O Dari iz Jasenovca ili između egzorcizma i katarze

Ne možemo od filma i njegovih autora tražiti da budu ono što ne smemo i ne možemo da budemo ni mi sami, a od državnog projekta nešto što ta država realno nije

Nijedan film velikim ne čini tema; u suprotnom bi svi filmovi o takozvanim velikim temama bili veliki, a znamo da nije tako. Tema Jasenovca, o kojoj je ovde reč za nas nije samo velika, nego i strašna i sveštena tema, kojoj nije lako prići a da vas na ožeže. U tom smislu, onima koji su se na to odvažili, kao autori, pa čak i kao gledaoci filma „Dara iz Jasenovca“ zaslužuju svako poštovanje i razumevanje.

O ovom filmu, svima nam je jasno, nije lako govoriti kao o filmu, umetničkom delu. Onima kojima smeta, on im ne smeta zato što je umetnički ovakav ili onakav, nego samim tim što postoji; njegova odbrana je stoga odbrana samog njegovog prava na postojanje, ali i odbrana prava da i Dara ima svoju priču. Pa i sve druge Dare – prošle, sadašnje i buduće – pravo ne samo na priču, nego i – postojanje.

Dara kao umetničko delo

Ipak, mora se imati snage da se o „Dari iz Jasenovca“ Predraga Antonijevića progovori kao o filmu, kao o umetničkom delu. Njegovo mesto u istoriji je već zagarantovano samim tim što postoji, kao prvi film posvećen ovom sveštenom stradanju, ali to ne sme biti opravdanje za ćutanje, za odsustvo razgovora, promišljanja, osmišljavanja, jer opravdanje za tako nešto nikada ne bi trebalo da postoji. Pri čemu se ne bismo smeli podsmevati onima kojima se film sviđa, na koje je ostavio izuzetan utisak, jer zaista ovde nije reč samo o poetici i estetici, nego i o žrtvi, zajedništvu, suočavanju sa tabuom za koji do sada kao da nismo ni bili svesni koliko nam je duboko bio usađen. Takođe, ne bismo smeli osuđivati one kojima se film ne sviđa, okrivljavajući ih za manjak nacionalnog osećanja i saosećanja sa žrtvama, jer nacionalna energija se ne stvara prisilom i samoobmanama, nego živim svedočenjem, istinom i slobodom.

Najpre, Predrag Antonijević je nesporno kompetentan reditelj sa iskustvom u američkoj kinematografiji i značajnim filmom „Spasitelj“, jedinim američkim filmom za koji bi se moglo reći da nastupa sa pozicije koja u srpsku borbu devedesetih učitava jednu širu sliku (problem islamizma), i koja tu borbu pred zapadnim gledaocem ako ne opravdava, a ono bar čini potencijalno razumljivijom. Antonijević je to svoje iskustvo iskoristio da i „Daru“ usmeri pre svega prema stranom, dakle zapadnjačkom gledaocu: otuda višak eksplikativnosti, ponešto plakatski vizuelni postupak, jasno istaknuta nacistička zastava pre ulaska u logor, kako bi strani gledalac ono što sledi mogao da doživi ne samo kao proizvod lokalnog sukoba, nego unutar šire slike Drugog svetskog rata i Holokausta.

Detalj iz filma „Dara iz Jasenovca” (Foto: Promo)

Otuda lik nemačkog oficira i vojnika koji prisustvuju stradanjima, čija funkcija nije toliko da pruže istorijski i ideološki kontekst prikazanim događajima, koliko da ponude svojevrsnu zapadnjačku perspektivu gledaocu. U filmu je takođe data značajna uloga likovima jevrejskog porekla, što takođe ima funkciju poveznice sa zapadnjačkim gledaocem, koji je odavno usvojio narativ o Holokaustu, čiji je Jasenovac bio deo; s tim što se u filmu jasno naglašava posebna orijentacija Nezavisne Države Hrvatske ka istrebljenju Srba, čime se ona ne predstavlja kao puka kvislinška tvorevina, nego entitet sa sopstvenom identitetskom politikom i istorijskom samoidentifikacijom.

U filmu je istaknuta uloga Katoličke crkve u stradanju, uključujući nadbiskupa Stepinca, kao i identitetski inženjering kao cilj projekta ove nakazne države, koji je pokatoličenjem trebalo da (preživele) Srbe prevede u Hrvate. Srpski nacionalni identitet nije preterano naglašen i uglavnom se identifikuje preko pravoslavnog hrišćanstva, sa drvenim krstićem u ruci preživelog i scenom iz žitija novomučenika Vukašina iz Klepaca. Unutarsrpski identitetski raskoli, i tadašnji i sadašnji, pre svega podela na partizane i četnike, nisu problematizovani, i prećutno je usvojen narativ o partizanima kao jedinim relevantnim protivnicima ustaštva.

