Prethodne nedelje smo prešli neophodne istorijske i geopolitičke stepenike za davanje odgovora na pitanje zašto Rusija nervira Zapad. A onda je, prošlog petka, tik pred početak godine metalnog bivola, pukla bomba koju je, sa uobičajenim samopouzdanjem, bacio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov.
U intervjuu sa popularnim TV voditeljem Vladimirom Solovjevim – čiji je pun transkript objavilo rusko Ministarstvo spoljnih poslova – Lavrov je rekao da Moskva „mora biti spremna“ za mogući „raskid sa Evropskom unijom“.
Zlokobni raskid bila bi direktna posledica novih sankcija EU, naročito onih „koje stvaraju opasnost za našu ekonomiju, uključujući one najosetljivije oblasti“. A potom je usledilo zakucavanje u stilu Sun Cua: „Ukoliko želite mir, pripremite se za rat“.
Lavrovljeve poruke
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov se nakon toga postarao da objasni kako su Lavrovljeve reči izvučene iz konteksta: mediji su se, očekivano, uhvatili za „senzacionalne“ naslove. Stoga se Lavrovljev pun, iznijansiran odgovor na pitanje o klimavim odnosima između Rusije i EU mora pažljivo proučiti:
„Smatramo da smo spremni za to. Komšije smo. Kolektivno posmatrano, oni su naš najveći trgovinski i investicioni partner. Mnoge kompanije iz EU posluju ovde, postoje stotine, pa čak i hiljade združenih projekata. Kada saradnja donosi korist obema stranama, nastavljamo je. Siguran sam da smo postali potpuno samodovoljni u odbrambenoj sferi. Moramo takođe obezbediti istu poziciju i u ekonomiji kako bismo bili u stanju da se prikladno ponašamo ukoliko opet primetimo (a viđali smo to više nego jednom) da se sankcije nameću u onim sferama gde mogu stvarati opasnosti za našu ekonomiju, uključujući najosetljivije oblasti, poput snabdevanja određenim komponentama. Ne želimo da budemo izolovani od ostatka sveta, ali moramo biti spremni na to. Ukoliko želite mir, pripremite se za rat“.
Sasvim je jasno da Lavrov nije izjavio kako će Rusija unilateralno da preseče veze sa EU. Lopta je zapravo u dvorištu EU: Moskva izjavljuje kako neće pribegavati opciji prvog napada za presecanje odnosa sa evrokratijom Brisela. A to bi, samo po sebi, takođe bilo bitno drugačije od presecanja odnosa sa nekom od 27 članica EU.
Kontekst koji Peskov spominje je takođe jasan: izaslanik EU Žozep Borel je, nakon svoje katastrofalne posete Moskvi, počeo da govori kako Brisel vaga uvođenje dodatnih sankcija. Lavrovljev odgovor je očigledno osmišljen tako da utuvi nešto razuma u tvrde glave iz Evropske komisije (EK), predvođene raskošno nesposobnom bivšom nemačkom ministarkom odbrane Ursulom fon der Lajen i njenim spoljnopolitičkim „šefom“ Borelom.
Ranije ove nedelje, Peskov je bio primoran da se prodorno vrati vulkanskoj sagi: „Nažalost, Brisel nastavlja da govori o sankcijama, a isto tako i Sjedinjene Države, i to sa manijakalnom upornošću. To je nešto što nikada nećemo pozdraviti. To je nešto što nam se nimalo ne dopada“.
Kakav diplomatski eufemizam.
Tako je pozornica postavljena za bučni – najblaže rečeno – sastanak šefova diplomatije EU sledećeg ponedeljka, a na kojem će se diskutovati – o čemu drugom – o mogućim novim sankcijama Rusiji. One će verovatno obuhvatati zabrane putovanja i zamrzavanje imovine odabranih Rusa, uključujući i ljude bliske Kremlju koje EU optužuje da su odgovorni za utamničenje desničarskog blogera i osuđenog prevaranta (setimo se Iva Rošera) Alekseja Navaljnog.
Ubedljiva većina Rusa tretira Navaljnog – čija popularnost u najboljem slučaju iznosi dva odsto – kao prizemni, potrošni rekvizit NATO-a. Sastanak zakazan za sledeću nedelju će utabati stazu za samit lidera zemalja članica krajem marta, na kojem bi EU mogla – to je reč koja se koristi – formalno da odobri nove sankcije. To bi zahtevalo jednoglasnu odluku 27 članica EU.
Kako stvari stoje, izuzev uobičajenih oštro rusofobnih igrača – Poljske i Baltika – ne deluje kao da Brisel namerava da puca sebi u kolena.
Setimo se Lajbnica
Posmatrači iz EU očigledno nisu primetili kako je pragmatični pogled Moskve na Brisel evoluirao poslednjih godina.
Trgovina između Rusije i EU će se nastaviti, bez obzira na sve. Evropskoj uniji je očajnički potrebna energija iz Rusije, a Rusija je voljna da je prodaje – naftu, gas, cevovode i ostalo. To je samo biznis. Ukoliko EU to ne želi – iz ko zna kog razloga – nema problema: Rusija razvija mrežu poslova, uključujući one energetske, širom Istočne Azije.
Uvek relevantni Valdajski diskusioni klub – inače moskovski institut – primera radi, pažljivo prati trgovinske aspekte rusko-kineskog strateškog partnerstva:
„Američka politika će nastaviti da izaziva razdore između Kine i Rusije. Evropa ostaje važan partner za Moskvu i Peking. Situacija u Centralnoj Aziji je stabilna, ali zahteva izgradnju rusko-kineske saradnje“.
