Ameriku brine zbližavanje Kine i EU

SAD su zabrinute da se sporazumom sa Kinom EU „osamostaljuje“, te da i ubuduće može, mimo prethodnih konsultacija, određivati svoj strateški pravac kretanja

Malo je reći da su u Vašingtonu ostali neprijatno iznenađeni. Neki su bili i šokirani, neki ozlojeđeni. U poslednjim danima 2020. godine postignut je Sveobuhvatni sporazum o ulaganjima između EU i Kine.

Iz Trampovog štaba stigla je ocena da „su zbunjeni i zapanjeni što se EU kreće ka novom dogovoru“, a iz Bajdenovog okruženja ponovljena teza o neophodnosti konsultacija „o zajedničkoj zabrinutosti zbog kineske ekonomske prakse.“

Činjenica je, međutim, da su još januara 2020. godine Donald Tramp i potpredsednik kineske vlade Liu He takođe potpisali jedan trgovinski sporazum, naslovljen sa „Prva faza“. Tramp je ovaj događaj proglasio ogromnim uspehom. Dogovorom se Kina obavezala da u naredne dve godine pazari dodatnih 200 milijardi dolara kod američkih ponuđača (i to u četiri oblasti – industrijska roba, usluge, poljoprivredni proizvodi i energetika), ali je i zvanično naglasila da neće „manipulisati vrednošću svoje valute“, da će poboljšati okvire za zaštitu inostrane intelektualne svojine i uzdržati se od zahteva stranim kompanijama da prenose tehnologiju.

Loša vest za SAD

Sličnost sa ključnim odredbama usaglašenog sa EU je – očigledna! Sa jedne strane, evropski investitori (najpre nemački, zatim i francuski) dobijaju slične uslove. Dakle, evropske kompanije neće biti izložene nelojalnoj konkurenciji (veća transparentnost prilikom dodele državnih subvencija kineskim proizvođačima), mogu zaštititi svoje patente i neće morati da dele svoje tehnologije, neće biti (nedogovorenih) pooštravanja za pristup kineskim tržištu, niti zahteva za prinudnim zajedničkim ulaganjima.

Pored toga, Kina će dozvoliti investicije u profitabilne sektore telekomunikacija, električnih automobila, finansijskih usluga, privatnog zdravstva i zdravstvene opreme, pomorskog transporta… Nije manje važna i dodatna garancija Pekinga o efektivnoj primeni Pariskog klimatskog sporazuma, samim tim i koordinaciji aktivnosti u borbi protiv klimatskih promena. Jedan od stubova EU postaje „zelena diplomatija“, pa će i ekonomski odnosi i trgovinska politika postajati sve više uslovljavani zaštitom životne sredine.

Kina se priprema za novi, postpandemijski investicioni ciklus, otuda i želja za privlačenjem evropskog kapitala. Istovremeno, neka vrata će biti otvorena i za više kineskih investicija u Evropi, što će uvećati obim razmene. Da, ovaj sporazum može biti na obostranu korist, barem kada se posmatra njegov ekonomski deo.

Zašto bi to smetalo Amerikancima? E, tu je sada stvar u političkom delu, zbog čega se protiv ovog dokumenta govorilo ne samo u Vašingtonu, već i u samom Briselu.

Zastave Evropske unije i Kine u Briselu (Foto: Mauro Bottaro/European Union)
Zastave Evropske unije i Kine u Briselu (Foto: Mauro Bottaro/European Union)

Da bi stupio na snagu, sporazum mora biti ratifikovan u Evropskom parlamentu, a neke poslaničke grupe uopšte nisu srećne ovakvim ishodom. Jer, sa druge strane, ovakav korak na simboličkom nivou znači kako EU uvažava Kinu kao partnera, ne mešajući se u njena unutrašnja pitanja (na šta su Kinezi, poslovično, vrlo osetljivi), ali, u velikoj meri, i ne dovodeći u pitanje kineski angažman u azijsko-pacifičkom arealu.

