Rimski sindrom trese Ameriku

Sagledavajući epizodu Ciceron-Katilina u kontekstu američkog političkog previranja našeg doba, prosto je nemoguće ne primetiti sličnosti između onog i ovog vremena

Klasicista Meri Bird počinje svoju knjigu iz 2016, naslovljenu SPQR: Istorija antičkog Rima, bizarnom i mučnom epizodom koja se dogodila 63. godine pre Hrista, nedugo nakon što je veliki govornik, filozof, mislilac i političar Ciceron izabran za najvišu rimsku funkciju – konzula. Njegov protivnik bio je Katilina, rođen u privilegijama kao izdanak prastare familije, ali okaljan reputacijom nekoga ko se ponaša neprijatno, pa možda čak i kriminalno.

Nedugo nakon izbora, Ciceron je obznanio da je otkrio terorističku zaveru, predvođenu Katilinom, sa ciljem likvidacije izabranih funkcionera Rima, uništenja grada i obaranja njegovih građanskih struktura. Senzacionalno otkriće novoizabranog konzula bilo je potkovano i paketom pisama koja je pribavio, a koja su inkriminisala Katilinu i ostale učesnike zavere. Ciceron je od Senata brzo dobio ojačanje autoriteta za suzbijanje zavere i spas Rima. „Ojačanje autoriteta“, kako nas informiše Birdova, „otprilike predstavlja antički ekvivalent savremenim zakonima o vanrednim ovlašćenjima ili prevenciji terorizma i nije ništa manje kontroverzno“.

Katilina je momentalno pobegao iz Rima, organizovao pobunjeničku vojsku, da bi konačno bio poražen i ubijen. Ciceron je potom upotrebio svoju vanrednu vlast da pozatvara osumnjičene zaverenike i „po kratkom postupku“ ih pogubi, bez održavanja čak i nameštenog sudskog procesa, pri čemu su neki od njih gotovo sigurno bili nevini. Nakon toga, kako piše Birdova, veliki orator „nikada nije prestao da koristi svoje retoričke talente kako bi se hvalisao razotkrivanjem Katilinine užasne zavere i spasavanjem države“.

Ali, od kraja te antičke ere, pojavili su se skeptici koji ističu kako Ciceronov narativ zgodno služi njegovim interesima, a Birdova smatra da danas fundamentalno pitanje „ne bi trebalo da bude da li je Ciceron preterivao povodom opasnosti od zavere, nego koliko daleko je išao u preterivanju“. Na kraju krajeva, piše ona, prekomerno satanizovanje protivnika nije retkost u politici i može da otkrije kako „politička paranoja i lični interes često idu ruku pod ruku“.

Analogija sa SAD

Sagledavajući epizodu Ciceron-Katilina u kontekstu američkog političkog previranja našeg doba, prosto je nemoguće ne primetiti sličnosti između onog i ovog vremena. Pre svega, imamo političkog gubitnika koji odbija da prihvati ishod izbora i pokušava da rasturi strukture sukcesije vlasti. Zvuči kao Donald Tramp. Ali tu su i njegovi protivnici koji nastoje da preuveličaju značaj ove epizode radi sopstvene političkih koristi. To asocira na neke od Trampovih protivnika, koji upozoravaju na rasprostranjeni „desničarski terorizam”.

Ili, šire posmatrano, podseća na one koji su 2016. i 2017. izmišljali i širili optužbe o opakoj Trampovoj zaveri sa jednom stranom silom. Žestina „Rusijagejta“ dizajnirana je sa ciljem podrivanja novog predsednika, pa čak i uništenja njegovog mandata na osnovama „političke paranoje i ličnog interesa“, da se poslužimo terminom Birdove.

Američki predsednik Donald tokom obraćanja svojim pristalicama neposredno pre ukrcavanja na predsednički avion u vazduhoplovnoj bazi Endrjus (Merilend), 20. januar 2021. (Foto: AP Photo/Manuel Balce Ceneta)
Američki predsednik Donald tokom obraćanja svojim pristalicama neposredno pre ukrcavanja na predsednički avion u vazduhoplovnoj bazi Endruz (Merilend), 20. januar 2021. (Foto: AP Photo/Manuel Balce Ceneta)

Koliko god možda bili zaintrigirani pričom o Ciceronu kao analogiji sa današnjim američkim građanskim borbama, teško je videti koje zaključke treba da izvučemo. Ali, ukoliko napravimo korak unazad i postavimo epizodu Ciceron-Katilina u puni kontekst 465 godina duge istorije Rimske republike, stvari postaju jasnije – i daleko zloslutnije.