Putin je takođe usputno prokomentarisao sagu o EU i Rusiji, kao ogranak večite bitke između Rusije i Zapada: „Čim krenemo da se stabilizujemo, da se vraćamo na noge – politika obuzdavanja odmah uleće… A kako smo jačali, ova politika obuzdavanja vodila se sve intenzivnije“.
Prošle nedelje sam nagovestio intergalaktički udaljenu mogućnost osovine Berlin-Moskva-Peking.
Analitičar medija i telekomunikacija Peter G. Špengler mi je u podužem mejlu elegantno kvalifikovao ovu ideju kao nešto što pripada „osećanju mogućnosti“ Roberta Mjusila, što je opisano u njegovom remek-delu Čovek bez kvaliteta.
Peter Špengler takođe je skrenuo pažnju na Lajbnicovu „Novissima Sinica“, a naročito na esej Manfreda fon Bojtihera o Lajbnicu i Rusiji, oličenoj u caru Petru Velikom, gde se akcenat stavlja na ulogu Rusije kao mosta između Evrope i Kine.
Iako Lajbnic na kraju nikada nije upoznao Petra Velikog, saznajemo da je „Lajbnicov cilj oduvek bilo da pronađe praktičnu primenu svojih teorijskih zaključaka. Ceo svoj život tražio je ‘velikog moćnika’ otvorenog za moderne ideje, pomoću kog bi mogao da realizuje svoje ideje o boljem svetu. U epohi apsolutizma, ovo je delovalo kao perspektiva koja najviše obećava za jednog naučnika kome su naučni i tehnološki progres, kao i unapređenje obrazovanja i ekonomskih uslova, bili urgentni ciljevi“.
„Car Petar, koji je bio onoliko moćan koliko i otvoren za nove planove, a čija ličnost ga je ionako oduševljavala (Lajbnica, prim. prev.), mora da je stoga bio izuzetno interesantan kontakt za Lajbnica. Kako je Zapadna Evropa došla u bliži kontakt sa Kinom preko jezuitske misije, a Lajbnic prepoznao značaj hiljadugodišnje kineske kulture, takođe je uvideo da je Rusija prirodna veza između evropske i kineske kulturne sfere, odnosno centar buduće sinteze između Orijenta i Okcidenta. Sa previranjima koja su se odvijala u Ruskom carstvu, njegove nade kao da su bile ispunjene: pun očekivanja, pratio je promene unutar Rusije, dok su se odvijale pod Petrom Prvim“.
No, evocirati Lajbnica na ovom stadijumu je isto što i sanjati o nebeskim sferama. Geopolitička realnost je to da je EU atlantistička institucija – de fakto potčinjena NATO. Lavrov možda želi da se ponaša kao taoistički monah, pa možda čak i da nastupi kao Lajbnic, ali sve je to teško kada imate posla sa gomilom budala.
Suština je u suverenitetu
Pobesneli atlantisti tvrde kako je nebiće Navaljni direktno vezano za Severni tok 2. Gluposti: Navaljni je stvoren (kurziv autora) od strane uobičajenih centara kao ovan za razbijanje Severnog toka 2.
Razlog je taj što će ovaj gasovod konsolidovati Berlin kao srž energetske politike EU. A to će biti glavni faktor u ukupnoj spoljnoj politici EU – sa sve Nemačkom kao, makar u teoriji, više nezavisnom od SAD. Eto „prljave“ tajne: radi se o suverenitetu. Svaki geopolitički i geoekonomski akter zna ko je taj ko ne želi tešnju saradnju Nemačke i Rusije.
A sada zamislite hegemonističku Nemačku u Evropi kako gradi čvršće trgovinske i investicione veze ne samo sa Rusijom, nego i Kinom (a to je druga „tajna“, ugrađena u trgovinsko-investicioni sporazum između EU i Kine). Tako da ko god da sedi u Beloj kući, ništa drugo se ne može očekivati od američke duboke države nego „manijakalni“ zalet ka večitim, akumuliranim sankcijama.
Lopta je zapravo u dvorištu Berlina mnogo više nego u dvorištu evrokratskog košmara zvanog Brisel, u kojem su svačiji prioriteti za budućnost koncentrisani na dobijanje punog iznosa masnih, neoporezovanih penzija.
Strateški prioritet Berlina je veći izvoz – unutar EU i prevashodno ka Aziji. Nemački industrijalci i poslovna klasa tačno znaju šta Severni tok 2 predstavlja: sve samouvereniju i sve suvereniju Nemačku u srcu EU, što bi značilo i veći suverenitet EU.
Berlin je nedavno dao neverovatno važan signal kada je odobrio uvoz vakcine Sputnjik.
Je li Mjusilov osećaj da se rađa mogućnost već na delu? Prerano je za odgovor. Hegemon je pokrenuo neograničeni hibridni rat protiv Rusije još od 2014. godine. Taj rat možda nije kinetički; ugrubo gledano, on je oko 70 odsto finansijski i oko 30 odsto informacioni.
Ali suverenija Nemačka, u boljim odnosima sa Rusijom i Kinom, mogla bi da bude grančica koja će slomiti preopterećenu kičmu hegemona.
Preveo Vladan Mirković/Novi Standard
Naslovna fotografija: kremlin.ru
Izvor Asia Times
BONUS VIDEO:
