Lj. Simović: Ovi što bi dogodine u Prizren ne znaju šta govore

Koji je to rok, „dogodine“? Kako, i na koji način, „dogodine“ stići „u Prizren“? Šta će odgovoriti ako ih neko „dogodine“ bude pitao: „Gde ste? U Prizrenu ili u Knez Mihailovoj?“

Srbija slavi Sretenjski ustav, a ne živi ni po danas važećem ustavu i zakonima. Pogledajte kako Ustav definiše te kompetencije predsednika Republike, i uporedite to sa predsednikovom praksom da ignoriše institucije i da u svemu vodi glavnu reč – kaže u razgovoru za Danas Ljubomir Simović, pesnik, pisac i akademik.

Razgovor je vođen uoči datuma koji bi trebalo da bude najveći, najznačajniji državni praznik ove zemlje. Sretenjski ustav, koji se obeležava ovim praznikom, bio je nešto najmodernije ne samo u srpskim nego i u evropskim okvirima za ondašnje vreme. Takav, naravno, u tom trenutku nije mogao opstati. Ipak, mi ga obeležavamo kao da njegovo trajanje i tradiciju zaista baštinimo. U odgovoru na to koliko je Srbija i danas daleko od jednog takvog, modernog, najvišeg zakonodavnog akta, odnosno od toga da po njegovom slovu zaista živi, Ljubomir Simović navodi primer „Beograda na vodi“.

– Godinama, na primer, pratim problem izgradnje „Beograda na vodi“. Pravnici su upozoravali da su prilikom usvajanja i realizacije ovog projekta „suspendovani zakoni“, i da je sve to što se oko njega događa „neustavno“. Da ne pominjem alarmantna upozorenja naših i stranih arhitekata i urbanista. Onaj koji se ponaša kao da je njegova volja jedini zakon, i njegova reč jedini ustav, nije na sva ta upozorenja dao ni pet para. Takođe, po svoj prilici, izgradnjom žičare i gondole, devalvirati i Kalemegdansku tvrđavu. Ocenite sami kako u takvim okolnostima izgleda, i šta znači, proslava Sretenjskog ustava.

Kaže onomad u jednom intervjuu glumica Radmila Živković kako i u kući među sobom razmenjuju replike iz predstava i neretko onu iz Hasanaginice – „pravi se ti lud, ako si pametan“. Je li ona postala univerzalna maksima takozvanog malog, običnog čoveka, i da li nam je tako kako nam je zato što se „pravimo ludi“?
– Tu repliku je u jednom intervjuu pominjao i Petar Božović. Nikad nisam mogao pomisliti da će ta rečenica, koju izgovara jedan od Hasanaginih vojnika, postati toliko aktuelna, i toliko upotrebljiva. To samo potvrđuje da jedno književno delo, u različitim vremenima i okolnostima, iz svojih različitih slojeva, reaguje na neočekivan način. Nije redak slučaj da neki književni tekst, nekim svojim značenjem, iznenadi i samog pisca. Tako je i sa replikom o kojoj govorite. Nju proziva, i aktuelizuje, atmosfera koju autoritarna vlast stvara u društvu.

A može li na strani moćnika na vlasti, pogotovu ovakvih kakvi su ovi naši današnji, biti jedna druga izjava istog ovog rezonerskog lika iz Hasanaginice – „čim neko mnogo viče, znaj da viče da bi nešto prećutao“?
– Nije to ništa novo. To je uobičajena tehnika ovakvih rečima.

Nakon što je druga vaša drama, „Boj na Kosovu“, tačnije film koji je po njoj snimljen, krajem osamdesetih postala neka vrsta u narodu popularne nacionalne bludnice, vi ste, početkom dvehiljaditih, napisali njenu drugu verziju. Podsetite nas, šta ste u toj drami promenili?
– Te promene sam detaljno objasnio u tekstu „Napomene o drugoj verziji“. Ta drama je, po mom osećanju, bila previše opširna, bila je opterećena viškom materijala, i ja sam je, u toj drugoj verziji, da bih je učinio bržom i funkcionalnijom, skratio, izostavljajući neke scene i likove. Glavnu poruku drame, međutim, nisam menjao. Knez Lazar i Miloš Obilić i u njenoj drugoj verziji govore ono isto što su govorili u prvoj.

