I. Miladinović: Dimitrije Davidović, pisac prvog srpskog ustava

Ustavom je Davidović utvrdio i boje državne zastave: crvena, bela, plava. Po mnogim tumačenjima bio je to najdemokratskiji pravni dokument tog doba

U nekoj zamišljenoj uličnoj anketi, koja bi bila upriličena ovih dana povodom Dana državnosti Srbije, nažalost, retko ko bi znao da kaže ko je bio Dimitrije Davidović. Isto tako, hiljade prolaznika koji svakodnevno protutnje pored ćoška Glavne i Kanalske ulice u Zemunu gotovo i ne primete spomen-ploču koja nas obaveštava da je u kući koja je označena brojem 171 rođen Dimitrije Davidović – pisac Sretenjskog ustava, otac srpskog štamparstva i novinarstva. A bio je i srpski političar i diplomata…

Životni put u Srbiji je započeo kao knežev porodični sekretar. Nešto kasnije postaje državni sekretar, zatim diplomata u Carigradu. Svoj angažman u Srbiji kruniše pisanjem Sretenjskog ustava i uspeva da postane prva ličnost, uz kneza Miloša Obrenovića. Rođen je u Zemunu, 23. oktobra 1789. godine, od oca Gavrila Georgijevića i majke Marije, u jednospratnoj kući spomenutoj na početku teksta. Bilo je to vreme poslednjeg Austrijsko-turskog rata (1788-1791) kada su Bečlije zauzele Beograd. Kakve li koincidencije, te godine je izbila i Francuska revolucija.

Dimitrijev otac Gavrilo je bio regimentski sveštenik i kapelan u Grčkoj crkvi u Beču. Gavrilo se potom vratio u Zemun, u svešteničko zvanje prote. Napustivši sveštenički poziv, Gavrilo se opredelio za trgovinu. Dimitrijev deda zvao se David Georgijević (Đorđević) i bio je jedan od poznatijih nastavnika Latinske škole u Sremskim Karlovcima, koju je osnovao mitropolit Pavle Nenadović. Dimitrije je kasnije po najpoznatijoj ličnosti u porodici, dedi, Davidu, uzeo prezime Davidović.

Na obalama “lepog plavog Dunava” rastao je dečak – budući zaslužni sin Srbije Dimitrije, sanjajući svoje snove o lepšoj i srećnijoj zemlji. U Zemunu je završio osnovnu školu posle koje ga otac, kao veoma nadarenog, šalje u Sremske Karlovce na dalje nauke u tamošnjoj gimnaziji. Dogurao je Dimitrije do šestog razreda veoma uspešno. Ali, mladi temperamentni Zemunac dolazi u sukob sa svojim profesorom Georgijem i mitropolitom Stratimirovićem, pa biva isključen iz škole.

Iz Karlovaca Davidović odlazi u Mađarsku, najpre u Kežmark, a potom u Peštu. Započeo je studije filozofije, ubrzo prelazi na medicinu u Beču, ali studije nikada nije završio. U Beču se sreće sa mnogo naših ljudi, ali najznačajnije je njegovo poznanstvo sa Vukom Karadžićem i Jernejom Kopitarom.

Sledeći njegov korak je bio pokretanje novina na srpskom jeziku. Zajedno sa svojim imenjakom Dimitrijem Frušićem, podnosi zahtev za izdavanje lista 2. februara 1813. Vrhovnoj policijskoj upravi u Beču. Posle mnogih peripetija, prvi broj izašao je iz štampe 23. avgusta te godine pod nazivom Novine serbske iz carstvujušćeg grada Vijene. Od 1816. godine štampane su pod skraćenim nazivom Novine serbske. U početku su izlazile svaki dan sem nedelje i praznika, a od 1817. do 1822. godine dva puta nedeljno.

Posle sloma Prvog srpskog ustanka i velikog turskog terora, pojavile su se srpske izbeglice u Austrijskom carstvu. U Beč su pristigli Vuk Karadžić i prota Mateja Nenadović, kojima su se našli na usluzi novinari Davidović i Frušić. Oni su prevodili, sastavljali evropskim vladarima zvanične molbe, vodili protu Mateju, zvaničnog predstavnika ustaničkih Srba, na audijencije. Stranice svog lista Dimitrije otvara svim srpskim književnicima. Rubrikama “Smesnice knjižestvene”, “Knjižestvo srbsko” i “Priključenija vnutranja”, Novine serbske postale su nosilac književnog života Srba. Dimitrije u Beču pokreće i novi list u vidu almanaha pod nazivom Zabavnik. Objavio je šest brojeva, od 1815. do 1821. godine.

Srbija u to vreme posle Prvog ustanka već ima školske ustanove, zaslugom Dositeja Obradovića, ali nije imala nijednu štampariju, pa samim tim nisu se mogle štampati i te kako potrebne knjige, a pogotovo novine. To saznanje mladog Dimitrija opredeljuje da 1819. izuči tipografski zanat i dobije kalfensko pismo, što mu je omogućilo da otvori sopstvenu štampariju, ali je dobio ograničeno štamparsko pravo da “pečata knjige samo na vostočnim jezicima”.

