Politika i obraz – za vaskrs raspetog Srbstva i Pobediti ili nestati, uživao je i kao vrsni govornik veliki ugled u našim crkvenim i vojnim krugovima. On je, takođe, vršio i veliki uticaj na srpsku mladež, za koju je smatrao „da jedino ona nije unakažena gubom političkog licemerja“. Sledbenik i nastavljač državotvorne misli Svetog vladike Nikolaja, Krstić se do kraja života borio za „školu s verom, politiku s poštenjem, vojsku s rodoljubljem i državu s Božjim blagoslovom“.

Bio je i vrlo aktivni član Udruženja književnika Srbije. Zahvaljujući prvenstveno njegovom angažovanju postpetooktobarska garnitura autokolonizatora nije uspela da preuzme naše najstarije umetničko udruženje osnovano još 1905. Krstić je uzeo zapaženo učešće u osnivanju Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije. U svojstvu člana redakcije, ili kao stalni saradnik, oglašavao se u Svetigori, Pravoslavlju, Zbilji, Vizantijskom ogledalu, Monarhiji, Vojsci, kulturnom dodatku Politike… S Milanom Radulovićem (1948–2017), potonjim profesorom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Istočnom Sarajevu i ministrom vera u Vladi Srbije od 2004. do 2008, Krstić je 1994. priredio temat „Pravoslavlje i politika“, u izdanju uglednog časopisa Gradac.

Svetosavskom nagradom patrijarha srpskog gospodina Pavla Nebojša M. Krstić nagrađen je još 1991, za filozofsko-bogoslovsku studiju „Pojam logosa kod Svetog Jovana Bogoslova”. Nagrađena studija objavljena je u broju 1-4 Logosa, elitnog bogoslovskog tromesečnika koji je Krstić početkom devedesetih godina prošlog veka osnovao i uređivao. On je osnovao i uređivao i Obraz, „pravoslavno-patriotski časopis za državotvornu obnovu Srbstva”.

Snaga i uticaj Krstićeve hrišćanske misli i svetosavske akcije u okupiranom javnom prostoru postpetooktobarske Srbije privukli su pažnju čak i vodećih političkih i vojnih figura novog svetskog poretka. Njegova bespoštedna i razložna kritika novog svetskog poretka i verskih sekti izazvala je pozornost čak i Havijera Solane, koji je za vreme agresije na našu zemlju obavljao dužnost generalnog sekretara NATO-a, a potom i ministra spoljnih poslova EU.

Nebojša Krstić, osnivač „Otačastvenog pokreta Obraz“ (Foto: obraz.rs)
Nebojša Krstić, osnivač „Otačastvenog pokreta Obraz“ (Foto: obraz.rs)

Neposredno pred smrt Krstić je javno svedočio da je jedan zapadni agent-operativac tražio susret s njim. Bio je to, prema Krstićevim rečima, Norvežanin Hendrih Lunden, tada zvanično angažovan u „Posmatračkoj misiji EU u Srbiji“. Legalista i iznad svega pravoslavni hrišćanin koji nema šta da taji, Krstić se sastao s Lundenom. Na sastanku s agentom koji mu je pružio i svoju vizit-kartu mogao je da otkrije kako se za njega i za ono što smera Obraz zanima lično Havijer Solana. Bez zlobe u srcu i laži na jeziku Krstić je operativcu „Posmatračke misije EU u Srbiji“ izložio sve ono za šta se zalagao i u svojim knjigama i u javnim nastupima.

Nedugo zatim nastupio je prelazak Nebojše M. Krstića iz ovog sveta u svet Nebeske Srbije.

Časopis Zbilja pod uredništvom Momira Lazića (1947-2020) posmrtno mu je dodelio Nagradu za životno delo i ustanovio nagradu koja nosi ime Nebojše M. Krstića.

Nebojša M. Krstić počiva na Gradskom groblju u Nišu, u svom i u rodnom gradu Svetog Cara Konstantina Ravnoapostolnog.

Životni put M. Markovića

Marko Srboljubov Marković se prvi put vratio u rodni Beograd u januaru 1997. Prvo je posetio Patrijaršiju SPC, gde je naišao na očinski prijem Njegove svetosti patrijarha Pavla. U Kragujevcu mu je dobrodošlicu poželeo episkop Sava šumadijski. Posetom manastiru Kaleniću Marković je simbolično zatvorio krug svog prvog povratka u Otadžbinu, nakon 53 godine provedene u „tuđem pristaništu“.

Naime, na trnoviti put političkog emigranta on je krenuo iz ovčarsko-kablarskih manastira Svete Trojice i Sretenja u jesen 1944. Marković se prethodno sa nepunih devetnaest godina priključio jedinicama pod komandom đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića. Tu mu je odmah poverena vrlo odgovorna dužnost podsekretara u Versko-ideološkom odseku Vrhovne komande JVuO. Na čelu tog važnog i osetljivog odseka prve ustaničke vojske koja se digla protiv nacizma i fašizma nalazio se jeromonah i novomučenik Jovan Rapajić (1910-1945). Protosinđela Rapajića je na tu vrlo odgovornu dužnost imenovao lično đeneral Mihailović, najodlikovaniji srpski oficir. Titovi partizani su u maju 1945. streljali Rapajića, najdarovitijeg sledbenika i najboljeg učenika vladike Nikolaja (Velimirovića).

Odmah po dolasku u Pariz, Marković je 1947. upisao i 1952. završio teologiju na Pravoslavnom bogoslovskom institutu Svetog Sergija Radonješkog, na kome je predavao slavni ruski religijski i politički filozof Nikolaj Berđajev. Potom je diplomirao na ruskoj sekciji Škole za orijentalne jezike. Pravničku licencu stekao je 1965, a specijalizaciju iz političkih nauka i iz istorijskih ustanova obavio je od 1972. do 1975. Do tada je već odlično govorio i pisao na francuskom, engleskom, ruskom i italijanskom jeziku. Na Sorboni je doktorirao na Đurđevdan 1975. S najvišom ocenom odbranio je tezu „Filozofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva“. U međuvremenu Marković je dve godine radio kao sekretar Srpske pravoslavne parohije u Parizu i kao sekretar „Sindesmosa“, organizacije pravoslavne omladine.

Markovićevi napisi u „Svečaniku“ privukli su i pažnju vladike Nikolaja. Prepisku s vladikom Nikolajem, koga je posle Svetog Save smatrao najvažnijom pojavom za oživljavanje verskog života Srba, Marković je otpočeo 1953. Dakle, iste godine kada mu je iz Minhena pisao i otac Mitrofan. Markovićeva prepiska s vladikom Nikolajem štampana je u više navrata i u raznim izdanjima, među kojima je i drugo, dopunjeno izdanje Markovićeve knjige Pravoslavlje i novi svetski poredak, koju sam priredio za Srpsku narodnu odbranu u Americi, kao izdavača ovog naslova.

Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički (Foto: Wikimedia/zica.org.rs)
Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički (Foto: Wikimedia/zica.org.rs)

Markovićev prvi štampani rad „Mladi Sava, istorijska slika“ pojavio se u tuđini, u logoru Eboli u Italiji, gde je objavljen u broju 3-4 časopisa Hrišćanska misao u januaru 1946. I svoje prve knjige Marković je objavio u emigraciji. U Parizu i Minhenu 1966. iz štampe je izašla prva knjiga Jugoslovenskih pisaca. Potom je u francuskoj prestonici 1972. objavljeno njegovo delo Personalizam ranih slovenofila. Zatim su usledila izdanja knjiga na francuskom jeziku: Politika Juraja Križanića i Bračno pravo Pravoslavne crkve po Nikodimu Milašu. Filozofiju nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva Marković je objavio 1975. u Francuskoj. U Birmingemu u Velikoj Britaniji objavljena su po dva izdanja Markovićevih dela iz oblasti filozofije istorije: Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj (1975. i 1985) i Tajna Kosova (1976. i 1989). U Birmingemu je 1977. objavljeno još jedno njegovo kapitalno delo Marksizam u teoriji i praksi po ruskim misliocima.

Marković je pisao i briljantne eseje i oglede na tzv. francuske teme. Njegovi radovi o Jovanki Orleanki, Žanu Rasinu, Žoržu Bernanosu, Luju Fernandu Selinu, Žan-Polu Sartru, Anriju de Monterlanu i Alberu Kamiju, zavredili su da budu uvršteni u obaveznu literaturu na svim evropskim katedrama romanistike.

Raskol i posledice

Na kakav je prijem naišlo delo Marka S. Markovića u zemlji našeg velikog saveznika iz Prvog svetskog rata?

Sažet odgovor na to pitanje dao je sam Marković kada je slikovito i bez gorčine naveo da su ga Titovi agenti manje ignorisali od Francuza. On se prisećao da su ga u razdoblju od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka tri puta posetili agenti jugoslovenske političke policije: dva puta Hrvati i jedanput Srbi. Nisu mu pretili, već su samo hteli da mu stave do znanja da ga „drže na oku“. Dopunjujući odgovor na pitanje o prijemu njegovog dela u Francuskoj i na Zapadu, Marković je primetio:

„Ako niste ni katolik ni protestant, ako ne pripadate ni nekoj političkoj partiji, ni masonskoj loži ni tajnom servisu, a dolazite iz tuđine, vi ste niko i ništa. Jedina uteha mi je bila moja francuska tazbina. Verovao sam da sam u njoj našao svoju drugu porodicu. Posle ženine smrti, pokazalo se da sam godinama živeo u zabludi. Prekonoć sam bio ’opatuljen’, kako bi rekao otac Justin Popović…“

Da li je Marković, kao hrišćanski filozof i vrhunski polihistor, naišao na bolji prijem u krugovima srpske emigracije?

Podrobni odgovor i na to pitanje opet nam saopštava sam Marković, koji je sav svoj intelektualni dar stavio u službu Bogu i rodu:

„U dijaspori nikada nije došlo do sloge i jedinstva. Zbog raskola ni srpska crkva nije mogla to jedinstvo da ostvari […] Stoga nikad nije bio stvoren zajednički front protiv Tita i komunizma. Kad sam sarađivao u zboraškoj Iskri, za četnike nisam postojao. A kad sam počeo da pišem u Đujićevoj Srbiji i Amerikanskom srbobranu, zboraši su me pitali zašto sam se povukao iz političkog života. Posle mog sukoba sa dr Đokom Slijepčevićem, moj glas bi bio potpuno ugušen da mi nisu pružili ruku otac Mitrofan Hilandarac i prota Zebić u Engleskoj. Van tog kruga nikakva saradnja za mene nije bila moguća.

Na dan proslave 800. godišnjice manastira Hilandara u Parizu, srpski organizatori su me sprečili da govorim o Svetom Savi pod izgovorom da bi to bilo ’suviše naučno’. U broju 19 jednog francusko-srpskog časopisa u Parizu štampana je bibliografija napisa o jugoslovenskom sukobu, u kojoj nisu bili zaboravljeni ni srpski smrtni neprijatelji, kao Izetbegović, Tuđman i ostali. Samo nije pomenuta moja brošura ’Optužujemo’, objavljena na početku sukoba. U danima kad se ne zna da li će srpski narod preživeti ovu tešku krizu Srbima je najvažnije da svojoj braći podmetnu nogu. Zavist i ljubomora caruju iznad svega.“

Pogled sa jednog pirga na Svetu srpsku carsku lavru Hilandar (Foto: Wikimedia/Zeljkokiss)
Pogled sa jednog pirga na Svetu carsku srpsku lavru Hilandar (Foto: Wikimedia/Zeljkokiss)

Međutim, objavljivanje Markovićevih dela u Otadžbini, za koje je u početku najveće zasluge imao monah Mitrofan Hilandarac, nastavljeno je krajem prošlog i na početku ovog veka. Pored Srbskog obraza na tome su se najviše angažovali Hrišćanska misao iz Beograda i njen urednik sveštenik dr Milorad Sredojević, kao i razne izdavačke kuće pod uredništvom profesora Vladimira Dimitrijevića iz Čačka.

Iako štampani u skromnim tiražima, pred našim čitaocima su se, nakon već pobrojanih, pojavili i sledeći naslovi: Tajna Kosova, Sveti Sava – svetitelj i prosvetitelj, Pravoslavlje i novi svetski poredak, Smrt i vaskrsenje, Marksizam u teoriji i praksi po Nikolaju Berđajevu, Na smrt osuđeni: srpski narod od kralja Aleksandra do Brozovog dolaska na vlast, Kosovo u ranama, Na razvalinama jutopije – Srbi od stvaranja Jugoslavije do Srebrenice i Kosova, Srbi i Srebrenica kroz prizmu Silvije Maton, Ateizam u prošlosti i danas, Evolucija bez Darvina, Bog i čovek zajedno u ratu… Prva i druga knjiga Srpske apologije Rusije objavljene su u autorskom izdanju, uoči NATO agresije na našu zemlju.

Naučni časopis Srpske organske studije, pod uredništvom dr Dragana Subotića (1958-2011), posvetio je Marku S. Markoviću prvu svesku tematskog broja 2-3 za 2002. godinu. Dveri srpske posvetile su mu izdanje koje se pojavilo o Svetom Petru Cetinjskom 2006. Tematski broj Dveri posvećen „prvom peru srpske političke emigracije“ ponovljen je na Vaskrs 2007. nakon što je Marković iste godine iz ruku priređivača ovog izdanja knjige Pola veka srpske golgote primio nagradu „Dragiša Kašiković“ za životno delo.

Priznanje s imenom pisca, prevodioca i pionira srpskog političkog aforizma Matica iseljenika Srbije dodeljivala je od 2004, u znak sećanja na nekadašnjeg urednika Slobode, glasila Srpske narodne odbrane u Americi. Po mom odlasku s njenog čela, Matica je 2008. prestala da ovenčava srpske emigrantske pisce nagradom „Dragiša Kašiković“. Time, međutim, nije ugašeno i sećanje na istinskog viteza srpske antikomunističke emigracije u SAD, koji je sa devetogodišnjom poćerkom Ivankom Milošević masakriran po nalogu Titove Udbe u Čikagu 1977.