Ne treba biti prestrog

Film je rađen svedeno, gotovo kamerno, sa ciljem da se usredsredi na ljudsko stradanje, i to iz perspektive deteta, kako bi priča dobila na univerzalnosti. To je razumno opredeljenje, koje između ostalog doprinosi redukovanom trajanju filma, prema meri inostranog gledaoca, za kog je teško poverovati da ga ne bi odbio višesatni film o istorijskom stradanju nekog malog egzotičnog, pa još ozloglašenog, naroda.

Izvestan plakatski, pa i propagandni karakter filma nije nešto što bi trebalo apriori osuditi, on je očekivan i razumljiv. Možda nismo ni mogli očekivati iznijansiranije likove, suptilnije i manje eksplicitne dijaloge ili suptilnije vođenu priču, ali rada na scenariju ne bi falilo, u meri u kojoj je falilo jačih likova i među žrtvama i među zločincima, autentičnijih prizora i dijaloga, fluentnijeg narativa koji bi prevazišao epizodnu monotonost, naročito u drugom delu filma. Rukopis potpisane scenaristkinje je i do sada sadržao slične mane, pa ona verovatno nije bila dobar izbor za projekat ove vrste, koji je zahtevao nekog sa većom sposobnošću evokacije, manje shematizma u narativu i mehaničnosti u karakterima. Sve bi to stvorilo daleko veći utisak, jači doživljaj, sa širom i življom slikom događaja i katarzičnim potencijalom.

Ali, bez pokušaja da ikoga opravdavam, sve mane ovog filma svedoče o tome koliko je danas i ovde bilo teško snimiti nešto takvo, ne toliko u umetničkom, koliko u proizvodnim smislu, koji podrazumeva i širi društveni, kulturni i politički kontekst. Kao što je pojava „Dare iz Jasenovca“ uzburkala duhove, pa i naterala razne zverke da pokažu svoj trag, tako njene mane više govore o kontekstu u kom je film nestajao nego o kompetencijama njegovih autora. Koliko je tog trebalo odvagati, kome sve udovoljiti, ne smem ni da zamislim, a onima neupućenim u realni proces proizvodnje filmova u Srbiji savetujem da mi veruju na reč. Antonijević se i do sada pokazao kao majstor kalkulacije, ideološki i značenjski teško uhvatljivih proizvoda koji po pravilu obrađuju osetljive teme, i moglo bi se reći da je došao do pozicije povlašćenog, da ne kažem oficijelnog, realizatora takvih tema.

To ima svoju cenu, umetničku, etičku, političku, ali mogu da poverujem u to da je Antonijević te cene u dobroj meri svestan i da je na sebe preuzeo breme jednog prelaznog perioda, posle kog će se možda dublje disati i poletnije govoriti. A da bi to toga došlo, morali smo načeti neke teme, neke tabue, iskustva, makar i samo da vidimo koliko se toga nakupilo u nama, koliko smo spregnuti, stegnuti, samoobmanuti, koliko nam je još teško da mislimo i govorimo. Da li ćemo se odvažiti da mislimo, govorimo i – što je najvažnije – delamo, za to nam ne može biti odgovoran ni jedan film, serija ili knjiga, kakvi god da su, pa od njih ne bi trebalo da stvaramo niti idola niti gorivo za lomaču.

Detalj iz filma „Dara iz Jasenovca” (Foto: Promo)

Uostalom, ne možemo od filma i njegovih autora tražiti da budu ono što ne smemo i ne možemo da budemo ni mi sami, a od državnog projekta nešto što ta država realno nije. To je svakodnevni, uporan, kontinuiran trud svakog od nas, uz spremnost za saradnju i dogovor, ličnu žrtvu, progutanu sujetu, što je ovde izgleda i dalje veoma teško. I tu ne bi smelo da bude izgovora i projektovanja svojih želja i slabosti na ove ili one ljude ili – u ovom slučaju – filmove.

Zato, do nekog boljeg vremena – i njemu u prilog – „Dara iz Jasenovca“ će pre imati ulogu egzorcizma nego katarze; ali zar i to već nije nešto?

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Promo

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO

 

 

Pratite nas na YouTube-u