U toku je „tranzicija“ elita

Vladajuće elite pokušavaju da sistemsku krizu reše tranzicijom svoje istorijske uloge sa finansijsko-bankarske plutokratije u tehnokratsku-oligarhijsku „ekspertokratiju“

Republikanac Džejmi Reskin zaključio je optužno izlaganje u postupku za opoziv Donalda Trampa tako što je citirao reči Toma Pejna iz 1776. godine: „Tiraniju, kao ni pakao, nije lako poraziti, ali imamo jednu spasonosnu utehu: što je teža borba, to će slavnija biti na kraju naša pobeda“. Svetlost i tama. Dobro i zlo. Tako je razotkrivena suština ovog nameštenog procesa. To je jedno ekstravagantno pozorište koje udara u manihejsku nit, koristeći se montiranim snimcima sa TV-a kako bi dočaralo dramu u kojoj, s jedne strane, učestvuju legitimitet i moć, nasuprot, s druge strane, Trampa i njegovih pristalica koji nisu samo „neprijatelji“, nego „tirani iz pakla“.

Konačno pitanje jeste – da li je sve ovo uspelo? Da li je „okrivljena strana“ zastrašena maestralnom dramaturgijom montiranog suđenja i drhti li pred dolazećim Patriotskim zakonom za domaću upotrebu? Da li sve ovo garantuje dugu eru jednopartijske vladavine?

Na jednom nivou je podbacilo. Izveštaji ukazuju na to da je senator Mekonel (možda reflektujući sopstvenu emotivnu reakciju na Šesti januar) uveravao demokratsko rukovodstvo kako je mnogo veći kontingent republikanskih senatora spreman da glasa za otpužnicu. Na kraju je to učinilo svega sedmoro njih.

Prema tome, proces ne samo da je manjkavo izveden, nego se pokazao i kao manjkav i u svojoj svrsi. Mnoga od najozloglašenijih montiranih suđenja, ističe američki istoričar i profesor Vlahos, skrenula su ka mnogo fatalnijim ishodima, postižući na kraju sasvim suprotno od nameravanog: dva nameštena procesa (iz Prvog američkog građanskog rata), odnosno odluka Dreda Skota (što nije baš klasični montirani proces, ali ga krase sva obeležja sakralizovanog nacionalnog sudskog procesa) i suđenje i pogubljenje Džona Brauna, spektakularno su propala krajem 1850-ih. Umesto da podupru ulogu južnih država u američkoj politici, ova dva ceremonijalna događaja naterala su severne države (sada emotivno suprotstavljene robovlasništvu) u maltene egzistencijalno protivljenje Jugu i svemu što je on predstavljao, uključujući, pre svega, njegovu političku moć. Znamo šta se potom dogodilo, ironično primećuje profesor Vlahos.

Oslabljene stranke

Poenta je da je politička moć južnih država 1856. godine bila drastično manja nego što je delovalo. Prerano je za ocenjivanje današnje borbe, ali postoje indicije (ne samo u formi rečnika „tame i svetlosti“ kojem pribegavaju Bajden i drugi lideri) da se Demokratska stranka upustila u samoporažavajuću strategiju čiji je cilj da postigne stvari koje nije moguće postići (poput uništavanja svake vrste neslaganja). A budući su pokrenuli ovu spiralu, biće im teško da iz nje izađu.

Kongresni izbori stižu 2022. godine. Hoće li republikanci imati energije i motivacije – poput severnih država nakon navedenih montiranih procesa iz 1850-ih – za snažno nadmetanje? Možda. U ovom momentu, obe stranke su oslabljene. Ali događaji su i ranije narušavali balans moći u SAD: godine 1968. to su bili rasni neredi, bujajući kriminal, društvena i kulturna revolucija na studentskim kampusima i rat u Jugoistočnoj Aziji. Godine 1980, bile su to kamatne stope od 21 odsto, inflacija od 13 odsto i 52 američka taoca u Iranu.

Da, Republikanska stranka možda ulazi u period nadmetanja ili unutarstranačkog rata, ali je montirani proces sve otkrio; ponovo je demonstrirao uticaj koji Tramp ima na partijsku bazu. Proces je možda čak i učvrstio taj uticaj, bez obzira na par staromodnih konzervativaca koji su napustili transformisanu „Veliku staru partiju“ (engl. „Grand Old Party“ ili skraćeno GOP, prim. prev), tražeći mirniju i pristojniju luku. Mekonelov konzervativni kontingent, retrospektivno posmatran, ispada efemeran element, a ne ključni stub oko kog bi mogla da se okupi nova Republikanska stranka.