Nakon nekih 376 godina izuzetno stabilnog upravljanja, briljantno konstruisana Rimska republika počela je da puca. Politika je skliznula u krizu režima – „dugu, razvučenu, otegnutu spiralu nemira“, kako je to jednom prilikom opisao istoričar Geret Dž. Fejgen – koja je trajala blizu jednog veka pre nego što je sistem postao toliko disfunkcionalan da ga je Julije Cezar konačno ubio i uspostavio klasični vladarski režim iz drevnih vremena u obliku careva titulisanih njegovim imenom. Do momenta pojavljivanja Cicerona, kao velikog zaštitnika Rima od moralne pretnje Katiline, Rim se već 70 godina mučio sa ovom krizom režima. Nakon toga, Republika je trajala još samo 19 godina.

Ova kriza bila je složena i prožeta brojnim aspektima rimskog društvenog, kulturnog, političkog i ekonomskog života. Ali suštinski, to je bila progresivna erozija onoga što je Abraham Linkoln, u drugačijem kontekstu, nazvao „mističnim sponama sećanja“ – rasprostranjene ustavne senzibilnosti i svesti o nasleđu koje je moćnim sponama vezivalo ljude u uzajamnoj vernosti njihovom republikanskom zdanju. Nazivan mos maiorum, što se često prevodi kao „put predaka“, rimski ustav – iako nepisan i koncepcijski maglovit – bio je, bez obzira na sve, univerzalno poštovan.

Stoga je vekovima ovaj kulturni etos prevazilazio ma koji problem koji bi iskrsao u političkom telu, a građanska pristojnost je opstajala. Onda su oko 133. godine pre Hrista politički problemi koji su se krčkali ispod fasade Rima dobili definisan oblik, probijajući u samo srce rimskog identiteta. Problemi su postali važniji nego mistične spone države, a politika je sve više poprimala koban izgled. Opoziciju nije trebalo samo nadmašiti nego uništiti. Jednom kada su Rimljani napustili mos maiorum, makar i sasvim malo, usledio je još veći pad. Na kraju, rimski ustav više nije mogao da očuva svoju tradicionalnu ulogu u glavama građana, niti da obuzdava mahinacije političara.

Posmatrana u ovom kontekstu, epizoda Ciceron-Katilina dobija na jasnoći kao deo mnogo šire krize režima koja je povukla Republiku u spiralni pad koji je na kraju doveo do njenog nestanka. Ovo nameće neka pitanja za današnju Ameriku: Da li se nalazimo u sličnoj krizi režima i, ukoliko je to slučaj, možemo li se izvući iz nje i vratiti državu nazad na trajektoriju njene prošlosti? Ako smo zaista u takvoj krizi, ne možemo se izbaviti ukoliko ne prepoznamo njenu suštinu i opasnosti koje nosi.

Evidentna analogija

Jedna od stvari koje treba spomenuti povodom krize rimskog režima jeste to da oni državni fukncioneri koji su se s njom nosili nikada nisu uspevali da shvate šta je ona u stvari, odnosno nikada nisu uspeli da je definišu, a time ni da sa njom izađu na kraj. Bili su suviše fiksirani na pobedu u sledećoj političkoj bici. Drugo što treba reći jeste da dve vodeće rimske frakcije koje su se borile za definisanje politike – optimati, odnosno tradicionalna elita i populari, odnosno šire narodne mase – prosto nisu mogli da nađu bilo kakav duh zajedništva.

Tretirale su jedna drugu kao smrtnog neprijatelja. Morala je da pobedi jedna ili druga strana, ili da se pojavi neki viši autoritet koji bi autoritetom apsolutne vlasti pomirio njihove međusobne razlike. Taj viši autoritet se na kraju pojavio u liku Cezara i njegovih naslednika. Konačno, kao što smo već primetili, rimska kriza je bila proizvod nemogućnosti da se definiše prava priroda režima, odnosno njegova esencija i pokretačka ideja. Provalija između dve vizije bila je ogromna.

Statua Gaja Julija Cezara u Rimu

Svi ovi elementi rimskog sindroma evidentni su u današnjoj Americi. Svakako, prirodu krize koja opseda Ameriku naši politički lideri slabo shvataju. Oni nastavljaju da rade po starom, kao da se bave politikom iz vremena Frenklina Ruzvelta i Alfa Landona ili Lindona Džonsona i Berija Goldvotera. Politika onog doba umela je da bude bučna i intenzivna, ali nije bilo krize režima. Danas ona postoji, ali izgleda da je niko ne primećuje.

Osim toga, među današnjim političarima, kao i u krizom nagriženom Rimu, malo je interesovanja za bavljenje suparničkom stranom na bilo koji dobronameran način kojim se izražava odanost strukturama naše republike. Razmotrimo ispraznu vladavinu Donalda Trampa, osnaženu čvrstom podrškom nekih 40 odsto biračkog tela tokom njegove četiri godine na vlasti. Na temeljima tolike podrške on nije mogao da gradi vladajuću koaliciju, a sebe nije mogao da natera na saradnju sa onima koji nisu nosili MAGA kačkete (MAGA je akronim slogana iz Trampove kampanje 2016. godine; prim. prev).