Prijateljstvo sa Matejom Nenadovićem obezbedilo je Davidoviću državnu službu u Srbiji i on 1821. dolazi u Kragujevac. List u Beču prepušta studentu prava Petru Matiću. Naravno, austrijske vlasti ubrzo saznaju za taj postupak i Davidoviću oduzimaju pravo na dalje izdavanje lista. Time je praktično završena prva “bečka faza” njegovog delovanja. Gašenjem ovih novina Beč polako prestaje da biva centar “svih učenih Srba”, koji se prebacuju u Mađarsku i okupljaju u Pešti. Nastavljajući Davidovićevu ideju u Pešti, srpski intelektualci 1823. pokreću časopis Serbski letopis.

Dolaskom u Kragujevac – srce Šumadije i cele Srbije, Davidović dobro uočava i oseća novu sredinu nazvavši je “otečestvijem sviju nas”. U Srbiji će ostati narednih 17 godina, do svoje smrti. Od 1821. do 1829. godine bio je sekretar kneževe kancelarije. Svojim angažovanjem u službi kod kneza Davidović postaje, reklo bi se, najznačajnija ličnost Miloševog okruženja. Bio je i učitelj njegovoj deci. Kao knjažev lični sekretar često je morao da obavlja i najpoverljivije i najodgovornije državne dužnosti. Od 1829. do 1833. je bio diplomata u Carigradu i član delegacije za pregovore sa Turcima i zaslužan je za njihov dobar ishod. Predano je radio na rešavanju pitanja srpske autonomije.

Sa dozvolom knjaza Miloša 23. marta 1832. objavljuje probni broj budućih novina. Konačno, posle dve godine, 5. januara 1834. Novine srbske počinju da izlaze redovno u Kragujevcu, gde je premeštena beogradska štamparija. To su bile prve novine na tlu Srbije. Novinarski posao Davidović uspešno obavlja. Vešto plasira svoje stavove i širi uticaj u Srbiji.

A onda je došla čuvena Miletina buna 1835. godine, koja je u Davidoviću imala velikog pristalicu. Njegova opredeljenja bila su jasna i u njegovim novinama. To se nije dopadalo ni Turskoj, ali ni knezu Milošu. Smirivanjem te bune stvorili su se uslovi da se konačno usvoji prvi srpski ustav što je te godine, na Sretenje i učinjeno. U ustavnom periodu Davidović je bio ministar unutrašnjih poslova i prosvete. Ustav je napisao po ugledu na Monteskjea, francuskog filozofa, književnika, političkog teoretičara, čije su ideje odigrale presudnu ulogu u Francuskoj posle revolucije 1789. godine. Prema Sretenjskom ustavu, vlast više nije bila usredsređena u dotle svemoćnim knjaževim rukama, već podeljena na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Ustavom je Davidović utvrdio i boje državne zastave: crvena, bela, plava. Po mnogim tumačenjima bio je to najdemokratskiji pravni dokument tog doba.

Donošenje Sretenjskog ustava izazvalo je žestoko reagovanje. Ustav su osudile sve tri velike sile zainteresovane za Srbiju – Turska, Rusija i Austrija. Davidović je insistirao da je donošenje Ustava unutrašnja stvar Srbije. Knjaz je tokom pisanja akta upozoravao Davidovića: “Motri, kumašine, da se u čemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim imamo posla.”

Spor sa knjazom započet tokom Miletine bune nastavio se kada je Srbija, pod velikim pritiskom velikih sila, posle 45 dana morala da povuče ovaj najviši pravni akt. Ne zna se od koga je knjaz bio poučen, ali Miloš gubi ono neograničeno poverenje u Davidovića i nad novinama zavodi cenzuru, a za prvog cenzora određuje Lazu Teodorovića, tadašnjeg ministra pravosuđa i prosvete. U Odredbi o cenzuri pisalo je i ovo: “Da se ništa u novine ne stavlja što bi bilo kao primječanije samog našeg novinara o politiki i postupku stranih država.”

“Davidović i dalje vodi novine, ali kada je u broju 49 objavio vest o bolesti starijeg Miloševog sina Milana, čaša se prepunila i Miloš uklanja Davidovića iz novina i svih drugih državnih poslova. No, Miloš je duboko u sebi veoma cenio i poštovao Davidovićev učinak, znanje, iskustvo, umešnost i doprinos proširenju njegovih i vidika njegove dece. Mogao je Miloš da ga likvidira, ili pošalje u inostranstvo. Nije to učinio već je poslao Davidovića u Smederevo, dao mu kuću u centru, imanje u okolini sa 60 stabala kvalitetnih šljiva, i 300 zlatnih groša godišnje” – zabeležili su hroničari. Tu u Smederevu Davidović je našao svoj mir. Umro je 6. aprila 1838. godine, po novom kalendaru.

Savest se kasno probudila

Po “starom dobrom srpskom običaju” niko nije zabeležio smrt ovog zaslužnog čoveka i velikog Srbina. Pa čak ni Novine srbske, koje je on osnovao i bio prvi urednik i novinar. Sahranjen je na ledini, verovatno na svom imanju. Savest se kasnije probudila. Na zalaganje Branislava Nušića, pola veka kasnije, jedna ulica je dobila njegovo ime, pronađen je grob i njegove mošti su prenete pored crkve Uspenja Bogorodice iz 13. veka, na starom groblju. Na nadgrobnoj ploči piše: “Dimitrije Davidović, sav Srbin.”

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Sadko, CC BY-SA 4.0

 

Izvor Večernje novosti, 14. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u