I. Miladinović: Afera „Dijamantštajn“ i pripreme za ustanak komunista 1919.

Jugoslovenski komunisti, povratnici iz Sovjetske Rusije, računali su da je potrebna samo iskra da bukne revolucionarni požar koji će srušiti Kraljevstvo

Prvi svetski rat tek što je završen, ali u Evropi nema mira. Bauk komunizma izmileo je iz Sovjetske Rusije.

U Nemačkoj car je pobegao, Socijaldemokratska partija, ona koja je 1944. glasala za ratne kredite, pomoću kojih je trebalo porobiti Stari kontinent, proglašava Republiku. Ali, narod i dalje gine, jer sada Nemci pucaju na Nemce u borbi oko uređenja države. U Berlinu izbija ustanak. Nemačka prestonica ispresecana je barikadama. Od 4. do 15. januara vode se ulične borbe između pobunjenih radnika i policije. A onda se policija povlači i na scenu stupa vojska koja u ime odbrane demokratije krvavo guši pobunu proleterskih masa i otvara put nacizmu. Vođe ustanka Karl Libkneht i Roza Luksemburg surovo su likvidirani.

I Italija vri, potresaju žestoki klasni sukobi, naoružani radnici širom zemlje zauzimaju fabrike. Nastaje period koji će u istoriji biti zabeležen kao “dve crvene godine”. Benito Musolini u to vreme napušta Socijalističku partiju Italije i osniva fašističku stranku pod nazivom Borbeni odredi.

Ni u ostatku sveta nije ništa mirnije. U Indiji su Britanci masovno masakrirali Gandijeve pristalice za nezavisnost. U Meksiku je streljan revolucionar Emilio Zapata. Ovi događaji će najaviti sasvim drugačiju sudbinu sveta od savezničkih proklamacija tokom Velikog rata i nagovestiti već dobro poznato poglavlje istorije sa najvećim zločinima otkad je sveta i veka.

Uzor za ova revolucionarna pokretanja je juriš na Zimski dvorac i ruska Oktobarska revolucija. Neposredno po izbijanju Oktobarske revolucije, na frontovima zaraćenih evropskih država dešavali su se nemiri, pobune vojnika… U pozadini, radnici su organizovali antiratne štrajkove. Sve to je uveravalo Lenjina da predstoji svetska revolucija. Zato on u proleće 1918. saziva kongres zarobljenika, iz Austrougarske i Nemačke, u Moskvi i od njih organizuje internacionalne komunističke grupe, koje će preneti revoluciju u svoje države. Bio je ubeđen da se buržoazija novonastalih, versajskih država neće održati na vlasti; da je njihovo stvaranje “kratka, prolazna pojava”, pošto “radnička revolucija svuda kuca na vrata”.

U pripremi ovog skupa najangažovaniji je bio Mađar Bela Kun. I on će prvi krenuti da dogovor pretvori u delo. Mađarska je inače 16. novembra proglasila republiku i na čelo vlade došao je Mihalj Karoli. U tom periodu opšte nestabilnosti i traženja političkog puta, 21. marta 1919. Karoli podnosi ostavku. Na ovaj njegov potez reaguju Socijalistička i Komunistička partija i formiraju revolucionarnu vladu nove Mađarske Sovjetske Republike. U Budimpešti se nakon toga formira Inozemna komunistička federacija u koju su ušli predstavnici komunističkih grupa Poljske, Češke, Slovačke, Nemačke, Rumunije, Italije i Jugoslavije. Njen osnovni zadatak je bio širenje svetske revolucije.

Revolucionarna vlast u Budimpešti pokrenula je mobilizaciju radnika i formirala nove vojne odrede. Tako će mađarska Crvena armija početkom juna stići do slovačkih nizija i sredinom tog meseca proglasiti Slovačku Sovjetsku Republiku i obrazovati izvršni revolucionarni Sovjet. Ni južni komšija, novoproglašena Kraljevina Jugoslavija nije bila izuzeta od planova za “izvoz revolucije”. Neposredno posle Kongresa ujedinjenja jugoslovenskih komunista, aprila 1919. godine, novoizabrani sekretar KPJ Filip Filipović putuje u Mađarsku na dogovor sa Belom Kunom. Sreće se sa Ivanom Matuzovićem, predsednikom Jugoslovenske komunističke frakcije u Sovjetskoj Mađarskoj, koji ga obaveštava o planovima za vojnu intervenciju u Jugoslaviji i o novčanoj i logističkoj pomoći komunističkom vrhu.

Pripreme za revolucionarni prevrat u versajskoj Kraljevini SHS započele su još u Moskvi gde je oko hiljadu Jugoslovena završilo specijalne kurseve na kojima su obučeni da stvaraju konspirativne partijske organizacije po uzoru na ruske boljševičke, iz vremena carizma.

Od ovih ljudi nova sovjetska vlast 1918. formira KP Jugoslavije, snabdeva ih lažnim dokumentima i znatnim sumama novca, i šalje u tek stvorenu Kraljevinu SHS sa zadatkom da odmah počnu pripreme za revolucionarni prevrat po receptu Lenjina i Trockog.