Lider većine u Senatu Mič Mekonel posmatra obraćanje predsednika Donalda Trampa u zgradi Kapitola, Vašington, 09. januar 2019. (Foto: Olivier Douliery/Pool/Getty Images)
Lider većine u Senatu Mič Mekonel posmatra obraćanje predsednika Donalda Trampa u zgradi Kapitola, Vašington, 09. januar 2019. (Foto: Olivier Douliery/Pool/Getty Images)

Međutim, Bajden je, na mnogo načina, na politički slabijoj poziciji. Njegova partija je sve samo ne homogena – štaviše, to je jedna sukobljena gomila. Mnoge njene komponente jednostavno se međusobno preziru. Neoliberalno krilo Obama-Klinton fiksirano je u svom uverenju da su oni, kao i SAD, predugo na globalnim marginama, pa se sad egzaltirano vraćaju nazad u centar zbivanja. Oni eskaliraju situaciju u Avganistanu, u Siriji, a spremaju i novi udar u Ukrajini. Sve Trampove odluke o povlačenju trupa su poništene (čak i ono iz Nemačke) – a brojevi razmeštenih snaga su umesto toga uvećani.

Uprkos tvrdoglavom entuzijazmu da upravljaju svetom, pre će se naći u situaciji u kojoj će udariti glavom o zid jednog izmenjenog sveta. Iran, Rusija, pa čak i EU, ignorišu Bajdenov teatralni poklič: „Amerika se vratila“.

Partijski gledano, međutim, urbana baza milenijalaca (a još više ona besna generacija Iks) podrugljivo tretira Klinton-Obama neokone samo kao „obične bumere“ (engl. „just Boomers“ – skraćena varijanta izraza „baby boomer“, odnosno generacije rođene u periodu nakon Drugog svetskog rata, do sredine 1960-ih, prim. prev), tj. kao alatke establišmenta, prezrenih oligarha i milijardera, koji su im upropastili živote. Ove generacije nisu željne novih ratova. Žele nazad Život sa velikim „ž“. Preziru Volstrit koji vide kao štek novca koji je u dosluhu sa bumerskom političkom klasom. Nedavno je tržišna manija oko Robin-Huda i Gejmstopa pokazala koliko je mržnja jaka – to je visceralni bes milenijalaca kanalisan protiv onih u odelima što šetaju Volstritom, i protiv bumera kao klase.

Onda, da zanemarimo milenijalce, kako uklopiti ratne bubnjeve jastrebova sa onim krilom stranke koje karakterišu borba protiv klimatskih promena, prioritetizovanje karantina, te urban i „osvešćen“ profil? I kako će „osvešćeni“ radikali koji traže kulturnu revoluciju da svare gvozdenu kontrolu stranke koju uživa osovina Klinton-Pelosi-Obama? Hoće li ono što je ostalo od radničke klase plavih okovratnika nastaviti da podržava stranku koja klimatske ciljeve stavlja ispred poslova? Jedan od vodećih Bajdenovih donatora – predsednik moćnog AFL-CIO’ sindikata Trumka – bio je duboko razjaren Bajdenovom izvršnom odlukom koja je momentalno okončala gasovod Kistoun XL, gaseći tako 11.000 radnih mesta. Kako će rat demokrata protiv fosilnih goriva biti tretiran u Teksasu gde su se obnovljivi izvori energije zamrznuli (Teksas ovog meseca prolazi kroz ozbiljne restrikcije struje usled zamrzavanja elektro-vetrenjača, prim. prev)?

Pozorišna predstava

Na koji će način Bajden pokušati da reši ovu kvadraturu kruga? Pritom mu slede i veliki izazovi kod kuće: Jelen (misli se na aktuelnu ministarku finansija SAD, Džanet Jelen, prim. prev.) govori kako je sada pravo vreme da se „naveliko“ sipa helikopterski novac (iako državni deficit sada iznosi 18 odsto BDP-a). Karantini prave sve veće podele u društvu, a tržišta sve više funkcionišu po principu ignorisanja problema.

