O umetničkoj snazi Dostojevskog

Ove godine obeležava se 200 godina od rođenja i 140 godina od smrti velikog ruskog pisca, i tim povodom vredi reći nekoliko reči o umetničkoj snazi Fjodora Dostojevskog

Krajem ove godine biće obeleženo 200 godina od rođenja jednog od najvećih pisaca i mislilaca savremenog doba, Fjodora Dostojevskog (1821-1881), ali ovih dana se navršilo i 140 godina od njegove smrti. Povodom tog događaja, vredi reći nekoliko reči o umetničkoj snazi, egzistencijalnoj verodostojnosti i proročkoj sili „velikog grešnika“ svetske književnosti.

O univerzalnosti dela Dostojevskog govori i činjenica da je on presudno uticao i na pravoslavne svetitelje poput našeg Ave Justina, na filosofe slobode kakav je Nikolaj Berđajev, čak i na pobunjenike protiv moralnog autoriteta kao što je bio Fridrih Niče. Franc Kafka ga je nazvao „krvnim srodnikom“, a Zigmund Frojd je Braću Karamazove smatrao „najveličanstvenijim romanom koji je ikada napisan“. Bez obzira na svetonazor umetnika i mislilaca koji su ocenjivali njegovo delo, i na to kako su ga tumačili, oni su osećali da Dostojevski pogađa u samu srž čovekovog postojanja. Veliki ruski romanopisac umeo je da kroz prikaze međuljudskih odnosa predstavi naše zajedničke vrline, mane, strahove, nade i stremljenja.

Moć duhovne obnove

Posmatrajući sa pravoslavne tačke gledišta, Dostojevskom se nema šta zameriti, i teško je ne govoriti o njegovom pogledu na svet nehrišćanskim rečnikom. Ruski filosof Mihail Bahtin (1895-1975), koji je poznat po tome što je stil Dostojevskog nazvao „polifonijom“ – o čemu će malo kasnije biti reči – svoju knjigu o velikom ruskom piscu, objavljenu 1929. godine, smatrao je „poročnom“, jer u njoj nije mogao da govori o onome što je „mučilo Dostojevskog ceo život – postojanju Božijem“: „Ja sam tamo morao sve vreme da vrdam – napred i nazad“, prenosi Sergej Bočarov Bahtinove reči. „Morao sam sebe za ruku da držim. Tek dođe misao – i moram da je zaustavljam. Napred i nazad.“

Isto kao i Dostojevski prvo osuđen na smrt, pa na izgnanstvo, Bahtin je o Dostojevskom iskreno mogao da prozbori tek pred smrt, kad mu više nije pretila opasnost od progona kojem je celog života bio izložen.

Pa ipak, Dostojevski je pronalazio put do srca skoro svakog čitaoca. „Svečovečanski širok i dubok, on pripada svima, ali i svi pripadaju njemu“, piše Sveti Justin Ćelijski. „On je toliko čovek, toliko svečovek, da je svima rod: rod Srbima, rod Bugarima, rod Grcima, rod Nemcima, rod svim ljudima na svim kontinentima. U njemu ima svakoga od nas, te svaki može naći sebe u njemu. Svojom svečovečanskom saosetljivošću i ljubavlju on je svima svoj.“ Zbog toga je moguće da se ljudi sa tako različitim senzibilitetima, kao što su Albert Ajnštajn ili Džejms Džojs, na primer, toliko dive i sadržini i formi njegovog stvaralaštva.

Može se reći da je glavni cilj filosofije Fjodora Dostojevskog da prikaže kako iracionalna potreba za neograničenom slobodom čoveka vodi na put zla. Zlo zatim vodi ka patnji i stradanju, ali stradanje može i da očisti od istog tog zla. Posle pokajanja sledi moralno preobraženje, i tako se krug zatvara. Zahvaljujući svom životnom iskustvu i „žestokom talentu“, Dostojevski je bio u stanju da perom propoveda moć lične duhovne obnove.

Spomenik Fjodoru Dostojevskom u Drezdenu (Nemačka) (Foto: Wikipedia/Corradox, CC BY-SA 3.0)
Spomenik Fjodoru Dostojevskom u Drezdenu (Nemačka) (Foto: Wikipedia/Corradox, CC BY-SA 3.0)

On u svojim romanima ima zavidan broj likova koji su ili robovi sladostrašća ili nihilisti (ili i jedno i drugo), koji su duboko svesni svoje grehovnosti, i, prema tome na ivici pokajanja, kao, recimo, Dmitrij Karamazov, Nikolaj Stavrogin ili Arkadij Svidrigajlov. Samo bezmerna milost Božija može kod velikog grešnika taj jezičak između očaja i milosti pomeriti ka iskupljujućim suzama. Rodion Raskoljnikov, glavni lik možda najpoznatijeg romana Dostojevskog, Zločina i kazne, jedan je od takvih iskrenih pokajnika kojem je na kraju priče darovano prosvetljenje, i on pada na kolena u sibirskom izgnanstvu.