Za američku ekonomiju jeste loša vest što će sada na kineskom tržištu dobiti i evropsku konkurenciju, isto kao što će se na evropskom sresti sa kineskom, ali to nije ključno. Ovim sporazumom, realno se sužava manevarski prostor EU da zauzima čvrste antikineske pozicije kada se otvore pitanja Južnog kineskog mora, Hongkonga ili inicijative Pojas i put.

Istovremeno, iz reakcija pojedinih poslanika Evropskog parlamenta uočljiva je zabrinutost što bi ovakvim pristupom EU mogla odustati od insistiranja na „ljudskim pravima“ (uz Hongkong, tu se najčešće apostrofiraju još i „ujgursko pitanje“ i tema Tibeta). Takođe, ostaje otvoreno, posmatrano iz ovog ugla, koliko će sada EU moći da nastavi politiku suprotstavljanja „činfluensu“ u srednjoistočnoj Evropi.

Dobra vest za EU

Za evropsku ekonomiju ovo jeste korisno, ali što se evropske politike tiče, čini se da rasprave tek počinju. Kako sa (dojučerašnjim?) saveznicima iz Vašingtona, tako i unutar EU. Krizu u SAD, uzrokovanu oštrom borbom između dva tabora, Kina je iskoristila za ubrzavanje postizanja sporazuma sa EU (iako tokom proteklih sedam godina pregovaranja Peking nije bilo čim pokazivao da mu se žuri), ostavljajući tako doskora „monolitni zapadni blok“ podeljenim.

Američko podozrenje pojačava utisak da se EU ovako „osamostaljuje“, te da i ubuduće može, mimo prethodnih konsultacija, određivati sopstveni (strateški) pravac „kretanja“. Naravno, SAD mogu koristiti i dalje veliki uticaj u EU kako bi sprečile ratifikaciju i primenu dogovorenog, mogu paktirati i sa evropskim partijama (uglavnom liberali, zeleni, pokreti koji se okupljaju oko teme zaštite ljudskih prava), ali imaće u tome žestokog protivnika u vodećim evropskim kompanijama i finansijskim institucijama, koje u širenju akvizicija ka istočnoazijskim tržištima vide spasonosno rešenje. Imaće u tome protivnika i među evropskim suverenistima, koji se odavno zalažu za manji američki upliv u „evropske poslove“.

Iz tekuće perspektive sagledano, SAD sa preostalim lojalnim evropskim partnerima imaju mogućnost da ovu stvar problematizuju (direktno ili indirektno), mogu i da primenu odlože na neko vreme, ali teško će moći da je spreče. Jer, za razliku od niza prethodnih situacija, sada se protiv njih može lako i brzo formirati moćan političko-poslovni lobi unutar same EU, predvođen Nemačkom.

Za razliku od delovanja prema Rusiji, koje je skoro u potpunosti koordinirano između SAD i EU i čak taktički i operativno usaglašeno unutar NATO, u pokušaju obuzdavanja Kine ovakvog savezništva jednostavno ne može biti. Barem ne u ovakvom međunarodnom okruženju, u ovakvim okolnostima.
Evropljani su krenuli ka Kini iz ubeđenja da se tako može izbeći preteća recesija. Kinezi su iskoristili trenutak da prodube nepoverenje među zapadnim saveznicima.

European Commission President Ursula von der Leyen, European Council President Charles Michel, German Chancellor Angela Merkel, French President Emmanuel Macron and Chinese President Xi Jinping are seen on a screen during a video conference, in Brussels, Belgium December 30, 2020. REUTERS/Johanna Geron/Pool/File Photo
Predsednica Evropske komisije Ursula von der Lajen, predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel, nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Emanuel Makron i kineski predsednik Si Đinping prikazani na monitoru tokom video konferencije, Brisel, 30. decembar 2020. (Foto: Reuters/Johanna Geron)

Sun Cu je davno napisao: „Prilika da osiguramo sebe od poraza nalazi se u našim rukama, ali priliku da se pobedi neprijatelj može ti dati jedino neprijatelj.“ Još je i dodao: „Ako je odnos dva prema jedan, podelite neprijatelja!“

 

Naslovna fotografija: Sean Gallup/Getty Images

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u