Oproštaj od M. Markovića

U zapaženom intervjuu datom Politici odmah nakon svečanog uručenja nagrade „Dragiša Kašiković“, Marković je „otvorio dušu“ i ovim rečima se „ispovedio“ čitaocima našeg dnevnog lista s najdužom tradicijom izlaženja: „Imao sam i ja iluzije o zapadnim vrednostima, koje su bile velike, a koje je Zapad sam napustio“. U nastavku je rezignirano ocenio:

„[…] verovalo se pobožno u ideale demokratije ili ne, danas ona ne znači ništa. Za nekoliko sekundi, zahvaljujući televiziji, možete da promenite mišljenje naroda i da povedete milionske mase na stranputicu. Za vreme rata u Bosni sinovi nekih mojih francuskih prijatelja pitali su me na kojoj strani može da se pređe granica da bi išli da se bore protiv Srba. Nisu imali pojma ni o svojoj, ni o srpskoj istoriji, i najednom su bili spremni da stanu na stranu protiv Srba u Bosni i na Kosovu. Šta je onda ostalo od demokratije?“, pitao se Marković i na kraju poručio:

„Čuvajmo se kompleksa krivice, samoosuđivanja i raspeća. Najveći uspeh totalitarnih režima sastojao se u tome da se građanima ulije osećanje sopstvene krivice. Srpska krivica izmišljena je upornom i agresivnom zapadnom propagandom.“

Dom Narodne skupštine Republike Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Dom Narodne skupštine Republike Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Marko S. Marković upokojio se 27. aprila 2012. u Orleanu kraj Pariza, gde i danas počivaju njegovi zemni ostaci. Jedanaest godina je prošlo od našeg poslednjeg viđenja i razgovora u zgradi beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“. Ali i sad jasno vidim plemenitu, vitku i gospodstvenu figuru čika Marka kako posle rastanka lagano korača prema carinskoj i pasoškoj kontroli.

Obojica smo znali da se okončao njegov poslednji boravak na otadžbinskom tlu i da se u Srbiju više neće vraćati. Pozdravili smo se s malo reči i tri puta poljubili u obraz. Samo što je prešao nekoliko metara, zastao je i nakratko se osvrnuo. Naši pogledi još jednom su se sreli. Lagano je mahnuo rukom, kao da je tim gestom navukao ispred sebe neki zamišljeni pokrov, okrenuo se i otišao. Nije rekao ništa, a ja i sada čujem kako se Vaseljenom prolomilo ono što je voleo da ponavlja:

Spas je tvoj u tebi, Izrailju!

Nije prošlo ni punih mesec i po dana od Markovićevog upokojenja, a Ustavni sud Srbije doneo je rešenje o zabrani Otačastvenog pokreta „Obraz“. Pokret je i zvanično delovao ne kao partijska, već kao pravoslavna i saborna politička organizacija. Utemeljena na ideologiji svetosavskog nacionalizma, ta organizacija nastala je iz Izdavačkog doma „Srbski obraz“, čiji je rad blagoslovio episkop Danilo Krstić 1994.

Pre Markovića u Carstvo Nebeske Srbije preselili su se episkop Danilo Krstić, monah Mitrofan Hilandarac i Nebojša M. Krstić. Ali evo četvorice velikih sinova srpskog naroda, duhovno živih i ponovo sabranih u poduhvatu izdavanja drugog, dopunjenog izdanja knjige Pola veka srpske golgote. Da kao vaskrsla svetosavska čeda svojim životima i delima iznova svedoče snagu Hristove vere i zavetnu poruku „tragičnog junaka kosovske misli“, besmrtnog vladike Njegoša:

Johan Bes, „Portret Petra II Petrovića Njegoša“, 1847. (Foto: Wikimedia/Materialscientist)
Johan Bes, „Portret Petra II Petrovića Njegoša“, 1847. (Foto: Wikimedia/Materialscientist)

Krst nositi nama je suđeno,
Strašne borbe s svojim i s tuđinom.
Težak vijenac, al je voće slatko.
Vaskrsenja ne biva bez smrti.

 

„Reč priređivača” u drugom, dopunjenom izdanju knjige Marka S. Markovića „Pola veka srpske golgote”.

 

Radovan Kalabić je književnik, istoriograf i predsednik žirija Udruženja književnika Srbije za dodelu „Nagrade Janko Veselinović za najbolji istorijski roman na srpskom jeziku“. Autor je 12 knjiga, među kojima su „Srpska emigracija“, „Grofovska vremena“ i „Ravnogorska istorija“. 

 

Naslovna fotografija: Biblioteka Marka S. Markovića u Udruženju Adligat (Wikimedia/Society for Culture, Art and International Cooperation Adligat/Viktor Lazić, CC BY-SA 4.0)

 

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u