Osim sladostrasnika, nihilista i pokajnika, Dostojevski izvanredno opisuje razne lude, budale ili klovnove, kao što su, recimo, intelektualni pajac i infantilni liberal Stepan Verhovenski i zlosrećni, podli šaljivdžija kapetan Lebjadkin u Zlim dusima. Urnebesna satira je često zapostavljena, ali i te kako značajna strana stvaralaštva velikog ruskog književnika. U tom, pretposlednjem romanu, Dostojevski, zahvaljujući svom proročkom daru, precizno opisuje buduće boljševike. Čitalac prati teško shvatljiva zlodela Petra Verhovenskog, a ispred sebe vidi nezajažljivu rušilačku strast odenutu u fanatičnu veru u materijalističku ideologiju jednog Lenjina ili Trockog.

Učitelj ljubavi prema bližnjem

Čini se i da niko od pisaca muškaraca nije bolje razumeo žene. Od u mladosti zlostavljane prelepe Nastasje Filipovne, koja bira zlog Rogožina jer se ne oseća dostojna čistote knjaza Miškina, i zbog toga biva ubijena, preko Varvare Stavrogine, čije obožavanje sina jedinca vodi ka njegovoj uznemirujućoj ravnodušnosti, i koja sve nesvesne uvrede svog nesposobnog štićenika, već spomenutog Stepana Verhovenskog, „slaže u svom srcu“, do Sonje Marmeladove, koju očevo pijanstvo odvodi u prostituciju, ali čija žrtva na kraju iskupljuje i nju i Raskoljnikova, Dostojevski do tančina slika sve ženske sklonosti ka duhovnom uzdizanju i surovom moralnom padu.

Čovek je zastrašujuće protivrečno biće. Svi smo mi podvojene ličnosti koje se čas odazivaju na savete anđela, čas na sablazni zlih duhova. Dostojevski je, kao verovatno niko pre ni posle njega, uspeo svoj autorski glas da podredi toj „polifoniji“, različitosti prepletenih ljudskih glasova. On je, recimo, za svoje ateiste stvorio složene i precizno razrađene bezbožne filosofije. Za gorde umove Raskoljnikova, Kirilova i Ivana Karamazova, na primer, on je sazdao čitave ideologije zasnovane na razumu i logičnom razmišljanju. Ali, kao što znamo, „mudrost ovoga sveta ludost je pred Bogom“ (1. Kor. 3:19), i ti likovi, ukoliko ne uspevaju da shvate ograničenost svoje sposobnosti rasuđivanja, padaju u bezdan bogoostavljenosti.

Dostojevski je imao i svoje kritičare, i kritike njegovih radova bile su veoma različite. Litvanski hrišćanski mislilac Antanas Macejna (1908-1988), koji je čitavu knjigu posvetio „Velikom inkvizitoru“, poemi Ivana Karamazova, navodi primer izvesnog italijanskog kritičara koji je ruskom piscu zamerio da nikad ne prikazuje tipičnu svakodnevnicu. Prosečnom čoveku, tvrdio je R. Gvardini, najveći deo dana odlazi na posao, a likovi Dostojevskog ništa ne rade, samo pričaju.

U tome i jeste suština, uzvratio je Macejna, koji je drugu polovinu života proveo u Nemačkoj bežeći od sovjetskih komunista. Jedan Nemac ili Francuz nije u stanju da napusti razmišljanje o poslu čak ni kad se uveče vrati kući, večera i legne da spava, dok Rus odmah posle posla hita kod sabesednika na razgovor. Samo zapadnjacima može izgledati da su likovi Dostojevskog „odvojeni od svakodnevne stvarnosti“, tvrdi Macejna. Oni su, međutim, samo „koncentrisan izraz ruske duše“ i ruske svakodnevnice, koja se „ne ispoljava kroz rad, već kroz razgovor“.

Grobno mesto ruskog književnika Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u Sankt Peterburgu (Foto: Wikimedia/Tulip, CC BY-SA 4.0)
Grobno mesto ruskog književnika Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u Sankt Peterburgu (Foto: Wikimedia/Tulip, CC BY-SA 4.0)

Otvaranje duše pred drugima omogućava likovima Dostojevskog da spoznaju sebe i svet oko njih, da se uzdignu iznad prizemnih stremljenja i strasti i usmere ka večnom. Samo poverenje u bližnjeg ih može spasti. Tu večnu istinu su skoro svi čitaoci, bez obzira koliko spremni na žrtvu, umeli da osete, i zbog toga je Fjodor Dostojevski veliki učitelj ljubavi prema bližnjem.

 

U prodaji je nova knjiga Svetozara Poštića Sunovrat ruske kulture (1917-1922) u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/artsandculture.google.com

 

Izvor Stanje stvari

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u