Neobični sudar titana

Hladni rat između Kine i Sjedinjenih Država, o čijoj neizbežnosti se govori u obe zemlje, biće prilično čudan sukob jer počinje u vreme kada su dve strane međusobno zavisne jedna od druge

Jedna od tema o kojima se najviše raspravlja u svetu svakako je politika nove američke administracije prema Kini. I, simetrično: o reakciji Pekinga na pobedu demokrata na izborima 2020. u Sjedinjenim Američkim Državama i o ulozi kineske „meke moći“ (ili čak direktnog grubog uticaja) u američkim političkim procesima. Drugim rečima, otvorilo se pitanje: šta će se događati između Kine i Sjedinjenih Država u bliskoj budućnosti?

Hladni rat sa Kinom postao je predmet dvostranačkog konsenzusa u SAD. Peking je dugo izbegavao da govori o sistemskom sukobu sa Sjedinjenim Državama. Ali, kretanje ka sukobu i dalje je vidljivo. Tokom Trampovog predsednikovanja, izraz „hladni rat“ postao je prihvatljiv u Kini – čak i u zvaničnoj retorici. Čini se da je dolazak (ili tačnije povratak) Bajdena u Belu kuću ponovo izmešao sve karte. Pojavila su se dva suprotna gledišta.

Po jednom, Čimerika – ekonomska simbioza Sjedinjenih Država i Kine – ubrzo će biti ponovo uspostavljena. Po drugom, ništa se u principu neće promeniti. I više od toga: liberalni intervencionisti daće novi zamah principijelnom sučeljavanju dve supersile. Međutim, među njima je sve mnogo složenije.

Trampov greh

Kina i Amerika zajedno drže dominantan udeo u svetskoj ekonomiji i stoga ne mogu a da ne utiču jedna na drugu. Takmiče se i neprestano igraju špijunskih igara, ali se i dalje ukrštaju u naučnoj, tehnološkoj, humanitarnoj i mnogim drugim oblastima. Njihova povezanost i međusobno prožimanje događaju se na različitim nivoima već dugi niz godina. Ali, sa geopolitičke tačke gledišta, glavna je relativno kratka istorija njihove interakcije – od 1970-ih do 2020-ih – koja je bila izuzetno uspešna za obe države.

Istovremeno, danas ne mogu a da ne budu konkurenti. Stoga se njihovo međusobno nepoverenje množi iz dana u dan. Trenja u vojnoj, ekonomskoj i drugim sferama će vremenom samo rasti. Ali istovremeno će se ekonomske i spoljnopolitičke elite dveju zemalja truditi da međusobno hlađenje ne učine nepovratnim. Jer vaspitane su na primeru uspeha postignutog pažljivim zbližavanjem i saradnjom tokom pet decenija.

SSSR nije toliko dugo čak ni postojao nakon završetka Drugog svetskog rata!

Američki predsednik Donald Tramp tokom rukovanja sa kineskim vicepremijerom Liu Heom, nakon potpisivanja trgovinskog sporazuma u Beloj kući, Vašington, 15. januar 2020. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)
Američki predsednik Donald Tramp tokom rukovanja sa kineskim vicepremijerom Liu Heom nakon potpisivanja trgovinskog sporazuma u Beloj kući, Vašington, 15. januar 2020. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)

Čak i u ovoj traumatičnoj situaciji, iskustvo Evrope i SSSR u drugoj polovini 20. veka podstiče američku Demokratsku partiju, Stejt department i Ministarstvo spoljnih poslova NR Kine da veruju da je moguća međusobna složena koegzistencija i u uslovima hladnog rata. Možete kriviti jedni druge za sve smrtne grehe – pogotovo što to ne znači ništa u sadašnjem svetu „moralne nejednakosti“ i „postistine“ – ali, bez obzira na to, i dalje imati koristi od raznovrsnih i višestepenih veza između država. Naročito ako su te veze decenijama razvijane i donosile koristi.

Za određeni deo establišmenta obe zemlje, geopolitičke tenzije, čak i međusobno vojno obuzdavanje, mogli bi biti mnogo povoljnija konfiguracija bilateralnih odnosa od postepenog raspada svih ekonomskih, socijalnih i, recimo to otvoreno, korupcionih veza koje spajaju „ozbiljne ljude“ ove dve države.

Bivši američki predsednik Donald Tramp ponašao se potpuno nesistemski. Za to je i platio. On nije Kinu proglasio „carstvom zla“ i pretio joj „ratovima zvezda“, ali bi i to svima odgovaralo. Međutim Tramp je, tvrdeći da lično iskreno poštuje druga Sija kao lidera, počeo da rašiva odnose Kine i SAD, da demontira takozvanu Čimeriku, omiljeno čedo vašingtonskih birokrata i lobista još od Niksonove vladavine.

Tramp je stalno ponavljao da nema smisla kriviti Kinu i druge zemlje koje su profitirale na račun poreskih obveznika u SAD, i da su američki funkcioneri krivi što su to dozvolili. Bilo bi krajnje uprošćavanje misliti da je on, sa svojim amaterskim aplombom, napao transnacionalnu korupciju, iako je to takođe tačno. Tramp je uradio nešto mnogo gore. On je udario na sistemske veze između Pekinga i Vašingtona. Kao i na druge veze koje spajaju čitavu globalnu elitu.

I to mu nije oprošteno.

