Теофил Панчић, председник жирија за доделу НИН-ове награде са прошлогодишњим победником Сашом Илићем (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

V. Kecmanović: Projekcija zarobljenog uma

Inovacija koju peta Pančićeva omorika unosi jeste zahtev za moju smenu sa mesta Glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa RTS-a. Na to moram da odgovorim

Pridruženi član orkestra Teofila Panćiča po imenu Saša Ilić u prošlom broju NIN-a objavio je tekst u kom je prepisao dirigentove optužbe, pre oko pola godine iznesene na moj račun. Inovacija koju peta Pančićeva omorika unosi jeste zahtev za moju smenu sa mesta Glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa RTS-a. E, to već zvuči opasno, pa mi nema druge nego da odgovorim.

1. Odlukom menadžmenta RTS-a emisije koje se emituju na Drugom programu ne proizvode se dok traje pandemija korone, pa ako neko nalazi da odluka nije na mestu na tu adresu može da se obrati. A što se tiče pretpostavke da ću koronu iskoristiti kako bih ugušio neke emisije – ona govori o tome kakve se ideje dvojici NIN-ovih ždanova motaju po glavi i kako bi izgledala redakcija za kulturu RTS-a da je vode oni, a ne, na primer, njima ideološki bliska, ali tolerantna odgovorna urednica Olivera Milošević.

2. U Kulturno-umetničkom programu RTS-a nema cenzure, što je tajnom (u smislu da eventualnu inteligenciju taji kao zmija noge) intelektualcu Saši Iliću dobro poznato pošto ga je za mog mandata novinarka redakcije za kulturu intervjuisala za glavni dnevnik, pošto mu je knjiga prikazana, i pošto je u emisije tog programa pozivan, a odbijao je da učestvuje, dok bi, da sam cenzor, kao što nisam, to mu je, verujem, jasno, upravo on bio na vrhu crne liste.

3. Istina je, redakcija za kulturu se bavi propagandom kulturnih sadržaja, kao što je činila i do mog dolaska, a jedina promena koju sam od ljudi iz te redakcije tražio bila je da celinu kulturnih dešavanja prikazuju pošteno, ne ignorišućii ono što im nije po volji za račun onoga što im se dopada.

4. Nikakva hajka ni protiv koga se u emisijama iz kulture od mog dolaska nije vodila, niti će se dok sam glavni urednik voditi.

Neke od navedenih činjenica su, kao što rekoh, tajnom intelektualcu poznate, ali se pravi lud, neke možda ne zna, a neke, nažalost, ne može da shvati. Kako god, njegov bes, jasno je, izaziva to što sam u naumu da kulturna dešavanja budu prikazana pošteno, delimično uspeo, pa sadržaji koji njemu i njegovom dirigentu nisu po volji zauzimaju više mesta nego za vreme prethodnog glodura. Međutim, moraću da ga razočaram – još uvek nije postignuta ravnoteža, pa će sadržaji koji se ne uklapaju u neokolonijalni „bhscg“ koncept morati da zauzmu više mesta, što nipošto ne znači da će njegova autokolonijalistička ekipa biti skrajnuta – ljuljaćemo ih u meri u kojoj su se namnožili. Ako neki od njih, nezadovoljni što im uzurpiranje redakcije za kulturu više nije omogućeno, a uplašeni da se suoče sa suprotnim mišljenjem, odluče da, kao Ilić i društvance iz NIN-ovog žirija, emisije koje proizvodi ova redakcija bojkotuju – kul. Samo nije pošteno da izmišljaju kako se protiv njih vodi hajka i kako su cenzurisani.

Ono što, međutim, NIN-ovog niskotiražnog laureata posebno iritira jeste činjenica da redakcija za kulturu prati bojkot nagrade koju je, imajući u vidu nove kriterijume tog priznanja, zasluženo dobio. Kao dokaz da tu nije u pitanju nikakav voluntarizam, laureatu koji traži moju smenu upućujem izazov – neka za tu originalnu ideju sakupi bojkotašima NIN-a ekvivalentan broj relevantnih potpisnika i u Kulturnom dnevniku će njegova lista dobiti jednak tretman kao lista bojkotaša.

Istina, ja ću im u Kulturnom dnevniku u tu tom slučaju odgovoriti, kao što su i oni na istom mestu mogli da odgovore bojkotašima, ali su ponudu odbili. Specijal Kulturnog dnevnika, ipak, na obostranu žalost nećemo moći da dobijemo, pošto su istorijat NIN-a i NIN-ove nagrade, čak i posmatrano iz današnje, tužne perspektive, značajniji od moje malenkosti.

Od Glavnog i odgovornog urednika toliko.

Kao pisac sam Iliću već davno rekao šta sam imao, pa ću se poštedeti bavljenja delom njegovog teksta u kom je prepisivao samog sebe, po ko zna koji put ponavljajući rečnikom komitetlije iz sedamdesetih godina prošlog veka formulisane opaske. Tako ću, za kraj, da se osvrnem na jedini detalj koji od tog diskursa odudara.

Ilić me, naime, oslovljava sa Kecmanović Junior. A meni nema druge nego da ga još jednom podsetim kako nije lepo što zloupotrebljava činjenicu da je poznato ko je meni, a nije ko je njemu otac.

 

Autor Vladimir Kecmanović

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić

 

Izvor Iskra, 11. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u