Već početkom 1919. u Hrvatskoj je bilo formirano 26, a u Vojvodini 20 tajnih ćelija koje su prikupljale ilegalno oružje i municije, štampali letke, listove i širili oktobarske revolucionarne ideje. Jugoslovenski komunisti, povratnici iz Sovjetske Rusije, računali su da je potrebna samo iskra da bukne revolucionarni požar koji će srušiti Kraljevstvo. A kad dođe taj čas, planirano je da proleterijatu u pomoć priteknu jedinice mađarske Crvene armije. Centar iz Budimpešte je smatrao da je za čitavu ovu operaciju dovoljna 44. Crvena brigada sa svojih šest bataljona, potpomognuta sa tri-četiri bataljona budimpeštanskih radnika, tri-četiri baterije artiljerije i nekoliko mitraljeskih četa, jer su dobili podatke da su jugoslovenske trupe na granici malobrojne i da se neće boriti protiv revolucionara. Kao uslov uspešnog sprovođenja ovog plana, predviđen je sinhronizovani opšti ustanak u Jugoslaviji koji je predviđen za 1. maj.

Međutim, ni policija nije sedela skrštenih ruku. Pažljivo je motrila zaverenike. U odlučnu akciju kreće u julu 1919. posle telegrafske poruke ministra unutrašnjih poslova Svetozara Pribićevića hrvatskom banu u Zagrebu, “da se iz Sovjetske Rusije vraćaju agitatori boljševičkih ideja izvan Rusije”. Početkom avgusta policija hapsi Alfreda Dijamantštajna, člana rukovodstva Jugoslovenske komunističke frakcije.

Dijamantštajn je u policiji priznao da je došao iz Mađarske Sovjetske Republike sa zadatkom koji je dobio od Bele Kuna i vođe Jugoslovenske komunističke frakcije u Budimpešti Ivana Matuzovića, da radi na organizaciji ustanka, “da propagira poglavito u vojsci” i da se u tu svrhu poveže s najodgovornijim komunistima u Jugoslaviji. Na osnovu njegovog priznanja uhapšeno je 65 komunista i simpatizera. Među uhapšenima bili su članovi tajnog Komiteta KP SHS organizovanog u Moskvi: Vladimir Ćopić, Nikola Kovačević, Franjo Drobni, Ante Ciliga, Lazar Vukičević, kao i članovi najužeg rukovodstva Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) – Filip Filipović, dr Sima Marković, Đuka Cvijić… Po povratku u Kraljevinu SHS, uhapšen je i Ivan Matuzović. Na spisku onih koji su trebalo da budu uhapšeni bili su i August Cesarec i Đuro Cvijić, ali su uspeli da se sklone u Beč.

Posle višemesečnog pritvora, počelo je suđenje komunistima za “revolucionarnu zaveru, koja je htela da minira Jugoslaviju”. Proces je održan pred vojnim sudom u Zagrebu i bio prvi antikomunistički proces u Kraljevini SHS.

Zanimljivo je da je sa suđenja izveštavao Miroslav Krleža za list Nova istina. U svojim tekstovima je pisao kao “nedvoumni agent provokator”. Iako je bilo sasvim izvesno da su optuženi pripremali prevrat u Jugoslaviji, blago su kažnjeni i svi su posle suđenja oslobođeni. Sam Miroslav Krleža, mnogo godina kasnije, rekao je “da su navodi optužbe u biti bili istiniti”, da je prevrat doista pripreman i da je čak i u Krležinoj sobi, u Prilazu br. 3, bilo sakriveno nekoliko pušaka i mnogo municije.

U toku istrage policija je kod Dijamantštajna pronašla beležnicu u kojoj je bila šifra za međusobnu komunikaciju zaverenika, ali i spisak kome je koliko novca predavao i u koju svrhu. Preko ruku ovog poverenika Bele Kuna prošlo je 26.200 kruna, što je u ono vreme bio ogroman iznos, koje je predavao komunističkim prvacima. Na tom spisku se nalazio i Miroslav Krleža, koji je preko Avgusta Cesareca i Đuke Cvijića dobio 10.000 kruna, kao pomoć za izdavanje levo orijentisanih listova Plamen i Istina.

Krleža je u nekoliko navrata pisao o Dijamantštajnu i to poprilično kontradiktorno.

Tridesetih godina prošlog veka, u polemici sa bivšim vođom hrvatsko-slavonske Socijaldemokratske stranke Vitomirom Koraćem, inače ministrom u vladi Stojana Protića, negirao je bilo kakvu mogućnost da je dobio novčanu pomoć od Mađarske Sovjetske Republike i Bele Kuna za časopis Plamen. Zatim je u knjizi Moj obračun sa njima tvrdio da nikada nije sreo Dijamantštajna. I posle Drugog svetskog rata Krleža se vraćao ovom kontradiktornom funkcioneru, “kuriru” Bele Kuna. U razgovorima sa istraživačem Ivanom Očakom priznao je da se susretao sa Dijamantštajnom, ali da mu nije verovao.

Ljotićevcima novac iz Nemačke

Alfred Dijamantštajn će se pred Drugi svetski rat pojaviti kao glavni protagonista još jedne afere, doduše pod lažnim imenom Milan Danić. On je bio glavni posrednik u sklapanju posla između nemačke firme “Tehnička unija” i Dimitrija Ljotića. Berlinski uvoznik je za kompletan otkup šljiva iz Jugoslavije plaćao 2,30 dinara po kilogramu, iako je svetska cena bila 1,40 dinara, i na taj način ostvarivao je apsolutni monopol na tržištu. Ovaj uvećan deo cene i Nemci su ustupali pokretu “Zbor” Dimitrija Ljotića za finansiranje propagande i političke delatnosti. Senzacionalna vest da je Ljotićev pokret preko Tehničke unije primao novac od nacističke Nemačke, odjeknula je širom zemlje.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Mladifilozof 

 

Izvor Večernje novosti, 21. februar 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u