„Dara“ je razotkrila naše ostrašćenosti

„Dara iz Jasenovca“ nas je baš pomerila iz ležišta, pustila da izroni mnogo od onog najgoreg sa svih strana, ali i da se jave neke nade – da su oporavak i napredak ipak mogući

Moj tekst o filmu „Dara iz Jasenovca“ Predraga Antonijevića objavljen na Novom Standardu i moj nastup u emisiji „Oko“ Radio-televizije Srbije izazvali su priličnu pažnju, pa imam potrebu da kažem još nekoliko reči, ponovo više o kontekstu nego o samom filmu, što je, kako sam u više navrata objašnjavao, gotovo neizbežno.

Najpre, mislim da su moj tekst i nastup privukli pažnju ne toliko svojim kvalitetom i dubinom uvida koliko onim što je procenjeno kao odmeren, neostrašćen, a opet ne korumpirano pomirljiv i kompromiserski stav, što govori o stanju javnog dijaloga u Srbiji koji je odavno prešao tačku pucanja. Ali i o želji ljudi da se on uspostavi, da čuju glasove koji će im pomoći da se orijentišu u složenoj stvarnosti, umesto da ih huškaju jedne na druge i manipulišu njihovim emocijama, stavovima ili društvenom pozicijom.

Odgovornost intelektualca je tu velika, i on mora, za razliku od političara kom je dozvoljen pragmatizam u proceni tekućih – po mogućstvu državnih  a ne ličnih, klanovskih ili stranačkih – interesa, u što je moguće većoj meri biti slobodan, dakle istinoljubiv. To je kod nas izuzetno retko, koliko i širina pogleda i opseg tema kod naših intelektualaca, ali to je već posebna tema. Ukratko, retko ćete u javnosti čuti čoveka za kog možete reći da govori u svoje ime i odaje utisak ličnog integriteta, što je sistemski problem i do čega nije došlo samo od sebe.

Dva gledišta

Nužnost da se bavimo kontekstom, koji ćemo pretpostaviti poetskim i estetskim vrednostima ovog filma, zadata je od samog početka, orkestriranom kampanjom protiv filma, koja se svakako nije ticala kvaliteta dela koje tada još gotovo niko nije video, nego samog njegovog postojanja, njegovog prava na postojanje. Dakle, braneći pravo na postojanje „Dare iz Jasenovca“ mi nismo branili samo ovaj film i njegove autore i inicijatore (od kojih se onaj u liku predsednika države sam prijavio), već samu Daru i sve Dare ovog sveta, pa i samo pravo da govorimo o Jasenovcu ili uopšte o stradanju srpskog naroda, jednom vrlo dugotrajnom i sistematskom stradanju koje svakako nije bilo niz slučajnosti niti je proisteklo iz neke apriorne sklonosti ovog naroda ka patnji i navodnom slavljenju poraza.

Ovakav pristup je vrhunac doživeo u konfrontiranju filma i njegove televizijske premijere sa odavanjem pošte preminulom muzičaru Đorđu Balaševiću, od koga se konstruisala radikalna ideološka i „civilizacijska“ konfrontacija po kojoj se navodnom nacionalističkom i huškačkom karakteru filma suprotstavljalo navodno jugoslovenstvo i pacifizam Balaševića. A da pri tome niko od onih koji su pozivali na bojkot filma u ime odavanja pošte muzičaru, i samim tim vrednostima koje navdno reprezentuje, film nije ni pogledao. Sistemski karakter ovih konstrukcija potvrđuje i činjenica da su one došle koliko kao odgovor na film, toliko i na državnu i bilateralno osmišljenu akciju istovremenog prikazivanja filmova u svim, kako god to nekome zvučalo, srpskim zemljama.

Građani Novog Sada prilikom opraštanja od Đorđa Balaševića u centru grada, 20. februar 2021. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)
Građani Novog Sada prilikom opraštanja od Đorđa Balaševića u centru grada, 20. februar 2021. (Foto: Tanjug/Jaroslav Pap)

S druge strane, odijum prema filmu dolazio je i od onih koji su ovaj nesumnjivo državni projekat videli isključivo kao režimsku, odnosno stranačku propagandu, ili propagandu u ime kulta ličnosti predsednika države, za šta ovaj nije davao malo povoda. Pri čemu su ili anahrono najavljivali šovinističku i huškačku propagandu koja je navodno i dalje obeležje bivšeg radikalskog rukovodstva, sa čim se predsednikovi kritičari sa desnice svakako ne bi složili, smatrajući eventualni patriotski karakter filma samo kao dimnu zavesu za istinske – naravno, nimalo patriotske – namere šefa države, koji je na sebe preuzeo nadležnosti koje mu nipošto ne pripadaju.