Šta mislite, kako bi ova drama korespondirala sa današnjom kosovskom situacijom?
– Sigurno je da neke „korespondencije“ postoje, ali nije moje da na njih ukazujem.

Kako komentarišete izjavu predsednika SANU, gospodina Kostića, povodom Kosova, a kako napade na njega istim povodom?
– Vlada Kostić se zalaže da se suočimo sa stanjem takvim kakvo jeste. On je rekao da Kosovo „de fakto i de jure više nije u našim rukama“. Zar to praktično nije priznao i Vučić, kada je rekao da na Kosovu pokušava da dobije „više od ništa“? Zar se ideje o „razgraničenju“ i o „razmeni teritorija“ ne mogu shvatiti kao neka vrsta priznanja nezavisnosti pokrajine koja se otcepila? Na te ideje se nije reagovalo, ali su protiv Kostićeve izjave organizovani protesti pred zgradom SANU. A tog istog dana Priština zabranjuje Rasimu Ljajiću ulazak na Kosovo, čime praktično potvrđuje ono što je Kostić rekao. Ali demonstranti to ne povezuju.

Mi na Kosovu nemamo ni vlast, ni vojsku, ni policiju. Ali imamo naše građane, imamo našu kulturnu i istorijsku baštinu, i znake i svedočanstva našeg identiteta, koje treba da zaštitimo i osiguramo. A da bismo ih zaštitili i osigurali moramo se suočiti sa stanjem takvim kakvo stvarno jeste.

S druge strane, imamo ljude – uglavnom političare – koji se zadovoljavaju da kažu „Kosovo je Srbija!“ i „Nikad nećemo priznati državu Kosovo“, i koji smatraju da su tim ispunili svoju patriotsku dužnost. Neki idu i dalje, i svoja izlaganja završavaju pozivom: „Dogodine u Prizrenu!“ Koji je to rok, „dogodine“? Kako, i na koji način, „dogodine“ stići „u Prizren“? Šta će odgovoriti ako ih neko „dogodine“ bude pitao: „Gde ste? U Prizrenu ili u Knez Mihailovoj?“

Sad su se setili Prizrena, a Desanka je još pre šezdeset godina napisala „Gračanicu“:

Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti…

Ovaj praznik je i Dan prvog pozorišta u Srba – Knjaževsko-srpskog teatra, a krajem ovog meseca obeležava se i dan kada je ukazom Miloša Obrenovića osnovana preteča današnje najvažnije nacionalne bibliotečke ustanove – Narodne biblioteke Srbije. šta nam to govori – da se nekad, čini se bolje nego danas, znalo da je kultura jednog naroda među prvim obeležjima njegove državnosti, ili nas samo bolno podseća na sadašnji nezavidan položaj kulture i umetnosti?
– Mogao bih i ovom prilikom da govorim o tome kako mi već više od trideset godina nemamo književni život. I o problemima u kojima se nalaze naša pozorišta, izdavači, biblioteke… Umesto toga, zadržaću se samo na jednom karakterističnom slučaju, u kome ćete naći odgovor na pitanje o odnosu vlasti i politike prema umetnosti.

Negde krajem pedesetih godina prošlog veka, kad sam kao student radio kao honorarni saradnik Radio Beograda, imali smo neko javno snimanje u Somboru. Pripremajući to snimanje, došli smo u somborsku Učiteljsku školu. U to vreme su sve državne ustanove, uključujući i škole, bile obavezne da u svom sklopu imaju takozvani „Crveni kutić“, u kome su se, pored portreta maršala Tita, nalazile i parole tipa „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“, izvodi iz programa KPJ, srp i čekić, državne i partijske zastave. Ponekad i cveće. Među brojnim parolama u „crvenom kutiću“ ove škole nalazili su se i stihovi iz pesme „Santa Maria della Salute“ Laze Kostića:

Zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude!

Stihovi molitve Bogorodici, upotrebljeni kao parola Komunističke partije! Izgleda vam neverovatno? Ali ovoj priči tu nije kraj.

Ovih dana, gledajući u nekom od televizijskih dnevnika izveštaj sa zasedanja Narodne skupštine, video sam kako jedan od poslanika, inače istaknuti funkcioner Srpske napredne stranke, svoje izlaganje završava istim stihovima:

Zvezdama ćemo pomerit’ pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude!