Čudan sukob

Prošli su dani kada je Kina bila zadovoljna ulogom koja joj je dodeljena u međunarodnoj podeli rada i globalnom svetskom poretku. Ona više nije fabrika za proizvodnju s ograničenim horizontom razvoja. Sadašnje rukovodstvo Kine postavilo je sebi za cilj pretvaranje zemlju u nezavisni centar moći koji ima projekcije širom sveta – u Evropi, Latinskoj Americi, Africi i, naravno, širom azijsko-pacifičkog regiona. Kina, takođe, ima planove za Arktik, pa čak i za Mars.

Zato nije iznenađenje što je kolektivni Zapad došao na ideju da obuzda Kinu. Ali nevolja je u tome što postindustrijske ekonomije SAD, Kanade i evropskih zemalja danas ne mogu da funkcionišu bez industrijske podrške Kine. A time dodatno obogaćuju i finansiraju kinesku ekspanziju. Nije ta vezanost za Kinu potpuno neraskidiva karika, ali je za oslobađanje od nje potrebna politička volja i vreme.

Kineska zastava nedaleko od brodskih kontejnera u luci u Tjanđinu (Kina) (Foto: Nelson Ching/Bloomberg)
Kineska zastava nedaleko od brodskih kontejnera u luci u Tjanđinu (Kina) (Foto: Nelson Ching/Bloomberg)

Slično stvari stoje i u digitalnoj sferi. Povećava se trenje između kineskih poludržavnih i zapadnih multinacionalnih korporacija, a ipak još uvek ne mogu da se u potpunosti odvoje jedne od drugih. I ovde je Kina za Zapad istovremeno i egzistencijalna pretnja i nezamenljiv izvor važnih sirovina (na primer, retkih metala) i serijskog „gvožđa“. Tačno je i obrnuto: domaće tržište Kine i njene izvozne mogućnosti direktno su vezani za postindustrijsku ekonomiju velikog Zapada. Osloboditi se od toga najvažniji je strateški zadatak Pekinga. Ali za to mu je potrebno da danas može da izvozi u zemlje Zapada.

Generalno, hladni rat između Kine i Sjedinjenih Država, o čijoj se neizbežnosti se sada govori i u Pekingu i u Vašingtonu, biće prilično složen, čak  i čudan sukob. Počinje u vreme kada su obe strane međusobno povezane bez presedana. U isto vreme, spor oko svetskog liderstva je neizbežan, a takvi sporovi nikada nisu mirni i prijateljski. Američkim diplomatama naređeno je da sarađuju sa NR Kinom u interesu Sjedinjenih Država.

Najavljeni prestanak američke podrške ratu koji Saudijska Arabija vodi u Jemenu i spremnost za nastavak dijaloga sa Iranom otvaraju široke mogućnosti za NR Kinu. Uostalom, Peking i Teheran pripremaju veliki paket bilateralnih sporazuma koji bi mogli ozbiljno uticati na odnos snaga u regionu. Kina ima još jedan razlog za optimizam. Bajdenova administracija ukinula je Trampova ograničenja protiv Konfucijevih instituta u Sjedinjenim Državama. Sada čak i srednje škole mogu da sarađuju sa njima. A ti instituti su najvažniji instrument meke moći Kine.

Peking takođe pokušava da bude oprezan. Rukovodstvo NR Kine, ogorčeno manevrima američkih nosača aviona (sa pratećim ratnim brodovima) u Južnom kineskom moru, uobičajeno kritikuje Sjedinjene Države zbog mešanja u svoje unutrašnje stvari (kao odgovor na jednako poznatu retoriku Vašingtona o kršenju ljudskih prava u Kini), ali istovremeno, nakon telefonskog razgovora između Sija i Bajdena, zvanična kineska štampa ne krije optimizam u pogledu „razvoja bilateralnih veza“ i „stavljanja međudržavnih razlika pod kontrolu“.

Brutalna interakcija između NR Kine i Sjedinjenih Država – istovremeno i rat i saradnja, ali bez ratnih dejstava – potrajaće još dugo. Ishod je nezahvalno prognozirati. Ovo između Kine i Zapada ne liči ni na šta što smo do sada imali prilike da vidimo. S obzirom na sve, ključno pitanje biće – kako će se Rusija ponašati u trouglu Moskva-Peking-Vašington.

Sjedinjene Države su bile suočene sa sličnim problemom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su počela trvenja između SSSR i Kine. One su se u to vreme osećale zarobljene između dva crvena diva.

Malo je verovatno da će bilo koji recept iz tih vremena biti primenjiv danas.

Kineski predsednik Si Đinping i američki potpredsednik Džo Bajden tokom ceremonije dočeka kineskog zvaničnika u vazduhoplovnoj bazi Endruz (Merilend), 24. septembar 2015. (Foto: AP Photo/Carolyn Kaster)
Kineski predsednik Si Đinping i američki potpredsednik Džo Bajden tokom ceremonije dočeka kineskog zvaničnika u vazduhoplovnoj bazi Endruz (Merilend), 24. septembar 2015. (Foto: AP Photo/Carolyn Kaster)

Samo jedno pravilo i dalje važi: u geopolitički teškim okolnostima, reaktivne akcije postaju neefikasne. U teškim vremenima funkcioniše samo velika i smela strategija.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Ng Han Guan/Pool

 

Izvor Fakti

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u