Po svemu sudeći, sledi još „pozorišta“: predizborna kampanja, izbori za kandidate (engl. „primaries“, prim. prev.), inauguracija i opoziv – sve to je bilo uređeno kao rijaliti televizijska drama. Uz pomoć platformi oligarha iz Silikonske doline, javnost je sada moguće beskrajno zamajavati dramom skidanja sa platformi, „otkazivanja“ (engl. „cancelling“ – misli se na savremeni američki trend otkazivanja, tj. poništavanja poslovnih i socijalnih reputacija ličnosti koje su optužene za baštinjenje neprihvatljivih stavova i etiketirane kao „rasisti“, „seksisti“, „homofobi“ i tome sl, od čega je nastala sintagma „kultura poništavanja“, tj. „cancel culture“, prim. prev.) i histerisanja osvešćenih prema „zlom narandžastom čoveku“ (misli se na Trampa, prim. prev). Nastupi besa Aleksandre Okasio Kortes preko tvitera više nemaju smisla – sve je to pozorište. U tom pravcu ide sve.

Američka kongresmenka Aleksandrija Okasio-Kortez (Foto: AP Photo/Jacquelyn Martin)
Američka kongresmenka Aleksandrija Okasio-Kortez (Foto: AP Photo/Jacquelyn Martin)

Međutim, to se u suštini tiče kvadrature onog manjeg kruga (kruga javnosti), u odnosu na kvadraturu onog većeg, poznatog kao „Veliki reset“: globalistička elita vidi kako im se rapidno približava havarija. Finansijalizam kao era se bliži kraju. Javne finansije su bezvredne: hiperfinansijalizam ne donosi nikakav prosperitet (osim za jedan odsto stanovništva), a generiše sve veći populistički bes.

Poenta je da ovo povezivanje promena sa tehnološkim inovacijama i digitalizovanim finansijama preti posredničkoj ulozi finansijsko-bankarskog sistema.

Stoga vladajuće elite pokušavaju da ovu situaciju reše tranzicijom svoje istorijske uloge (koju imaju od 1700-ih) sa finansijsko-bankarske plutokratije, u tehnokratsku oligarhiju „ekspertokratiju“. U tom modalitetu mogu istovremeno da obuzdaju i apsorbuju problematične tehnološke inovacije, te da nadgledaju koncentraciju i pregrupisavanje poslovnih kartela iz klase velikih tehnoloških korporacija (engl. „Big Tech“).

Redefinisanje ove nove realnosti u „četvrtu industrijsku revoluciju“ Karla Švaba je samo način da se „dopusti stvarima da se promene tako da sve ostane isto“. To nije četvrta industrijska revolucija, nego nastavak ranijih faza industrijalizacije. Ova „tranzicija elita“ – dok velike tehnološke korporacije i mediji glavnog toka melju političko neslaganje – ima za cilj upravo da spreči bilo kakvu realnu rotaciju – oligarsi bankarskog sveta prosto će se pretopiti u tehnološke milijardere čija je „stručnost neophodna za usmeravanje sveta – kroz njegove zdravstvene, klimatske, bezbednosne i ekonomske izazove“.

Neće biti nikakve prave rotacije. Elite – i njihovo ogromno bogatstvo – biće spasene. To je posao koji je poveren Bajdenu i kompaniji. Zato ga Volstrit tako izdašno finansira.

Naravno, ova tranzicija je delikatan manevar. Nepredviđeni događaji bi lako mogli da je poremete. Tramp je jednostavno bio odveć remetilački faktor, uprkos svemu što je učinio za Volstrt – a to nikako nije malo.