Takođe, na društvenim mrežama pojavio se još jedan zanimljiv fenomen, po kom je svako kome se film nije svideo sumnjičen za nedostatak patriotizma i manjak saosećanja sa žrtvama, ili makar kao sterilni inetelektualac koji mudruje umesto da se priključi kolektivnom zanosu. S obzirom da film ima, blago rečeno, ozbiljnih mana, pa čak i da ih nema – ne bi smeli zabranjivati ljudima da misle, promišljaju, rasuđuju, vrednuju, iskazuju svoje autentične doživljaje koji ne moraju biti u saglasnosti sa projektovanim doživljajem drugih, koji sebe vide kao većinu. Stradanje našeg naroda biće dostojno opevano tek u filmu koji će biti veliko ili makar izuzetno umetičko delo, što „Dara iz Jasenovca“ svakako nije. I kada o njemu budu govorili slobodni i misleći ljudi, a ne bilo čije marionete.

Odgovornost prema zajednici

I za kraj, još jedna napomena o našim ostrašćenostima i ušančenostima koje guše svaku mogućnost javnog dijaloga, a time – ne zaboravimo – i nacionalni napredak. Jer, valjda nam je svima stalo da napravimo državu i društvo u kojima se može živeti, a ne samo tražiti žrtveni jarci. Kada su se pojavile optužbe da je scenario „Dare“ zapravo plagijat scenarija Arsena Diklića koji je trebalo da realizuje Lordan Zafranović, ljudi su se odmah podelili na one koji su takvu mogućnost u startu odbacili kao antinacionalnu propagandu, tim pre što su optužbe potekle od spisateljice Biljane Srbljanović, a drugi su odmah, bez uvida u scenario, poverovali da je sasvim izvesno reč o plagijatu, jer na šta bi drugo „nacionalisti“ i „režimski ljudi“ uopšte mogli da budu sposobni.

Međutim, kada je jedna dramska spisateljica svojevremeno ne bez argumenata optužila našeg poznatog pisca, a njenog profesora, da je u svom romanu plagirao značajan segment njene drame, to je naišlo na opšti muk i osudu, pri čemu su neki moji profesori, sve redom čili liberali, govorili kako je ta žena histerična i kako joj ne treba verovati. Zamislite kako bi se proveo neki navodni nacionalista, desničar i konzervativac koji bi nečije stavove osporavao argumentom da ih je iznela „histerična žena“? Diklićev scenario nisam pročitao i ovom prilikom se neću izjašnjavati o ovom pitanju, ali ovde je reč o apriornim ideološkim i lično ukorenjenim predrasudama umesto želje za utvrđivanjem istine i zajedničkog interesa.

„Dara iz Jasenovca“ nas je, dakle, baš pomerila iz ležišta, pustila da izroni mnogo od onog najgoreg sa svih strana, da progovore mnogi besovi u nama, ali i da se jave neke nade – da su oporavak i napredak ipak mogući. Što znači da ipak uviđamo da nam nije dobro, da se boleština ukorenila i da postepeno počinjemo da prepoznajemo njene uzroke i korene, a ne samo manifestacije.

Scena iz filma „Dara iz Jasenovca“ (Foto: Aleksandar Letić/Promo)
Scena iz filma „Dara iz Jasenovca“ (Foto: Aleksandar Letić/Promo)

A uzroci i koreni su svakako povezani sa odnosom prema zajednici kojoj pripadamo, njenom nasleđu, njenim poletima i patnjama,  a za to je odgovoran svako od nas pojedinačno. To nam nijedna država, a kamoli ovaj ili onaj film ili javna ličnost, ne može ni pružiti, ni obaviti umesto nas. Želja da se pomogne zajednici i da svakom od nas bude dobro, ne samo na rečima – koliko god patriotski ili humanistički intoniranim – nego i na delima, konkretno, sada i ovde. Ne pravimo idole ni od koga i ni od čega, i preuzmimo konačno odgovornost.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Aleksandar Letić/Promo

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u