Skoro pa isto vidimo i kod Džoa Bajdena u ranim nedeljama njegovog mandata, naročito u odluci da na silu progura kroz Senat skupi stimulativni paket, bez ikakve podrške republikanaca. Ista stvar se vidi i u predsednikovim smelim, jednostranim potezima vezanim za pitanje koje najviše deli našu naciju u ovim vremenima: pitanje imigracije. Sa nekoliko izvršnih odluka Bajden je stavio do znanja da ne namerava da traži bilo kakvu sredinu po ovom pitanju, ništa više nego što je to bio slučaj sa Trampom tokom njegovog mandata.

Zlokobni trend

Erozija ustavnih zapovesti i ograničenja odvija se godinama, naročito u administracijama Džordža Buša mlađeg, Baraka Obame, Trampa, a sada, izgleda, i Bajdena. Ovi ljudi su demonstrirali da predsednik može da pronađe način da uradi nešto što zaista želi, bez obzira na prepreke. Pogledajte šta će vladajuće demokrate da učine povodom ogromnog balona studentskih dugova. Hoće li gurati priču kako predsednik ima ustavnu podlogu da izvršnim aktima otkaže veći deo duga, za šta se zalažu mnoge vodeće demokrate?

To bi se svakako uklopilo u šablon: Bušove „potpisne izjave“ kojim je nastojao da promeni smisao statuta; Bušova prisluškivanja bez naloga; Obamino petljanje oko značenja Zakona o pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti nakon njegovog nametanja protivno volji Kongresa; Obamin neustavni DACA dekret kojim je unilateralno promenio, protivno zakonu, imigracioni status ilegalaca koji su dovedeni u SAD kao deca; Obamin trud da uspostavi Nacionalni odbor za radne odnose zaobilaženjem ustavne klauzule „savetuj i saglasi se“ (što su radnje koje je Vrhovni sud oborio sa 9:0); Trampova zloupotreba federalnih finansija (za njegov granični zid, primera radi) bez ovlašćenja Kongresa; Trampova tvrdnja da ima autoritet za preduzimanje vojnih mera protiv Irana, što je tvrdnja sumnjivog kredibiliteta; kao i generalni rast veličine i ovlašćenja administrativnog aparata prethodnim godinama.

Trend je nepogrešiv i zlokoban.

U međuvremenu, Amerikanci se međusobno sukobljavaju sa intenzitetom besa kakav je retko viđen u našoj političkoj istoriji. Mnoga od pitanja koja dele američku javnost su definišuća, i stoga visoko konfliktna – u ideološkom smislu između globalista i nacionalista, u socio-ekonomskom smislu između elita i običnih građana, u geografskom smislu između obalskih i središnjih država, u spoljnoj politici između intervencionista i zagovornika realizma i uzdržanosti.

Tokom prošlogodišnje kampanje, komentator Njujork tajmsa Tomas B. Edsol objavio je zapažen članak u kojem je proučavao jaz između današnjih američkih frakcija i sve jačih strasti koje ih pokreću. Edsol je citirao Seta Džonsa iz Centra za strateške i međunarodne studije koji je istakao da sve više građana opisuje izbore u apokaliptičnim terminima, u smislu da će oni odrediti „uspeh ili propast Sjedinjenih Država“. Takav intenzitet političkog sentimenta, smatra on, „značajno uvećava (zapravo naduvava) značaj izbora na način koji nasilje čini gotovo neizbežnim“. Očekivano, nasilje je ubrzo usledilo u nacionalnoj prestonici, ostavivši iza sebe pet smrtnih slučajeva.

Naoružano obezbeđenje u zgradi američkog Kongresa štiti poslanike od demonstranata, Vašington, 6. januar 2021. (Foto: AP Photo/Andrew Harnik)

Ukoliko je Amerika uvučena u krizu režima po rimskom modelu, nalazimo se u ranoj fazi, svakako daleko od kulminacije sedamdesetogodišnjeg perida do koje je doveo spektakl sukoba između Cicerona i Katiline. Ostaje prostora za nadu da Amerika može da vrati svoju poziciju u godinama koje dolaze. Ali klizimo po opasnoj stazi, a deo opasnosti leži u činjenici da gotovo niko ne shvata pravu prirodu krize u kojoj se nalazimo.

 

Robert V. Meri je novinar i publicista iz Vašingtona, autor je pet knjiga o američkoj istoriji i spoljnoj politici

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/historiaybiografias.com

 

Izvor The American Conservative

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u