I aranžer onog „kutića“, i ovaj poslanik, ne bi te stihove tako bezočno zloupotrebljavali da nisu bili ubeđeni da su građani ovce, koje će stihove velike Lazine molitve progutati kao izraz vasionskih moći njihovih partija.

Kad smo već kod odnosa umetnosti i politike, ili umetnosti i državnosti, odnosno onog pompeznog termina – „državotvornosti“, kako vam izgleda spomenik Stefanu Nemanji? Kako vam inače deluju dekoraterske „veštine“ sa „umetničkim“ pretenzijama vlasti u Beogradu?
– Pre svega, niko nije imao ništa protiv toga da se Stefanu Nemanji podigne spomenik. Ali su istoričari umetnosti, i ostali kompetentni ljudi, bili protiv toga da mu se podigne ovakav spomenik. Ovakav kakav je, on nema nikakve veze ni sa Stefanom Nemanjom, ni sa našom umetničkom tradicijom. Ova figura koja sad blešti na Savskom trgu rezultat je znanja i ukusa, rezultat je „estetike“ onih koji veruju da neki rad, da bi bio priznat kao umetnički vredan, treba da ispuni tri uslova: da bude veliki, da bude težak i da bude skup. Ovaj spomenik je ispunio sve te uslove: iznad zemlje je visok 23 metra, a ispod zemlje ima još pet metara. Težak je 63 tone. A koliko je skup? Verovatno je njegova cena tako velika da se njegovi naručioci ne usuđuju da je otkriju narodu čijim su ga novcem platili.

Spomenik je svečano otkrio njegov inicijator, predsednik Republike, uz uobičajenu asistenciju Milorada Dodika. Predsednik nam je već na početku svoje besede ponudio dve, da kažem: „dezinformacije“. Rekao je da je Savski trg do nedavno bio prljavo, zapušteno i nikakvo mesto, koje su građani nazivali imenom toliko sramotnim, da on ne može ni da ga izgovori. Tim imenom – koje se on ne usuđuje ni da izgovori, a koje ću se ja usuditi da napišem: Picin park – nikad niko nije zvao Savski trg. Tim imenom su ljudi zvali park kod Ekonomskog fakulteta. To zna ceo Beograd. Ali predsedniku više odgovara da to sramotno ime premesti, kako bi sliku nekadašnjeg Savskog trga predstavio što crnjom i gorom, čime bi se još više istakli njegovi sadašnji sjaj i lepota.

Druga dezinformacija: predsednik je rekao da neki hoće da ruše ne samo ovaj spomenik, nego i hram Svetog Save, što on, kako kaže, nikada neće dozvoliti. Znam da su neki građani predlagali premeštanje ovog spomenika na neko diskretnije mesto, kako stranci koji dolaze u Beograd svoje mišljenje o nama ne bi formirali gledajući ovakav monument, ali ne znam da je neko predlagao njegovo rušenje. A rušenje Hrama Svetog Save niko nikada nije ni pomenuo! Niko nikada, osim, u ovoj prilici, sam predsednik, kome je ta pretnja bila potrebna da bi sebe još jednom predstavio kao zaštitnika te svetinje.

Cela ova priča je naknadno dramatizovana informacijom o snajperistima koji su u toku ove svečanosti spremali atentat na predsednika, od čega ga je štitilo 850 policajaca.

Propustio sam da pomenem i one kostimirane konjanike. Moja greška.

Balada o Stojkovićima

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?

Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
i pada mrtav umoran,
a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, – prska nam lobanja,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.

Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući – ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.

Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
– ruku na srce, ničemu zamerke nema.

Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas – mi živi,
svi nas tuku i psuju, ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu, potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.

Kad sve dogori, mi izađemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konj’ma na repove,
raspinju nas na – točku,
seku nam glave, ruke i noge – strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega toga dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju – oni im kao krivi.

Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji! – A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!
A i nas katkad hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati – i umrećemo
od smeha.

Ljubomir Simović

Iz zbirke Uoči trećih petlova (1972)

 

Autor Ivana Matijević

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Televizija Hram

 

Izvor Danas, 15. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u