Američki predsednik Džo Bajden tokom razgovora sa potpredsednicom Kamalom Haris, predsednicima odbora Predstavničkog doma i predsednicom Predstavničkog doma Nensi Pelosi u Ovalnom kabinetu Bele kuće, Vašington, 05. februar 2021. (Foto: Stefani Reynolds/The New York Times)
Američki predsednik Džo Bajden tokom razgovora sa potpredsednicom Kamalom Haris, predsednicima odbora Predstavničkog doma i predsednicom Predstavničkog doma Nensi Pelosi u Ovalnom kabinetu Bele kuće, Vašington, 05. februar 2021. (Foto: Stefani Reynolds/The New York Times)

Što nas vraća na GOP. Šta da očekujemo nasuprot Bajdenovom pristupu? Tramp je ljut. Ljut na „sistem“ za koji smatra da ga je gurnuo pod voz – a sada pokušava da ga kazni upetljavanjem u mrežu sudskih procesa. Postaće radikalniji. Mekonel je tek video početak. Tramp će nastaviti da bude remetilački faktor. Međutim, njegovo remećenje i nepokolebljivi fokus na stvaranje realnih radnih mesta učiniće ga još dražim kod većeg dela republikanske baze – pa možda i kod birača izvan nje. Mnogo je besa među ljudima.

Srž imperijalne matrice

U kontekstu spoljne politike, nova knjiga Stivena Verthajma pod naslovom „Svet sutrašnjice: Rođenje američke globalne suprematije“ potencijalno pruža Republikanskoj stranci intelektualni okvir za povratak na raniji, više berkovski republikanizam, koji korespondira sa Trampovim instinktima protiv intervencionističkih avantura. Pat Bjukenen dugo ga zagovara.

Glavna Verthajmova teza glasi da je pad Francuske 1940, a ne Perl Harbor, bio taj prelomni događaj koji je doveo do „rađanja američke globalne suprematije“. To je jedna opčinjavajuća intelektualna istorija koja otkriva kako su američku spoljnu politiku stvorili ekonomski i politički planeri koje je okupio uticajni Savet za spoljne odnose (Council on Foreign Affairs – CFR), „ta konceptualna srž imperijalne matrice“ (što ova organizacija i dalje predstavlja).

Planeri su ranih 1940-ih tvrdili da, ukoliko nacistička Nemačka bude dominirala Evropom, SAD će morati da dominiraju svim ostalim. To je bio logični zaključak, baziran na prvobitnim hipotezama planera. Tako je izrođena američka spoljna politika za narednih 80 godina: SAD su morale da baštine „neupitnu moć“, kako je to sročeno u „preporukama“ planera CFR Stejt Departmentu. „Sjedinjene Države su čedo eksepcionalističkog nacionalizma i zamišljaju sebe kao zemlju koja je proviđenjem odabrana da stoji na čelu svetske istorije“, primećuje Verthajm.

Ali i dalje je trebalo ovu priču nekako prodati narodu, što je dovelo do dva nova događaja. Prvo su zagovornici hegemonije demonizovali opoziciju kao „izolacioniste“, što je bio novi termin poruge, osmišljen tako da kritičare natera u defanzivu. „Formulisanjem pežorativnog koncepta izolacionizma“, piše Verthajm, „i njegovom primenom na sve zagovornike ograničenja vojne intervencije, američki zvaničnici i intelektualci pronašli su način da sleđenje politike globalne dominacije deluje kao odluka koja nema alternativu“.

I tako dolazimo do toga da spoljna politika Bajdenovog tima ostaje vezana za iste ideje koje su nastale u umovima tih strateških planera CFR-a četrdesetih, ignorišući da se svet promenio (kao i da SAD više nisu ista država kao ona što se popela na svetsku pozornicu na kraju Drugog svetskog rata). Kako profesor Vlahos primećuje, uzaludno je i nadmeno pokušavanje da se postigne ono što se ne može postići. Takođe je i samoporažavajuće.

Bivši američki potpredsednik Džo Bajden tokom panel diskusije sa predsednikom Saveta za sponlje odnose Ričardom Hasom o odnosima SAD i Rusije, Vašington, 23. januar 2018. (Foto: AP/Alex Brandon)
Bivši američki potpredsednik Džo Bajden tokom panel diskusije sa predsednikom Saveta za sponlje odnose Ričardom Hasom o odnosima SAD i Rusije, Vašington, 23. januar 2018. (Foto: AP/Alex Brandon)

Ova detaljna intelektualna priča o CFR-u, međutim, mogla bi da naiđe na plodno tle u evoluirajućoj Republikanskoj stranci, koja traži sveže rešenje za američku spoljnu politiku. Ona bi se dobro uklopila u trampizam: neokoni su mu oduvek zabadali nož u leđa. Sada su prešli na Bajdena.

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: AP Photo/John Minchillo

 

Izvor Strategic Culture Foundation

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u